У животу писца ових редова било је седам или осам председника, туце „демократских избора“ двадесетак влада – и само три патријарха

Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.

Усмјеравање бунта и потреба за вриједносним утемељењем кроз нашу верзију „прогласа“, о чему је говорио професор Чворовић је добар пут

Смехотресни покушај евроатланске јавности да понизи политички грандиозну и економски значајну посету председника Кине Београду, до краја је оголио безнадежну и јалову тоталитарност Западне агенде у Србији

Истина се заиста најчешће крије „негде између крајности”. А скоро никад у екстрему, ма колико ти екстреми – и екстремизми – повремено деловали атрактивно и  привлачно у односу на сивило „обичности”, просека и здравог разума

"Тако сада Влада, најпре, локалним самоуправама смањи проценат које добијају, а онда им, као 'милост', по неким чудним критеријумима враћа тај новац који су им претходно одузели" (Ђорђе Вукадиновић)

Протести су такође показали да монолошке медијске представе А. Вучића у којима он бесконачно понавља већ познате и толико пута поновљене флоскуле, немају више никакав реалан утицај на нове генерације које су на транспарентима то изразила на себи својствен начин кроз паролу „СМАРАШ ВУЧИЋУ!“

Све је можда почело релативизацијом одговорности за Први светски рат. На његову стоту годишњицу се чинило да многи тврде да је Србија некако изазвала Велики рат својом дрском и самоувереном политиком. Много је суптилнија ревизија Другог светског рата. Западни медији чак проналазе сведоке по Украјини који говоре да су садашњи руски војници као нацисти из 1941. године. Таквим поређењима се Русији одузима њен симболички најважнији допринос свету – та победа 9. маја

Џаба се гордимо укидањем робовласништва и феудализма, ако затварамо очи пред поробљавањем и обесправљивањем наших суграђана у савременој Србији – како на Космету, тако и другде. Најзад, џаба јадикујемо како су нам „турски султан, руски цар, и аустријски кајзер укинули најпрогресивнији устав у Европи“, ако данас ћутке допуштамо да нам Устав и законе пишу страни амбасадори, НВО активисти, и корпоративни лобисти

Премда су јој уста пуна поштовања закона, аутоколонијална српска јавност не увиђа да су управо потчињавајући и десуверенизујући закони глобализације општеважећи за све земље капиталистичке периферије.