Подсетимо се да је продаја Сартид-а извршена у време ванредног стања (март 2003), директном погодбом (без јавног надметања) за 23 милиона долара, а дотадашње велике дугове је на себе преузела држава (тачније грађани Србије).

Свет глобализације и слободне трговине, у којем је економију интересовао само крајњи резултат, а не политика, више неће постојати. Не знамо шта ће бити у Русији после Путина, нити у Европи, која се тренутно налази у романтичној фази. Али не би требало да правимо исте грешке као 1989. Тада смо мислили да ће се Исток драматично променити, али не и Запад. Сада ће се Русија драматично променити. Али и ми ћемо.

Ова немоћ актуелних власти у Србији која све више добија синдром „нејаког Уроша“ загорчава живот и понижава Србе и на Косову и Метохији. Народна пословица Срба са Косова и Метохије каже: „није што су ме били, него што ће да се наваде“ а Албанци су се баш навадили јер је Александар Вучић бедна кукавица.

Капитал влада политиком, информисањем, образовањем, вредностима… (…) Кинези су решили сад да обуздају то

Добро, а шта каже „наш извор” који немамо: изгледа да је председник Србије одбијањем парафа озбиљно нажуљао нечије богатуне, контроверзне типове, тајкуне, олихгархе и криминалце који су већ трљали руке да се домогну, по могућству, за мале паре државног богатства.

Иако је случај СААБ-а екстреман, у Шведској генерално настају тешка времена. Велики шведски произвођач Сканија смањује производњу за 15%. За следећу годину се предвиђа смањење привредног раста док стопа незапослености убрзано расте. 

На којој се кладионици, изван небеске, може наћи коцкар спреман да стави паре на голобрадог младића у борби против свјетске власти? Ето тако: у људској свијести има неко ко се понекад клади на чистоту срца, а против свих жеља, планова, страхова, интрига, огорчења и разочарења, против наслага смећа што се гомила годинама у друштву и у људима - и добија.

Можда је данас владајући став (mainstream) да су наше и породице родитеља нам, са међусобним односима својих чланова, конзервативни остатак патријахалних времена, а да брак, породица и уопште заједница родитеља и деце треба да буде сасвим другачија – „транспарентнија“ и модернистичка.

Чини се да је избор у корист ЕУ већ донет након мишљења ЕК о кандидатури Србије за чланство у ЕУ 12. октобра 2011. године. Нажалост, власти у Београду се не руководе економским разлозима, већ политичким и идеолошким, када разматрају овај проблем.