Zašto je BiH "nemoguća država"

(Prikaz knjige Nenada Kecmanovića „Nemoguća država Bosna i Hercegovina“, Glas Srpske)

Monografija Nenada Kecmanovića „Nemoguća država Bosna i Hercegovina“ predstavlja prvo dubinsko istraživanje koje je posvećeno svestranom utemeljenju teze koja ima ključni značaj za razumevanje dešavanja ne samo u Bosni i Hercegovini, nego i na celom Balkanu za poslednje dve decenije. To je teza o veštačkom karakteru savremene bosanske državnosti.

Dejtonskim mirovnim sporazumom, kojim je obustavljen krvavi etno-građanski rat 1992–1995. godine, stvoren je jedan glomazan nacionalno-državni sistem ograničenja i protivteža na centralnom i lokalnim nivoima. To nije samo omogućilo da se spreče nova oružana sučeljavanja, već je isto tako pomoglo Bosni i Hercegovini da zauzme svoje mesto na političkoj mapi Evrope tako što je postala članica Saveta Evrope, pa čak i nestalna članica Saveta bezbednosti UN. Međutim, paradoks te situacije ogleda se u tome što savremena bosanska državnost može da opstane jedino u sklopu tih jedinstvenih „dejtonskih“ koordinata. Svaki pokušaj remećenja postojećeg statusa kvo neizbežno služi kao odskočna daska separatističkim i ekstremističkim porivima. Zato jedina realna alternativa „dejtonskoj Bosni“ nije „evropska država uređena po normama Evropske unije“ – o čemu bez prestanka pričaju SAD i rukovodstvo EU – već bi to bila nezavisna Republika Srpska, ponovo uspostavljena Herceg-Bosna koja bi se priključila Hrvatskoj i radikalna islamska država sa prestonicom u Sarajevu koja bi bila izgrađena na načelima „Islamske deklaracije“ pokojnog Alije Izetbegovića i u skladu sa diktatom još uvek živog i zdravog duhovnog vođe bosanskih Muslimana, Mustafe Cerića.

Suštinski problem današnje Bosne i Hercegovine, prema tome, nije kako promeniti državni stroj da bi on odgovarao opšteevropskim načelima, već je to nešto drugo: koliko će godina potrajati njegovi dejtonski temelji, koje sve aktivnije podrivaju ne bosanski Srbi, već to čine sami zapadni arhitekte dejtonskog mirovnog sporazuma. Što se tiče Pale/Banjaluke, mora se priznati da je bez obzira na sve nedostatke Dejtonskog sporazuma glavni zadatak bosanskih Srba posle njegovog potpisivanja bio da ne dopuste bilo kakav pokušaj da se on naruši, a ti pokušaji su „počeli a da se mastilo na mirovnom ugovoru još ni osušilo nije.“[1] Kao što originalno, i sasvim opravdano, u vezi sa time zapaža jedna od merodavnih međunarodnih eksperata kada je reč o stanju bosanskog problema, Pola Pikering, trenutna situacija u Bosni i Hercegovini u mnogo čemu je nalik na razvoj situacije u zoni izraelsko-palestinskog sukoba zato što je u pogledu identiteta položaj lokalnih Srba i Hrvata sličan položaju Arapa koji su građani Izraela: izraelska država im „ne dozvoljava da u potpunosti postanu Izraelci“, pa su oni prinuđeni da ostanu „Izraelci marginalne vrste.“[2]

Gde leže uzroci jedinstvenosti „bosanskog slučaja“? Oni, pre svega, leže u činjenici da su istorijski koreni bosanskog problema krajnje protivurečni i složeni, čak posmatrano balkanskim merilima, a to je region koji – po rečima uvek oštrog po svojim ocenama Zbignjeva Brežinskog – predstavlja „potencijalno geopolitičko poprište raznih pretenzija u borbi za nadmoć u Evropi.“[3] „Duž vekova Balkan je bio mesto ukrštanja tuđih interesa. Mapu Balkana su mnogo puta prekrajali ne obraćajući pažnju na volju stanovnika poluostrva. Odatle i ta balkanska šarenica, nedovršenost međunacionalnih i međudržavnih razgraničenja među raznim narodima, stalne krize i ratovi“ – ta karakteristika koju su izrekli vodeći savremeni balkanolozi i konfliktolozi opravdana je u odnosu na istoriju Bosne.[4] Baš oko Bosne i Hercegovine tokom poslednjeg veka i po odvijali su se složeni vojno-politički manevri velikih država, nadovezujući se na politiku vlasti Otomanskog carstva. Sve to ne samo da je oblast o kojoj je reč pretvorilo u složeni „kotao“ naroda, već je dovelo i do stvaranja veštačke nacije bosanskih Muslimana kao potomaka islamiziranih Srba koji su preživljavali istorijske komplekse u odnosu na svoje susede Srbe i Hrvate. Ali i ovi poslednji opterećeni su ni malo jednostavnim istorijskim nasleđem ako se to posmatra sa stanovišta njihovih uzajamnih odnosa.

Nije iznenađujuće što, po rečima Nenada Kecmanovića, „nema nijednog većeg istorijskog događaja u Bosni i Hercegovini prema kome bi se sva tri naroda odnosili na isti način, a nebitno je da li se radi o zajedničkim pobedama i ponosu, ili o zajedničkom stradanju i žalosti. Bukvalno svaki događaj ih deli po nacionalnom obeležju na pobednike i poražene, heroje i mučenike, patriote i izdajnike.“ (s. 7).

Međutim, istorijsko sećanje samo po sebi ne objašnjava svu oštrinu bosanske problematike. Zato se ovde moramo vratiti na već gore pomenutu ulogu velikih država. Kao što autor opravdano ističe, stvar nije samo u tome što je „pokušaj SAD i njihovih evropskih saveznika da stvore državu iz bivše jugoslovenske republike tek samo uspostavljanjem sa njom diplomatskih odnosa doveo do izbijanja građanskog rata na nacionalno-verskoj osnovi“. (s. 5) Problem je šire prirode – a taj širi aspekt se takođe odražava na stranicama ove knjige. Reč je o tome da Zapad Bosnu i Hercegovinu pretvara u poligon za puštanje u pogon raznih scenarija i modela koji su bili razrađeni ne samo za tu bivšu jugoslovensku republiku već i za druge konfliktne regione na širokom evroazijatskom prostranstvu. Raspad socijalističkog sistema u Istočnoj Evropi ne samo da u znatnoj meri predstavlja posledicu svesne politike koju su vodili zapadni centri moći, sa osloncem na lokalne nacionalno-državne elite, već je to stvorilo i svojevrsnu situaciju dirigovanog haosa, između ostalog i u sferi međunacionalnih odnosa, što je zatim bilo lako iskoristiti u vlastitom interesu. Nenad Kecmanović je to okarakterisao kao „proces opšteg širenja nacionalističkih tendencija“: „Od Vladivostoka do Jadranskog mora, uporedo sa propašću boljševizma, iščezao je i projekat socijalističke nacije, jednorodne međunarodne zajednice, gde je nacionalno podređeno klasnom... Na površinu je isplivao nacionalni romantizam kada su sve manje nacionalne skupine počele da se osećaju priklještenima od strane onih većih, odnosno onih koje su bile relativno veće na bilo kojem planu, državnom, republičkom, regionalnom, lokalnom itd. I otuda njihovi pokušaji da sebe zaštite ograđivanjem svoga etničkog prostora, sa direktnim ili indirektnim osloncem na saplemenike u susednim državama, gde su ovi poslednji bili u većini.“ (s. 19). A tamo gde se međunacionalni problemi jesu pojavili, po prirodi stvari mogao je biti aktiviran sav  arsenal metoda pod okriljem (mada ni to ne uvek) mandata UN, ali u realizaciji snaga NATO i Evropske unije – od sankcija i embarga to neposredne oružane intervencije.

Na tom planu, natovsko bombardovanje bosanskih Srba 1994-1995. prokrčilo je put operaciji „Bura“ protiv hrvatskih Srba, agresiji Severnoatlantskog pakta na Jugoslaviju 1999. godine, i naknadnom upadu SAD i njihovih saveznika u Avganistan i Irak. A podrška Muslimana koja je zadobijena u vezi sa Bosnom dobro je došla Vašingtonu u svojstvu propagandnog pokrića za obimnije i zaista antimuslimanske vojne operacije. Poznato je da se u ratovima SAD u Avganistanu i Iraku broj ubijenih Muslimana penje na stotine hiljada – „najmanje po jedna Srebrenica sedmično“ – i zato podrška bosanskim Muslimanima, a istovremeno kosovskim Muslimanima Albancima, Amerikancima omogućava da „relativiziraju i zamagle“ činjenice te vrste,  barem na propagandnoj razini, u svojim odnosima sa muslimanskim svetom. [5]

„Mogućnost parlamentarne demokratije u višenacionalnim društvima i državama ravna je nuli“ – ta izreka DŽona Stjuarta Mila, koju navodi Nenad Kecmanović (s. 183) dobro obrazlaže glavni razlog zašto SAD, EU i NATO tako uspešno manipulišu Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim ustanovama i nameću im svoj pojam „mirotvorstva.“ Zavisno od konkretne situacije u Bosni i Hercegovini, Kosovu, Makedoniji i na Kavkazu ili u crnomorskom pojasu, puštaju se ili izjave o neophodnosti ustavnih reformi ili o strogom poštovanju državnog suvereniteta i celovitosti, ili pozivanje na „jedinstvenost“ danog slučaja, ili na „cenu mlade demokratije.“ To je omogućilo Zapadu da na postjugoslovenskom prostoru ostvari dva, kako se čini, dijametralno oprečna zadatka. Na početku, međunarodna zajednica se složila sa time da „Srbi, Hrvati, Muslimani, Makedonci i Crnogorci više ne mogu da žive zajedno, i što one tačke helsinškog završnog akta koje se odnose na neprikosnovenost granica u Evropi i Jugoslaviji više nisu na snazi.“ Zatim, „posle niza građanskih ratova u kojima su učestvovali kako domaći tako i stranci, ta ista međunarodna zajednica došla je do zaključka da Srbi i Hrvati, uprkos nemogućnosti zajedničkog života u Jugoslaviji, u Bosni i Hercegovini  moraju da žive zajedno, pa još i sa Muslimanima.“ (s. 183)

„Dvojni aršini“ međunarodne zajednice mogli su samo da pogoršaju međunacionalne sukobe u Bosni i Hercegovini koji su nastali kao posledica istorijskog procesa. „Građanski, etno-nacionalni, rat koji je trajao tri i po godine, vodio se praktično između pristalica i protivnika bosanske državnosti. Sada se od potomaka protivnika te državnosti, to jest od dečaka koji su rasli kao izbeglice, u zaleđu fronta, kojima su očevi, braća i rođaci bili pobijeni, očekuje da polože zakletvu Bosni i Hercegovini,“ piše Nenad Kecmanović, čime objašnjava stavove koji su danas sve izraženiji u redovima bosanskih Srba i Hrvata. (s. 196). Sada su i zapadni stručnjaci prinuđeni da prave osvrte na ćorsokak u koji je zapao razvoj savremene bosanske državnosti, a koja počiva na „strategiji spolja nametnute demokratije“.[6] Upravo iz tog razloga, danas pred narodima Bosne stoji nimalo lak i skučen izbor: ili pružiti podršku opstanku svoje, sa stanovišta drevne i najnovije istorije, „nemoguće“ države, sa svim njenim glomaznim nadgradnjama i svojstvima u obliku entiteta, prava nacija da stave veto, i aparata Visokog pretstavnika međunarodne zajednice, ili da priznaju da je „suverena“ Bosna i Hercegovina kao „bivša Jugoslavija u malom“ osuđena da ponovi sudbinu svoje prethodnice, i da ako je moguće to učini bez novog prolivanja krvi.