Varnava, patrijarh srpski

Prikaz knjige: Veljko Đurić Mišina: Varnava, patrijarh srpski, Eparhija sremska/Parohija Hrama Svetog Save u Beogradu, Beograd 2009.

Veljko Đurić Mišina je vredan i iskusan istoričar. Njegovi glavni radovi proistekli su iz kontinuiranog istraživanja golgote Srpske pravoslavne crkve u 20. veku. Upoznat sa životom i delovanjem naših arhijereja, Đurić se oprobao i kao biograf crkvenih ličnosti. Pre biografije patrijarha Varnave (Rosića), kojoj je posvećen naš prikaz, on je u koautorstvu sa Miodragom Blizancem 2004. godine objavio knjigu Patrijarh Gavrilo (Dožić). Dodajmo da su 1997. i 1998. godine štampane Đurićeve biografije Jezdimira Dangića i Momčila Đujića, istaknutih pripadnika četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu.

Među ovdašnjim istoričarima postoje oni koji smatraju da se u našoj prošlosti ne može naći mnogo ozbiljnije urađenih biografija crkvenih velikodostojnika, pri čemu takvo stanje delimično objašnjavaju i nedostatkom dostupnog biografskog materijala.[1] Đurićevo mišljenje je donekle slično. Delatnost srpskih jerarha, prema njegovom zapažanju, propraćena je velikim brojem objavljenih radova, istina različite vrednosti. I Đurić za najvažnije delo u ovoj oblasti uzima knjigu vladike Save (Vukovića) Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka (Beograd-Podgorica-Kragujevac, 1996), izdvojivši uz nju još dve knjige: Srpski patrijarsi srednjega veka Miodraga Al. Purkovića (Minhen, 1974) i Mihailo, arhiepiskop beogradski i mitropolit Srbije Đoke Slijepčevića (Minhen, 1980).

Što se tiče života patrijarha Varnave, Đurić ističe da ga je postojanje nekoliko manjih radova i evidentan nedostatak celovite Varnavine biografije - dve knjige Vladimira A. Majevskog o Varnavi Đurić tretira kao hagiografsko delo korisno za rekonstrukciju patrijarhovog života - podstaklo da pristupi njenom ispisivanju. Ukoliko pođemo od stava da kvalitet jedne biografije u velikoj meri zavisi od prirode biografskog materijala,[2] treba imati u vidu Đurićevo upozorenje da i pored svog zahteva nije dobio nikakve spise od Službe državne bezbednosti o patrijarhu Varnavi, a da u onome što mu je dostavljeno iz Srpske pravoslavne crkve nije našao ništa izuzetno. Na umu valja imati i njegovu ogradu da pored nedostupne arhivske građe, biografija patrijarha Varnave ne predstavlja ravnomernu celinu i zbog istorijskog konteksta njegove smrti.

„Konkordatska kriza i okolnosti Varnavine smrti su, naime, zasenile sve druge činjenice iz života ovog arhijereja“, piše Đurić (str. 9)

***

Docniji patrijarh Varnava, rođen je kao Petar Rosić, 29. avgusta/11. septembra 1880. godine, u Pljevljima, na Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Đurić ističe da je Petar bio dete blage naravi, skromno i omiljeno u porodici. Ljubav prema naciji, veri i tradiciji razvila mu je majka Krsmana. Posle osnovne škole Petar upisuje prizrensku Bogosloviju u kojoj je njegov brat Todor bio nastavnik. Nakon Prizrena odlazi na studije u Petrograd, gde 1905. završava Duhovnu akademiju, zamonašivši se u isto vreme. Jeromonah Varnava (Rosić) upućuje se potom u Carigrad u kome biva postavljen za sveštenika pri Srpskom poslanstvu.

U Carigradu se usredsređuje na učenje grčkog i turskog jezika, a početkom 1906. godine obilazi Svetu zemlju i u povratku posećuje Hilandar. Utiske sa dvomesečnog hadžiluka opisuje u Carigradskom glasniku, jedinom srpskom listu u turskoj prestonici. U tom glasilu Varnava je pisao i o materijalnim, organizacionim i duhovnim problemima sveštenstva i monaštva, ali o stradanju naših sveštenika u Staroj Srbiji nije smeo da piše jer to ne bi ni bilo objavljeno. U jesen 1906. godine krenuo je Varnava preko Bugarske u Srbiju, da bi iz nje produžio za Bosnu, Dubrovnik, Herceg-Novi, Kotor, Cetinje, Podgoricu i Ostrog. Put ga je doveo i do Zadra (gde se sreo sa Nikodimom Milašem), Rijeke i Zagreba. Impresije sa tog putovanja objavio je kroz nekoliko reportaža u Carigradskom glasniku.

Uz preporuku srpske vlade, pritisak ruskih diplomata i podršku carigradskog patrijarha Joakima III, koji se nije u svemu saglašavao sa fanariotskim težnjama, Varnava je 18. marta 1910. godine izabran za vikarnog episkopa mitropolitu debarskom Polikarpu. Srpski narod je, razumljivo, sa odobravanjem prihvatio izbor novog episkopa. Simpatije su iskazali i Grci, Bugari su se protivili, a Nemci to predstavili kao uspešnu akciju srpske propagande u Makedoniji. Episkop Varnava imao je i značajnu ulogu prilikom posete kralja Petra I Karađorđevića Carigradu, početkom aprila 1910. godine. Upravljajući Eparhijom veleško-debarskom, izložen pri tom u pojedinim trenucima i životnoj opasnosti, episkop Varnava ispoljiće tada obnoviteljsku i graditeljsku crtu koja će krasiti njegov rad do kraja života. Posle Balkanskih ratova Varnava od arhiepiskopa beogradskog i mitropolita Srbije Dimitrija (Pavlovića) dobija na administriranje (upravljanje) Veleško-debarsku, Ohridsko-bitoljsku, Strumičku i Dojransku eparhiju.

„To je bio početak kanonskog sjedinjavanja tih eparhija sa samostalnom Srpskom pravoslavnom crkvom u Srbiji“, primećuje Đurić (str. 46).

***

Po izbijanju Prvog svetskog rata Varnava se povlači u Grčku, odakle je zbog znanja jezika, veza sa crkvenim velikodostojnicima i dokazanog patriotizma upućen u diplomatsku misiju u Rusiju, s ciljem da obezbedi pomoć srpskom narodu. Tamo će biti svedok Februarske i Oktobarske revolucije. Iz Rusije 18. oktobra 1917. godine odlazi za London. Odatle produžava za Pariz, Marsej i Nicu, posećujući svuda srpske izbeglice. Posle Krfa stiže na Solunski front, gde uoči njegovog proboja osveštava kapelicu koju su naši vojnici podigli na Kajmakčalanu, čemu prisustvuje i prestolonaslednik Aleksandar.

Krajem 1920. godine, posle desetogodišnje episkopske službe, Varnava je izabran za mitropolita skopljanskog, umesto mučenički postradalog Vikentija, koga su bugarski vojnici za vreme rata spalili na lomači. Na novoj dužnosti Varnava se posvetio popunjavanju upražnjenih parohija, često i sa izbeglim sveštenicima iz carske Rusije, uklanjanju onih koji nisu revnosni iz službe i dizanju novih crkava i manastira. Uspeo je da inicira i vraćanje brojnih crkvenih dragocenosti iz Bugarske i poboljša odnose dve crkve. Pokrenuo je izdavanje časopisa Crkva i život, vodio računa o restauraciji fresaka i mozaika (u Nerezima je angažovao Nikolaja Okunjeva), kulturnim, prosvetnim i društvenim manifestacijama koje je novčano i duhovno pomagao.  

Zajedno sa episkopom bitoljskim Josifom i ohridskim Nikolajem borio se protiv bugaraške propagande u Južnoj Srbiji, kao i unijatske aktivnosti Vatikana na eparhijskim područjima Srpske pravoslavne crkve. Bio je član Sinoda, predsednik Velikog duhovnog suda i arhijerej koji je na prvojerarškim poslovima zamenjivao obolelog patrijarha Dimitrija.

Kad je patrijarh Dimitrije preminuo 24. marta/6. aprila 1930. godine, vlast je istog dana, po hitnom postupku, pošto je uticala na izbor, sačinila i usvojila, bez konsultovanja Patrijaršije, Zakon o izboru patrijarha koji je državi obezbeđivao značajan uticaj na izbor novog poglavara. Posle primedbi Patrijaršije da bi Sabor od šestorice izabranih trebalo da predloži trojicu vladika Izbornom saboru, kralj Aleksandar je 11. aprila prihvatio dopune zakona. Jednog od te trojice vladika, prema tom zakonu, kralj je na predlog ministra pravde imenovao patrijarhom Srpske pravoslavne crkve. Pošto je na Izbornom saboru, 12. aprila 1930. godine, mitropolit skopljanski Varnava dobio više glasova od mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila (Dožića) i mitropolita dabrobosanskog Petra (Zimonjića), kralj Aleksandar imenovao je Varnavu za patrijarha, što je Saboru tog dana saopštio ministar pravde Milan Srškić. Njegova intronizacija, odnosno ustoličenje obavljeno je 13. aprila u Sabornoj crkvi u Beogradu. Patrijarh Varnava je 6. jula ustoličen i u Peći, pri čemu je svoj dolazak iskoristio da poseti najznačajnije gradove i svetinje na tom putnom pravcu. Potom je otišao do Skoplja, a zatim se vratio u svoje sedište u Sremskim Karlovcima.

Đurić uočava da je do 1935. godine patrijarh Varnava podržavao jugoslovensku ideologiju i Kraljevinu Jugoslaviju. Bio je blizak saradnik, moglo bi se reći i prijatelj kralja Aleksandra. Međutim, početkom 1935. godine dolazi do njegovog otrežnjenja, pod vlašću kneza Pavla i malo kasnije Milana Stojadinovića.

„Za Srpsku pravoslavnu crkvu su nastupala ne prvi, a, nažalost, ni poslednji put u istoriji - burna vremena. Nesnalažanje njenih arhijereja u jasnom procesu stvaranja novog ideološkog državnog poretka vodilo je ka direktnom sukobu sa Stojadinovićem, koji je neskriveno, iz još nepoznatih razloga, nametao klerikalna rimokatolička i islamska rešenja kao primarna u političkom životu Kraljevine“, naglašava Đurić.

Patrijarh Varnava nije bio za priznavanje Sovjetskog Saveza. U komunizmu je video najstrašniji otrov, što je izjavio u razgovoru za nemačko glasilo Dojčes folsblat iz Novog Sada. Smatrajući da se komunizmu treba oštro suprotstaviti, Varnava je istakao da je tu vrstu opasnosti Adolf Hitler otklonio od Nemačke i da i dalje vodi energičnu borbu na tom planu. Đurić pominje da je posle ubistva kralja Aleksandra, 9. oktobra 1934. godine u Marseju, patrijarh Varnava napisao posmrtno slovo u oktobarskom broju Glasnika Srpske Pravoslavne Patrijaršije, naglasivši u njemu kraljeve zasluge i brigu za Srpsku pravoslavnu crkvu.

U Varnavine zasluge Đurić ubraja otvaranje Škole za crkveno pojanje i ikonopisne škole u manastiru Rakovica, donošenje Ustava SPC 1931. godine, a zatim pažljivo beleži njegova arhipastirska putovanja, osvećenja obnovljenih i novoizgrađenih hramova, pri čemu pada u oči Varnavino svesrdno angažovanje na pokretanju radova za spomen-hram Svetog Save na Vračaru. Putovanja koja je patrijarh Varnava preduzimao bila su izuzetno upečatljiva, što je potkrepljeno i nizom dragocenih fotografija. Đurić navodi mišljenje Majevskog da je Varnava bio za poštovanje tuđe vere, tuđih običaja i osobina. Bio je lojalan Kraljevini, zalažući se za bratsku ljubav i slogu svih njenih građana. Hroničari i svedoci patrijarhovih poseta pisali su o njima kao o veličanstvenim i nezaboravnim prizorima, sa velikom masom prisutnog sveta, podignutim slavolucima, megafonima preko kojih se moglo čuti njegovo obraćanje i društveno-političkom elitom koja ga je sačekivala svuda gde bi došao.

***

Delovi petog poglavlja, Konkordat i Bolest i smrt patrijarha Varnave, svakako su udarni segmenti Đurićeve knjige. Kraljevina SHS, piše Đurić, bila je liberalna i građanska država, sa heterogenom religijskom pripadnošću svojih stanovnika. Iako je pravoslavnog življa u njoj bilo najviše, njega u sklopu svih postojećih religija nije bilo više od 46 posto. Za razliku od Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, pravoslavlje po Ustavu nove države nije više bilo državna religija. Đurić ukazuje na to da je Vatikan kao država Rimokatoličke crkve regulisao svoje odnose sa državama u kojima je bilo rimokatolika potpisivanjem konkordata, tj. međudržavnih ugovora. Njima je Rimokatolička crkva dobijala značajna prava i povlastice, „ali, zauzvrat, ni u jednom slučaju Državi nije davala ništa“ (str. 165).

Kneževina Crna Gora je prva od slovenskih država 1886. godine potpisala konkordat sa Vatikanom, dok je Kraljevina Srbija to učinila 1913. godine. Vatikan je, zaključuje Đurić, s podozrenjem i neprijateljstvom primio nastanak Kraljevine SHS, iznikle na ruševinama Austro-Ugarske. Otuda je među poslednjima priznao novu južnoslovensku državu, uslovljavajući taj čin potpisivanjem konkordata. U tom trenutku, naime, na području Kraljevine SHS važila su četiri konkordata, tako da je zbog izmenjenih okolnosti trebalo sklopiti samo jedan međudržavni ugovor sa Vatikanom.

Posle Vidovdanskog ustava bilo je više predloga kako bi to trebalo učiniti. Vatikan je 1923/25/31. godine odbio ponuđene nacrte, a pošto je država 1929/31. godine regulisala pravni položaj ostalih konfesija, preostalo joj je da to uradi i sa Rimokatoličkom crkvom. Kralj Aleksandar je na pripremi konkordata angažovao Šarla Loisea, profesora Sorbone, ali je strepeo da konkordat, i pored prava koja će zasluženo pripasti katoličkoj veroispovesti, može izazvati razdor u zemlji. Patrijarh Varnava je u Vaskršnjoj poslanici iz 1931. godine ispoljio izvesnu dozu antikatoličanstva, nastavivši u narednom periodu da kritikuje Vatikan zbog prozelitizma u pravoslavnom svetu. Đurić spominje da su se Varnava i kralj Aleksandar povremeno sastajali, ali da nije poznato kako su se odvijali njihovi razgovori u vezi sa konkordatom.

***

Nakon smrti kralja Aleksandra vlada Bogoljuba Jevtića nameravala da 25. jula 1935. godine svečano potpiše konkordat u Vatikanu, ali je u međuvremenu došlo do izbora i formiranja prve vlade dr Milana Stojadinovića. Novi predsednik vlade pristao je da ispoštuje dogovoreni rok, čak je umesto Mehmeda Spaha za ministra pravde postavio Ljudevita Auera, rimokatolika koji je trebalo da potpiše taj ugovor. U svojim memoarima Stojadinović je zabeležio da je uoči odlaska jugoslovenske delegacije u Rim Auer posetio Varnavu i da je srpski patrijarh blagoslovio sporazum sa Vatikanom, dok je s druge strane Vlada obećala promenu Zakona o SPC. Nažalost, Đurić ne obrađuje samu posetu Vatikanu, kao što je i pre toga prosto pretrčao preko onoga što se dešavalo neposredno po atentatu na kralja Aleksandra.

Pravoslavni episkopi su, međutim, negativno reagovali na konkordat. Usled prečih obaveza, Stojadinović je tek dve godine od potpisivanja konkordata rešio da ga podnese na usvajanje Narodnoj skupštini i Senatu. Posle ukaza kraljevskih namesnika da se Vlada ovlašćuje da Narodnoj skupštini podnese konkordat na ratifikaciju, Sabor je 11/24. novembra 1936. godine saopštio da se protivi stavljanju SPC u podređeni položaj u odnosu na favorizovane konfesije, kao i da ne odobrava da se nekoj drugoj verskoj organizaciji pružaju prava koja SPC nije imala ni kao državna crkva.

Prema tome, Sabor je od Vlade očekivao da stopira ratifikaciju konkordata u Skupštini, što je ponovio i u svom memorandumu koji je 5. decembra 1936. godine predat Stojadinoviću, ali ga je on šest dana kasnije odbacio nagovestivši da će se procedura usvajanja konkordata okončati po planu. Patrijarh Varnava je u Božićnoj poslanici i govoru na dočeku pravoslavne Nove godine izneo oštre reči, istina ne pominjući direktno konkordat, pa je njegov govor po Stojadinovićevom naređenju zabranjen za objavljivanje u novinama.

„Strpljenju srpskog plemena je kraj. Ponos nam više ne dozvoljava da ćutimo. Mi smo mukotrpno i mnogotrpno pleme. Mi smo oslobodili i uredili ovu zemlju da u njoj budemo prezreni i tretirani bez ravnopravnosti. Mi više nećemo da bude tako. Mi smo žrtvovali sve: zastavu, grb... Mi tražimo ravnopravnost. Inače ću ja položiti glavu svoju za stado svoje“, rekao je patrijarh Varnava u svom govoru (str. 173).

Paralelno s tim u javnosti je započelo sporenje raznim publikacijama. U kampanju protiv konkordata uključile su se i političke partije videći u tome šansu za obaranje Vlade. Stvoren je i Pravoslavni narodni odbor koji je predvodio episkop dalmatinski Irinej. Vladu je napala i Narodna odbrana Ilije Trifunovića Birčanina, protiv Stojadinovića je ustao i Dimitrije Ljotić, a i komunisti su bili protiv konkordata jer su Vatikan smatrali fašističkim osloncem. O problemu sa konkordatom izveštavala je i evropska štampa, što samo po sebi govori kakve je političke tenzije on izazvao.

Ipak, među sveštenstvom i vladikama, piše Đurić, bilo je i onih koji su mislili da je svemu trebalo pomirljivije pristupiti. Mada se sastajao sa arhijerejima, Stojadinović je bio nepopustljiv. Đurić ističe da je nekad bio čak i nepristojan, kao kad je optuživao Varnavu da ima ljubavnicu. Na redovnom zasedanju Sabora, početkom maja 1937. godine, patrijarha Varnavu je zbog narušenog zdravlja menjao mitropolit Dositej. Arhijereji su u saborskoj deklaraciji ukazali na problem konkordata i opravdane primedbe koje je on izazvao, osudivši politička razračunavanja kojima je konkordat bio samo povod. Stojadinović je 1. juna razgovarao sa arhijerejima u Patrijaršiji, ali je svako ostao na ranijim pozicijama. Inače, na majskom Saboru je donet zaključak da će svaki poslanik koji pripada SPC biti iz nje isključen ako glasa za konkordat, a sveštenik koji podrži taj akt lišen čina.

Narodna skupština je 19. jula 1937. godine započela raspravu o konkordatu, dok je Sinod naložio služenje molepstvija za Varnavino ozdravljenje, uz odobrenje Arhijerejskom namesništvu Beograda da se istog dana održi litija od Saborne crkve do Hrama Svetog Save na Vračaru. Bez obzira na zabranu Ministarstva unutrašnjih poslova, litija je krenula sa najrazličitijim ljudima u povorci: iskrenim vernicima, opozicionarima, komunistima itd. Policija je rasturila litiju, a zbog brutalne intervencije žandarma ona je upamćena kao Krvava litija. Bez obzira na to, konkordat je usvojen 23. jula 1937. godine sa 167 glasova „za“ i 129 „protiv“.

Stojadinović je nameravao da ne žuri sa prosleđivanjem konkordata Senatu, želeći da se to obavi u lepšoj i pomirljivijoj atmosferi, kao i da sačeka trenutak kad će Sabor biti u stanju da punovažno odlučuje. Iz takvog stava predsednika Vlade, napominje Đurić, moglo se zaključiti „da je Stojadinović u neku ruku računao na brzu smrt patrijarha Varnave i izbor novog prvojerarha koji će biti kooperativniji“ (str. 180). Iste noći kad je konkordat usvojen i kad je Stojadinović izlagao svoje namere poslanicima JRZ, umro je patrijarh Varnava. Đurić skreće pažnju na to da je u konkordatskoj krizi Vatikan ćutao, s tim što je svoje namere nastojao da realizuje posredstvom ministara rimokatolika, pre svega preko Antona Korošeca (unutrašnji poslovi), bivšeg sveštenika koji je, prema nekim svedočenjima, dovukao policijska pojačanja iz Slovenije i Hrvatske u Beograd.

Istine radi, treba reći da su vojska i hrvatske političke stranke izbegle da se umešaju u konkordatsku krizu, držeći se sve vreme po strani.

***

Prve vesti o narušenom zdravlju patrijarha Varnave, zapaža Đurić, obelodanjene su 3. avgusta 1930. godine. Od tada će srpski duhovni poglavar često posećivati banje i sanatorijume radi lečenja i oporavka. Patrijarh Gavrilo (Dožić) napisao je u svojim memoarima da mu se Varnava početkom 1937. godine žalio na bolove u stomaku. Spasovdan, gradska slava Beograda, prošla je te godine bez njegovog predvođenja litije. Prvih dana juna Varnavino zdravlje se opasno pogoršalo. Konzilijum lekara brinuo se o njemu, a SPC je biltenom obaveštavala javnost o svim promenama. Uprkos tome, po narodu se raširila priča da je Varnava otrovan, iako je ozbiljnih zdravstvenih problema sa želucem i bubrezima imao i pre. Krajem juna on više nije mogao da uzima hranu. Iz Beča su stigli specijalisti kako bi pratili njegovu bolest. Gradom su kružile glasine da ga je čašom vode otrovala neka žena na železničkoj stanici u Sremskim Karlovcima ili su ga otrovali katolici zato što ih je ometao kod konkordata.

Vanredni Sabor SPC sastao se 25. juna/8. jula, u Sabornoj crkvi je održano molepstvije za Varnavino ozdravljenje. Đurić citira jedan zaključak Sabora donet na osnovu onoga što su lekari istražili.

„Rezultati dosadašnjih ispitivanja uzroka bolesti svode se na fakat, da je patrijarh uistinu otrovan, kako se u našoj javnosti stalno govori. Na koji način se desilo to trovanje, ne zna se tačno“, zaključio je Sabor (str. 194).

U zdravstvenom biltenu od 22. jula ostalo je zabeleženo da je kod patrijarha napredovalo i zapaljenje pluća, uz izraženu srčanu slabost i još neke probleme. Sledećeg dana oko 14 časova počelo je umiranje patrijarha Varnave, da bi u noći 23/24. jula 1937. godine on i preminuo posle 55 dana provedenih u bolesničkom krevetu. Lekarska komisija je zvanično saopštila da je Varnava umro od tuberkuloze. Stojadinović je odbacio svaku pomisao da je Varnava mogao biti otrovan uz saglasnost Vlade, a moguće trovanje vezivao je isključivo za period Varnavine bolesti. U tom smislu pominje dve verzije. Jedna je da su to uradila dva ruska emigranta - od kojih je jedan bio Varnavin kuvar - koji su nestali posle patrijarhove smrti. Tu priču je Stojadinović čuo od sveštenika Ljubomira Šćepanovića koji je nadzirao ekonomske poslove za patrijarha. Prema drugoj verziji, trovanje je izveo Boško Bogdanović, inače Varnavino kumče i savetnik, koji je na tu priču gledao kao na pakosnu izmišljotinu svojih protivnika.

Pre sahrane Varnavino telo bilo je izloženo u Sabornoj crkvi. Počasnu stražu držali su naoružani četnici, a na poklonjenje je došao i knez Pavle koji se zbog toga vratio iz Slovenije. Arhijereji su odbili Vladin predlog da se sahrana obavi o državnom trošku. Svim ministrima zabranjeno je da dođu na sahranu. Pogrebu je, inače, prisustvovalo više desetina hiljada ljudi. Od stranih diplomata bio je samo nemački ambasador. Patrijarh Varnava sahranjen je 16/29. jula u maloj crkvi Svetog Save na Vračaru, koju je testamentom odredio za mesto svog počinka dok se ne podigne svetosavski spomen-hram. 

Privodeći svoje razmatranje kraju, Đurić iznosi sumarna zapažanja o ličnosti patrijarha Varnave. Njegova procena je da je kralj Aleksandar očekivao da će Varnava prema Kruni ispoljavati servilnost i poslušnost, ali da je imenovani patrijarh pokazao energičnost, vrednoću, dobre organizatorske osobine i sposobnost da se uklopi u zahteve vremena i neminovne promene. Odmah posle tih reči, Đurić pominje da je Varnava bio u prijateljskim odnosima sa Aleksandrom i da je posle njegovog ubistva izgubio značajnu podršku, što je samo po sebi kontradiktorno. Ne mislimo da je kralj Aleksandar očekivao servilnost u doslovnom smislu, pre će biti da se nadao korektnoj saradnji, što je i normalno. A njih dvojica, zapravo, i jesu dobro sarađivali, ako se pažljivo prati njihova međusobna komunikacija. Nema u tom odnosu nikakvih sukoba, pa se može osnovano pretpostavljati da bi i pitanje konkordata bilo taktičnije rešeno da je Aleksandar ostao živ.

Nasuprot tome, Đurić dobro skicira Varnavine zasluge na mestu prvojerarha SPC: uvođenje gotovo kompletnog zakonodavstva u Crkvu, razvijanje misionarske delatnosti, zidanje novih i obnavljanje starih hramova, briga za monaštvo i obilaženje eparhija na kojima je dolazio u neposredan kontakt sa narodom. Rekonstrukciju Varnavinog života Đurić završava navodeći i dva oprečna mišljenja jednog istog čoveka o patrijarhu Varnavi. Prvo iznosi pohvale mitropolita Gavrila (Dožića), a onda spominje njegovu tvrdnju koju je kao novoizabrani patrijarh navodno rekao Milanu Jovanoviću Stojimiroviću, da je Varnava bio „rasipnik, nebriga, beskičmenjak i haotičar prvog reda“ koji je Crkvu ostavio u ogromnim dugovima (str. 213). Ipak, posle takvih reči on daje jedan veći citat Božidara Kovačevića, prema čijoj oceni će među srpskim patrijarsima Varnava ostati upamćen „kao jedan od najvećih revnitelja za dobro Crkve i naroda“ (str. 213). 

***

Posle rekapitulacije Varnavine biografije, možemo reći da je Đurić vrlo akribično predstavio život ovog srpskog patrijarha. S druge strane, smatramo da je nepominjanjem određenih pojedinosti propustio da napravi još potpunije delo. Primera radi, Đurić ne obrađuje poduži govor Milana Stojadinovića održan prilikom ulaska konkordata u skupštinsku proceduru, koji je vrlo važan za razumevanje Stojadinovićevih namera.[3] U njemu je, između ostalog, Stojadinović istakao da je ratifikovanje konkordata za Kraljevsku vladu predstavljalo nasleđenu obavezu, odnosno plaćanje menice kojoj je rok došao, kako je sam rekao, kao i da je strahovanje SPC da će se naći u podređenom položaju u odnosu na Rimokatoličku crkvu bilo lišeno svakog osnova. Vidljivo je iz tog obraćanja da je on bio svestan činjenice da u Kraljevini živi nekoliko miliona rimokatolika i da to pitanje treba zakonski rešiti. Osim toga, verovao je da bi neusvajanje konkordata postalo strahovito oružje u rukama hrvatskih separatista u inostranstvu, jer bi oni tvrdili da je to urađeno upravo zbog Hrvata koji predstavljaju većinu katolika u Kraljevini Jugoslaviji. U svom govoru je najavio i postizanje prijateljskog sporazuma sa SPC, što je nesumnjivo i želeo da ostvari. Pretpostavke istoričara su da je usvajanjem konkordata Stojadinović u stvari planirao da odvoji deo Hrvata od Mačeka i HSS, kao i da poboljša odnose sa Italijom.[4] Đurić je, takođe, mogao da kratko izloži i odnos patrijarha Varnave prema Bogomoljačkom pokretu episkopa Nikolaja (Velimirovića). Predvodnici ovog pokreta, naime, tvrdili su posle Varnavine smrti da su u njemu imali velikog prijatelja i pokrovitelja. „Ovaj naš duhovni vođ i zastavnik nosio je svetosavsku zastavu prave vere, rodoljublja i bratoljublja, tako visoko uzdignutu, da ju je video sav svet. Tome se radovao ceo naš narod. Tome se radovao i veliki ruski narod sa svima pravoslavnim narodima. Svi su gledali u patrijarhu srpskom najhrabrijeg zastavonosca Pravoslavlja. Samo su neprijatelji Srpstva i Pravoslavlja kipeli od zavisti i gneva“, zapisao je o Varnavi episkop Nikolaj.[5]