Uzaludan angažman

„Sukob stranačkih interesa zasenio je 
rešavanje sukoba na Kosovu“-
B.Krstić, 16.april 2002.
„Dolazeći na prvu sednicu KC očekivao sam da ću 
kao članove zateći ličnosti verifikovanih kvalifikacija...
Kasnije sam se uverio da je većina članova 
imenovana prema stranačkom ključu...“-
B.Krstić, 20. novembar 2001.

Još pre 16 godina Branislav Krstić (rođen 1922, stručnjak za prostorno uređenje, arhitektonsku baštinu i urbanizam) osmislio je rešenje srpsko-albanskog sukoba na Kosovu koje je polazilo od toga da postoje dva Kosova – srpsko i albansko. Ukratko, albanski deo Kosova trebalo bi staviti pod međunarodnu upravu, a srpski pripojiti Srbiji, čime bi Pokrajina Kosovo i Metohija prestala da postoji. Ovaj predlog podržali su, prema Krstiću, tadašnji predsednik SRJ Dobrica Ćosić, savezni premijer Milan Panić i načelnik Generalštaba Života Panić. To, međutim, nije bilo dovoljno, „jer predsednik Srbije Slobodan Milošević nije hteo da vidi rešenje u kompromisu“(str.13). Ćosić i dvojica Panića uskoro su bili smenjeni, a Krstić je, dve godine kasnije (1994), objavio knjigu Kosovo između etničkog i istorijskog prava, u kojoj je dataljno razradio svoj prvobitni predlog u „generalnu strategiju rešenja sukoba“ zasnovanu na pomirenju etničkog prava (kosovskih Albanaca) i istorijskog prava (Srbije) na Kosovo. 
  
Knjiga je dva puta (1995. i 1996.) trebalo da bude predstavljena u Prištini, otkriva Krstić, ali do toga nije došlo, jednom iz neutvrđenih razloga, a drugi put je promotivni skup otkazao pokrajinski sekretar za informisanje. No, ovo delo koje je Krstić objavio kao sopstveno izdanje (par izdavača izbeglo je da ga objavi), moglo se naći u prištinskim knjižarama, čak je u jednoj, a tome sam bio svedok, zauzimalo vidno mesto u izlogu. Za poslednju, treću Krstićevu knjigu koja se bavi Kosovom, a ona je tema ovog prikaza, Krstić je našao izdavača (za razliku od prve i druge) i ona predstavlja svojevrsni sumarijum Krstićevog angažovanja u vezi sa Kosovom od 1992. do 2007. godine. „Podsticaj da beležim... bilo je moje uverenje da sve što se događa na Kosovu odražava političku scenu u Srbiji“- napominje Krstić u uvodu knjige. Njegovi zaključci su da Milošević nije hteo da reši kosovsko pitanje već ga je „upotrebljavao u političkoj borbi za prevlast“(18); da DOS nije imao jasnu, ni zajedničku strategiju u odnosu na Kosovo i da je „državni zadatak podredio stranačkim interesima i sukobima“(91); da su 2007. godine predsednik Srbije B.Tadić, premijer Koštunica i Skupština Srbije situaciju na Kosovu pokušali da reše time što su u novi ustav uneli da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, odnosno da „borbu za prava, ljudska, etnička, istorijska, vlasnička, zamenjuju, kao i Milošević, borbom za teritorije“(395).

Prema Krstiću, lideri stranaka koji su u proteklom vremenu vodili Srbiju pogrešili su što su „umesto ’dva Kosova’, uporno, a neosnovano hteli celo Kosovo“ (398). A moguće rešenje bilo je najpre njegov predlog iz 1992. koji nije hteo da prihvati Milošević, zatim projekat iznet u drugoj knjizi Kosovo pred sudom istorije, objavljenoj 2000. godine, koji predviđa srpski i albanski entitet pod protektoratom UN, dok se, na kraju, u Amputiranom Kosovu pod datumom 30. jun 2007. zalaže za dva entiteta „na nezavisnoj teritoriji koju ’nadgleda’ EU, a potom prijem u EU“(388). Ideja o dva entiteta upravo je i bila razlog da mu Nebojša Čović ponudi angažovanje u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju na položaju jednog od četiri potpredsednika Centra. Krstić detaljno opisuje svoje aktivnosti i razvoj odnosa sa Čovićem od prvog susreta u maju 2001. i konstatacije da je „Čović u to vreme bio jedini koji je prihvatio da se kao čovek iz politike osloni na ličnost iz nauke“(57), do potpunog razlaza i Čovićeve pretnje službenicima Koordinacionog centra u maju 2004. da „ko od vas bude razgovarao s Krstićem odmah će biti otpušten“(331). Odnos Čovića prema Krstiću dobro ilustruje jedan događaj iz maja 2002. godine. Krstić, naime, opisuje kako ga je Čović zamolio da mu pomogne da sastavi poziv za sastanak lidera DOS-a u vezi sa Kosovom. Krstić je pomogao, ali nije dobio poziv za sastanak. Kada je pozvao Čovića da zatraži objašnjenje, Čović mu je rekao da svakako dođe, jer su njih dvojica sazivači sastanka. Krstić je došao, ali sastanku nije prisustvovao. Sedeo je u holu, u društvu sa S.Samardžićem, koji je, kao i on, bio potpredsednik Koordinacionog centra. „Kada sam video da posle dva sata unose kolica puna roštilja i đakonija shvatio sam da tematiku Kosova rešavaju predsednici političkih stranaka Koštunica, Đinđić, Mihajlović, Svilanović, Batić, Ljajić, Čović, kao što se to u Srbiji činilo. Priče o uvažavanju nauke, o poštovanju ličnosti od iskustva, koje je Čović spominjao, bile su stvar korisnog manira“(202). Bilo je to 10. maja 2002. godine. 

Nekoliko meseci pre ovoga, u februaru 2002. Krstić posle jednog razgovora sa Čovićem piše: „Nikako ne mogu da pomirim Čovićevu inteligenciju, angažovanje, politički refleks, što cenim, i njegovo nastojanje da državni zadatak na Kosovu, Centar, identifikuje sa sobom. Tako postupa i sa svojom strankom... Ovo u Srbiji ima karakter opšte pojave“(117). Čović je, proističe iz knjige, koristio Krstića kada mu je trebalo, ali nikada da Krstić toga nije bio svestan. Iako je vrlo brzo Čović odustao od njegovog projekta o pomirenju dva prava i formiranja dva entiteta, Krstić je ipak prihvatio da postane potpredsednik Koordinacionog centra i angažuje se u pokušaju da Albancima ne pripadne celo Kosovo. Kada je posle tri godine, u maju 2004. godine, pošto je Čović usvojio njegovu ostavku na mesto potpredsednika Koordinacionog centra, uvideo da sa „svetom iz tekućeg političkog života nema ništa zajedničko“, jer „u tom svetu ne postoje državni interesi, nego samo politički, tačnije šefa stranke“(327), Krstić priznaje: „Greška je što nisam ranije povukao konsekvence. Ali, bilo je teško da ih povučem. Tokom višegodišnjeg rada identifikovao sam se se s radom i kulturnim poduhvatom. Teško sam mogao to da presečem“(327). Ovo su zapravo jedine Krstićeve reči koje se mogu uzeti kao opravdanje za trogodišnje učestvovanje u poslu za koji je, skoro od samog početka, znao da nije ono za šta se on zalaže. Ali, činjenica je, što se u knjizi veoma dobro vidi, da se borio. Uostalom, republička i savezna vlada su u oktobru 2001. godine kao osnovu strategije za Kosovo i Metohiju prihvatile tri činioca koje je on definisao: povratak i očuvanje srpskog stanovništva, očuvanje srpske imovine i očuvanje istorijskih spomenika „kao glavnog činioca u utvrđivanju i obezbeđenju prava Srbije na istorijskim teritorijama“(73). Svodeći, međutim, na kraju knjige račun učinka srpskih vlasti na osnovu njegova tri činioca, ispada da nije urađeno ništa, sem u oblasti očuvanja istorijskih spomenika za koju je on bio nadležan, ali je i taj činilac „posle tri godine uspešnog sprovođenja [2001-2004.] Vlada dozvolila da se prenese u nadležnost SPC (sporazum s Albancima) i Unmika, te se i on ostvaruje raspršeno na „lokacije“, a ne kao svedočanstvo istorijskog prava države“(394). 

Branislav Krstić svoj projekat o dva entiteta kao i Đinđićev plan iz decembra 2002. godine smatra diskontinuitetom u odnosu na Miloševićevu politiku. U onom trenutku kada su srpske vlasti prihvatile, kao glavne činioce strategije za Kosovo: suverenitet Srbije, neotuđivost teritorije i Kosovo koje je više od autonomije, a manje od države u okviru Srbije, „političkim strankama koje su dovele do poraza na Kosovu“ otvorena su vrata rehabilitacije, smatra Krstić, čime su „napuštene mogućnosti da se stanovništvo u Srbiji pripremi da realno sagleda situaciju“(230). To se, prema Krstiću, dogodilo u julu 2003. godine kada je Čović dokumentom Osnovne smernice za rešavanje kosmetske krize praktično preuzeo stavove iz teksta Vladislava Jovanovića, bivšeg miloševićevskog ministra spoljnih poslova i šefa misije u UN, i time označio „povratak u način razmišljanja i vokabular iz vremena Miloševića“(229). Otuda, i samim nazivom knjige Amputirano Kosovo - odbrana Miloševića koja traje, autor ukazuje na kontinuitet u pogledu na Kosovo srpskih političkih elita u vreme Miloševića i posle njega. Na 198. stranici knjige, Krstić prepričava razgovor sa DŽejmsom Lajonom iz Međunarodne krizne grupe, vođen 13. juna 2002. godine na jednom prijemu. Lajon, britanski istoričar, doktorirao u Beogradu, zagovornik uslovno nezavisnog Kosova, ukazao je na „nesposobnost ključnih ličnosti u Beogradu da obezbede minimum zajedničkih ciljeva u spoljnoj politici i nedostatak ljudi koji bi, kako on kaže, mogli našu ’priču’ uspešno da ’prodaju’“. Zatim je dodao: „Morate biti sposobni ako hoćete da uspete. A vi to niste. Imate saveznike u Francuskoj, Italiji i Grčkoj. Ni njih ne uspevate da okupite“(198).
 
Činjenica je da Krstić nije uspeo da svoj projekat nametne kao državnu strategiju za Kosovo i Metohiju i da oni elementi koji su i bili prihvaćeni nisu sprovedeni. O tome svedoči ova knjiga kao i o svim lutanjima i improvizaciji naše političke elite, strančarenju i primatu ličnog i posebnog nad opštim. Krstićeva knjiga je još jedan dokaz da Srbija nije imala političku elitu dostojnu situacije u kojoj se zemlja našla u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj ovog veka. I da u domaćoj politici osobe bez karijerističkih i šićardžijskih ambicija još uvek nemaju šanse da o nečemu važnom odlučuju.  

Bez odgovora, međutim, ostaje pitanje da li bi sve da je srpska država i stala iza njega, Krstićev projekat mogao da bude ostvaren, tim pre što je i sam uviđao i na više mesta isticao da je UNMIK radio za kosovske Albance. Ali, nije ni pokušano. Nijedna moćna stranka u Srbiji nije smela da se odrekne celog Kosova zbog straha od pada popularnosti i ugrožavanja sopstvenog statusa, makoliko insistiranje na Kosovu i Metohiji kao delu Srbije bilo formalno. Rezultat je nezavisno Kosovo, doduše još van UN i sa međunarodnim prisustvom, ali priznato od mnogih moćnih država, kao i uticaj srpske države na sve manjoj njegovoj teritoriji, a u svakom slučaju na manjoj od one iz Krstićevog plana. U knjizi se ne primećuje ni ljutnja ni jed zbog svega na šta je Krstić nailazio od strane političara u svom uzaludnom kosovskom angažmanu. Prisutna je određena doza rezignacije vidljive i u poslednjoj rečenice knjige da će ostati njegovo svedočenje da „’istoriju’ o Kosovu u Srbiji nisu svi završavali politikom koja je nastavljala Miloševićevu“ (398). Dodali bismo: da se moglo i drugačije. Krstićeva knjiga ostaje kao retko iskreno i veoma značajno svedočanstvo o tome kako su srpske vlasti vodile kosovsku politiku u prvim godinama 21. veka.