Tucović i albansko pitanje

(Prikaz knjige: Dimitrije Tucović: „Srbija i Arbanija/Jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije“, reprint izdanja iz 1914. godine, Radnička štampa, Beograd 1974)

U godinama koje su prethodile Prvom svetskom ratu, Dimitrije Tucović (1881-1914) postaće lider Srpske socijaldemokratske stranke. Njegovo ime neće biti nepoznato ni u međunarodnom radničkom pokretu. Dosledni marksista i internacionalista, Tucović je smerao da ciljeve proletarijata u Srbiji ostvari posredstvom jedne radničke stranke postavljene na strogo klasnim principima, ne pomišljajući na bilo kakvo zajedništvo sa buržoaskim partijama i držeći sindikate pod apsolutnom kontrolom.[1] Iako je u tadašnjoj Srbiji proletarijat bio malobrojan, Tucovićevo zalaganje da se položaj radništva popravi zaslužuje priznanje. S druge strane, mnogo godina posle njegove pogibije, Tucovićevo odnošenje prema Albancima i Albaniji uzrokovaće određene polemike na prostoru nekadašnje Jugoslavije.[2]

Za Tucovićevu knjigu „Srbija i Arbanija“ rečeno je da će „ona ostati dokle god društvo budu mučili nacionalni problemi, jedno od najboljih dela po nacionalnom pitanju“.[3] U njoj je Tucović „korio srpsku vladu što je uticaj u Albaniji htela da postigne nasilno umesto da postupi prijateljski“.[4] Vođ srpske socijaldemokratije, dakle, suprotstavljao se deobi Albanije „koju su neki naši patrioti predlagali za vreme balkanskih ratova“, kao i ratu sa Bugarskom.[5] Primećeno je, takođe, da je Tucović „oštro kao retko ko u svetskom radničkom pokretu ustao protiv zavojevačke politike `svoje` buržoazije, protiv porobljavanja Arbanije od strane srpskih imperijalista 1913. godine“.[6]

***

Tucović je pisao da su izlaz iz svog teskobnog prirodnog i ekonomskog okruženja Albanci nalazili u kretanju „ka plodnim kotlinama Stare Srbije i Makedonije“ (7). Uprkos tome što je uočavao da su se Albanci „rasprostrli na istok na račun Slovena“ (9) koristeći metod potiskivanja, Tucović je mislio da to nije smeo biti razlog da se prema njima osvetnički postavi. Podatke o albanskom nasilju nad srpskim stanovništvom u Turskoj carevini Tucović ne navodi, mada pominje da je Albancima turski režim u tom smislu „gledao kroz prste“ (10), kao što je umeo i da ih bez milosti kosi kada su mu se suprotstavljali. Uviđajući da je reč o narodu s najnižim stupnjem razvitka na Balkanu, Tucović kritikuje knjige Stojana Protića (Balkanikus) i dr Vladana Đorđevića u kojima su oni osporavali sposobnost albanskog naroda da se kulturno i nacionalno afirmiše. Prave nosioce modernog pokreta za nezavisnu Albaniju, vezuje on za južni i srednji deo te zemlje a ne za severnoalbanska plemena.

Tucoviću je, naravno, bilo jasno da se za prevlast u Albaniji bore Austrougarska carevina i Italija. Prilikom objašnjenja trgovinskih puteva na Balkanskom poluostrvu koristi radove Jirečeka i Cvijića. Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije, prema Tucovićevom sudu, omogućio je srpskoj buržoaziji da „oživi“ (72) i u narodu raširi težnju o izlasku srpske države na Jadransko more. Protića i Đorđevića kritikuje zato što su „zastupanjem prava Srbije na zavojevanje Arbanije bili veran izraz jedne nove politike Srbije“ (76). Zatim piše da socijaldemokratija, kao jedini protivnik takve politike, mora da ukaže na „onaj trenutak kada se naš vlasnički svet mašio tuđe zemlje i tuđe slobode“ (79), dovodeći u uzročnu vezu Protićeve i Đorđevićeve teorije sa praksom Ise Boljetinca.

[Ne bi trebalo smetnuti s uma da je naša tadašnja društvena elita nastojala da izlaskom Srbije na otvoreno more obezbedi političku i ekonomsku nezavisnost zemlje. U tom cilju je žrtvovano dve trećine Makedonije i zajednička granica sa Grčkom prilikom stvaranja saveza sa Bugarskom, a počele su se polako menjati i zvanične etničke karte Albanije i Kosova i Metohije. No, stvari nisu bile idealne. Uoči Prvog balkanskog rata „Srbi su činili manje od polovine stanovništva na Kosovu i Metohiji i jedva jednu trećinu u severnoj Albaniji“.[7]]

***

Inače sklon ekonomističkoj interpretaciji istorijskih tokova, Tucović rast srpskog izvoza tumači kao posledicu sve većih državnih tereta, a ne kao pokazatelj privrednog uspona Srbije. Drugim rečima, seljak/proizvođač morao je da prodaje svoje proizvode da bi platio porez, a njihov izvoz nije jačao zemlju koja se sve više zaduživala, već je bio jedini način da država dođe do zlata kojim će otplaćivati kamate i vraćati dug. Tucović dodaje da je srpska buržoazija krenula i na „veštačko podizanje industrije“ (85), dopunjujući sistem posrednih poreza sistemom zaštitnih carina, koji je zbog obezbeđivanja monopolske pozicije najviše odgovarao buržoaziji kao nosiocu državne vlasti i kapitalističke eksploatacije. Takav sistem osiguravao je srpskim kapitalistima ekstraprofit, dok se kroz priliv stranog kapitala povećavala suma novca kod proizvođača i potrošača, koja će im posrednim porezima opet biti oteta. Za njega je to predstavljalo pljačkanje proletarijata i narodnih masa, čija se veličina ogledala u nenormalnoj razlici nominalnih i realnih nadnica, tj. vrednosti nadnice u novcu i količini namirnica koja se za nju mogla pazariti. Podizanje domaće proizvodnje na ovakav način izvrgavalo se, po Tucoviću, u privredno iscrpljivanje zemlje. Visoke cene sužavale su potrošačku sposobnost naroda, a monopolske privilegije ubijale „staranje za tehničko usavršavanje rada bez koga se podizanje privrednih snaga neke zemlje ne može ni zamisliti“ (86).

Svestan primedbi koje su mu bile upućene povodom ekonomskog uzroka teritorijalnog širenja srpske buržoazije i izlaska na more, a koje su se ticale pitanja gde je ta industrija i kapitalistička klasa u Srbiji, Tucović je morao da prizna da kapitalistička industrija nije u Srbiji bila ni približno razvijena koliko je bio razvijen apetit vladajuće buržoazije „za proširenjem teritorije i izlaskom na more porobljavanjem tuđih naroda“ (87). Buržoazija se, naime, širi zbog održavanja sistema, pa otuda nerazvijena buržoazija u Srbiji i ostalim balkanskim zemljama nalazi saveznika u državnoj vlasti, koja i sama ima potrebu održavanja i, sledstveno tome, potrebu teritorijalnog širenja.

Vrhunac najluđih zloupotreba srpske buržoazije Tucović je video u njenom pokušaju „izlaska na more putem zavojevanja Arbanije“ (89).

***

Tucović je smatrao da je Srbija imala dva prirodna pravca za izlazak na more: prvi je išao preko Crne Gore za Bar, drugi je preko vardarske doline vodio za Solun. Buržoazije balkanskih zemalja, tvrdi Tucović, bile su nesposobne da savladaju sopstvene separatističke težnje i od solunskog pristaništa naprave svetsku kapiju za svoje države, tako da je zahvaljujući bregalničkom trvenju Srba i Bugara Solun ostao „u isključivoj vlasti Grka kojima je najmanje potreban i koji će se njime najmanje služiti“ (89). [Tucovićev biograf naglašavao je da je odstupanjem od prirodnih pravaca srpska vlada pokazala manjak vidovitosti, i da je samo Tucović po tom pitanju, iako usamljen, imao ispravan stav.[8]] Srpskoj buržoaziji zameriće Tucović što je bila slaba da eliminiše dinastičku podvojenost Srbije i Crne Gore. Gledajući na njih kao na dve oblasti jednog istog naroda, u stvaranju jedne državne celine pronašao je način da Srbija izađe na more. Probijanje kroz Albaniju Tucović osuđuje zbog toga što je to bio pravac na kome se nalazilo kompaktno tuđe stanovništvo, poznato po najvećoj otpornoj snazi u evropskom delu Turske, čemu treba dodati i konstantno pretendovanje Austro-Ugarske i Italije na te prostore.

Tucović piše da su obični srpski vojnici dostojanstveno savladali sve probleme prilikom operacije u Albaniji, ali da je zakazalo vojno i političko rukovodstvo. Navodi da su Albanci pobili srpske vojnike na relejskim stanicama ogorčeni „svirepostima srpske vojske u istočnim krajevima“ (98), zaključujući zatim da uništavanje albanskih sela i masakriranje stanovništva iz osvete „nije nikakva naknada za uzaludne gubitke“ (98). Osvrće se i na gubitke srpske vojske pred Skadrom koji je predstavljao jako tursko uporište, pominje gubitke koje je Srbima nanela turska krstarica „Hamidija“ itd. Njegovo je mišljenje da su Albanci imali bolje procene nego srpska vlada, „koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja“ (103). Otuda je primorski odred srpske vojske morao da se posle polugodišnje drame povuče u Srbiju, ostavivši 5.000 grobova i apsolutnu omarazu među stanovništvom.

Tucović osuđuje Pašićevu albansku politiku i o njemu kaže da „voli da nas ostavlja u neizvesnosti šta upravo hoće“ (109). Za njega je Pašić i na diplomatskom polju šef stranke koju je stvorila kolebljiva i neodređena sitna buržoazija, koja „nošena događajima, gleda da okretnošću i lukavstvima nadoknadi odsustvo širokoga političkoga vidokruga i sposobnosti da u određenom pravcu istraje“ (109). Pašićeva diplomatska hoću-neću veština, pisao je Tucović, ostavljala je „njenom rukovaocu otvorena vrata na koja će se od najozbiljnije preduzeta koraka moći povući kao od pokušaja na koji se ozbiljno nije ni mislilo, ali te `pokušaje` srpski narod je skupo platio“ (109).

Zalažući se za realnu politiku prema Albancima, nasuprot svireposti Srbije, Grčke i Crne Gore, Tucović navodi da se problemi balkanskih državica po uništenju turske vladavine mogu rešiti stvaranjem jedne nove političke i ekonomske zajednice u kojoj je video mesto i za Albance.

***

Postoje ocene da ne može biti govora o tome da je Tucović nudio Kosovo Albaniji, niti da je iskazivao neke specijalne simpatije prema Albancima, osim u sažaljivim opisima represalija srpske vojske nad albanskim pobunjenicima i civilima, a i to bi se moglo nategnuto zaključiti.[9]

[Srpske prethodnice ušle su 29. novembra 1912. u Drač, dan kasnije pošto je Ismailj Kemal Vlora proglasio u Valoni nezavisnu Albaniju. Taj grad je diplomatski već bio izgubljen, ali je Srbija u zaposednutom delu ipak uspostavila svoju upravu, dok su velike sile jedino razmišljale o mogućnosti srpskog koridora u oblasti Svetog Jovana Medovskog ili o jadranskoj železnici koja bi po izgradnji bila pod međunarodnom kontrolom.

Posle uništenja srpskih vojnih stanica usledila je oštra odmazda srpske vojske. Engleska i austrougarska štampa optuživala je Srbiju „za masakre više hiljada Arbanasa i muslimana u Sandžaku, Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji“, što kasniji izveštaj Karnegijeve fondacije za mir „uglavnom nije potvrdio“. Povlačenjem srpske vojske iz Albanije, „tvorci srpske politike zaboravili su na slovensko stanovništvo“ koje je tada činilo nešto iznad četvrtine stanovnika severne Albanije.[10]]

Bez obzira na pozitivne kritike, pa čak i povremenu glorifikaciju, Tucovićev politički rad i misao nisu bili izuzeti od ozbiljnijih primedbi. Apsurdnim je definisano zalaganje da Srbija 1908. štiti svoje sunarodnike u Bosni, da bi se 1914. odbrana zemlje smatrala suvišnom.[11] U vojničkoj pripremi Srbije, naime, ne bi trebalo videti jedino zavojevačku politiku srpske buržoazije, nego i odbranu zemlje koja je nailazila na razumevanje sitnog građanstva i seljaštva; zatim, ukazano je i na deplasiranost teze da je narodna vojska bolja od stajaće, kao što je utvrđena ideološka zavisnost srpskih socijaldemokrata od nemačke socijaldemokratije i kalkulantski odnos prema srpskom seljaštvu koje je postalo njihova najjača izborna baza.[12]

***

Još za Tucovićevog života događaji su pokazali da je albanska operacija srpske i crnogorske vojske doživela neuspeh pod pritiskom velikih sila, uključujući i Rusiju. Njihovi ambasadori su još na konferenciji u Londonu u decembru 1912. doneli odluku o stvaranju autonomne Albanije.

Međutim, pitanje granica bilo je otvoreno i dalje, pa čak i u trenutku kad se Skadar nalazio u crnogorskim rukama. Austro-Ugarska je jedno vreme zahtevala da Peć, Đakovica, Prizren i Debar pripadnu Albaniji, dok je predsednik privremene albanske vlade Ismail Kemal-bej predlagao da u njen sastav uđu Kosovska Mitrovica, Skoplje i Bitolj. Italijanski plan davao je Skadar, Medovu i sve severno od Drima Crnoj Gori, nastojeći da Grčku pomeri što južnije od Valone, nudeći joj Krit umesto južnog dela Albanije.[13]

Stvari nisu bile nimalo jednostavne i u svetlu takvih planova i diplomatskih informacija pokušavala je srpska vlada da ostvari svoje ciljeve. Sve balkanske države borile su se za onaj deo osmanskog carstva koji su po oslobođenju smatrale svojim. Kao i uvek, granice su i tada predstavljale glavni problem.

U takvoj konstelaciji snaga, Tucovićeva ideja o zajednici balkanskih naroda, pozivanje na prijateljske i srodničke veze Srba i Albanaca iz doba Marka Miljanova, misao da bi se razgraničenje srpske i albanske strane moglo sporazumno rešiti i tako dobiti prolaz na more, nisu imali drugog uporišta osim u njegovim internacionalističkim projekcijama. Od slične boljke, uostalom, bolovao je i Svetozar Marković, iako preteruju oni koji, osporavajući im s pravom originalnost na planu političkih i društvenih sistema, dolaze do zaključka da je Tucović „daleko prevazišao svoga prethodnika“.[14]

***

P.S. U „Knjizi o Kosovu“, koja je doživela više izdanja, Dimitrije Bogdanović osporio je kao zabludu Tucovićev stav da je srpska vlada svojom zavojevačkom politikom gurnula Albaniju u naručje Italije i Austro-Ugarske. Bogdanović je pisao da je Srbija „samo bezuspešno pokušavala da neutrališe dejstvo već davno pre toga formiranog programa te dve evropske sile (i ne samo te dve) da se stvori autonomna Albanija kao mostobran ili pion njihovog imperijalističkog prodora na Balkan“. Takođe je naglasio da je Austro-Ugarska, uoči i tokom Prvog balkanskog rata, kontrolisala pokret za albansku nezavisnost.

Bogdanović je osudio Tucovića za „otpisivanje Kosova“, smatrajući da se koren te ideje nalazi u sužavanju srpske državne teritorije na stanje pre 1878. godine. Podsećajući da je Tucović sa žaljenjem govorio o proterivanju albanskog stanovništva iz novopripojenih krajeva Srbiji posle Berlinskog kongresa, Bogdanović mu prebacuje da nije pridavao važnost teroru i genocidu nad srpskim narodom u Turskoj, pri čemu je albanski muslimanski element bio instrument takve politike. Bogdanović, inače, pominje u knjizi da je negde oko 30.000 Albanaca tom prilikom proterano, ali navodi takođe i da je turska vlast podsticala kolonizaciju islamiziranih Albanaca na osetljivim delovima i pravcima svoje teritorije.

Pogledi srpske socijaldemokratije, po Bogdanoviću, samo preslikavaju stavove austrijske socijaldemokratije, gde je i nastala formula „velikosrpskog hegemonizma“. Bogdanović osuđuje Tucovićevu viziju federacije/konfederacije balkanskih država, jer bi u njoj za Srbiju važile granice iz 1878. godine, dok bi Albanija u svom okviru obuhvatila i Kosovo, tj. bila bi to de fakto „Velika Albanija“. Treba još reći da je Bogdanović smatrao da Srbija nije imala jasnu koncepciju o trajnom i pravednom rešenju albanskog pitanja, kao i da je opsada i zauzimanje Skadra dodatno opteretila odnose sa Albancima, jer taj grad ni u srednjem veku „nije bio u pravom smislu reči srpski grad, mada je bio sedište dukljanskih i zetskih vladara“.

 [1] Slobodan Jovanović, „Dimitrije Tucović“, Portreti iz istorije i književnosti, Srpska književnost u sto knjiga, knjiga 60, priređivač Živorad Stojković, Matica Srpska – SKZ, Beograd – Novi Sad 1963, str. 291-292. 

[2] Dragan Simeunović, „Aktuelnost misli Dimitrija Tucovića“, Aktuelnost misli Dimitrija Tucovića/Zbornik radova sa Okruglog stola u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Beograd, 9. juna 1994. godine, Zavod za udžbenike i nastavna sredstava, Beograd 1996, str. 13. 

[3] Nikola M. Popović, „Dimitrije Tucović/Njegov život i rad“, Izdavačka knjižara „Skerlić“, Beograd 1934, str. 353. 

[4] Ljubomir Tadić, „Od `Srbije na istoku` do `Srbije i Arbanije`“, Sociološki pregled broj 3/Sto godina Pariske komune i razvoj socijalističke misli u Srbiji do 1914, Beograd 1971, str. 245. 

[5] Slobodan Jovanović, isto, str. 293. 

[6] Lazar Stefanović, „Život i rad Dimitrija Tucovića/Povodom 35-godišnjice njegove smrti“, Komunist broj 6, Beograd 1949, str. 120. 

[7] Čedomir Antić, „Kratka istorija Srbije“, Stubovi kulture, Beograd 2004, str. 113-114. 

[8] Nikola M. Popović, isto, str. 312. 

[9] Dragan Simeunović, isto, str. 14.

[10] http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:280057-Kratko-slavlje-u-Dracu 

[11] Milosav Janićijević, „Intelektualci i socijalistički pokret u Srbiji (1804-1914)“, Sociološki pregled broj 3/Sto godina Pariske komune i razvoj socijalističke misli u Srbiji do 1914, Beograd 1971, str. 255. 

[12] Milosav Janićijević, Diskusija sa simpozijuma, isto, str. 323-324. 

[13] Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Savo Skoko, „Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913“, BIGZ, Beograd 1972, str. 217. 

[14] Nikola M. Popović, isto, str. 365.