Tragična sudbina Aleksandra Obrenovića

(Prikaz knjige: Suzana Rajić: „Aleksandar Obrenović/vladar na prelazu vekova, sukobljeni svetovi“, Srpska književna zadruga, Beograd 2011)

Poslednje decenije 19. veka u Srbiji obeležila je vladavina kralja Milana i njegovog sina Aleksandra. Poniranje dinastije Obrenović započelo je Milanovim porazom u srpsko-bugarskom ratu 1895. godine. Početak 20. veka doneće smrt Aleksandru Obrenoviću i dinastijsku promenu na srpskom prestolu. Svi ti događaji imali su svoju unutrašnju i spoljnopoličku dimenziju i dinamiku. Tragična sudbina Milanovog naslednika u tom vremenu čini sadržaj nove knjige Suzane Rajić, autorke koja je kompetentnim pristupom već skrenula pažnju na svoj dosadašnji rad.

***

Rajićeva polazi od utiska da je ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage uticalo „na pokretanje procesa koji je imao za cilj da zatre sećanja o članovima ove vladarske kuće“. Slika o dinastiji Obrenović, prema njenoj oceni, sistematski je krivotvorena, s namerom da se izmeni kolektivno pamćenje nacije i formira novo, u skladu s promenom iz 1903. godine. Autorka ističe da je čak i Slobodan Jovanović na dvojicu poslednjih Obrenovića „gledao više `umivenim` pogledom savremenika, a manje očima istoričara“, s tim što je, ipak, „državni napredak Srbije nedvosmisleno doveo u vezu sa Obrenovićima i ta slika je zauvek ostala nepromenjena“. Pošto je Jovanovićevo delo u komunističkom periodu bilo proskribovano, istoriografija nije poklonila potrebnu pažnju Obrenovićima. No, Rajićeva podseća da je još Pera Todorović, odmah posle „Majskog prevrata“, opominjao da se uloga i značaj Obrenovića ne smeju ignorisati i zaboraviti.

U predgovoru autorka se sama pozicionira kao zagovornik „totalnog“ tumačenja u rekonstruisanju posmatranog perioda, što podrazumeva istraživanje brojnih i raznovrsnih izvora. Njen zadatak, kako naglašava, sastojao se u tome da objasni zašto je u vremenu Aleksandra Obrenovića bilo toliko političkih i društvenih previranja, kao i zbog čega se to razdoblje „pretrčava“, kako bi se što brže ušlo u 20. vek.

Pretenciozno obrazlažući svoj postupak, autorka navodi da je u svojoj knjizi koristila koncept eruditskog ređanja detalja, a kao metod tumačenje u istorijskom kontekstu. Prema njenom mišljenju, Milanovu i Aleksandrovu vladavinu karakteriše izrazita nestabilnost, čije uzroke ona vidi u nepostojanju definisanih državnih ciljeva koje nijedan faktor političkog spektra ne bi smeo dovesti u pitanje. Zatim ukazuje i na uništavanje dokumenata iz Milanove i Aleksandrove arhive, a onda upućuje čitaoca na važnost svog istraživanj u ruskim arhivima, jer joj je ta građa proširila polje poređenja, kako sa domaćim tako i sa izvorima iz bečkih arhiva, na kojima su, inače, zasnovani radovi Slobodana Jovanovića, Vladimira Ćorovića, Andrije Radenića, Mihaila Vojvodića i Vase Kazimirovića. Rajićeva stavlja akcenat i na korišćenje memoarske literature, štampe i periodike, što je, u stvari, srž njenog „totalnog“ osvetljavanja biografije poslednjeg Obrenovića.

S tim u vezi, treba reći da i danas postoje oni koji sebe, na osnovu porekla iz Milanove veze s Artemizom Hristić, smatraju jedinim muškim potomkom dinastije Obrenović.[1]

***

Podrobno opisujući detinjstvo Aleksandra Obrenovića, Rajićeva konstatuje da će razvod Milana i Natalije prekinuti porodični sklad u kome je maloletni prestolonaslednik živeo i natovariti mu preteško breme koje će ga pratiti i pritiskati sve do njegovog tragičnog kraja. Mladog Obrenovića ona prikazuje kao inteligentnu osobu, s odličnom memorijom, čiji obrazovni proces je morao biti prekinut kada se, 13. aprila 1893, Aleksandar prevremeno proglasio punoletnim i stupio na presto. Velika moć političkog suđenja, inače, bila je, uz nesumnjivi despotski temperament, osobina njegovog oca Milana.[2] Zvanične posete Aleksandra Obrenovića evropskim dvorovima, koje Rajićeva upečatljivo predstavlja, pokazale su odvažnost i dostojanstveno držanje novog srpskog vladara. Politički rad Aleksandrov autorka prati kroz brojne vlade u čijem je dovođenju i smenjivanju, po prirodi stvari, Milanov naslednik lično učestvovao.

Zbog nedostatka autoriteta, a toga je u borbi s radikalima bilo, Aleksandar je ponekad morao tražiti i očevu pomoć, mada je njegov odnos prema Milanovom i Natalijinom uplitanju u politiku pretežno pratilo distancirano držanje i insistiranje na spostvenim političkim odlukama.

Na spoljnopolitičkom planu, Aleksandar je bio limitiran postojećim i novim sporazumima Rusije i Austro-Ugarske (Rajhštat 1876, Zimski dvorac 1897). Na unutrašnjem planu, zastupao je stav da je „zaostaloj Srbiji neophodan kralj koji će biti biti glavni kreator politike i ključni nosilac državne vlasti“, što je nailazilo na otpor kod ostalih učesnika političkog života. Rajićeva je istakla i Milanovu izuzetnu ulogu u reformisanju vojske, čemu se Rusija, primera radi, oštro protivila. Ratni planovi Srbije protiv Turske (u savezu s Crnom Gorom, Bugarskom i Grčkom) i Bugarske (ako upadne u Makedoniju), prema zaključku Rajićeve, protivni su opštem uverenju, prisutnom i danas u nauci, da je kralj Milan, komandant Aktivne vojske u to vreme, „bio samo oruđe austrougarske politike na Balkanu“, pošto je reformisanje vojske, od strane oca i sina, za krajnji cilj imalo „da Srbija spremno dočeka trenutak kada će moći da ispuni svoje nacionalne težnje“.

Rajićeva dolazi do tvrdnje da kralj Aleksandar „nije bio romantičar, niti se nadao `Velikoj Srbiji`“. Prema njenom uvidu, želeo je da Srbija oslobodi Kosovski vilajet, nastanjen mahom Srbima, a da preko Makedonije „obezbedi izlazak na more“ i time popravi lošu stratešku poziciju Kraljevine.

***

Posebnu pažnju Rajićeva je obratila na Aleksandrovu ženidbu s Dragom Mašin. Autorka je pokazala da je samom Aleksandru bilo jasno da neće moći lako da se oženi s nekom stranom princezom. Rusija je, na primer, bila na stanovištu da se njihove princeze mogu udavati jedino za pripadnike „ravnorodnih“ dinastija, a Obrenovići su se u tom smislu nisko kotirali. Ni knez Milan nije mogao da se oženi pripadnicom carske loze, jer je Rusija videla prepreku u tadašnjem vazalnom položaju Srbije.[3]

Rajićeva je studiozno obradila i aktivnosti zaverenika, razvoj njihovih planova i čin likvidacije bračnog para Obrenović. Kralj je od inostranih faktora upozoren da mu preti opasnost, pa će planirati brzo hapšenje osumnjičenih, ali će ga u tome zaverenici preduhitriti. Samo ubistvo bilo je brutalno izvršeno, unakažena i obnažena tela Aleksandra i Drage bačena su kroz prozor ispred dvora, gde su kratko vreme ležala. Ovakav postupak neki istoričari shvataju i kao čin defenetracije, kojim se daje mogućnost širem krugu ljudi da se uveri u ubistvo vladara, dok veliki broj rana na njihovim telima potvrđuje da je time odgovornost pala na sve zaverenike.[4] Inače, zna se da je u kralja Aleksandra prvi pucao kapetan Mihailo Ristić.

Analiza spoljnopolitičkih činilaca navodi na zaključak da je od strane Rusije i Austro-Ugarske Aleksandar bio pušten niz vodu, a da je kao novi vladar viđen Petar Karađorđević koji je bio saglasan s planovima zaverenika.

***

U svom radu, Rajićeva je, bez ikakve sumnje, dala sveobuhvatnu biografiju Aleksandra Obrenovića. Nije se ustezala ni da povodom određenih pitanja iznese mišljenje koje se protivi zaključcima najvećih autoriteta srpske istoriografije. Primera radi, za nju je diskutabilna tvrdnja da oktroisani ustav iz 1901. predstavlja „klasičan državni udar“, iako je jasno da nije ispoštovan Ustav iz 1869. i da Velika skupština nije sazvana zato što su se kralj, radikali i naprednjaci prethodno saglasili da se ona ne organizuje. Isto tako, prema njenom uverenju, neprihvatljiva je optužba da je vlada na izborima od 1. juna 1903. pobedila falsifikovanjem glasačkih listića itd.

Iako to decidirano ne ističe, pada u oči autorkin animozitet prema radikalima. No, kao vrstan znalac tog perioda, ona ne može da porekne da u zaveri radikali nisu učestvovali.

U svakom slučaju, knjiga Suzane Rajić je vredno delo i kao takvo zaslužuje preporuku. S druge strane, čini nam se da su ocene recenzenata preterane. Za Latinku Perović reč je o „monumentalnom delu“, dok prof. Duško Kovačević pomenutu biografiju vidi kao „graničnu knjigu, prema kojoj će se meriti učinak srpske istoriografije o kralju Aleksandru Obrenoviću“. Oboje su, čini nam se, s pravom, naglasili važnost korišćenja ruskih izvora. Na njihovom tragu, Slaviša Nedeljković zaključio je da je Rajićeva svojom knjigom unapredila našu istoriografiju i da „ona predstavlja izuzetan doprinos izučavanju srpske istorije 19. i 20. veka“.[5]

Iznošenje nespornih zasluga mladog Obrenovića, korisna je radnja Suzane Rajić. Ipak, činjenica je da je svojim čestim i nedopustivim potezima u političkom životu, Aleksandar postepeno stvarao odijum prema sebi. U principu, nije mogao da se prilagodi društvenoj klimi na prelazu vekova, u kojoj za apsolutizam Milanovog ili njegovog tipa, više, naprosto, nije bilo mesta.

To što se njegov silazak s vlasti odigrao na tragičan i ružan način, posledica je, dobrim delom, i činjenice da bi, u slučaju neuspeha, sličan ishod bio namenjen samim zaverenicima. Očekivati milost u zahvatima takve vrste, bilo je iluzorno i za njega i za njih. To što su protiv tog čina najviše protestovale Britanija i Francuska, videći u njemu „povredu legitimiteta kraljevske vlasti“, ne znači da njihovi prestoli nisu bili mnogo više krvaviji od srpskog.[6]

Laviranje između Rusije i Austro-Ugarske udaljilo je i jednu i drugu silu od kralja Aleksandra. Posle njegove smrti Srbija će svoju spoljnu politiku vezati za Rusiju i Antantu, prolazeći pod njihovim okriljem kroz Balkanske ratove i Prvi svetski rat.[7] Koliko će ostvareni ratni i politički ciljevi u tom razdoblju koristiti srpskom narodu, takođe je diskutabilno pitanje.

[7] Isto