Srbi u Hrvatskoj 1918-1929.

(Prikaz knjige Sofije Božić, Srbi u Hrvatskoj 1918–1929, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2008)

Najzapadniji deo korpusa srpskog naroda, koji je kao velika i kompaktna verska i nacionalna zajednica naselio prostor srednje Evrope, od Trsta do Sent Andreje i Arada, jesu Srbi u Hrvatskoj. Knjiga Sofije Božić Srbi u Hrvatskoj 1918-1929[1] upravo istražuje istorijske i političke okolnosti  koje su ovaj deo našeg naroda bitno odredile i uobličile njihovu političku i egzistencijalnu dramu  u teskobnim vremenima nakon Prvog svetskog rata.

Knjiga predstavlja najuspešnije napisano delo o istoriji Srba u Hrvatskoj. Velikog obima (853 strane), prepuna podataka iz svih oblasti života, knjiga daje vrlo živu i široku sliku o njihovom postojanju, identitetu, političkim podelama, odnosu prema hrvatskom nacionalnom korpusu i odnosu prema matici. Respektabilan broj primarnih izvora, pre svega novinskih natpisa iz tog vremena, zapisnika sa sednica raznih državnih institucija i drugih bibliografskih odrednica, omogućio je autorki vrlo precizan uvid u život zajednice koja se našla prvi put u istoj državi sa ostalim Srbima. Ova činjenica će se pokazati kobnom , jer kada zajednička država bude, sedamdeset godina kasnije, nestala, i opstanak Srba iz Hrvatske biće doveden u pitanje. Kao da su vraćanjem na istok, odakle su došli pet vekova ranije, zatvorili krug svojih seoba.

Knjiga Sofije Božić Srbi u Hrvatskoj 1918-1929 pruža uvid u početno stanje fenomena koji možemo nazvati nestanak Srba iz Hrvatske u XX veku. Podeljena u nekoliko poglavlja, opisuje prostor (geografski i etnički), privrednu strukturu, način života, prosvetu i kulturu, politički život i daje biografske slike.

Prvo poglavlje pod naslovom Oblikovanje teritorije Hrvatske i srpski etnički prostor u Hrvatskoj otvara problem definisanja pojma Hrvatske u geografskom, političkom i etničkom smislu. U suštini, ono oko čega su se uXXv. vodila dva rata jesu granice države Hrvatske. To je podrazumevalo i problem definisanja srpskog etničkog prostora u Hrvatskoj. Ovo je danas isključivo tema za istoričare, jer je broj Srba koji su ostali da žive u Hrvatskoj toliko mali da je pitanje mogu li oni svojim prisustvom da mapiraju i jedan poseban prostor u toj zemlji. Ali u periodu koji ova knjiga opisuje takav prostor postoji i gospođa Božić ga je obeležila linijom Knin-Benkovac-Gračac-Udbine-Korenica-Slunj-Vojnić-Vrgin most -Glina-Petrinja-Kostajnica-Novska-Pakrac-Daruvar-Grubišno Polje- Podravska Slatina.

Osnovna karakteristika Srba u Hrvatkoj tog perioda jeste ruralni prostor na kome su naseljeni. Varoškog i gradskog (Zagreb) stanovništva je veoma malo. Životom Srba dominiraju tradicionalni oblici balkanske seoske kulture. Kolektivni identitet se formira na tradiciji i običajima, nacionalnoj istoriji i mitologiji. Glavna privredna grana je poljoprivreda. Industrija je u povoju i javlja se uglavnom kao prerađivačka i drvna industrija. Počinje i prvo grupisanje finansijskog kapitala. Hrvatska je u tom pogedu bila najrazvijeniji deo SHS. Godine 1916. je osnovan Savez Hrvatskih novčanih zavoda koji je zastupao interese novčanih ustanova. Među njima se se nalaze i prve štedionice i banke koje nose prefiks srpske. Međutim, materijalnom sferom života Srba u Hrvatskoj dominira siromaštvo i tehnološka zaostalost.
Siromaštvo je druga dominanata srpske zajednice u Hrvatskoj. Ono podrazumeva svakodnevnu borbu za preživljavanje, nerodne godine, nepismenost, praznoverice, alkoholizam...  U najsiromašnijem delu ovog prostora, Dalmaciji, ima i gladi, pojačanih posledicama rata. Država SHS pokušava da se nosi sa siromaštvom  formiranjem odseka za prehranu, pomoću beskamtnih kredita, deljenjem besplatnog žita. To je i vreme prvog masovnijeg susreta sa modernim načinom života, koji polako preoblikuje i njihov svet. Počinje se s mehanizacijom poljoprivrede i uvođenjem inovacija u proizvodnju hrane. Ponekad je ovaj sudar tradicionalnog i modernog komičan. Kada je 1919. godine, u banijskom selu Trnovac, prvi put prikazan traktor „meštani su bili sumnjičavi prema novotoriji, plašeći se da će povrediti utrobu zemlje“.

Urbana kultura se razvija u varošima koje se nalaze na rubu ovog prostora. U pitanju su etnički i verski mešovite sredine u kojima se, među Srbima, formira sloj malih trgovaca i zanatlija koji žive tipičnim malovaroškim životom. Samo u Zagrebu, najznačajnijoj gradskoj sredini u Hrvatskoj, formira se značajan sloj intelektualaca, bankara i velikih trgovaca. Međutim, njihov položaj je veoma ranjiv. Izloženi agresivnom okruženju koje često ima obeležaja rasizma, a podeljeni unutar svog bića između verskog i nacionalnog porekla i dominantnih vrednosti sredine u kojoj žive i koja je izrazito hrvatsko-nacionalistička, katolička i germanofilska, oni se najčešće ne snalaze i Sofija Božić dobro zaključuje : „Očigledno, srpsko građanstvo nije  u potpunosti moglo da se odupre izazovima multinacionalne sredine u koju je bilo integrisno niti da se lako odrekne običaja i navika društva koje je vekovima bilo zagledano u Beč i druga kulturna središta Srednje Evrope i Mediterana”[2].

Borbu protiv zaostalosti  moderna evropska društva[3] vide u obrazovanju naroda kroz sistem školstva. Na taj način škola postaje najvažnije sredstvo „modernizacije“. To podrazumeva prihvatanje standardne jezičke forme, upoznavanje sa naučnim saznanjima i izgradnju nacionalne svesti. U etnički mešovitim sredinama ovaj proces ima poseban značaj i osobenosti. Takva sredina bila je i Hrvatska tog vremena. Škole jesu bile mesta opismenjavanja, građenja nacionalne svesti, ali na način koji je ponekad rezultirao i nacionalnom netrpeljivošću pa i rasizmom. Pitanja pisma (ćirilica-latinica) imena jezika (srpski ili hrvatski) i nacionalne pripadnosti izvori su stalnih sukoba. U ovom periodu se školuje i vaspitava generacija koja će najaktvnije učestvovati u građanskiom ratu i komunističkoj revoluciji 1941-45. Stanje prosvete u dominanatno srpskim krajevima Hrvatske je bilo veoma teško. Veliki je broj nepismenih (u Hrvatskoj sa Slavonijom 32%, u Dalmaciji 49,48%) s jedne strane i nedovoljan broj škola, s druge. Siromaštvo i loši uslovi života prosvetnog kadra, manjak kvalitetnog školskog prostora, nedovoljan broj knjiga, narod sirovih običaja (u gospićkoj gimnaziji učenici šalju pisma upozorenja i prete smrću nastavnicima tražeći prelazne ocene). Napori na prosvećivanju naroda daju slabe rezultate. Tradicionalizam oličen između ostalog i u usmenosti kao dominirajućem narativu, glavno je obeležje  srpske zajednice u Hrvatskoj. Kako je Kraljevina SHS građena na ideologiji integralnog jugoslovenstva, trebalo je da škole budu i mesto oblikovanja novog identiteta. Ali toga često nije bilo. Pošto nije bilo vremena da se odneguje novi nastavni kadar, u školama su predavali nastavnici koji su u učionice doneli svoje političke stavove. Oni su nekada bili u skladu sa vladajućom ideologijom, a nekada u suprotnosti. Ta suprotnost je često prelazila u netrpeljivost i mržnju  pretvarajući školu u mesto sukoba. Povoda je bilo dosta.Ćirilica, koja je uvedena u upotrebu kao ravnopravno pismo, zapravo je ignorisana od stane nastavnika Hrvata. Pitanja imena jezika, odnosa prema monarhiji, nacionalnim  simbolima, unutrašnjem uređenji države i sva ostala, koja su mučila celu državu, prenosila su se i na školu. U njoj se nacionalno i političko opredeljenje nije krilo, i tačno se znalo ko je lojalan građanin unitarne države, a ko podržava separatizam hrvatskih nacionalističkih stanaka. Ovo je stvaralo napetost koja se ponekad završavala sukobima. Takvih primera  je mnogo i Sofija Božić ih precizno navodi[4]. Država pokušava da stanje popravi, ali svi pokušaji su podjednako neuspešni i utisak je da je škola mesto gde se neguje politički i nacionalni ekstremizam.

U oblasti  kulture Srbi se bore za svoj identitet razapeti između tradicionalnog Srpstva, proklamovanog Jugosloventva i  nacionalističkog identiteta hrvatske zajenice koji poprima sve ektremniji vid. U organizacionom smislu Srbi su organizovani u pevačka društva kojih ima oko 80, u kulturno-prosvetna društva, sokolska društva i ženska društva. Ono što slabi njihov položaj u zajednici je podeljenost ovih društava na ona koja neguju jugoslovenski duh i ona koja neguju srpstvo. Pred sve jačim i borbenijim hrvatskim nacionalizmom ova podela je svakako slabila snagu srpske zajednice.

Za srpski identitet, njegovo oblikovanje i odbranu crkva je uvek bila od posebnog značaja. Period 1918-29.  je karakterističan po krajnje protivrečnim uticajima i tendencimajama. Naizgled,  to je doba jedinstva, jer se posle više od 300 godina srpska crkva prvi put organizaciono ujedinjuje. U isto vreme, uticaj crkve i njenog učenja sve je manji i stalno opada. Ovo je vreme velikih (pseudoreligioznih) ideologija 20. veka koje nude sveobuhvatni pogled na svet i konačno spasenje. One negiraju Crkvu, njeno učenje i njen koncept spasenja kroz život u Hristu. Crkva se nalazi u defanzivi, delimično i zbog pristupa veri koji često nema odgovore na pitanja i izazove savremenog sveta. Srpska pravoslavna crkva se u Hrvatskoj sudara i sa rastućim hrvatskim nacionalizmom. Najzačajniji pokušaj SPC da se organizaciono stabilizuje na prostoru Hrvatske je pokušaj osnivanja Pravoslavnog teološkog fakulteta u Zagrebu. Međutim, otpor je bio tako jak da je, ukazom kralja Aleksandra, fakultet zatvoren već 1924. godine.

Posebno vredan deo knjige je onaj u kome autorka vrlo uspešno demistifikuje i demitologizuje odnos Srba iz Hrvatske (Srbi prečani) i Srbijanaca. Često gorka i potresna, ta demistifikovana slika složenih i protivrečnih odnosa dominira celom knjigom Srbi u Hrvatskoj 1918-1929 . Njen lajt-motiv su stereotipi koji vladaju među Srbima, podeljenim ne samo rekama nego i predrasudama koje su nataložili vekovi odvojenog života.Ti stereotipi i predrasude su u novoj, zajedničkoj državi dobili potpuno drugo značenje. Zajednički život počinje u sjaju pobede i s velikim nadama. Za slikara Marka Murata, Dubrovčanina, iz ruševina Beograda „sjala je divna tajanstvena aureola mučeništva, slave; širila se sloboda nad celokupnim našim narodom...”[5]. I politički lideri Srba u Hrvatskoj gledaju na Srbiju s divljenjem i zahvalnošću. Ali vrlo brzo pojavljuju se sumnje, a zatim i izraženi anatagonizam između dve političke elite. Sve više se insistira na razlikama, a lični sukobi i surevnjivosti se prenose na opšte odnose. Srpska politička elita u Hrvatskoj optužuje srbijansku elitu za „nepoznavanje prečanskih prilika”, za mentorski i tutorski stav prema prečanima, da je Srbija za prečane zatvorena i da Srbijanci još drže frontove na Drini, Savi i Dunavu”[6].  Jedna od najzanimljivijih kulturnih figura između dva rata, Srbin iz Hrvatske Ljubomir Micić, osnivač Zenita i tvorac ideje barbarogenija, u svom članku punom žuči Hvala ti Srbijo lepa optužuje srpsku sredinu za uskogrudost i ignoranciju i traži „daj već jednom da živi a ne samo da se umire Srbijo”[7]. U političkom smislu ovaj antagonizam dobija svoj izraz u delovanju Svetozara Pribićevića i njegove Samostalne demokratske stranke. Čovek velike strasti, narcizma i egocentrizma, agresivan u nastupu i često vrlo grub u izrazu, postepeno se od srpstva okreće ka savezu sa hrvatskim nacionalistima i konačno završava u koaliciji s Hrvatskom seljačkom strankom, izazivajući potpuni rascep u srpskom političkom telu u Hrvatskoj. Ali najdalje odlazi njegov brat Adam i izvesni Branko Mašić. Takvi politički stavovi su pripadali rasističkom poimanju sveta, koji se kao ideologija u to vreme oblikovao u Srednjoj Evropi. Njihovo viđenje Srbijanaca prelomljeno je kroz prizmu hrvatskog nacionalizma. Razlika između Srbijanaca i prečana  je, veruju, nepremostiva. To je razlika između Zapadne i Istoče civilizacije, odnosno razlike između zapadnog i istočnog čoveka. Zapadnjaci, kojima pripadaju prečani su „osećajniji , topliji, neposrdniji, zaneseniji, manje egoistični, dok su drugi ledeniji, realističniji,sebičniji.” [8] Po tom vrednosnom sistemu istočnjaci su ljudi niže kulture, primitivniji. Tvrdi da je susretom dva sveta (Srbije na Istoku i prečanskih krajeva u Austrougarskoj na zapadu) zaustavljen talas demokratizacije koja je uspostavljena u Habzburškoj monarhiji. Branko Mašić ide i dalje, pa tvrdi da su u pitanju dve kulture, jedna prečansko-germanska i hrvatsko-germanska, naprednija, superiornija , razvijenija, i druga srpsko-arnauatsko-turska, zaostala i inferiorna. Ovaj rakol između prečanske i srbijanske elite je bio u isto vreme i raskol unutar srpskog etničkog korpusa u Hrvatskoj, odnosno između dela elite i naroda. Narod, pretežno seljački i tradicionalistički, bio je bliži Srbiji. To se videlo i u rezultatima izbora, gde najviše glasova dobijaju dve stanke koje imaju sedišta u Beogradi: Radikalna i Demokratska stranka. Ovaj raskol unutar zajednice Srba u Hrvatskoj zlokobno nagoveštva vreme Drugog svetskog rata kada će srpska građanska elita u Hrvatskoj  svojim autsajderstvom otvoriti vrata novoj eliti koja se nametnula kao dominanta upravo u ovim krajevima – Komunističkoj partiji Jugoslavije.

Političke podele idu i linijom sukoba vodećih političkih stranaka. Radikalna stranka ima izrazitu nacionalnu politiku, Demokrtske stranke je projugoslovenska, unitarističkih opredeljenja, a Samostalna Demokratska Svetozara Pribićevića se približava Hrvatskoj seljačkoj stranci i njenom separatizmu.

[1] Sofija Božić, Srbi u Hrvatskoj 1918 – 1929, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd, 2008.

[2] Isto, str. 226.

[3] Kraljevina SHS je bila moderno evropsko društvo pre svega po uverenju svoje elite da je njihova misija promena društva u smislu napuštanja tradicionalnih odnosa i izgradnja modernih odnosa baziranih na racionalizmu, naučnom znanju i prosvećenosti.

[4] U ogulinskoj gimanziji   profesor veronauke Stojan Žarković 1929. g. tuži kolegu Vinka Dorčića, jer je učenicima predstavljao Srbe u nepovoljnom svetlu. Novog Gradiški u dnevniku neko precrtava sve što je napisano ćirilicom. U Glini veroučitelj osnovne škole Martin Benešić vređa svoje kolege rečima da samo Hotentoti i nekulturni ljudi mogu biti monarhisti.

[5] Srbi u Hrvatskoj 1918 – 1929, str. 401.

[6] Isto, str. 418.

[7] Isto, str. 419.

[8] Isto, str. 432.