Срби у Хрватској 1918-1929.

(Приказ књиге Софије Божић, Срби у Хрватској 1918–1929, Институт за новију историју Србије, Београд, 2008)

Најзападнији део корпуса српског народа, који је као велика и компактна верска и национална заједница населио простор средње Европе, од Трста до Сент Андреје и Арада, јесу Срби у Хрватској. Књига Софије Божић Срби у Хрватској 1918-1929[1] управо истражује историјске и политичке околности  које су овај део нашег народа битно одредиле и уобличиле њихову политичку и егзистенцијалну драму  у тескобним временима након Првог светског рата.

Књига представља најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској. Великог обима (853 стране), препуна података из свих области живота, књига даје врло живу и широку слику о њиховом постојању, идентитету, политичким поделама, oдносу према хрватском националном корпусу и односу према матици. Респектабилан број примарних извора, пре свега новинских натписа из тог времена, записника са седница разних државних институција и других библиографских одредница, омогућио је ауторки врло прецизан увид у живот заједнице која се нашла први пут у истој држави са осталим Србима. Ова чињеница ће се показати кобном , јер када заједничка држава буде, седамдесет година касније, нестала, и опстанак Срба из Хрватске биће доведен у питање. Као да су враћањем на исток, одакле су дошли пет векова раније, затворили круг својих сеоба.

Књига Софије Божић Срби у Хрватској 1918-1929 пружа увид у почетно стање феномена који можемо назвати нестанак Срба из Хрватске у XX веку. Подељена у неколико поглавља, описује простор (географски и етнички), привредну структуру, начин живота, просвету и културу, политички живот и даје биографске слике.

Прво поглавље под насловом Обликовање територије Хрватске и српски етнички простор у Хрватској отвара проблем дефинисања појма Хрватске у географском, политичком и етничком смислу. У суштини, оно око чега су се уXXв. водила два рата јесу границе државе Хрватске. То је подразумевало и проблем дефинисања српског етничког простора у Хрватској. Ово је данас искључиво тема за историчаре, јер је број Срба који су остали да живе у Хрватској толико мали да је питање могу ли они својим присуством да мапирају и један посебан простор у тој земљи. Али у периоду који ова књига описује такав простор постоји и госпођа Божић га је обележила линијом Книн-Бенковац-Грачац-Удбине-Кореница-Слуњ-Војнић-Вргин мост -Глина-Петриња-Костајница-Новска-Пакрац-Дарувар-Грубишно Поље- Подравска Слатина.

Основна карактеристика Срба у Хрваткој тог периода јесте рурални простор на коме су насељени. Варошког и градског (Загреб) становништва је веома мало. Животом Срба доминирају традиционални облици балканске сеоске културе. Колективни идентитет се формира на традицији и обичајима, националној историји и митологији. Главна привредна грана је пољопривреда. Индустрија је у повоју и јавља се углавном као прерађивачка и дрвна индустрија. Почиње и прво груписање финансијског капитала. Хрватска је у том погеду била најразвијенији део СХС. Године 1916. је основан Савез Хрватских новчаних завода који је заступао интересе новчаних установа. Међу њима се се налазе и прве штедионице и банке које носе префикс српске. Међутим, материјалном сфером живота Срба у Хрватској доминира сиромаштво и технолошка заосталост.
Сиромаштво је друга доминаната српске заједнице у Хрватској. Оно подразумева свакодневну борбу за преживљавање, неродне године, неписменост, празноверице, алкохолизам...  У најсиромашнијем делу овог простора, Далмацији, има и глади, појачаних последицама рата. Држава СХС покушава да се носи са сиромаштвом  формирањем одсека за прехрану, помоћу бескамтних кредита, дељењем бесплатног жита. То je и време првог масовнијег сусрета са модерним начином живота, који полако преобликује и њихов свет. Почиње се с механизацијом пољопривреде и увођењем иновација у производњу хране. Понекад је овај судар традиционалног и модерног комичан. Када је 1919. године, у банијском селу Трновац, први пут приказан трактор „мештани су били сумњичави према новоторији, плашећи се да ће повредити утробу земље“.

Урбана култура се развија у варошима које се налазе на рубу овог простора. У питању су етнички и верски мешовите средине у којима се, међу Србима, формира слој малих трговаца и занатлија који живе типичним маловарошким животом. Само у Загребу, најзначајнијој градској средини у Хрватској, формира се значајан слој интелектуалаца, банкара и великих трговаца. Међутим, њихов положај је веома рањив. Изложени агресивном окружењу које често има обележаја расизма, а подељени унутар свог бића између верског и националног порекла и доминантних вредности средине у којој живе и која је изразито хрватско-националистичка, католичка и германофилска, они се најчешће не сналазе и Софија Божић добро закључује : „Очигледно, српско грађанство није  у потпуности могло да се одупре изазовима мултинационалне средине у коју је било интегрисно нити да се лако одрекне обичаја и навика друштва које је вековима било загледано у Беч и друга културна средишта Средње Европе и Медитерана”[2].

Борбу против заосталости  модерна европска друштва[3] виде у образовању народа кроз систем школства. На тај начин школа постаје најважније средство „модернизације“. То подразумева прихватање стандардне језичке форме, упознавање са научним сазнањима и изградњу националне свести. У етнички мешовитим срединама овај процес има посебан значај и особености. Таква средина била је и Хрватска тог времена. Школе јесу биле места описмењавања, грађења националне свести, али на начин који је понекад резултирао и националном нетрпељивошћу па и расизмом. Питања писма (ћирилица-латиница) имена језика (српски или хрватски) и националне припадности извори су сталних сукоба. У овом периоду се школује и васпитава генерација која ће најактвније учествовати у грађанскиом рату и комунистичкој револуцији 1941-45. Стање просвете у доминанатно српским крајевима Хрватске је било веома тешко. Велики је број неписмених (у Хрватској са Славонијом 32%, у Далмацији 49,48%) с једне стране и недовољан број школа, с друге. Сиромаштво и лоши услови живота просветног кадра, мањак квалитетног школског простора, недовољан број књига, народ сирових обичаја (у госпићкој гимназији ученици шаљу писма упозорења и прете смрћу наставницима тражећи прелазне оцене). Напори на просвећивању народа дају слабе резултате. Традиционализам оличен између осталог и у усмености као доминирајућем наративу, главно је обележје  српске заједнице у Хрватској. Како је Краљевина СХС грађена на идеологији интегралног југословенства, требало је да школе буду и место обликовања новог идентитета. Али тога често није било. Пошто није било времена да се однегује нови наставни кадар, у школама су предавали наставници који су у учионице донели своје политичке ставове. Они су некада били у складу са владајућом идеологијом, а некада у супротности. Та супротност је често прелазила у нетрпељивост и мржњу  претварајући школу у место сукоба. Повода је било доста.Ћирилица, која је уведена у употребу као равноправно писмо, заправо је игнорисана од стане наставника Хрвата. Питања имена језика, односа према монархији, националним  симболима, унутрашњем уређењи државе и сва остала, која су мучила целу државу, преносила су се и на школу. У њој се национално и политичко опредељење није крило, и тачно се знало ко је лојалан грађанин унитарне државе, а ко подржава сепаратизам хрватских националистичких станака. Ово је стварало напетост која се понекад завршавала сукобима. Таквих примера  је много и Софија Божић их прецизно наводи[4]. Држава покушава да стање поправи, али сви покушаји су подједнако неуспешни и утисак је да је школа место где се негује политички и национални екстремизам.

У области  културе Срби се боре за свој идентитет разапети између традиционалног Српства, прокламованог Југословентва и  националистичког идентитета хрватске зајенице који поприма све ектремнији вид. У организационом смислу Срби су организовани у певачка друштва којих има око 80, у културно-просветна друштва, соколска друштва и женска друштва. Оно што слаби њихов положај у заједници је подељеност ових друштава на она која негују југословенски дух и она која негују српство. Пред све јачим и борбенијим хрватским национализмом ова подела је свакако слабила снагу српске заједнице.

За српски идентитет, његово обликовање и одбрану црква је увек била од посебног значаја. Период 1918-29.  је карактеристичан по крајње противречним утицајима и тенденцимајама. Наизглед,  то је доба јединства, јер се после више од 300 година српска црква први пут организационо уједињује. У исто време, утицај цркве и њеног учења све је мањи и стално опада. Ово је време великих (псеудорелигиозних) идеологија 20. века које нуде свеобухватни поглед на свет и коначно спасење. Оне негирају Цркву, њено учење и њен концепт спасења кроз живот у Христу. Црква се налази у дефанзиви, делимично и због приступа вери који често нема одговоре на питања и изазове савременог света. Српска православна црква се у Хрватској судара и са растућим хрватским национализмом. Најзачајнији покушај СПЦ да се организационо стабилизује на простору Хрватске је покушај оснивања Православног теолошког факултета у Загребу. Међутим, отпор је био тако јак да је, указом краља Александра, факултет затворен већ 1924. године.

Посебно вредан део књиге је онај у коме ауторка врло успешно демистификује и демитологизује однос Срба из Хрватске (Срби пречани) и Србијанаца. Често горка и потресна, та демистификована слика сложених и противречних односа доминира целом књигом Срби у Хрватској 1918-1929 . Њен лајт-мотив су стереотипи који владају међу Србима, подељеним не само рекама него и предрасудама које су наталожили векови одвојеног живота.Ти стереотипи и предрасуде су у новој, заједничкој држави добили потпуно друго значење. Заједнички живот почиње у сјају победе и с великим надама. За сликара Марка Мурата, Дубровчанина, из рушевина Београда „сјала је дивна тајанствена ауреола мучеништва, славе; ширила се слобода над целокупним нашим народом...”[5]. И политички лидери Срба у Хрватској гледају на Србију с дивљењем и захвалношћу. Али врло брзо појављују се сумње, а затим и изражени анатагонизам између две политичке елите. Све више се инсистира на разликама, а лични сукоби и суревњивости се преносе на опште односе. Српска политичка елита у Хрватској оптужује србијанску елиту за „непознавање пречанских прилика”, за менторски и туторски став према пречанима, да је Србија за пречане затворена и да Србијанци још држе фронтове на Дрини, Сави и Дунаву”[6].  Једна од најзанимљивијих културних фигура између два рата, Србин из Хрватске Љубомир Мицић, оснивач Зенита и творац идеје барбарогенија, у свом чланку пуном жучи Хвала ти Србијо лепа оптужује српску средину за ускогрудост и игноранцију и тражи „дај већ једном да живи а не само да се умире Србијо”[7]. У политичком смислу овај антагонизам добија свој израз у деловању Светозара Прибићевића и његове Самосталне демократске странке. Човек велике страсти, нарцизма и егоцентризма, агресиван у наступу и често врло груб у изразу, постепено се од српства окреће ка савезу са хрватским националистима и коначно завршава у коалицији с Хрватском сељачком странком, изазивајући потпуни расцеп у српском политичком телу у Хрватској. Али најдаље одлази његов брат Адам и извесни Бранко Машић. Такви политички ставови су припадали расистичком поимању света, који се као идеологија у то време обликовао у Средњој Европи. Њихово виђење Србијанаца преломљено је кроз призму хрватског национализма. Разлика између Србијанаца и пречана  је, верују, непремостива. То је разлика између Западне и Источе цивилизације, односно разлике између западног и источног човека. Западњаци, којима припадају пречани су „осећајнији , топлији, непосрднији, занесенији, мање егоистични, док су други леденији, реалистичнији,себичнији.” [8] По том вредносном систему источњаци су људи ниже културе, примитивнији. Тврди да је сусретом два света (Србије на Истоку и пречанских крајева у Аустроугарској на западу) заустављен талас демократизације која је успостављена у Хабзбуршкој монархији. Бранко Машић иде и даље, па тврди да су у питању две културе, једна пречанско-германска и хрватско-германска, напреднија, супериорнија , развијенија, и друга српско-арнауатско-турска, заостала и инфериорна. Овај ракол између пречанске и србијанске елите је био у исто време и раскол унутар српског етничког корпуса у Хрватској, односно између дела елите и народа. Народ, претежно сељачки и традиционалистички, био је ближи Србији. То се видело и у резултатима избора, где највише гласова добијају две станке које имају седишта у Београди: Радикална и Демократска странка. Овај раскол унутар заједнице Срба у Хрватској злокобно наговештва време Другог светског рата када ће српска грађанска елита у Хрватској  својим аутсајдерством отворити врата новој елити која се наметнула као доминанта управо у овим крајевима – Комунистичкој партији Југославије.

Политичке поделе иду и линијом сукоба водећих политичких странака. Радикална странка има изразиту националну политику, Демокртске странке је пројугословенска, унитаристичких опредељења, а Самостална Демократска Светозара Прибићевића се приближава Хрватској сељачкој странци и њеном сепаратизму.

[1] Софија Божић, Срби у Хрватској 1918 – 1929, Институт за новију историју Србије, Београд, 2008.

[2] Исто, стр. 226.

[3] Краљевина СХС је била модерно европско друштво пре свега по уверењу своје елите да је њихова мисија промена друштва у смислу напуштања традиционалних односа и изградња модерних односа базираних на рационализму, научном знању и просвећености.

[4] У огулинској гиманзији   професор веронауке Стојан Жарковић 1929. г. тужи колегу Винка Дорчића, јер је ученицима представљао Србе у неповољном светлу. Новог Градишки у дневнику неко прецртава све што је написано ћирилицом. У Глини вероучитељ основне школе Мартин Бенешић вређа своје колеге речима да само Хотентоти и некултурни људи могу бити монархисти.

[5] Срби у Хрватској 1918 – 1929, стр. 401.

[6] Исто, стр. 418.

[7] Исто, стр. 419.

[8] Исто, стр. 432.