Socijalizam je mrtav, živeo socijalizam!

Prikaz knjige Antonio Negri: Zbogom, gospodine Socijalizam, VBZ, Zagreb, 2011, prevod s italijanskog Petra Blajić i Borivoj Radaković, str. 200.

U poslednje vreme veoma popularan trend uknjižavanja dugih i zanimljivih razgovora dvojice sabesednika (spomenimo samo dvotomnu Zanimljiva vremena, nemirna vremena u kojoj Lešeka Kolakovskog ispituje Zbignjev Mencel, te skorašnje Sećanje i identitet gde sa papom Vojtilom razgovara Vitorio Mesori), nastavljen je objavljivanjem knjige-intervjua Zbogom, gospodine Socijalizam koautora Antonija Negrija i Rafa Valvole Scelsija, u izdanju zagrebačke izdavačke kuće VBZ. Jedan od nekolicine najprominentnijih savremenih levičara diskutuje sa svojim starim prijateljem Scelsijem o budućnosti i izgledima levice u doba neoliberalizma i mogućim pravcima razvoja, te mogućnostima društvene transformacije. Nikada dokazani ideolog „crvenih brigada“, čovek koga Slavoj Žižek, opravdano ili ne, naziva „guruom postmoderne levice“, osnivač grupa Potere Operario i Autonomia Operaria, nakon višegodišnjeg boravka u zatvoru beži u Francusku gde je radio zajedno sa Deridom, Fukoom i Delezom, da bi nakon povratka u Italiju 1997. najzad šest godina posle toga i formalno bio oslobođen. Nakon kapitalne Imperije koju je potpisao zajedno sa Majklom Hartom i skoro jednako zanimljivog Mnoštva dve godine posle; stiže nam veoma aktuelna i pronicljiva dijagnoza savremenog stanja proletarijata u modernom svetu, njegove promenjene uloge i bitno drugačijih perspektiva. Negri razlikuje „transcendentalističku“ od „materijalističke“ linije u istoriji, pri čemu ne krije naklonost ovoj drugoj, koja se od Makijavelija, preko Spinoze, proteže do Marksa i njegovih naslednika. U svojim tokovima misli ne usteže se ni od pozivanja na Kafku, a na jednom mestu naslov knjige objašnjava sličnim pokličem „Zbogom, gotičko carstvo!“ iz perioda engleskog interregnuma između 1648. i 1688. godine.

Osvrćući se na rasne i socijalne nemire u Francuskoj od pre nekoliko godina, kvalifikuje ih kao prvu veliku pobunu postfordističkog ili kognitivnog proletarijata protiv novih regula globalnog kapitalizma, najavljujući nemiran i buran period koji nam predstoji. Upravo taj prelazni period nešto je što njega najviše zanima: „Stara struktura kapitalističke transnacionalizacije je, dakle, u krizi, a neka globalna organizacija još nije stvorena. Prisustvujemo osnovnom prijelazu iz transnacionalnosti u globalizam, a Davos je nesiguran na tom tlu, nesiguran u mjerila, u vrijeme razvoja i na trećem mjestu – što brine sve kapitaliste – u sam oblik proizvodnje. Davosu prijete general intellect i novi biopolitički oblici borbe.“ (str. 142) U osnovi se slaže sa istoričarom Hobsbaumom i njegovom poznatom tezom o „skraćenom veku“, s tim što u tom pogledu ide i korak dalje, te dvadeseti vek smatra završenim ne 1989. nego čak 1968. godine! Dosledan protivnik američke imperijalne politike, neuspeh u neokonzervativističkom pohodu na tri sile bušovske „osovine zla“, tumači pre svega neuspehom razumevanja savremenog pojma rata, koji je više od svega postao – policijska akcija, i to čisto organizacionog karaktera, s manjkom mitoloških naslaga krvi i tla, kakav je odlikovao nekadašnje agresivne imperijaliste. Razloge za nesnošljivost podnošenja nove evropske valute treba tražiti u shvatanju SAD koju isti doživljavaju kao udarac na sopstveni unilateralizam čiji je pokušaj izgradnje globalne hegemonije „u imperiji“ neslavno propao. Tako da jačanje drugih kontinentalnih polova i sve veća ravnoteža globalne moći nastaju u suprotnosti sa sličnim hegemonističkim težnjama, umanjujući ili čak potpuno potirući prednost koju je u svetskoj politici imala doskorašnja jedina super-sila.

Negri se ne usteže da analizira političku zbilju bilo kog dela zemljine kugle, tako da je veoma zanimljivo pratiti tokove misli ovog levičarskog erudite i uveriti se u njegove stavove o Izraelu, Iranu ili bombardovanju nekadašnje SR Jugoslavije. Oštro kritikuje ekspanzionističku politiku Izraela i podvlači njihovu suštinsku izopštenost iz globalnog kosmopolitskog društva jer upravo na početku dvadeset prvog promovišu ideje nacionalističkih ideologija iz devetnaestog stoleća. Iako im nikada nije odricao pravo na sopstveno postojanje – što kod mnogih jeste bio slučaj – on utoliko snažnije osuđuje cionističke metode, koje otvoreno naziva „varvarskim“. Ništa manje kontroverzan nije ni njegov stav o Iranu. Empatično se stavlja u položaj većinskog naroda (jednog od proporcionalno „najmlađih“ na čitavoj planeti!) i izlaz iz višedecenijske krize nalazi u podjednakom odmaku od klerikalnog režima i američke globalizacije, koje svako na svoj način ugrožavaju njegov opstanak. Bombardovanje Srbije, za razliku od većine ovdašnjih intelektualaca i javnih poslenika, koji će iz nekog razloga to nazivati različitim blagim, razumevajućim i eufemističkim izrazima, Negri će opravdano okvalifikovati kao „nepravedno“ i „sramotno“. Iz svojih istraživanja, razumljivo nikako ne može isključiti socijalističko carstvo SSSR, prema kom ima izrazito ambivalentan odnos. Dok nepristrasno primećuje kako je srednjovekovna i ekonomski zaostala Rusija s početka veka već 1960. bila u stanju da lansira satelite u orbitu, i to nakon veličanstvene pobede nad najjačom vojnom silom Evrope, usred okruženja ne baš prijateljskih kapitalističkih zemalja, i takođe ne izostavljajući bitan unutrašnji element konstantnih klasnih borbi; neće propustiti ni da ih otvoreno optuži za izdaju socijalističke ideje koketiranjem s nacističkom Nemačkom (pakt Molotov-Ribentrop) i gušenja ustanka u Šangaju te saradnjom s kineskom buržoazijom, koje će dozvoliti kao moguće nužno, ali svakako nemoralno.

Kada govori o modernoj levici, Negri ne štedi reči nemilosrdne kritike, ne uspevajući da pronađe bilo kakav pozitivan element u njenom političkom delovanju. Osim što nije shvatila značaj pada Berlinskog zida, nije uspela ni da stvori pitanje „zajedničkog“, već se oportunistički i konformistički prilagođava današnjem vremenu i ostaje na starim, odavno prevaziđenim oblicima mišljenja i delovanja. Nerazlikovanje kapitalističkog i socijalističkog pojma razvoja, gde prvi pored tehnologije obavezno sadrži tržište, a drugi akumulaciju i inovaciju, pored demokratije, što će reći politička sposobnost jednog društva za samoupravljanje. Onog trenutka kada socijalistička levica pristane na političko tržište, gubi svako legitimno pravo da se poziva na demokratiju! Suštinske, tektonske promene u načinu i položaju rada, pored intelektualne i političke levice prolaze gotovo neopaženo! „Ljevica voli radnika u modrom: to je iluzija, ideološki netočna, jer to što se odmaknulo od tvornice nije plod poraza već pobjede radnika. Činjenica da radnička klasa nije više fordistička jest pobjeda. Činjenica da fizički rad nije što je bio nekoć, radnik na proizvodnoj traci, jest pobjeda. Kapital je to shvatio, jer je bio prisiljen, dok ljevica i stranke radničke klase nisu.“ (str. 92)

Fordistički model organizacije rada više nije aktuelan, ali samo u proizvodnji robe: kao način organizacije društva i iracionalan odnos između rada i nerada on je i dalje na snazi. Odnos između rada i načina života oslabio je do te mere da se u njegove pukotine sada ubacuju bezbrojne mase (ne)željenih imigranata, koji su za minimalnu nadoknadu spremni da rade one poslove koje ne želi domicilno stanovništvo. Udeo materijalnog rada u ukupnoj proizvodnji nezadrživo opada, dok istovremeno raste udeo nematerijalnog i kognitivnog pregnuća. Ovaj varijabilni kapital, kojeg Negri naziva general intellect, nastoji da se oslobodi odnosa potčinjenosti sredstvima za proizvodnju, koji je tradicionalno nametao kapital. Svoj specifični koncept „zajedničkog“, koji ne odgovara do tada postojećim kategorijama privatnog i javnog, objašnjava prevladavanjem i javnog i privatnog, daleko od pukog izjednačavanja s ovim prvim, što je bila svakidašnja praksa u dosadašnjim socijalističkim i „welfarističkim“ zajednicama, a u korist njegovog „mnoštva“ koje obeležava postmoderno doba, ono koje svedoči sve većem uzletu i uticaju Pokreta.

Možda iznenađujuće, Negri kritikuje rad Hane Arent, i to upravo onaj pod kojim se najviše proslavila na Zapadu, tj. njen koncept „totalitarizma“. Primećujući da ona pod ovim podrazumeva sveobuhvatnu kontrolu jednog društva, ne dozvoljavajući prostora njegovim unutrašnjim razlikama i otporima – koji u sličnim situacijama uvek postoje – autor ide do kraja i samu Arentovu optužuje za totalitarnost ukoliko opisuje i kvalifikuje, a etičkim, kognitivnim, epistemološkim ili političkim elementima ne priznaje pravo na postojanje! Svoje ne male nade polaže u zapatistički pokret u Meksiku, koji ne sledi nijedan tradicionalan revolucionaran marksistički pokret, nego autentično polaže pravo na zastupanje svih potlačenih kategorija stanovništva trećeg sveta, i to ne iz diskursa nadmoćne i sterilne evropske levice, nego sa iskonskim i izvornim težnjama, strastima, željama i stremljenjima naroda zemalja koje tom svetu pripadaju. Drži da je izlazak zapatista iz natkriljujuće senke kapitalističkog Zapada fundamentalan – iako nije militantan ili fanatično ratoboran, on se ne usteže od oružane akcije koja podupire većinsko osećanje domorodačkog stanovništva. S tim u vezi, oštro kritikuje pristalice alternativnog globalizma koji su u stanju da hirurški precizno dijagnostifikuju neveselo stanje stvari, ali se kada dođe do trenutka da se teorijska razmatranja prenesu u (odveć) opasnu i nasilnu stvarnost, povlače u svoje bezbedno akademsko okruženje.

O njegovom načelnom i eksplicitnom podržavanju mogućnosti nasilja u političkoj borbi možemo misliti šta nam je volja, ali mu teorijsku i praktičnu doslednost tokom mnogo decenija bivstvovanja na javnoj „sceni“ nikako ne možemo osporiti! Iako ne pledira za njega po svaku cenu, Negri nasilje smatra naprosto životnom pojavom poput svake druge i ne otpisuje ga a priori kao način rešavanja sporova! „Međuljudski odnos može biti nasilan, ne zato što to ljudi žele, nego zato što je to događaj, isto kao i rađanje, odrastanje i umiranje. Nasilje sadrži istu očajničku i potentnu stvarnost koju ima i život: nasilje bijede i samoće, izrabljivanja ili rata. Moja obrana nasilja nema za cilj obraniti zločin ili, pak, one koji smjeraju drugima nanijeti zlo. Kažem samo to da je glupo izbaciti nasilje iz političke rasprave, isto kao što ne možemo ne jesti i ne piti. Nasilje je dio ljudske stvarnosti.“ (str. 82) Svako ko je iole upoznat s njegovom ulogom u italijanskoj revolucionarnoj levici sedamdesetih godina prošlog veka, i spremnošću na vlastitu žrtvu, mora mu odati priznanje na konsekventnosti i ostvarivanju drevnog filozofskog ideala o jedinstvu misli i dela.

Impresivan je izbor tema koje je Raf Valvola Scelsi predložio za razgovor, a koje Negri epski naširoko tematizuje i elaborira. Od Irana i Iraka, preko Davosa i Sijetla, Kine i Brazila, pa do Čijapasa i Evrope, te naposletku, ali ne i najmanje važno, rodne mu Italije. Nesputani gnev nekoliko desetina hiljada demonstranata iz „kišnog grada“ rezultirao je pokretom „Ne ratu“, ali se ponovnim uzdizanjem američkog patriotizma nakon rušenja njujorških kula bliznakinja nekako samougasio, do prve sledeće prilike. Međutim, novi društveni krug je rođen, iako tek treba da mu se uobliči konkretan politički program, zasnovan na novom fenomenu prekarijata rada i ideje zajedničkog, tj. kraju političkog i početku društvenog! Optimistički pogled upravlja upravo prema ovim pokretima, daleko od okoštale, neefikasne, tradicionalne, prevaziđene i mahom korumpirane političke levice! Značaj slobode za ljudsko biće nikada se ne može dovoljno naglasiti i ona je kategorija koja treba da bude pretpostavljena svima ostalima! „Ovi dečki nisu manje revolucionarni od boljševika, ali su zato mnogo inteligentniji od njih, svjesni su činjenice da mijenjati društvo danas znači ići preko sveobuhvatnog znanja, jer upravo znanje stvara slobodu – nije riječ samo o odbacivanju jarma plaća nego i o razbijanju okova inteligencije. Sloboda je kad nisi prisiljen ići na posao i kada ti se sviđa smišljati nove stvari, zajedno s ostalima.“ (str. 58) Redefinisanje i ponovno stvaranje levice koja je u stanju da odgovori na izazove modernog doba, sada već u agoniji raspadajućeg neoliberalnog kapitalizma (koji uprkos ovoj nesumnjivoj činjenici, kao i svaka društveno-politička formacija, može potrajati još i godinama i decenijama!) na osnovama istinske slobodarske demokratije. Poetsku odu, divljenje i hommage toj slobodi šteta je ne citirati i sa još jednog mesta: „U velikoj povijesnoj preobrazbi koju prolazimo, sada je prevlast kognitarijata, kognitivnog rada, odnosno rada koji pretpostavlja bogatstvo koje kapital nikada neće uspjeti proizvesti – slobodu. Sloboda je produktivna, sloboda je fiksni kapital koji prebiva u ljudskom mozgu. A takav muškarac ili žena slobodni su za maštu, komuniciranje, razvijanje jezika, a ovdje nas to zanima. Samo sloboda može stvarati vrijednost.“ (str. 149)

Idući u korak sa tendencijama informatičke civilizacije, Negri postfordizam izjednačava sa društvenom fluidifikacijom, pa tako kao što je fordizam bio tejlorizam i kinesijanizam, ovaj označava istrovremenu automatizaciju fabrika i informatizaciju proizvodnje. Umesto položaja fiksnog radnika za fabričkom trakom i režimom plata koji ga je podrazumevano pratio, dolazi do prekarizacije rada, dok kejnzijansku makroekonomiju zamenjuje liberalna makroekonomija koja postaje globalnog karaktera. U pogledu ciljeva i neposredne budućnosti neizvesnog projekta Evropske Unije, iako je širom kontinenta broj euroskeptika sve izraženiji, on se opredeljuje za viđenje Evrope kao temeljne civilizacijske tekovine, koja može predstavljati jedan od najznačajnijih stubova multipolarnog sveta: „Europa je jedina „zemlja“ u kojoj velike civilizacijske tradicije prate velika demokratska iskustva koja su se gradila odozdo. Ovo je viđenje Europe u aktualnoj krizi unilateralizma svjetskih odnosa. U bliskoj budućnosti, nakon što se stabilizira globalni multilateralizam, te nakon što se globalno aristokratsko predstavništvo odredi na kontinentalnoj osnovi, Europa će postati jedini demokratski posrednik unutar novog svjetskog sastava. Zato nam treba Europa. Nije toliko riječ o ustavu, koliko se radi o uvjerenju da je Europa jedina mogućnost za pluralističan i demokratski pogon za pravu i dinamičnu transformaciju na globalnoj razini.“ (str. 196/7) I na toj tački se potpuno razilazi s nekadašnjim prijateljima i ideološkim saborcima iz Le Monde Diplomatique koje optužuje da stoje na pozicijama prevaziđenih socijalističkih i nacionalističkih uverenja, ne dospevajući do razumevanja istinski ujedinjene Evrope, a pri tom ne isključujući obavezno u takvoj viziji ni Rusiju, koja može postati prostor koji će nametnuti istinski pluralizam između SAD, Kine, Indije i Južne Amerike.

Summa summarum, možemo zaključiti kako je u pitanju veoma korisna i dragocena studija u razgovornoj formi vremešnog italijanskog sociologa, političkog filozofa i revolucionara, koji uprkos svojoj već poodmakloj životnoj dobi ne prestaje s podjednakim intenzitetom i strašću da pomno prati društvena zbivanja širom zemljine kugle, s pronicljivošću erudite i zahvalnim prebogatim iskustvom posmatrača i učesnika svih važnijih istorijskih prekretnica počev od druge polovine dvadesetog veka. Pošto je u pitanju dijalog dvojice starih prijatelja, čitalac se mestimično može osećati kao uljez jer ova dvojica naprosto mnoge stvari već podrazumevaju, što njihovu komunikaciju može učiniti donekle internom, a takođe i terminološka i ideološka opsednutost uzrokuje određena ponavljanja. Ipak, ovo je hvale vredan i relevantan poduhvat izdavačke kuće VBZ i istovremeno opomena/prekor nekom od domaćih izdavača da ovu i mnoge knjige slične tematike uskoro iznese pred svoju čitalačku publiku, poslednjih godina, pa čak i decenija, nepravedno isključenu, gotovo izopštenu iz savremene debate o gorućim socijalnim i političkim pitanjima novog doba, čiji je Antonio Negri nesumnjivi prominentni predstavnik, za razliku od većine intelektualaca svoje generacije. Zbogom, gospodine Socijalizam jedan je odvažni, sveobuhvatni i iscrpni – iako ne i isključivi – levičarski priručnik za događaje i lomove koji nam svima tek predstoje, a njihova subjektivnost i otvorena pristrasnost pružaju mu dodatnu notu uverljivog, nepotkupljivog, strastvenog i nedistanciranog pogleda na svet.