S one strane dobra i zla

Ako je danas već očigledno i gotovo neosporno da se glavna razvojna linija Bodrijarove misli, i u stilskom i u tematskom pogledu, nazire i ispoljava još u njegovim prvim, početnim radovima, u Sistemu objekata i Potrošačkom društvu, onda se, čini se, sa maltene podjednakom izvesnošću isto tako može reći da i njegov poslednji objavljeni rad umnogome izražava i, još jednom, u kontinuitetu, pokazuje i odslikava sve bitne i temeljne odrednice ove misli, po kojima se ona već poodavno prepoznaje i kao jedno uporno, koherentno i radikalno, bezrezervno mišljenje. I ovom prilikom, naime, u delu koje je zatvorilo njegov bogat i višeslojni istraživački opus, Bodrijar istrajava na svojim interesovanjima i na rano otkrivenoj perspektivi koju nudi u okviru pažljivo izdvojenih problemskih sklopova koje podvrgava svojoj neumornoj i bespoštednoj kritici.

Očito je, najpre, da i sâm naslov ove knjige Pakt o lucidnosti ili inteligencija zla podseća i upućuje na jedno prethodno autorovo ostvarenje iz devedesetih godina, na njegov rad Prozirnost zla, ali ona u isti mah, svojim razuđenim i kompleksnim sadržajem, i to bezmalo u istoj meri ako ne i više, ukazuje i navraća se na njegova slavna postignuća iz sedamdesetih godina, kao što su Simbolička razmena i smrt, Simulakrumi i simulacija ili O zavođenju, gde je njegovo mišljenje, kao što je poznato, došlo do svojih prepoznatljivih i trajnih obeležja koja će ga odlikovati do samog kraja. S tim u vezi, razume se, i radovi iz osamdesetih poput Fatalnih strategija ili Drugo od istoga, u svojim osnovnim i isturenim crtama u potpunosti su određena tim obeležjima, pa je i njihov upliv u pozni Bodrijarov rad kroz čitav njegov presek jasno uočljiv.

Pri tom, dakako, ne bi trebalo gubiti iz vida da se autorovo mišljenje tokom vremena razvijalo u različitim pravcima i da je poprimalo bitno drugačija značenja. Tek podsećamo da se do Simboličke razmene i smrti njegova analiza odvijala u okvirima političke ekonomije, pri čemu se potencirao njen kritički i subverzivni potencijal, dok se od tog rada i kasnije, u nastavku, analiza kreće i razvija u pravcu koji se proteže s one strane političke ekonomije. Drugi važan ‚rez‘ u njegovom mišljenju vezan je za prelaz sa problematike sistema objekata na onu sudbinu objekata, kada kritičku analizu bezmalo u celini zamenjuje tzv. fatalna analiza. Reč je o promeni koja postaje vidljiva u radovima iz kasnih sedamdesetih, a svoj najupečatljiviji izraz možda zadobija u Fatalnim strategijama, radu iz osamdesetih godina. Dok se počev od devedesetih njegovo mišljenje i dodatno radikalizuje, jer je njegova strategija bitno ojačana i usložnjena ironijom i paradoksom. Ali, kako se čini, sve ove promene i prelazi u suštini nisu uticali na bitni kontinuitet ove misli, koja je uprkos i, izgleda, baš zahvaljujući tim promenama uspela zadržati svoj prepoznatljivi i osobeni karakter.

U svakom slučaju, u knjizi, koja se sada nalazi i pred našom čitalačkom publikom, Bodrijar dobrim delom obnavlja, dakle, i ponovo izlaže, varira određene teme iz ranijeg perioda svog stvaralaštva: prvo, tu je problem subjekt–objekt odnosa, u već izverziranoj formi subjektivne iluzije subjekta i objektivne iluzije sveta; zatim pitanje odnosa autonomije i heteronomije, gde uzornom i isključivom projektu autonomije suprotstavlja načelo heteronomije, princip nesvodljivosti značenja drugosti i uopšte onog drugačijeg; onda problem statusa znaka, slike, medijâ i umetnosti u informatičkom i tehnološkom dobu, gde preovladava autorovo uverenje da je ukupna umetnost doživela pad u ono realno, u sâmu realnost; te pitanje značaja fenomena politike u savremenom društvu, njene moći da odgovori na aktuelne i urgentne zahteve današnjice; konačno, tu se nameće i pitanje odnosa virtuelne stvarnosti i one događaja, koji je po BODRIJARU još možda jedini u stanju da reanimira političko-istorijsku supstancu sveta i njegovu vitalnu snagu.

Kada je, pak, posredi naznačeni subjekt–objekt odnos, autor jednostavno nastoji da pokaže kako, s jedne strane, niti subjekt ima samostalnost u odnosu na objekt, niti je, s druge, ovaj ima u odnosu na njegovo svesno predstavljanje. Svest je, prema ovom shvatanju, sastavni deo sveta, baš kao što je i ovaj sastavni deo svesti. Pri čemu se, međutim, kantovski ističe da to što svest sebi predstavlja i utoliko misli svet još uvek ne znači i da ona bilo šta saznaje o objektivnoj realnosti. Ova je – veruje se – u potpunosti nedostupna bilo kakvoj formi našeg saznanja jer su nam stvari date isključivo posredstvom našeg predstavljanja, pa ukoliko one na bilo koji način imaju nekakvu formu postojanja izvan našeg predstavljanja, ona nam u celini izmiče, te se u tom smislu i kaže da su stvari ‚po sebi‘ neiskazive i nesaznatljive. Odnosno, između sveta i našeg saznanja ne postoji nikakva nužna veza, kako se podcrtava, nikakva nužna predodređenost u pogledu našeg saznanja sveta. U stvari, Bodrijaru je u biti stalo da naglasi kako je hipoteza o objektivnoj realnosti iluzija, te da je ona već odavno zamenjena onom o virtuelnoj realnosti. Ovoj objektivnoj iluziji o objektivnoj realnosti odgovarala bi, u isto vreme, subjektivna iluzija o slobodi subjekta, o slobodi svesti i volje. Iluzija u pogledu uverenja da smo ipak slobodni u svojim odlukama, u izboru svojih činova. Da naši postupci, takvi kakvi jesu, suštinski zavise od naše slobodne volje, da su naše odluke rezultat našeg slobodnog i zrelog promišljanja. No, kako Bodrijar ističe, „njima to nije potrebno: nije potrebno da se prođe kroz volju i ideju o volji da bi se odlučivalo i delovalo. Nije potrebno da se prođe kroz ideju o slobodnoj volji da biste se determinisali u životu. Povrh svega, nije potrebno da se prođe kroz ideju o subjektu i njegovom identitetu da bi se postojalo“ (39). Tako se dolazi do toga da projektu autonomije, pogotovo u njegovoj strogoj i nepopustljivoj varijanti (na kakvu nailazimo, recimo, u misli jednog Kornelijusa kastorijadisa), Bodrijar protivstavlja vrednost principa heteronomije; značaj mogućnosti prepuštanja drugom, ostavljanje na volju drugima da odlučuju u naše ime, poverenje u inicijativu i lucidnost drugih.

Ova ideja heteronomije, kao i ona alteriteta, do koje Bodrijar jako drži jer u drugom i drugosti prepoznaje specifičnu i aktuelnu tačku otpora sistemu, najavljuju i omogućuju – po autoru – osobeno viđenje fenomena događaja, koji je, po njemu, nerazdruživo skopčan upravo sa ovim idejama, sa mogućnošću da iskrsne nešto krajnje drugačije i apsolutno nesvodljivo, nepredvidljivo. Naime, događaj je, po ovom mišljenju, „provala nečeg neverovatnog i nemogućeg“, koji se međutim u isti mah nameće i kao nešto krajnje očigledno, samorazumljivo, kao da je u njegovoj prirodi da se na takav način ‚pojavljuje‘, iznenada i naglo, bez najave, bilo kakvog nagoveštaja. Pri tome se on ispostavlja i kao nešto fatalno, kao nešto što se ne dâ anticipirati niti naknadno racionalizovati.

Stoga, za razliku od istorijskog događaja kome je kao model poslužila revolucija, kako smatra autor, u vremenu u kome „istorija funkcioniše s one strane svog kraja“, kada se više ne veruje u nekakav njen krajnji cilj i poslednju svrhu kojoj bi navodno težila (o tome je Bodrijar više govorio u Iluziji kraja), događaj se više ne razvija po pravilima modalne logike. Nije više reč o tome da nešto moguće postaje stvarno, da se ide od potencijalnog ka aktualnom, da nešto najpre mora biti predvidljivo i zamislivo da bi bilo učinkovito i ostvareno. Upravo obrnuto, u ‚postistorijskoj‘ epohi na jedan neobičan i nelogičan način, događaj se, kaže autor, prvo obistinjuje pa se tek potom poima kao moguć. Jedino ovakva „inverzna temporalnost“, ovakav „vremenski paradoks“ može objasniti činjenicu da se događaj događa ni iz čega ili iz ničega, nepredvidljivo i neobjašnjivo, na način da nam se neposredno i očevidno natura. Tek u ovoj perspektivi, pored one o simulaciji, postaje razumljiv Bodrijarov stav da rata u Zalivu nije bilo. Pošto je bio pripreman, programiran i simuliran, kako se ističe, ovaj predvidljivi i očekivani ‚sukob‘ nije se zapravo ni dogodio.

Ako se sada već imaju u vidu ove osnovne karakteristike ‚postistorijskog‘ događaja, onako kako se ovde razumeva i tumači, onda nije iznenađujuće naredno autorovo uverenje po kome je upravo događaj ono što danas predstavlja jedinu i istinsku pretnju vladajućem poretku sveta. To je i osnovni razlog zbog čega je danas sva politika, ukupna politička moć, kako kaže Bodrijar, jedna negativna moć odvraćanja, moć suzbijanja i prevencije koja se sva sažima u sistemu bezbednosti koji je u potpunosti iscrpljuje. Politika danas ne izražava ništa pozitivno, ona nije ni izumevajuća ni ofanzivna moć, već je sva defanzivna i veštačka, svedena na imunološke i profilaktičke zadatke. Njena univerzalna strategija se koncentriše u isključivoj i apstraktnoj tačci sprečavanja nastanka bilo kakvog događaja, i najneznatnijeg, jer i takav predstavlja potencijalnu i stvarnu opasnost po svetski poredak. Kako kaže autor: „taj svetski poredak cilja u stvari na definitivni ne-događaj. To je na neki način kraj istorije koji ne počiva na demokratskoj dovršenosti, kako bi to hteo Fukujama, nego na preventivnom teroru, kontrateroru koji ukida svaki mogući događaj. Teroru koji moć koja ga vrši na kraju vrši i nad sobom, u znaku bezbednosti“ (91). No, ono što je, po Bodrijaru, uprkos svemu tome još uvek pozitivno i što i dalje produžuje nadu u mogućnost oslobađanja od ovakvog terora jeste činjenica da ni tehničko savršenstvo bezbedonosnog sistema tog poretka ne predstavlja konačnu garanciju u odnosu na nepredvidljivu moć događaja, koji je uvek u prilici da neočekivano i trajno zada smrtonosan udarac sistemu.

Sudbinu politike, makar u onom smislu u kome je vidi i interpretira Bodrijar, deli i umetnost. I ona u odsustvu svakog iole ozbiljnijeg društvenog važenja i realne moći nastavlja da istrajava, sada doduše u formi koja zadovoljava šire, tržišne i potrošačke zahteve. Ništa više, naime, u umetnosti, po autoru, ne može da spreči njenu neminovnu estetizaciju i pad u realno, u beznačajno, u ono svakodnevno. Ni po čemu se više umetnički čin ne razlikuje od tehničke operacije ili medijske promocije. To važi – naglašava se – i za sudbinu slike, kao i za onu znaka uopšte. Pod plaštom svekolike prisutnosti slika, i slika se iskorišćava, i u ekonomske i u političke i u moralne svrhe. Dolazi do potpunog stapanja realnosti i fikcije, do opšte konfuzije i proliferacije, gde izostaju svako rastojanje i sve moguće razlike. Tako sudbina znaka, koja je umnogome zavisila upravo od postojanja nekakvog razmaka i transcendencije, sada poprima drugačiju konfiguraciju i bitno izmenjeno značenje: sa padom u ono realno, ona utire put integralnoj realnosti¸ kaže autor, jer je ukinuta osnovna razlika između realnosti i fikcije, realnosti i znaka. Nište ne sme, naime, „da izmakne tom stapanju realnosti i fikcije, da je sve podložno prikazivanju, da sve može biti spremno-za-viđenje, spremno-za-uživanje... To je to, prozirnost: silom izbaciti sve realno u orbitu vizuelnog...“ (69). Uopšte uzev i grubo govoreći, transcendenciju zamenjuje transparencija, opscenost tajne i skrivenosti ustupa mesto opscenosti onog vidljivog, čak naglašeno vidljivog, skarednom, tako da svuda vlada, kako kaže Bodrijar, opšta pornografska mikroskopija.

Ovom temom stapanja realnosti i fikcije, njihovim mešanjem i konfuzijom u koju zapadaju, dolazimo i do centralne teme knjige o nestajanju objektivne realnosti, u smislu iščezavanja samog principa realnosti, što je i teza za koju se slobodno može reći da je obeležila i odredila ukupno Bodrijarovo delo. Dovoljno je podsetiti se Simulakrumâ i simulacije u kome je potanko opisan proces nestajanja objektivne realnosti u korist jedne virtuelne realnosti, realnosti koja je shvaćena kao simulakrum i produkt, kao jedna realnost koja se izumeva i proizvodi. Knjiga Pakt o lucidnosti ili inteligencija zla varira ovaj osnovni motiv i u najboljem slučaju tek pomera naglasak u analizi na opis procesa integrisanja realnosti u apsolutnu realnost. S obzirom da je nestao princip stvarnosti, kako se tvrdi, ova u njegovom izostanku nastavlja da traje u obliku opšteg realizovanja i proizvođenja svih mogućnosti, na način totalnog integrisanja. Odatle i sintagma – integralna realnost, koja nije u toj meri bila istaknuta u Simulakrumima i simulaciji, a koja upravo označava poduhvat realizovanja stvarnosti i sveta, kretanje njegove totalizacije i univerzalizacije.

Naprosto, integralna realnost predstavlja, po autoru, poslednju etapu u procesu oslobađanja realnosti, koji doživljava svoj maksimum u apstrakciji objektivne realnosti. Tu je još uvek bila važna razlika između istine i pojave, smisla i privida, stvarnosti i iluzije. Još uvek je sve ono što je pripadalo području fikcije, kao što su san, strast, ludilo, droga i uopšte sve ono što je veštačko, imalo značaja i određeno istaknuto mesto u opozciji realno/fiktivno (Bodrijar će upravo u elementima fikcije prepoznati važne tačke otpora, osobene paralelne univerzume, odvojene u odnosu na glavni, magistralni tok). Ali nakon ‚oslobađanja‘ svih mogućnosti, iščezao je dakle princip realnosti koji je ujedno bio i osnovni princip diferencijacije, i dospeli smo, kako se ističe, u stvarnost ultra ili hiperrealnosti, u doba apsolutne realnosti u kome je sve ono što je ranije bilo alternativa vladajućoj realnosti sada sravnjeno i apsorbovano u njoj.

Kao posledica, međutim, totalizovanja i apsolutizovanja realnosti dolazi do toga da je ima previše, i da taj višak postaje nepodnošljiv i problematičan (nije na odmet ovde napomenuti da na ovom mestu Bodrijar ima u vidu i ono što su Marsel Mos i Bataj, pogotovo ovaj drugi, govorili o problemu prekomernosti povodom prokletog dela, iako on u sklopu već naznačenog razvoja svoje misli, od jednog trenutka napušta njihove perspektive koje se u krajnjem vezuju za ekonomsko načelo razmene). Ujedno se struktura, kako kaže autor, zlokobno preokreće, i imamo radikalnu inverziju odnosâ (vidi Bodrijarovu analizu u Duhu terorizma fenomena terorizma koji se ispoljava kao puki učinak ove inverzije odnosâ koji dostižu kulminaciju u okviru određene strukture). U stvari, moglo bi se gotovo bez ustezanja reći da se Bodrijarova misao kroz čitav svoj razvojni tok bavila analizom svojevrsne logike viška, i to svojim najvećim delom.

Kada je o tome reč, onda se u osnovi polazi od toga da se sistem usled svog prekomernog razvoja na kraju raspada i rastvara. Da svaka masa u određenom trenutku proizvodi efekat kritične mase, i da je to glavni razlog zašto dolazi do preokreta odnosâ, kada se sa istine prelazi na laž, sa dobra na zlo, sa realnog na simulaciju. „Višak zdravlja porađa viruse i virulenciju. Višak bezbednosti porađa novu pretnju slabljenja imuniteta. Višak kapitala porađa špekulaciju i krah... Višak razloga porađa nedokazivo... Višak prozirnosti porađa teror“ (150). Drugim rečima, kako se već tu kaže, transfer realnog u pravcu unitarnog pozitiviteta porađa kontratransfer, negativnu reakciju, oporicanje pozitivne hiperrealnosti. Gore je već bilo naznačeno da sve ono što je zapravo u procesu maksimalizovanja i apsolutizovanja realnosti minimalizovano i relativizovano, sada se sveti toj realnosti u vidu apstraktnih, singularnih, paralelnih univerzuma.

Uostalom, Bodrijar se ne libi da predloži generalizaciju iracionalnih ponašanja i postupaka, netoleranciju prema sistemu i poretku Dobra, viška Dobra, i to upravo u trenutku, u vremenu kada se u svrhu usavršavanja sistema vrednost tolerancije uzdiže do neslućenih visina. To je i način, po Bodrijaru, da Zlo „ironično izbije“. On naime gaji uverenje da je još jedino ironija u stanju da se odupre moći virtuelne realnosti, pri čemu je ta mogućnost intrinsično povezana sa samom mogućnošću jedne inteligencije zla, jednog lucidnog mišljenja zla koje se suprotstavlja nasilnoj dominaciji poretka Dobra, njegovoj hegemoniji koja se ispostavlja kao krajnja konsekvenca razvoja realnosti u smeru hiperrealnosti. Već smo, konačno, naveli da se danas sva politička moć sastoji u iskorenjivanju onog negativnog, da je sva njena strategija sadržana u sprečavanju nastanka bilo kakvog otpora i njegovom suzbijanju, odnosno, da je sva usredsređena na istrebljivanje manifestacija zla (to ide dotle, po Bodrijaru, da i sâm čovek postaje predmet korenitih zahvata, o čemu rečito govori genetska manipulacija. Evo šta još kaže o tome na jednom mestu: „Nije besmisleno reći da iskorenjivanje čoveka počinje iskorenjivanjem klica. Jer ovakav kakav jeste, sa svojim raspoloženjima, svojim strastima, svojim smehom, svojim polom, svojim sekretima, i sam čovek je samo jedan prljavi mali iracionalni virus koji muti univerzum transparencije“) (25). Pri tom je, naravno, bitno imati na umu da pod mišljenjem zla BODRIJAR razumeva jedno mišljenje koje se ne razlikuje samo od svakog do sada poznatog oblika pozitivnog mišljenja, već se ono razlikuje i od onog negativnog, kakvo je kritičko mišljenje, s obzirom da i ono, po autoru, ostaje u okviru horizonta Dobra. Utoliko Bodrijar ne propušta da naglasi, u raznim prilikama i različitim povodima, da mišljenje jednog Adorna, ili, recimo, onog Bloha, ili pak, situacionista nije više primereno današnjoj situaciji (mi više ne živimo – kaže on – tek u jednom otuđenom i spektakularnom društvu, već i u onom ceremonije i ekstatične komunikacije), i to uprkos tome što baš u ovim mišljenjima, između ostalih, i njegovo nalazi sopstveno pogonsko gorivo; u biti, njegovo je ničeanski zamišljeno kao jedno mišljenje koje bi bilo s one strane dobra i zla, onostrano razlici između inteligencije i gluposti. Jer i sama inteligencija, po Bodrijaru, nije imuna na glupost, niti u svojim apstraktnim i ekskluzivnim formama uspeva odoleti povratnim učincima gluposti. Stoga, samo ono mišljenje koje ostaje dovoljno lucidno da prozre napetost koja vlada između inteligencije i gluposti, dobra i zla, može se nadati da će eventualno izbeći apsorbujućoj moći sistema.

Ostaje najposle da se naznači da bi i ovom prilikom, i u ovom radu kritičari Bodrijarovog dela mogli naći potvrdu za svoje mišljenje po kome je to delo navodno obeleženo svojevrsnim ‚romantizmom‘ i ‚idealizmom‘, i u kome provejava, kako se tvrdi, izvestan ‚melanholičan‘ i ‚pesimistični‘ ton koji se podiže do jednog osobenog ‚nihilističnog‘ viđenja današnje stvarnosti, kome pride ne nedostaju čak ni svojstva ‚reakcionizma‘ i ‚negacionizma‘. S tim u vezi, bilo bi neophodno još jedanput skrenuti pažnju na činjenicu da se sâm Bodrijarnebrojeno puta vraćao na ovu vrstu prigovora uzimajući ih pritom ozbiljno u razmatranje, pri čemu ih je međutim u krajnjoj liniji gotovo po pravilu listom odbacivao kao merodavne i odlučujuće za njegovo delo. Ovo ne navodimo naprosto toliko u svrhu zalaganja za jedno određeno mišljenje, koliko u prilog isticanja njegove lucidnosti, refleksivnosti i samokritičnosti, što bi svakako tek trebalo da budu one odlučujuće crte jednog mišljenja prilikom konačne procene njegove snage i ukupnog važenja.