Ruska pomoć Srbiji u Balkanskim ratovima

(Prikaz knjige Galine Igorevne Ševcove Ruski humanitarni pohod na Balkan (1912-1913), Žagor/Beograd – Društvo srpsko-ruskog prijateljstva/Novi Sad, 2012, prevod sa ruskog Jovan Kačaki)

Humanitarna pomoć koju je Rusija za vreme Balkanskih ratova pružila Srbiji tema je knjige Ruski humanitarni pohod na Balkan (1912-1913) Galine Igorevne Ševcove. Ševcova ističe da ruski istraživači nisu pokazali potrebno interesovanje za ono što je carska Rusija učinila za ranjene i bolesne srpske vojnike u Prvom i Drugom balkanskom ratu. Na početku svoje studije autorka podseća da je Balkanski savez (Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora) sklopljen zahvaljujući podršci ruske diplomatije 1912. godine. Nade ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Dmitrijeviča Sazonova da će to biti odbrambeni blok, usmeren prema Austro-Ugarskoj i Nemačkoj, i da neće poremetiti postojeće stanje na Balkanu, ubrzo su se pokazale iluzornim.

U vezi sa pružanjem pomoći balkanskim Slovenima, Ševcova ukazuje da su se na tom planu javila dva mita. Prvi, po kome je glavni nosilac te pomoći, protivno volji carske vlade, bio demokratski deo ruskog društva. I drugi, zasnovan na tezi da je Ruska imperija to radila na štetu svog naroda, rešavajući time spoljnopolitičke, a ne unutrašnje probleme. Slični tonovi, primećuje Ševcova, javljaju se i kod nekih savremenih ruskih političara, u kontekstu aktuelnih zbivanja na Balkanu.

Ševcova u uvodnom delu knjige naglašava da je tema ruske humanitarne aktivnosti u Balkanskim ratovima zaokupljala jedino pažnju istoričara medicine, dok u širem smislu nije obrađivana ni među ruskim ni među srpskim istoričarima. Autorka se dobro upoznala sa činjeničnom građom, kako u Rusiji tako i u Srbiji, pružajući prvi put određene podatke na uvid stručnoj javnosti. Pri obrađivanju teme, osim arhivske građe, koristila je lekarske izveštaje, službenu korespondenciju humanitarnih organizacija, lične uspomene, tadašnju štampu i druge izvore. Na kraju knjige dala je i nekoliko tabela o slanju ruske humanitarne pomoći, spiskove medicinskih misija RDCK, izvore i literaturu, kao i registar važnijih imena i organizacija, bez čega bi njen rad, u svakom slučaju, bio manje razumljiv.

***

U prvoj glavi „Ruska štampa o humanitarnoj pomoći slovenskim narodima (1912-1913)“ Ševcova piše da je odluka Glavne uprave Ruskog društva Crvenog krsta da mobiliše medicinske misije povodom rata na Balkanu napadnuta i zdesna (zbog brzopletosti) i sleva (zbog oklevanja). Tih dana bila je pokrenuta i rasprava da li ranjenim i bolesnim turskim ratnicima treba pružiti pomoć. Političke stranke koristile su ratnu situaciju na Balkanu za uzajamnu kritiku i sticanje poena u ruskom društvu. Nasuprot Prvom balkanskom ratu (8. X 1912 – 30. V 1913), početak Drugog balkanskog rata (29. VI – 10. VIII 1913) izazvao je šok u slovenskim krugovima, jer se na njega gledalo kao na krvav sukob u okviru slovenske porodice.

***

U drugoj glavi „Humanitarna pomoć slovenskih i ostalih društvenih organizacija vojnicima i stanovnicima Srbije u ratovima 1912-1913“ Ševcova analizira aktivnost i praktične rezultate više društvenih organizacija koje su se bavile pružanjem humanitarne pomoći Srbiji. Svoje razmatranje započinje Sanktpeterburškim slovenskim dobrotvornim društvom, najvećom slovenskom organizacijom i jednom od prvih grupa koje su reagovale na ratne događaje ne Balkanu. U okviru društva formirano je i Damsko odeljenje, koje je predvodila Vera M. Hristijanovič, ćerka generala Mihaila Grigorijeviča Černjajeva.

Na osnovu pregleda tadašnje štampe, Ševcova prati akcije prikupljanja priloga i navodi konkretne finansijske rezultate. Savet Sanktpeterburškog društva slao je sakupljena sredstva u Srbiju, shodno molbama koje su stizale iz raznih srpskih mesta. Vezu sa Srbijom društvo je ostvarivalo preko supruge ruskog poslanika u Beogradu Aleksandre Pavlovne Hartvig i tadašnjeg srpskog mitropolita Dimitrija (Pavlovića). Ovo društvo poslalo je i nekoliko lekara u Srbiju. Pri njemu je delovao i Černjajevski komitet, čija je počasna predsednica bila A. A. Černjajeva, udovica generala Černjajeva.

Rusko društvo Crvenog krsta(RDCK) odlučilo je 14. septembra 1912. godine, na vanrednoj sednici Glavne uprave, da pristupi organizovanju medicinske pomoći za Bugarsku, Srbiju, Grčku i Crnu Goru. U Srbiju je RDCK poslalo Iversku bolnicu sa 200 kreveta, kao i dve etapne poljske bolnice u Skoplje (Marijinska zajednica u Kijevu) i u Niš (Aleksandrinska zajednica u Moskvi). Istureno skladište RDCK nalazilo se u Sofiji.

Moskovski slovenski komitet, koji je 5. oktobra 1912. godine počeo sa radom, bavio se prikupljanjem finansijskih sredstava i bio je smešten u Srpskom podvorju. U Drugom balkanskom ratu ovaj komitet obustavio je svoju delatnost.

Rusko-srpski komitet osnovan je 13. novembra 1912. godine u Sankt Peterburgu, s ciljem da u okviru svojih mogućnosti uputi Srbiji pomoć u novcu, lekovima i stvarima kao što su veš, topla odeća itd. Ševcova nije pronašla podatke o delovanju ovog komiteta u Drugom balkanskom ratu.

Pirogovsko društvo u Moskvi delovalo je vrlo kratko. Ševcova ukazuje na činjenicu da su ruske vlasti ograničile njegovu inicijativu zbog jakog levog krila u toj organizaciji, ne isključujući ni pritisak levičarskih elemenata koji su mislili da organizaciju treba usmeriti ka internim zadacima, a ne ka slovenskoj tematici.

***

Društvo slovenske uzajamnosti u Sankt Peterburgu među prvima se odazvalo na ratne događaje na Balkanu i njegova delatnost imala je čisto politički karakter. Organizovalo je javna predavanja, a na sednicima društva aktivisti su permanentno napadali austrougarsku balkansku politiku i pozivali na rat slovenskog i germanskog sveta. Njegov rad kritikovali su kako zvanični politički krugovi tako i ruska socijaldemokratija. Predstavnik policije više je puta raspuštao skupove ovog društva, da bi njegova javna aktivnost napokon bila i sasvim obustavljena.

Društvo „Slavija“ formirano je u Moskvi i delovalo je organizovanjem predavanja o slovenskom pitanju, a zatvoreno je po izbijanju Drugog balkanskog rata, koji je naišao na njegovu oštru osudu.

Slovensko studentsko društvo u Moskvi Ševcova samo pominje, jer bliže podatke o njemu nije uspela da pronađe. U tom kontekstu važno je njeno zapažanje da je tadašnja studentska sredina pretežno inklinirala levičarskim pokretima i da se u njoj slovenske ideje nisu mogle u značajnijem obimu primiti i razvijati.

Društvo slovenske pomoći u Moskvi spadalo je među najstarija slovenska društva carske Rusije. Njegov predsednik A. I. Čerep-Spiridovič važio je za ekstremnog desničara, a do podataka o delovanju društva nakon njegovog odlaska Ševcova nije uspela da dođe.

U Slovensko društvo naučnog jedinstva u Sankt Peterburgu ušli su istaknuti liberalni intelektualci i profesori slavistike. Društvo je organizovalo javna predavanja na temu srpskog pitanja. Profesor M. M. Kovaljevski govorio je o nezainteresovanosti Rusije za sudbinu Južnih Slovena, što je, kako je isticao, koristila Austro-Ugarska, nastojeći da Srbiju uvuče u svoju orbitu. Kovaljevski je naglašavao da je aneksija BiH otvorila oči balkanskim narodima i uputila ih na zajedničku borbu. P. A. Lavrov skretao je pažnju na užasne životne uslove srpskog naroda pod Turcima, navodeći primere turskih zverstava nad Srbima. Povodom pitanja autonomne Albanije, Lavrov je verovao da se Albanci ne protive životu pod srpskom vlašću. Najveći poduhvat ovog društva bilo je organizovanje Dana slovenskih zastava u Sankt Peterburgu, 12. decembra 1912. godine. Srpski kralj Petar I Karađorđević i crnogorski kralj Nikola uputili su društvu telegrame zahvalnosti za poslatu novčanu pomoć. O delovanju društva za vreme Drugog balkanskog rata nema podataka.

Društvo slovenske kulture u Moskvi ispoljavalo je svoju aktivnost organizujući slovenske večeri, na kojima su učesnici držali predavanja o stanju na Balkanu i kritikovali rusku diplomatiju zbog neadekvatne pomoći slovenskim narodima. Slavista F. E. Korš bio je predsednik društva od 1908. godine.

Ševcova naglašava da su sve aktivnosti na prikupljanju pomoći bile pod kontrolom ruske državne vlasti. Stanovništvo se masovno odazivalo apelima, s tim što je takav društveni entuzijazam izostao u Drugom balkanskom ratu, kada se ugasio najveći broj slovenskih organizacija. RDCK i Sanktpeterburško slovensko dobrotvorno društvo nastavili su da se bave humanitarnom pomoći.

***

U trećoj glavi „Medicinsko-sanitetska pomoć Srbiji tokom Prvog balkanskog rata“ Ševcova piše da je od početka ratnih operacija srpska vlada računala da će joj inostrane medicinske misije pružiti određenu pomoć. Iz Rusije su u Srbiju poslata 23 lekara, 66 milosrdnih sestara i 155 bolničara, ne računajući lekare dobrovoljce i saradnike privatnih medicinskih misija. Ševcova potom prelazi na sagledavanje rada medicinskih misija RDCK.

Bolnica Iverske zajednice krenula je iz Moskve 10. oktobra 1912. godine, čemu je prisustvovala velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna. Četiri dana kasnije misija je prispela u Beograd i smestila se u zgradu Druge beogradske gimnazije u Makedonskoj ulici. Iverska bolnica okončala je svoj rad 23. aprila 1913. godine. Prilikom njenog odlaska, carski poslanik Nikolaj Henrihovič Hartvig rekao je da je ona osvetlala ruski obraz, a njenom ispraćaju prisustvovao je srpski politički vrh i velika masa sveta. U ovoj bolnici lečio se 841 pacijent.

Aktivistkinje iz Poljske bolnice Aleksandrinske zajednice milosrdnih sestara u Moskvi rasporedile su se u Niš. Tokom rada zbrinule su 167 pacijenata. U Nišu je radila i Tavrijska misija, sa jednim lekarom, dve hirurške sestre i jednim bolničarem.

Etapna poljska bolnica Marijinske zajednice Crvenog krsta u Kijevu radila je u Vranju, a potom u Skoplju, pod vrlo teškim okolnostima.

Etapna poljska bolnica tverske Srebrne zajednice „Grad Peterburg“delovala je Beogradu, jer zbog popravke železničkih mostova nije mogla da otputuje za Bitolj. Ševcova pominje jedan pokušaj iz Sankt Peterburga da se glavni lekar te misije A. N. Toročešnikov diskredituje glasinama o njegovoj tobožnjoj nesposobnosti i teškom karakteru. Ruski poslanik u Beogradu N. H. Hartvig opovrgao je te glasine u poverljivom pismu predsedniku GU RDCK A. A. Iljinu, ocenjujući da je Tverska bolnica stekla puno poverenje i zahvalnost lokalnog stanovništva. Ova misija vratila se u Tver 1. februara 1913. godine.

Poljska bolnica Njenog kraljevskog visočanstva kneginje Jelene Petrovne formirana je u oktobru 1912. godine i raspolagala je sa 50 kreveta. Kneginja je bila ćerka kralja Petra I Karađorđevića a njen muž bio je knez Ivan Konstantinovič Romanov. Zajedno sa ocem, kneginja je, u odeći ruske milosrdne sestre, obilazila bolnice na oslobođenim teritorijama. Ševcova objašnjava da su obični vojnici na nju gledali sa oduševljenjem jer je u njihovim očima simbolizovala neraskidivu povezanost Rusije i Srbije.

Poljska bolnica Kaufmanovske zajednice Crvenog krsta „E. M. Tereščenko i porodica“ stigla je početkom novembra 1912. godine u Skoplje. Radila je od 3. novembra 1912. do 24. februara 1913. godine. Zatim je, sa srpskim trupama, prebačena iz Soluna u Medovu. Sredinom aprila bolnica se sa 860 bolesnika i ranjenika ukrcala na ruski parobrod „Peterburg“ i prebačena je u Solun. Ranjenici su potom smešteni u sanitetske vozove za Beograd, a pratnju im je činila Iverska misija. „Peterburg“ je stigao u Odesu 1. maja 1913. godine, prebacivši u Rusiju Kaufmanovsku, Harkovsku, Jelisavetinsku misiju RDCK, kao i misiju „Grad Moskva“.

Etapna poljska bolnica „Grad Moskva“ delovala je u Skoplju, od 8. novembra 1912. godine. Deo bolnice, kao isturena misija, prebačen je do Jedrena. Srpske vlasti su ovu bolnicu, uključujući i njen istureni deo, zajedno sa misijom Kaufmanovske zajednice, 25. februara 1913. godine uputile u Skadar.

***

Po izbijanju Drugog balkanskog rata, tokom leta 1913. godine, u Srbiji se našlo više desetina hiljada ranjenika, što srpskih, što bugarskih. S obzirom na broj ranjenih, snažno se osećao manjak lekara. Bugarski ranjenici uneli su koleru u Beograd. Pašić je u ime vlade pozvao u pomoć ruske lekare. GU RDCK poslao je u Srbiju Jevgenjinsku bolnicu (Peterburška zajednica milosrdnih sestara Svete Jevgenije). Bolnica je, sa neophodnom laboratorijskom opremom, 10. jula 1913. godine stigla u Beograd. Njen personal raspolagao je visokim nivoom medicinskog znanja. Jevgenjinska bolnica vratila se u Sankt Peterburg 27. septembra 1913. godine.

Ruska štampa izveštavala je o teškoj epidemiološkoj situaciji u Srbiji, zahvaćenoj pegavim tifusom i kolerom. Iako je pukovnik Roman Zondermajer, načelnik srpske vojnosanitetske uprave, molio GU RDCK da u Srbiju pošalje pet lekara epidemiologa i 40 bolničara zbog epidemije tifusa, ta je molba odbijena uz obrazloženje da Crveni krst nema zadatak da pomaže zaraznim bolesnicima. Ševcova, međutim, pretpostavlja da se najverovatnije radilo o pravilima koja su važila za druge države, jer je taj posao RDCK obavljao u Rusiji.

Ševcova pominje i medicinsku misiju kneginje Sofije Aleksejevne Dolgoruke, koja je u Kočanima požrtvovano radila na suzbijanju kolere. Od lekara dobrovoljaca autorka izdvaja epidemiologa M. A. Sopocko-Sirokomlju, angažovanog u više mesta koja su bila žarišta kolere i trbušnog tifusa. Srpsko ministarstvo vojske odbilo je da ga primi za vojnog lekara iako je njegov rad visoko ocenjivan. To se, najverovatnije, desilo zbog toga što je Sopocko-Sirokomlja po nacionalnoj osnovi napadao pukovnika Zondermajera.

Sa završetkom Balkanskih ratova nije okončana i ruska pomoć srpskim ranjenicima i njihovim porodicama. Prikupljeni novac prosleđivao se Srpskom društvu Crvenog krsta, a iz Rusije je upućivana i pomoć za obnavljanje pravoslavnih hramova u Srbiji.

***

U četvrtoj glavi „Dobrotvorna delatnost Aleksandre Pavlovne Hartvig“ Ševcova se osvrće na humanitarni rad supruge ruskog poslanika u Beogradu N. H. Hartviga. A. P. Hartvig ispoljavala je impresivnu energiju, ozbiljnost i savestan odnos prema dobrotvornom radu kojim se bavila. U srpskom društvu bila je vrlo popularna, a njen organizatorski i humanitarni rad veoma cenjen.

U zaključnom delu knjige Ševcova opovrgava propagandistički mit levičarskih političkih pokreta da je Ruska imperija na štetu svog naroda ukazivala pomoć Slovenima i Grcima. Konstatuje, takođe, da nije tačno da su pomoć slovenskim narodima upućivale samo tzv. progresivne snage, a da se imperatorska vlada tome suprotstavljala. Ševcova dodaje da arhivski dokumenti potvrđuju da je RDCK podneo najveći deo tereta u slanju humanitarne pomoći 1912-1913. godine, a da je njegova pokroviteljka bila imperatorka Marija Fjodorovna. Uostalom, država je kontrolisala čitav proces prikupljanja dobrovoljnih priloga, kao i slanje humanitarnih pošiljki preko skladišta RDCK.

Šteta je, smatra Ševcova, što ruska vlada i RDCK nisu o tome dovoljno obaveštavali javnost, jer se radilo o obilnoj i raznovrsnoj pomoći balkanskim narodima. Ševcova u prvi plan stavlja profesionalizam i kadrovsku osposobljenost ruskih medicinskih misija, uz najsavremeniju opremu koja im je omogućavala autonoman rad. Delovanje A. P. Hartvig i drugih ruskih žena u Beogradu, prema mišljenju Ševcove, ojačalo je autoritet carske Rusije i doprinelo razvoju ruskog dobrotvorstva u balkanskom regionu. Pruženu pomoć u Balkanskim ratovima Srbija je kasnije višestruko uzvratila, jer je poraženim pripadnicima Belog pokreta i desetinama hiljada izbeglica iz Rusije pružila utočište i mogućnost da dostojanstveno žive.

Politička dinamika i tok vojnih operacija obično zaokupljaju pažnju istoričara, dok je humanitarna pomoć jedna od pratećih tema koje se sporadično pominju prilikom izlaganja određenih ratnih događaja. Svojom studijom Ševcova je pokazala koliko jedna naizgled manje važna tema može da bude vredna i istoriografski interesantna. Uvereni smo da knjiga Ruski humanitarni pohod na Balkan (1912-1913) predstavlja značajan doprinos izučavanju rusko-srpskih veza na početku 20. veka. Skladno koncipirana, ona pokazuje autora sa nespornim naučnim integritetom, koji u skrajnutim procesima ume da pronađe životno značenje i akribično predstavi njihovu realnu dimenziju.