Prikaz časopisa: „Treći program“, br. 135-136, III-IV/ 2007

Prikaz časopisa: „Treći program“, br. 135-136, III-IV/ 2007 , Beograd, 2008.

Višegodišnja tradicija ovog časopisa, kao i bogat sadržaj prethodnih brojeva čini da se svaki naredni ne može provući nezapaženo. Prosvetiteljstvo, predstavljeno radovima naših autora, suverenost i neoliberalizam, posmatrani iz perspektive stranih mislilaca, bioetika u kojoj se razmatraju problemi savremene medicine, ogledi i studije i neizostavna kritika ili pohvala kulturnog života, jesu tematske celine časopisa koji je pred nama. Problematika modernog sveta je posmatrana iz različitih perspektiva, promatrana kroz objektive filozofije, politike, nauke ili njihovim kombinovanjem što dalje određuje i različite pokušaje njenog razrešenja.

Principi i delovanja politike današnjice, njihovo opravdanje kao i zahtev za njihovom izmenom u pravcu humanizacije ili bolje efikasnosti, predstavljaju probleme savremene politike kojima autori pristupaju. Ivan Janković, na primer, u svom ogledu „Politika protiv slobode“ (297-330), ukazujući na utopijsku viziju Habermasovog diskursa i Žižekovo shvtanje politike, zaključuje da svako preterano uplitanje države ugrožava slobodu pojedinca i narušava pravedni društveni poredak. Usled toga, Janković rešenje vidi u takvoj državi u kojoj „nikakva vlada nije legitimna“ (str.324) ili gde je „država ograničena na garancije života, slobode i vlasništva pojedinaca“ (str.324). Minimalna država ili liberalna anarhija jesu, prema ovom autoru, oblici uređenja koji bi slobodu građana ostavili nenarušenom. Ova liberalizacija države predstavlja jednu od vodećih tematika savremene političke misli. Opijeni ovim toliko popularizovanim liberalizmom ili čak liberalnom anarhijom koju Janković podržava, možemo biti potpuno iznenađeni stavom DŽona Milbanka u tekstu „Liberalnost versus liberalizam“ (str.237-251) koji iz katoličko-hrišćanske perspektive kritikuje ovu ideologiju. Po njemu, liberalizmu preti da ukine „liberalne vrednosti koje je preuzeo“ (str. 239) jer u toj slobodi vladajuća partija može nesmetano da uspostavi hegemoniju i potisne istinu. Usled toga, ovaj autor predlaže poredak koji je opskrbljen „aristokratijom obrazovanja koja teži kako zajedničkom dobru tako i apsolutnoj transcendentalnoj istini“ (str.250). Ovakav pristup i davanje prednosti aristokratskom uređenju nad uređenjem obeleženim ideologijom slobode, učiniće da liberali znatiželjno dočekaju odgovor Milbanku koji pruža Alan de Benoa u „Odgovor Milbanku “ (str.252-259).

Prihvatanje autoritativne uloge države ili svođenje njene uloge na najmanju moguću meru, zatim dihotomije poput kosmopolitizam- nacionalizam, evropsko- srpsko, građansko- narodnjačko, jesu stanovišta koja su danas prisutna na političkoj sceni. Potreba da se ona i njihovi principi legitimišu jeste, prema tekstu M. Savića „O mogućnosti prosvećenog protiv- prosvetiteljstva“ (str.9-17), centralni motiv da se obnovi pitanje prosvetiteljstva. Nedoumica koja se nameće je da li savremenu politiku treba legitimisati pozivanjem na prosvećenost koja je, kako je definiše Savić, „opšti proces samorefleksivnog razumevanja stvarnosti i usavršavanja pogrešivog znanja“(str.14), ili prosvetiteljstvo koji je „poseban istorijski period u razvoju tog procesa“(str.14). Prosvetiteljstvo, pokret nerazdvojan od revolucionarnog XVIII veka u Evropi, možemo, usled Jakobinskog terora, odbaciti kao osnovu legitimisanja, ali to ne znači da odbacujemo prosvećenost koja pretenduje na uspostavljanje vladavine uma. Kritika ovog procesa, kako ističe P. Krstić u tekstu „Negativno prosvetiteljstvo“ (str.20-39), mora „da se izvrši samim umom“ (str.32.), pa je tako i deo tog procesa, ili „prosvećivanje prosvetiteljstva“ (str. 35).

Čini se kao da u razmatranju ove problematike najviše pažnje može privući tekst M. Belančića „Sinteza kao nasilje“ (str. 43-79) u kojem je razmotren stav filozofa koji je obeležio političku scenu Srbije početkom ovog veka- stavom Zorana Đinđića iznetom u knjizi „Subjektivnost i nasilje“. Sudeći prema filozofiji nemačkog klasičnog idealizma, Đinđić otkriva crtu terorizma i nasilja u ovoj racionalnoj potpori prosvetiteljstva. Osnov nasilja je sinteza koja dovodi do identiteta različitosti, čime se vrši teror nad individualnim. Prema autoru „svaka ozbiljna teorijska sinteza ima i političko značenje“(str.76), jer je politika sama po sebi sinteza, država spaja prijatelje i neprijatelje. Optužujući prosvetiteljstvo za nasilje, Đinđić ipak ne odbacuje svaki njegov oblik, već ga prihvata u stepenu u kojem on ne narušava individualnost. Iz perspektive Savića i Krstića, rekli bismo da je i njegova kritika deo prosvetiteljskog procesa.

Jedan od principa sa kojim se susreće država jeste suverenitet. Uprkos svakodnevnom susretanju sa ovim pojmom ostaje, donekle, nejasno na šta se on odnosi. Pri pokušaju razjašnjavanja upliću se pojmovi poput međunarodnog prava, suverenosti vlasti, narodne suverenosti. Stoga, izgleda kao da ne bi bilo neumesno postaviti pitanje značenja državnog suvereniteta. Položaj i uloga države na savremenoj svetskoj sceni, nameću dva pravca suverenosti: unutrašlji i spoljašnji. Rastakanje ovog pojma je započelo, kako navodi V. Henis u tekstu „ Rastakanje pojma suverenosti “ (str.157-172), kada je on „uvršćen u sistem državnog prava“ (str. 158). Ovim je on dobio državni aspekt i aspekt vezan za međunarodno pravo, pa bi se tako s jedne strane odnosio na „svojstvo državne sile, koja je određena jedino da vlada“(str.158), a sa druge bi predstavljao „zahtev za samoodređenje i nezavisnost države koja podrazumeva jednak status sa drugima“(str.158).

Priznavanju rastakanja suverenosti u dva smera Helzenu se pridružuje i H. Kelcen u tekstu „Suverenost i međunarodno pravo“ (str.89-100) u kojem ispituje odnos nacionalnog poretka i opšteobavezujućeg međunarodnog prava. Kelcen primećuje da se autori razlikuju po tome čemu daju prednost: pravnom sistemu jedne države ili priznaju da je međunarodno pravo „starije“ od autoriteta nacionalnog poretka. Prvo stanovište je karakteristično za pobornike imperijalizma, a drugo za pristalice pacifizma. Prihvatanjem druge pozicije država gubi suverenitet shvaćen u tradicionalnom smislu. U slučaju da priznamo primat nacionalnog poretka, tada bi međunarodno pravo važilo samo u stepenu u kojem ga je država priznala i uvrstila u svoj pravni sistem. Problim sa ovim stanovištem je što se javlja opasnost od uspostavljanja hegemonije države koja je međunarodno pravo prva priznala kao saglasno sa sopstvenim poretkom. Kelcen zaključuje da nije bitno čemu se daje prednost i da obe vrste prava mogu važiti u isto vreme. Time se ne umanjuje suverenost nacije-države jer norme koje ona propisuje su jedino obavezujuće. U slučaju da se te norme ne slažu sa međunarodnim poretkom one ostaju važeće, mada „se pri tom država izlaže sankcijama međunarodnog prava“ (str.96). Na međunarodnom poretku je da utvrdi proceduru tog sankcionisanja.

Razjašnjenjem odnosa međunarodnog i državnog prava i određivanjem mesta suvereniteta države u tom odnosu, ne nestaje nejasnoća u pogledu pojma suverenosti. Problem se premešta u drugi ugao, zapravo, umesno je postaviti pitanje- kome se suverenitet pripisuje: narodu ili vlasti? U slučaju da prihvatimo da je suverenitet „vlast koja ne poznaje ni jednu višu od sebe“ (str.160), kako navodi Henis, možemo imati odbojnost prema ovom principu. Takva reakcija bi proizašla iz teksta Ž. Deride „Zver i suveren“ (str.190-234), transkripta njegovog predavanja održanog u Parizu 2001. godine. Prihvatajući to da suveren stoji iznad prava jer ima moć da donosi pravo, to pravo koje mu pripada preti da „suverena učini sličnim najzverskijoj zveri koja ništa ne poštuje, prezire zakon, sebe od početka postavlja izvan zakona“(str.202). Postavljajući suverena između božanstva, jer je iznad zakona, i zveri, Deridino stanovište zaista može zastrašiti.

Kako se ne bi javila potreba za eliminisanjem ovog pojma iz državne politike, vratimo se na gore pomenuti Henisov tekst, kao i na tekst G. Relkea „Suverenost, suverenost države i suverenost naroda“ (str.173-189). Prvi autor navodi stanovište Krabea i Projsa koji su saglasni da pojam suverenosti „kao zaostatak apsolutne autoritarne države, treba izbrisati iz dogmatike državnog prava“ (str. 165). Prema Projsu, to je „osnovni uslov čije ispunjenje jedino omogućava napredak u teoriji modernog državnog prava“ (str.163). Pošto se odbija priznanje monopolu vlasti u modernoj demokratskoj državi, moramo se zapitati šta predstavlja izvor prava. U tom pogledu Krabe se uzda u „svest o pravu, koja je svim ljudima zajednička“ (str.166), koja tako preuzima čitav suverenitet. Kao odgovor na problem jedinstvenosti te svesti, ovaj autor dopušta da je uspostavi većina.

Dolazeći do većine nekako prirodno dolazimo i do demokratskog uređenja koje, makar imenom, preovladava u modernim državama. Prema tome kako se demokratija uobičajeno shvata, jasno je da suverenitet mora pripasti narodu. Shvaćen kao izvor legitimnosti, suverenitet bi tako narodu prepustila potpuno pravo legitimacije. Ova osobenost se pokazuje na izborima koji su neizvesni i na koje političke partije izlaze sa jednakim mogućnostima i neizvesnim rezultatima. Tačno je da narod kao celina ne može postojati kao entitet, ali „ukoliko izbore određuje princip formalno jednakih mogućnosti, onda nema druge nego da se njihovi rezultati povežu sa voljom naroda kao celine“ (str.189), tvrdi autor.

Nakon ove rasprave o suverenosti i straha da ovaj princip vodi apsolutizmu, kritike liberalizma koji danas sa demoktatijom zauzima vodeće mesto na političkoj sceni, možemo se, radi predaha, osvrnuti u prošlost i utonuti u sladak san socijalizma. Iz tog dremeža nas svakako budi P. Marković ogledom „ Socijalizam i njegovih sedam „S“ nostalgičnih vrednosti “ (str.340-350) u kojem pokazuje da ova nostalgija otežava razvoj jer ne dozvoljava suočavanje sa realnošću, a da je jedina njena dobra strana uspomena na multietičnost i toleranciju. Dakle, otrgnuti se od prošlosti i suočiti se sa stvarnošću! Politička stvarnost danas izgleda da je preplavljena problemima evropskog ujedinjenja i sukobljenošću Amerike i Rusije oko prvelasti na svetskoj pozornici. Neke odgovore na pitanja vezana za tu problematiku možemo pročitati u tekstu Ž. P. Gišara „Balkanska kriza- Evropska kriza “(str.283-296). Moramo, ipak, priznati da stvarnost ne čini samo politika, pa tako, čitanje ovog časopisa sa zaista bogatim i vrlo zanimljivim sadržajem možemo zaokružiti pogledom na mitove, slikarstvo, pozorište, muziku ili knjige, dakle na ono što nikako ne smemo izostaviti iz našeg društvenog života.