Poslanica Pizdonima kao ars poetica

Prikaz knjige Save Damjanova, Porno-liturgija arhiepiskopa Save, Agora, Zrenjanin, 2010.

Novo „remek-delce“ Save Damjanova nema, kako bi autor rekao, značenje „opštepolezno i jasno“ – veći deo njegove Porno-liturgije je alogičan i u njoj nije moguće pratiti jednu nit radnje, nego se u prostoru pričanja prepliće više ravni značenja. U fantastičnom i izmaštanom problesnu ponekad delići realnog, koji su tu tek da zagolicaju i na trenutak zavedu čitaoca da, kao što je navikao, počne tražiti alegoriju, ako već ne može da nađe konkretno značenje ispričanog, da u pričama prepozna („)surovu(“) stvarnost. Ali samo na trenutak, jer već u sledećem redu dolazi šamar nelogičnosti i za um koji želi ma kakvu, jednoznačnu, koherentnost – nokaut neprevladivih protivrečnosti. Autor tako čitaoca goni na (o)smeh – neočekivanim neskladom, plemenito-vulgarnom besmislicom. Osmeh čitaoca je i znak odustajanja od onoga na šta se naviklo i pristajanja na čitanje novog i drukčijeg. Priča se tek tad otvara – tek pošto nestane cenzura razuma i pojavi se smeh, koji se inače nikako ne pojavljuje u fazi začudne namrštenosti. Jer, kako bi rekao Bahtin, za vreme karnevala se može živeti samo po njegovim zakonima, tj. po zakonima karnevalske slobode.

Damjanov želi vedrinu i njegova je glavna misija da piše zanimljivo i uzbudljivo. U tom maniru treba tumačiti prisustvo mnogih zagrada i crta.

Damjanov želi vedrinu i njegova je glavna misija da piše zanimljivo i uzbudljivo. U tom maniru treba tumačiti prisustvo mnogih zagrada i crta, koje su tu da označe umetnute delove rečenica i tako stvore utisak neposrednosti, mnogih uzvičnika i upitnika, koji se mogu uzeti kao znak stalnog čuđenja i iznenađenosti pred onim što se pripoveda/dešava. Smeh Save Damjanova pri tom nije, ili makar ne želi da bude, ruganje (iako, videćemo, nije uvek tako). On je vitalistička pohvala životu i onom prigovoru tela koji je latentno uvek tu i koji se najčešće javlja kad nije poželjan – kad se osećamo tako uzvišeni duhom. Taj prigovor tela se može shvatiti kao negacija duha, međutim, on je pre tu da se duh obnovi u saznanju da nije sâm i da čovek jeste ne samo duhovno gore već i materijalno-telesno dole.

U Porno-liturgiji tako ćemo naći karikature i fotomontaže, izobličena (ružna i lepa) tela, crteže i fotografije polnih organa, slike muškog i ženskog u jednom (bilo da je reč o ženama s brkovima i/li penisom, muškarcima sa dojkama i vaginom). To telo je karnevalizovano telo, telo koje se sve pretvorilo u falus ili vaginu, oslobođeno telo koje rađa drugo telo, telo koje se ukršta sa drugim telima. A bez tela, i bez po(r)nosa tela, bez prethodne „službe“ telu (i duhu) – čini nam se da je to jedna od autorovih teza – ne može biti ni liturgije, tj. službe Bogu, i Duhu.

Pa ipak, i pored sve igrivosti i smeha, teško da se šest proznih diptiha Save Damjanova (koje prate predgovor i pogovor) mogu shvatiti kao tekstovi inferiorni sa stanovišta društvenog angažmana. Autor tako nudi svoj, alterantivni pogled na književnost, istoriju i književnu istoriju, buneći se protiv izgnanstva smešnog, kao i protiv parole „pristojnost iznad svega“, gde je ona alibi za „prazne rečenice što odjekuju prostačkom zvekom,/ fabule i misli mlitave kao stogodišnja kita“. On daje i sliku književne javnosti u kojoj vladaju osrednjost i udvorištvo, u kojoj su jedino poželjne žalopojke, velike teme i mudrozbori.

U Porno-liturgiji tako ćemo naći karikature i fotomontaže, izobličena (ružna i lepa) tela, crteže i fotografije polnih organa, slike muškog i ženskog u jednom.

S druge strane, govor o društvenim prilikama nije zaboravljen, već se samo nazire i učitava tj. ne može se primeniti konkretnost alegorije, već tek neodređena vrednost simbola. Osuđen je na neuspeh svaki pokušaj da se npr. gđa Gospodin Falustina, mr Guzica-Šufnudla i Pizdun Raspopovič-Prcko, koji sede u Parlamentu, poistovete s nekom od aktuelnih ličnosti na vlasti. Međutim, primećujemo da je u toj priči na mesto koje je rezervisano za um došlo ono što najčešće uzimamo kao njegovu suprotnost, što je najmanje sposobno da misli (ili pak ima sasvim drugačiju logiku). A što se i tada slične ili iste stvari dešavaju u izmišljenoj novoosnovanoj državi na Marsu (Crvenoj planeti) koju vode personifikovani polni organi – iste stvari kao one koje se nama dešavaju sada i ovde, pre i onda, posle i tamo – to nešto već može da kaže i o (našoj, a možda i svakoj) politici. Na sličan način, koji je bitno drugačiji od načina drugih, Damjanov će ispisati i jednu „imagološku bajku“, u kojoj se pojavljuju prototipovi raznih nacionalnosti (dakako, u karnevalskom obličju), ili se pak osvrnuti u svom maniru na probleme feminizma i rodne ravnopravnosti. Igra ipak, izgleda, nije tako bezazlena.

U delu Save Damjanova lako nalazimo tragove grotesknog realizma i grotesknih slika (literarnih slika i fotografija), ambivalentnih i protivrečnih, nakaznih i ružnih sa stanovišta svake „klasične“ estetike; tu je i karnevalski duh narodne kulture koji se ogleda u prevrednovanju u okretanju sveta naglavačke (pomenuta vlast u Novoj Serbiji); most između Rablea i ovog autora čine i erudicija i poigravanje citatnošću. Na drugom kraju nalazimo tipične preokupacije postmoderne proze: problematizaciju identiteta (nerazlučivost Jednog od Drugog, te otuda Jedno u Svemu i Sve u Jednome kao u Bajci o čoveku i ženi), uspostavljanja, bilo kakve, granice i sl.; tu je i umetnost kombinovanja, koja je za ovog autora glavno obeležje postmodernog pisanja. Damjanovljeva proza tako nastaje u sprezi rableovske razigranosti i postmodernističkog senzibiliteta, u sprezi koju oplođuje originalna vedra maštovitost.

Damjanov će ispisati i jednu „imagološku bajku“, u kojoj se pojavljuju prototipovi raznih nacionalnosti, ili se pak osvrnuti u svom maniru na probleme feminizma i rodne ravnopravnosti.

Damjanov hrabro na sebe preuzima ulogu putujućeg komedijanta, lakrdijaša i lude, svestan usuda usamljenosti u takvom poduhvatu (još jedna sličnost sa Rableom). On se slobodno poigrava dogmama i opšteprihvaćenim vrednostima ukazujući na cirkus (javno-)istorijskog (ili onoga što nazivamo istorijskim).

Tako u njegovoj prozi umesto ozbiljnog govora koji je postao u mehaničnosti komičan, dobijamo komiku ozbiljnu u svojoj svežini. Ne monotono zveketanje visokoparnih izraza iza kog nalazimo prazninu, već razigrane fanfare prostakluka koji kriju punoću značenja.