О „колонијалној интелигенцији“ у Србији

(Милан Брдар, Хроника разорене Троје“, 1-2. књига, Крагујевац: Центар слободарских делатности; Бачка Паланка: Логос, 2012, стр. 460 и 392)

Милан Брдар (Рума, 1952), професор универзитета и научни саветник у Институту друштвених наука  у Београду, објавио је расправу Хроника разорене Троје у два тома. Прва књига носи назив „Србија у процесима деконструкције“ (рецензенти: Милован Митровић, Зоран Јевтовић и Љубиша Деспотовић), а друга књига „Српска интелигенција у процесима писоаризације“ (рецензенти: Зоран Аврамовић, Љубиша Деспотовић и Милован Митровић). Део друге књиге је писан заједно са Александром Јокићем, а објављен је и на енглеском језику, као посебна публикација, код истог издавача (Аleksandar Jokić, Milan Brdar: „Unjust honoris causa: Chronicle of a most peculiar academic dishonor“, Freedom Activities Centre, Kragujevac, 2011).

Предмет расправе у првом тому је друштвено стање у Србији, а у другом тому идеолошке прилике на Универзитету. Стање у оба домена се приказује метафорички, преко Хомеровог епа о освајању Троје. Аутор у предговору за први том каже: „Из излагања је јасно да је савремена Троја била Србија 1990-2000. године, а да су Срби, нарочито као актери `октобарске револуције`, те највеће српске несреће после 27. марта 1941, били Тројанци, или мноштво с тројанском, што ће рећи наивном свешћу коју је лако завести играчкама (...). У књизи је главни актер осликан као Киклоп скривен у тројанском коњу. То је наговештавало да пред њим немамо шанси, тим пре што је он за свој интерес освајања изнутра, упрегао наивног Одисеја, који је, кад се освестио и схватио шта се с њим ради, изгубио живот. (...) Сада, без Одисеја, разореног дворишта и дома, пребивамо под будним оком једнооког Киклопа, који нас гута, врло постепено“ (7-8).

У предговору за други том аутор каже: „Предмет ове књиге у ужем смислу је универзитетско образовање код нас, универзитетска интелигенција и њен ангажман у турубулентним историјским процесима током протекле две деценије. Круна тог стања, према нашем виђењу, представља `афера Волцер`(...). Не кријемо да смо хтели да се издвојимо из српске интелектуалне елите којој иначе припадамо, то јест да се дистанцирамо од њеног срамног ћутања и делања којим је показала да је недостојна историје коју преживљавамо“ (7; 9).

Из ових неколико навода, види се да је Милан Брдар врло оштар према интелигеницији у Србији. Он је назива „клијентистичком или колонијалном интелигенцијом“ (1, 414). „Понашање наше интелигенције је срамно, почевши од Универзитета“, каже он (1,365). Наша интелигенција делује у истом фронту са политичком елитом и „четири невладине организације чији је заједнички именитељ `антисрпство увек и свугде`“, а које „више утичу на извршну власт него политичке странке у парламенту“ (1,131). Те НВО Брдар пореди са енглеским војним утврђењима на индијанским теориторијама у 18. веку (1, 120). „Они су у ствари морални јаничари у овој земљи. Они нас садомазохистички малтетретирају и то нико неће да каже. (...) То је на дуги рок тихи рат против ове земље и народа. Тако рећи, удружени издајнички подухват“ (1,380).

Као пример колонијалне психологије наше интелигенције, Брдар наводи две вести које су у исто време објављене у нашим медијима (1, 183). У једној се каже да је Азем Власи оценио Републику српску као „геноцидну творевину“, као и да је Србија „окупирала“ Косово. У другој се наводе речи Александра Симића, да држава своју територију мора да брани „и оружјем ако треба“. „Сви медији су сутрадан напали Симића, нико није поменуо изјаву Азема Власија. Шта то говори? Говори да су београдски медији у застрашујућој кризи, а у ствари да су у рукама квазиновинара који саучествују у издаји и продаји земље. (...) Никад међу новинарима није било толико моралног олоша“ (1, 184) „Ако медији нису уз државу, обично је питање онда: уз кога су? Па, уз противника. Лако је бити уз јачег и тај избор је најбољи показатељ ко је хуља, а ко не“ (исто).

Наши новинари и уредници, као и њихови најчешћи медијски гости са универзитета и из културе, најбоље репрезентују идеологију данашње српске интелигенције. „Несрећу Србије не чини необразовани свет“, вели Брдар, „него тракозвани образовани људи, јер они шире несрећу. Зато што су раскорењени, искомплексирани, по правилу стваралачки јалови, а поврх свега обавезно слуђени импортовном идеологијом. Зар је онда чудо што су морбидни и неодговорни?“ (1, 45). При томе се Брдар и не чуди онима који су „на апанажи Запада“, већ више онима који „раде против своје земље и народа бесплатно, или онако `из уверења`“ (1, 46).

Брдар скреће пажњу да „имамо интелигенцију која није утемељена ни у чему, која напротив, презире што је српска“ (1, 148), додајући да се „ми стидимо да употребимо придев `српски`“ (1, 188). Аутор као пример наводи синтагме „Влада Србије“ или „Војска Србије“, које ће се хиљаду пута поновити у неком тексту или у истој вести, а да се ниједном неће рећи „српска влада“ или „српска војска“. „Интелектуална елита, генерално и декларисано – неће да буде српска. Она, у ствари, кад год да говори, не може да изговори придев `српски`, и не може ништа да изговори без аутошовинизма“ (1, 390).

Овај Брдаров увид је застрашујуће тачан. Морам да кажем да и сам гледам и чудим се својим колегама са факултета, који се годинама упињу да пишу само и искључиво о „друштву Србије“. Они с лакоћом изговарају сложенице „америчко друштво“, „француско друштво“ или „кинеско друштво“. Али да кажу „српско друштво“?! Умам утисак да тако нешто не би могли да превале преко језика чак ни када би морали неког другог да цитирају. Језик би им се ваљда заплео, почели би да замуцкују и најдаље до чега би стигли вероватно би било: „србијанско друштво“. Ко мисли да претерујем, нека погледа само називе књига из социологије које се односе на Србију и видеће колико је проф. Брдар у праву када каже да наша „интелектуална елита неће да буде српска“. Она себе види као „европску“, „југословенску“ (неколицина мојих колега, који су рођени у Србији и провели цео живот овде, и дан-данас се изјашњавају као „југословенски социолози“), „западнобалканску“... Али, да буду „српска интелигенција“? Таман посла!

Брдар такође упозорава (1, 120) да је на делу убрзана „колонизација научног стучног јавног мњења у земљи Србији“. Реч је о настојању да се обезбеди „научни дигнитет“ свим потезима САД и ЕУ („Империје“) према нама – у прошлости, садашњости, па чак и у будућности. Посреди је постепено преливање идеолошких етикета и мисаоних образаца (идеологема) из најогољеније политичке (ратне) пропаганде у јавни дискурс, те њихово уконачење у речнику и експланаторним/ вредносним канонима друштвене науке. Добар пример тога за Брдара је утицај на наше историчаре идеологизоване, антисрпске, ревизионистичке историографије Холма Зундхаусена. „Од десет универзитетских професора, девет говори као Зундхаусен и његови овдашњи помоћници, а онај десети ћути“ (1, 281). Тиме се, по Брдару, зундхаусеновским пропагандним лажима о Србима и Србији „даје научни имприматур, завршни печат“. Па када се тај печат коначно удари, тако да се у матици науке, на двадесет језика, укључив и српски, исто почне да пише, лаж постаје „научно утврђена истина“. И ту више ниједна студија не може ништа, нико се неће усудити да каже штогод другачије (253-4). На крају тог циклуса, пропагандисти постају научници, односно они почињу да заузимају кључна места у академској заједници, захтевајући и од осталих научника да и сами преузму пропагандистичку матрицу мишљења, објашњавања и вредновања, ако хоће да напредују у својој акаемској каријери (1, 255).

Аутор посебно, на више места у оба тома своје књиге, критикује универзитетску интелигенцију. „Универзитет функционише углавном на антисрпским позицијама, нек прича ко шта хоће, то је чињеница“, каже Брдар (1, 390). „На свим друштвеним факултетима важи правило да углавном не може да се запосли професор ако је просрпски оријентисан, без обзира какво му је научно дело!“ (исто). Чињеница да сам Милан Брдар, без обзира на изузетан стваралачки опус (тринаест научних монографија, од којих су поједине вансеријског квалитета ) и бројне награде (две награде за књигу године, награда за најбољи превод итд) никада није могао да предаје на неком београдском државном факултету, најбоље говори о истинитости ове његове опаске.

Лицемерно је колико наших интелектуалаца са државних факултета јавно пропагира најсуровије облике неолибералне идеологије. „Лако је професорима универзитета да лепо причају о транзицији и демократији, кад имају обезбеђен посао“, јетко коментарише Брдар (1, 34). По њему, то је доказ да су српски интелектуалци не само идентитетски отуђени од сопственог народа, већ да они немају много осећаја чак ни за елементарну социјалну солидарност са људима од чијег новца се одваја како би они добили плате. Отуда врло оштра Брдарова оцена да „наша продата и предата хуманистичка интелигенција која, отворено речено није ни за шта, и ако изађе ван учионице само је друштвена штеточина“ (1, 388). Интелигенција је као друштвени слој код нас историјски подбацила, и то не први пут. Она је до 1990. слуђивала народ причама о социјализму, да би се тада лако и елегантно пребацила на нарацију о демократији и тржшту. При томе је увек уживала нарочите системске привилегије. Али комунистички политичари су, ма колико били идеолошки интернационалисти, ипак донекле бринули о народу и земљи (мада, наравно, највише за своју власт). Зато тада бити системски интелектуалац – уживати системску ренту као награду за заговарање владајуће идеолошке формуле – и није било толико срамотно. Али данас, када је власт компрадорска, дакле отворено колонијалистичка, данас дакле бити припадник системске интелигенције, служити као пропагатор и апологета „евроатланстких интеграција“ и неолибералног капитализма, није ништа друго до директно саучесништво у пљачки сопственог друштва, па и у издаји сопствене земље.

Овакво политичко самоситуирање наше интелигенције настало је као последица глобалних друштвених промена, током којих је, „после 1989, (...) дошло до рефеудализације модерног света. Главни феудалац је империја, царство – САД. (...) Имате империју и феудалне односе са свим земљама које су, наравно, у вазалном положају“ – као Рим након победе над Картагином (1, 169). Та „Империја која у свом пљачкашком походу светом више од пола века глобусом разноси несрећу, разарања и пропаст“  (1, 11), након 2000. године, ушла је и у Србију. „Судбина Србије је у епохалном `тријумфу` неолибералне најезде Империје на остатак света“, а то је „процес представљен са два тока: први, којим се безвредна ствар уздиже до узора вредности; и други, њему комплементарна, којим се све што је било вредно срозава до тачке безвредног“ (1, 16). У обе ствари – а оне су суштински идеолошке природе – Империји су потребни домаћи колаборанти. Зато је Империја тренутно спремна да одвоји део системске ренте за намирење материјалних аспирација локалне компрадорске интелигенције. Али, када та колонијална интелигенција свој задатак обави, када испоручи своје друштво на милост и немилост Империји, престаће потреба за посебним награђивањем интелектуалних колабораната, и они ће бити остављени да поделе судбину остатка  друштва. Тада ће се можда наша интелигенција и опсетити својих корена, тада ће се можда она и побунити. Али, вероватно ће бити прекасно.

Дотле, наши интелектуалци ће мирно посматрати како „оживљене авети круже Балканом“ – авет Аустроугарске, авет Отоманског царства, авет Британске империје... (1, 291). „Све те авети, као што је познато, траже крв“ (исто). Али то нимало неће забринути нашу „интелектулну елиту потпуно раскорењене и испране националне свести“ (1, 325). Она ће се само побунити – „зашто Срби обележавају било који национални датум“ (1, 317), и онда радо укључити у „вампирску рехабилитацију титоизма“ (1, 316), као једне од манифестација, код нас врло популарне, прохрватске варијанте југословенства. Брдар чак сматра да у тој непрестаној проганди кроатокомунистичког југословенства главну реч воде „наши чланови прохрватског (усташког) научног и политичког лобија“ (1, 262; види и 1, 321).

Ова оштра и горка Брдарова критика наше интелигенције може бити отрежњавајућа и корисна – као горак лек у каквој тешкој болести. Да ли ће српска – пре свега универзитетска, али и шира академска и културна интелигенција о овој критици озбиљно поразмислити или ће је игнорисати (а затим још чвршће закључати врата за улазак својих критичара на београдски Универзитет), показаће време које долази. Нажалост, досадашње понашање наше интелигенције не даје довољно оптимизма да ће ова важна социолошка лекција – коју даје Брдар – о одговорности интелектуалне елите за судбину властитог друштва, бити на време научена. 

(Приказ ће бити објављен у најновијем редовном издању НСПМ, које ускоро излази из штампе)