Nova definicija kulturne politike

(Igor Ivanović: Kultura i identitet (pogled zdesna), NSPM, Beograd, 2007, str. 219)

Novo vreme donosi i nove izazove, pa je tako i ono staro, famozno pitanje druga Černiševskog – šta da se radi, naime – dobilo ovih dana svoj svojevrstan moderni odgovor u izdanju NSPM-a, programsko-ideološkoj knjizi Kultura i identitet (pogled zdesna) Igora Ivanovića. Budući da se autor jasno i nedvosmisleno samopozicionirao na desnoj strani političkog spektra i životnog svetonazora, nema mesta čuđenju što je njegov pokušaj definisanja kulturne politike Srbije u tragično i beznadežno – po svoj prilici trajno – raspolućenoj intelektualnoj javnosti uzburkao duhove. Ispravno uviđajući istinski značaj kulture u savremenom dobu, na pozornici globalne svetske (geo)politike i njome odgovarajuće moći, Ivanović daje niz načelnih i konkretnih saveta i predloga za stvaranje jednog novog „srpskog kulturnog puta“. Odbacujući sveprisutnu tradiciju pogubnih mitomanskih, nerealnih i pre svega političkih velikodržavnih, već u samom začetku nedostižnih projekata, ambiciozno pretendujući na ispisivanje svojevrsnog manifesta srpskog kultur-kampfa, Ivanović smatra da se pravilnim određivanjem daleko skromni(ji)h ali dostižnih nacionalnih ciljeva, naročito u domenu kulturne politike, danas može ublažiti efekat brojnih istorijskih zabluda i nesumnjivih poraza, u i dalje aktuelnoj, neprestanoj hegelijanskoj „borbi za priznanje“ između svetskih naroda. Ponavljajući i razvijajući već poznatu tezu o sve većem približavanju nekada tako udaljenih pojmova kulture i civilizacije, stapanjem i redefinisanjem prve, uključivanjem druge u svoje tokove, kroz čitavu prvu polovinu knjige argumentuje značaj novog smisla pojma „kultura“. Tako će na jednom mestu taksativno nabrojati neka od mnoštva njenih novih vidova: „Ona je danas i elitna umetnost, i institucije kulture, i škola, i zabava, i popularna umetnost, i tradicija, i običajnost, i mane, i vrline, i mit, i ekonomija, i marketing, i estrada i sport, i hrana i piće, i mediji i film, i novine i časopisi, i politika, i odgoj i maniri, i arhitektura i urbanizam, i vera i sumnja, i muzika i zabava, i još stotinu takvih 'i'. Ona je neophodni prefiks svih oblasti ljudskog delovanja i nadmetanja: kultura govora, kultura stanovanja, kultura ishrane, politička kultura, akademska kultura, zdravstvena kultura, sportska kultura, bezbednosna kultura i sve ostale kulture redom.“ (str. 115/6) Kada svoju motivaciju nalazi u činjenici da je ovakvo određenje kulture naročito značajno za male narode (str. 15 itd.), on se time podjednako suprotstavlja s jedne strane preovlađujućim regresivnim nacionalističkim sebe-percipiranjem kao izrazito bitnog faktora na svetskoj sceni, koji smatra da ne postoji nikakav razlog za promenu odavno postojeće paradigme, zasnovane na davnoj, već potpuno savršenoj, imaginarnoj i prevaziđenoj „tradiciji“, koju samo treba uvek biti u stanju implementirati, a ne istu dovoditi u sumnju, propitivati ili, daleko bilo, modernizovati ; s druge strane, isto tako veoma brojnim protivnicima stava – koji svoje uporište često (ali ne isključivo!) pronalaze u svima očevidnim katastrofalnim rezultatima recentne samoubilačke „nacionalne“ politike s kraja prošlog veka, koja je sebe iz nekog razloga volela da naziva „patriotskom“ – da takvo nešto kao smernice za bilo kakvu nacionalnu političku ili kulturnu strategiju uopšte treba da postoji! I dok se u pogledu gorenavedenog ispravno i hrabro opredelio za pokušaj definisanja (nove) kulturne politike s početka 21. veka, s onu stranu već gotovih i brzih odgovora, u pogledu nasušne potrebe za obrazloženjem značaja tog pitanja, Ivanović je to, nažalost, propustio da poentira, ostajući na pozicijama oba tabora. Naime, u Kulturi i identitetu on naprosto podrazumeva potvrdan odgovor na to pitanje, izbegava da ga valjano problematizuje, i odmah kreće u razmatranje konkretnih ideja za njegovo ostvarenje, što je upravo ono što u svoj svojoj samorazumljivosti čine i zastupnici obe glavne struje. Možda je stoga danas i ovde pravo pitanje pre diskusija o okamenjenim neupitnim izvesnostima (ne)postojanja potrebe za kulturnom, političkom, nacionalnom, identitetskom etc. strategijom kao takvom, što je prilika o kojoj „ljuti“ protivnici nekako simptomatično baš najviše vole da uopšte ne reflektuju, nego razmatranje i više ili manje utemeljena, odnosno realna, dostižna ostvarenja eventualnog pozitivnog (ili negativnog) odgovora na nepostavljeno pitanje; čemu je Ivanović odmah pristupio i čemu će u nastavku biti više reči.

Knjiga se sastoji od dva podjednaka dela, od čega drugi nije skup povezanih i programski jasno utemeljenih ideja, nego raznorodnih primenjenih eseja s labavom zajedničkom crtom desnice u istorijsko-umetničkoj praksi, a po našem mišljenju čak kvalitetniji deo knjige, gde će Ivanović na upečatljiviji način, kroz analizu nekih od fenomena modernog pop-kulturnog univerzuma, pokušati da sebi i drugima lakše objasni sopstveni desni weltanschauung. Tako će kroz većini veoma dobro poznate primere protagonista masovne industrije zabave, u rasponu od Konana i Prljavog Harija, pa do Mileta protiv tranzicije i Ilije Čvorovića kao prvog srpskog antiglobaliste, preko najkvalitetnijeg eseja o filmu Nikson (naizgled paradoksalno prononsiranog levičara Olivera Stouna), te zanimljive književne paralele Hemingvej–Jinger (inače učesnika ratova na suprotstavljenim stranama); pokušati da – ne baš s istovetnim uspehom – konk retizuje niz temeljnih kulturnih, političkih, ideoloških, a najviše svetonazornih činilaca svog uverenja. Mestimično ulazeći i u polje teorijske diferencijacije, konstatuje podelu na (1) primordijalni i (2) liberalni konzervativizam, te (3) konzervativni liberalizam, a još važnije, navodi jednu osobito bitnu distinkciju kojom se pojašnjavaju uobičajena nerazumevanja i veoma raširene zablude o sistematskoj i monolitnoj „desnoj“ zgradi misli. Insistirajući na individualnoj slobodi kao onom neophodnom uslovu sporadičnog pojavnog nesaglasja, podvlači razliku (str. 132) između (1) filozofskog; (2) političko-teorijskog; (3) političko-praktičnog i (4) umetničkog desnog izraza, koji se međusobno i te kako mogu razlikovati.

Donekle je problematična njegova odluka da program kulturne politike ne samo u najopštijim crtama naznači, već i da kod većine njegovih segmenata ide u veoma detaljnu razradu, sa obiljem konkretnih primera i „gotovih“ rešenja, što povremeno (može da) banalizuje načelno veoma solidan i celovit napor ka osmišljavanju nove kulturne politike. Tako predlaže zidanje najveće zgrade na Balkanu, sa sve opancima i šajkačom kao svojim autentičnim etno spoljnim obeležjima, čitav niz manifestacija koje bi trebalo finansijsko-medijskim aparatom forsirati, od Splavarenja na Drini, Kupusijade u Mrčajevcima i Kosidbe na Rajcu, pa sve do Ajvarijade u Nišu i balkanskog prvenstva u stonom fudbalu. Svaki raspoloživi resurs treba upotrebiti u svrhu snažnije profilisanog imidža države Srbije. Od toga nisu izuzete ni žene, pa tako navodi da su supruge Alberta Ajnštajna, Pabla Pikasa i Karla Šmita bile Srpkinje, što je činjenica za koju Ivanović smatra da se mora učestalije eksploatisati. Takođe se opredeljuje za stav i Exit i Guča , kao i dovršavanje već donekle prisutnog brendiranja Beograda kao kulturnog centra Balkana, uz zaista obilje raznovrsnih i upotrebljivih ideja, ali uz istovremeno obaveznu dislokaciju i debeogradizaciju nacionalne kulture, čija u odnosu na ostatak zemlje procentualno mamutska raspoloživa finansijska sredstva po inerciji onemogućavaju tzv. provinciji da se u punoj meri iskaže. Nalaženje pravog balansa između vaspostavljanja Beograda kao kulturnog centra regiona, uz što veću autonomiju i aktivniji kulturni život ostalih gradova, temeljni je uslov za ostvarivanje proklamovanog maksimalno ostvarivog, ali dovoljnog cilja: stvaranja Srbije kao kulturnog lidera Balkana, koja će svoje susede ka sebi privlačiti a ne odbijati, što je često bio slučaj do sada. Njihovu (mada ne samo njihovu) poslovičnu nesklonost ka prokuženom pojmu Balkana treba iskoristiti u svoju korist, nalazeći autentičnu artikulaciju vlastitog identiteta upravo kroz njega. Ivanović ulaže vanredan trud pružajući na stotine i hiljade primera (naš favorit je posebno dirljiv, koliko možda i naivan, pokušaj propisivanja uslova za članstvo u Udruženje književnika) kako bi se to moglo učiniti, detaljno vivisecira svaku granu kulturne politike, od toga kako ona stoji danas (razume se, kako je on vidi), pa do toga kako bi trebalo da izgleda, što njegovoj strategiji daje i normativni karakter. U tu svrhu se nimalo neće ustezati od primene različitih rešenja kod drugih naroda, kao ni oživljavanja i osavremenjivanja postojećih, a zaboravljenih ili marginalizovanih, lokalnih (dobrih) praksi i običaja. Pri tome nema nikakav problem eklektičkog spajanja dosad teško (a i retko) zamislivih pojava, očigledno smatrajući da pripadnost svake od njih zamišljenom ili postojećem korpusu nacionalne kulture predstavlja prioritet u odnosu na njihov takođe evidentan parcijalni status, suprotstavljen nekom drugom (pop)kulturnom obrascu; do krajnjeg maksimuma koristeći sve implikacije znamenite Fajerabendove maksime „sve ide“. Iako bi mu neki zlonamerni tumači mogli prigovoriti kako se njegov „program“ sastoji tek od spiska lepih želja , ovih dana se, slučajno ili ne, sprovodi u delo jedna od proklamovanih zamisli: oživotvorenje kulturno-istorijske rute „Put rimskih careva“, od republičkog ministarstva kulture.

Tema koja zasigurno najviše intrigira u prvom delu knjige jeste otvoreno antagoniziranje „Srbije“ protiv „kruga dvojke“, odnosno svrstavanje na stranu u opštoj populaciji nesumnjivo većinske, a u intelektualnom i medijskom prostoru nesumnjivo manjinske grupacije, koja će ovde dobiti retku (i utoliko – vredniju) priliku za pokušaj artikulacije vlastitih životnih stilova i obrazaca. Ove dve, po svemu nejednake socijalne grupe, decenijama, čak i stolećima obitavaju jedna pored druge u sferi naporednih egzistencija, uz obostranu međusobnu surevnjivost, podozrenje, nerazumevanje, nepoverenje, podsmeh, prezir, pokatkad i omrazu. Preuzevši na sebe ulogu zastupnika konzervativnog, možda još preciznije rečeno narodskog zdravorazumskog rezonovanja, Ivanović će pokušati da demistifikuje način mišljenja i ponašanje one (ne samo) geografske grupacije koja će svoj identitet prevashodno zasnivati na izolaciji od većinske, patrijarhalne, pa i ruralne sredine. Ne zaboravljajući svoj zadatak koncipiranja kulturne politike, tako će naročito oštro predmet kritike usmeriti ka jednom znakovitom epifenomenu moderne supkulture. Naime, mnogi stvarni ili priželjkivani predstavnici (po njemu u velikoj meri samoproglašene) elite kao svoj krucijalni dokaz pripadnosti modernom, kulturnom i evropskom identitetu navode snažno kritikovanje novokomponovane ili turbo-folk muzike, smatrajući da se time samolegitimišu u okrilju kulturne elite. Ovakve tendencije, golim okom uočljive već decenijama, problematične su iz više razloga. Iako stvarna ili navodna upućenost u tekovine rok-muzike (što je još jedno od neupitnih opštih mesta onih koji se pozivaju na svoju kulturnu superiornost nasuprot neobrazovanim i primitivnim narodnim masama), koja na svojim vrhuncima sigurno pruža izvesne umetnički vredne sadržaje, nije sasvim zanemarljiva, ostaje otvoreno pitanje zašto se baš na toj a ne nekoj drugoj – za to daleko prikladnijoj – paradigmi zasniva ova ekskluzivistička samopercepcija? Još više od toga, zašto se ne pokuša ili realizuje stvaranje nekog istinskog kulturnog dela iz područja tzv. visoke, pa i potkulture (što bi bilo ne samo sasvim legitimno, već isto tako i poželjno, naročito kada dolazi od „superiornih“ pojedinaca), nego se sva preko potrebna energija troši na kritikovanje i posvemašnju sprdnju svakidašnje zabave sirotih prigradskih masa, tragično zaglibljenih na putu selo–grad. Ako se zna da do istih takve kritike niti stižu, niti za njih išta mare, sve kada i ne bi prema njima bili savršeno indiferentni, time se zapravo produžava neproduktivni status quo , a ništa na delu ne čini da se takva (nevesela) situacija promeni. Da li se čini išta da im se ličnim primerom pokaže nešto drugačije? Najzad, ta veoma sumnjiva samoproglašena elitna pozicija, lakonskim svrstavanjem u rokerski korpus, očitava se i kao politički, dakako nego pozitivan i urbani stav, kao da je to presudno, čak nadasve i jedino bitno opredeljenje! Zar za tu svrhu nema prikladnijih (umetničkih, kulturnih, naučnih, političkih) prostora od fenomena zabave, odnosno ne može li se istinski moderan politički stav na takav način konsekventno i formulisati, izvan lagodnog samoizuzimanja iz populističke, vašarske zabave širokog puka? Naravno, to bi bilo moguće kada bi se radilo o istinskoj eliti, u šta Ivanović otvoreno sumnja, ne propuštajući da, shodno svojim vlastitim ideološkim ubeđenjima, kritikuje njihov stvarni ili navodni levičarski karakter, još od socijalističkih vremena, pa i pre njih. Netrpeljivost je uzajamna, a njene razloge (sa stanovišta onoga koji deli stavove „većinske Srbije“) autor nalazi i u popularnoj humorističkoj seriji kratke igrane forme „Mile protiv tranzicije“, gde u analizi gotovo da izjednačava nekadašnje „komuniste“ sa sadašnjim „demokratama“, odnosno zastupnike „bratstva i jedinstva“ sa aktuelnim pristalicama „globalizacije“, smatrajući da je kod ove neosetne transformacije reč ne samo o ljudima sa sličnim ili istim pogledom na svet, već često i bukvalno o – istim osobama.

Ovo su najbolji momenti prvog („programskog“) dela knjige – zaključak da onaj koji želi da pripada (kulturnoj, pre svega) eliti mora u tom cilju nešto da stvara, a ne tek konformistički, parazitirajući na paralelnoj egzistenciji masovnog kiča, isprazno i jalovo ponavlja uvek ista (iako uglavnom istinita) opšta mesta, ujedno stigmatizujući i sve ono vredno (čega takođe nesumnjivo ima) u narodnoj/masovnoj kulturi/tradiciji. Na ovom mestu vredi citirati poentu: „Ali svaka kultura, kao i njene potkulture, bazično su kulture afirmacije, a ne negacije. Kao što je i svaka demokratija ukus proste većine, a ne prosvećene manjine. Zato što postoji narod, postoji i narodna muzika. Identitet narodne elite ne može da se zasniva na otporu ka toj muzici, već na stvaralaštvu i kreativnosti sa drugim, znatno uzvišenijim i smislenijim temama. A narodna država treba da bude zajednički dom i jednih i drugih.“ (str. 113) Da nije orijentisan samo na kritiku lokalnih, već i da dosledno zastupa svoje stavove univerzalno, zorno dokazuje kritika američke omladine (koja vodi isto poreklo kao naša domaća, mada je to možda odveć (pre)slobodna generalizacija) koja se ogorčeno protivila vijetnamskom ratu. Možemo da uporedimo: „Prljave i 'uz nogu sužene' farmerke, masne kose i džombaste iscepane patike, činiće suprotnu amplitudu od skorojevićke narodnjačke kultur-patologije da sijaju i da se pokažu bogatim i ružičastijim nego što jesu. Usiljeni kult 'lošeg momka' i 'đaka ponavljača' kao oblik levičarskog šarma, činiće bazu rokerske 'kul' ideologije, koju je zvanični režim koristio pred zapadnom javnošću kao dokaz svoje progresivnosti“ (str. 106); i „Ta ista deca cveća, ti licemerni sinovi iz najmoćnijih kuća, koji su obukli iscepane farmerke i pustili duge neuredne kose, uživaju blagodeti bezbednog i bogatog društva, i ruše mu temelje moći. Decenijama kasnije, kada prirodnim putem ta generacija saksofonista i duvača dođe na čelo države, vodiće istu surovu i krvavu politiku u ime Sjedinjenih Američkih Država, ali će isto kao u mladosti pevati o miru i pravdi u svetu. S konzervativcima su stvari bar bile jasne i uvek se znalo na čemu počiva poredak, liberali su demonstrirali grižu savesti kroz neprestane tirade o humanosti i ljudskim pravima.“ (str. 176) S tim u vezi, Ivanović ne skriva, uglavnom u svojim esejima iz drugog dela, da je otvoreni zagovornik poštovanja „snage sile“, što u situaciji kada „liberalne“ ili „konzervativne“ (uglavnom, američke vlade, što će detaljno analizirati u ogledu o Niksonu) u praksi sprovode gotovo istovetnu politiku, ovu drugu čini bar manje – licemernom. Takvo razumevanje takođe čini i temeljnu komponentu desne ideologije, kako autor sam sebe vidi te pozicionira.

Publicističko-esejistički prvenac (naime, autor je do sada objavio po jedan roman i zbirku priča) nije bez svojih mana. Pre svega se to odnosi na jezički stil, čemu je naprosto moralo biti posvećeno više pažnje, makar u drugoj ruci. To posebno može da zasmeta zbog neujednačenosti, jer na nekim stranama autor dokazuje da ima talenta za pisanje (npr. esej o Prljavom Hariju, ali i na drugim mestima), pa stoga smeta pretežan nehajni odnos prema doteranijem izrazu, koji će mestimično zadobiti forme govornog, čak kolokvijalnog jezika. Nadalje, veliko je pitanje koliko je ispravna odluka da se dva dela objave u istoj knjizi, utisak je da bi uz eventualna dodatna proširenja, ovo mogla biti dva sasvim različita, zasebna izdanja. Mnoštvo je proizvoljnosti, opštih mesta, podrazumevanja, stereotipa vezanih za pojedince i narode, a najviše od svega bismo mogli naglasiti nedopustivo olaku sklonost ka generalizacijama, koja je odveć slobodna čak i za jedno publicističko (dakle, teorijskim standardima ne u tolikoj meri strogo) delo, tipa „svi znamo“ itd. U pogovoru je napravljena odstupnica činjenicom da autor nije profesionalni pisac, naučnik ili famozni „društveni radnik“, već obavlja neke sasvim različite poslove, od kojih se ne očekuje vrhunski literarni izraz. Mada je zaista za pohvalu svestrana aktivnost i produktivna posvećenost raznolikim interesima, iako je to u dobroj meri pozitivan presedan, to samo po sebi ne može potpuno da opravda neispunjavanje nekih „tehničkih“ pravila ovog zanata. Pored toga, kao što kod njega kritikovani „krug dvojke“ mahom apriori odbacuje većinu nacionalne ili tradicionalne kulture, računajući i narodnu baštinu, moglo bi se i njemu prigovoriti kako isto tako apriorno, gotovo apologetski, svemu tome daje pozitivnu konotaciju i nudi svetu kao prepoznatljivo srpsko obeležje. Možda bi stroža selekcija zaista ogromnog broja ideja i sugestija dala bolje rezultate. Jasno se zalaže za stvaranje potpuno kapitalističkog sistema liberalne demokratije, sa privatnim vlasništvom kao svojim osloncem, a za njega je temeljna odrednica konzervativnog učenja uverenje da je čovek „opasan stvor“, potpuno nasuprot prosvetiteljskim idealima o sveprisutnosti razuma, poverenju u ljude, uticaju obrazovanja itd., pa se ni „opravdana“ upotreba nasilja u smislu stvaranja slobode ne isključuje. Ona se, naime, ne može propisati ili dekretima nametnuti, ostavljajući per se dobrim ljudima da u njoj samo uživaju. Iako neki od nas neće biti najsrećniji odlukom da se ne tematizuje područje univerzalnog, sveljudskog interesa, činjenica je da u ovom realnom svetu o tome zaista malo ko vodi računa, tako da je i Ivanovićevo prihvatanje načela „real-politike“ i njihovo implementiranje u svrhu dobrobiti svoje nacionalne zajednice, sasvim legitimno opredeljenje. U vezi s tim on navodi šmitovsko određenje neprijatelja kao javnog , odnosno političkog: to njega kao takvog priznaje, pruža mu priliku da bude dostojan i isključuje višak strasti koji nastaje iz lične mržnje, pošto je samo borba (a ona „za priznanje“ naročito) večita i nepromenljiva, što će najviše elaborirati u eseju o Hemingveju i Jingeru. „Nevidljiva koprena poraza, koja ih pokriva čak i kada su pobednici, i avanturistički instinkt, koji ih nepogrešivo tera nazad u borbu bez ikakve potrebe da se postavi pitanje 'zašto' – samo pojačavaju egzistencijalnu usamljenost. Oni nisu društvena bića i njihova borba nije istorijski nagon za slavom! Sami su, okrenuti ka prirodi, bore se do kraja, i to ne da bi dobili slavopojke, već da bi ih zaobišli; samo je smrt granica prestanka njihovog primalnog poriva. Čovek je sin prirode, a ne društva, zapisao je Hemingvej, možeš ga uništiti, ali ne i pobediti.“ (str. 146)

Posebno je diskutabilno pitanje koje se nameće tokom čitanja prvog dela knjige, koje autor nije razmatrao, a to je čije je zapravo vlasništvo određenog kulturnog artefakta: (1) da li isključivo njegovog autora, odnosno snage njegovog talenta i individualnosti; (2) nacionalnog, regionalnog itd. kolektiviteta kojem autor pripada ili (3) ono podjednako pripada čitavom ljudskom rodu, apstraktno zamišljenom „čovečanstvu“? Autor bez neke podrobnije analize podrazumeva drugo stanovište, što nikako ne može biti automatski validno bez valjanije argumentacije. Njegovo nedvosmisleno samoodređenje kao desničara verovatno ga je unapred ograničilo na samo jednu poziciju, i to upravo u vremenu kada takve tradicionalne podele postaju sve manje važne i jasne, čak i prevaziđene pred naletom nekih novih prema kojima se sve više vrši diferencijacija, što i sam na jednom mestu (str. 195) ispravno uviđa. Iako se dosledno drži svojih pogleda, analizira moguće prednosti i benefite za sopstveni narod, uz konstantno izražen patriotski sentiment, on nikada ne poziva na mržnju, a istovremeno zagovara dijalog, smatrajući i sopstvene ideje kao osnovu za dalju, produktivniju diskusiju. Stoga svako argumentovano ekspliciranje neke ideje, ma koje provenijencije ono bilo, mora biti dobrodošlo! U drugom delu vredi primetiti (vidi esej o Iliji Čvoroviću kao prvom srpskom antiglobalisti) dovođenje u sumnju predodređenih obrazaca, upravo ono što smo mu zamerili u „programskom“ delu knjige, svojevrsno preispitivanje svog onog sentimentalnog vaspitanja koje je obeležilo njegovu generaciju i prevrednovanje svojih sudova u odnosu na to vreme, upravo suprotnih od onih koje zastupa danas. Smatramo da bi bilo efikasnije da nije razmatrao svoju temu „i u načelu i u pojedinostima“, poduhvativši se tako toliko ambicioznog zadatka koji uveliko nadmašuje individualne snage bilo kog pojedinca, a zašto se u isti poduhvat, do sada, nije upustila neka za to pozvanija institucija, govori dovoljno o državi i sistemu kao takvom! Uz odličnu polaznu ideju i veliki trud uložen u osmišljavanje kompletnog novog koncepta kulturne politike, mnoge vredne i u priličnoj meri konkretizovane ideje, npr. o debeogradizaciji nacionalne kulture, mogu biti samo pozdravljene. Ako se neka od ideja ili sugestija u njemu navedenih ostvari, pa pomoću tako sprovedenih mera dobijemo vrhunske rezultate, npr. u nekoj oblasti kulture (književnost, film, muzika, filozofija, teatar itd.) od nekog novog mladog umetnika, koji u suprotnom ne bi ni bio otkriven – kao i toliki nebrojeni pre njega – trud uložen u pisanje Kulture i identiteta imali bismo smatrati opravdanim. Tako smo skloni da zaključimo kako je, možda paradoksalno, prvi (programski) deo knjige bitniji od drugog (onog ideološkog), koji je kvalitetniji. Pozivanje na oslobađanje prostora i pružanje podsticaja ljudskom resursu, kod nas u velikoj meri prisutnom, ali sistematski/idiotski vazda zanemarivanom, najbolja je ideja koju ćemo iščitati iz ove knjige. Pa tako, iako diskusije i različita mišljenja o manama i prednostima crnih, odnosno belih mačaka mogu biti, i jesu, veoma zanimljivi i intrigantni, u slučaju da se gorenavedena želja ostvari, mnogi od nas će ipak radije odabrati da uživaju u ulovljenim miševima. Lepše je sa kulturom.