Mediji i balkanski ratovi devedesetih

Prilikom analize medijskog diskursa autori su svoja istraživanja usmerili na različite aspekte društvenog konteksta ili su, pak, izložili teorijsko mišljenje o prirodi i ulozi medijskog diskursa. Teorijska razmatranja se nalaze u prvom delu zbornika i obuhvataju tekstove Pola Kolsta, Tarika Jusića i donekle Gordane Đerić. Empirijska istraživanja su usmerena na postepena otcepljenja i medijsko oblikovanje identiteta naroda novonastalih država. O istim događajima mediji su različito izveštavali, ponešto naglašavali a nešto prećutkovali, gradeći pritom okvir kojim se usmerava svako buduće izveštavanje. Cilj je isti – prikazivanje „Drugog“ na svoj način koristeći stereotipe i ostala sredstva radi homogenizacije sopstvenog naroda razvijanjem osećaja pripadnosti pomoću suprotnosti od ovako prikazanog „Drugog“. 

Kako Jusić ističe „medijski diskurs je i doprinosio krizi i bio njen pokazatelj, a istovremeno je ukazivao na začetke dubokih podela i pomagao u ponovnom ocrtavanju granica među sukobljenim etničkim grupama i u uspostavljanju legitimiteta za akcije političkih vođstava svake republike“ (str. 40). Dakle, koristeći različite strategije i u različitom stepenu, mediji su na neki način oblikovali sukob. Međutim, takva njihova uloga je u mnogome zavisila od toga koliko su bili samostalni i tako podložni manipulaciji od strane vodeće političke elite. Tako, otcepljenje Slovenije kojim je čitava „igra“ i započeta, nije bilo praćeno dugotrajnim oružanim sukobima. Analizirajući tekst Sabine Mihelj, Veronike Bajt i Miloša Pankova možemo videti da je uzrok tome prisustvo zajedničkih medija koje je onemogućilo ekstremno odvajanje od „Drugog“ na samom početku. Zajednički mediji su predstavljali zaštitu od retorike suprotstavljenih strana. Usled toga što još uvek nije postojala razvijena etnička izdiferenciranost i usled još uvek aktuelnog kolektivnog identiteta, zamenica „Mi“ na TV Ljubljana je umesto isključujućeg od samog početka, imala razvojni karakter: od jugoslovenskog, preko slovenačkog do evropskog. Ratni huškači nisu imali svoj medijum pa tako ni prostora za zaoštravanje krize. Kratkoročnost sukoba u Makedoniji takođe je posledica prisustva još uvek zajedničkih medija.

Bez velike „drame“ je prošlo i otcepljenje Crne Gore, jer tu nije bilo sukoba koje bi mediji mogli samo dodatno da pogoršaju. Međutim, to nije slučaj u otcepljenju Hrvatske i Bosne i Hercegovine gde su mediji odigrali značajnu ulogu potpomogavši postavljanje jasne granice između „Mi“ i „Drugi“. U ovim slučajevima oni su stvarali okvire koristeći različite strategije. Tako, Gordana Đerić upućuje na strategiju prećutkivanja prilikom izveštavanja o npr. akciji „Oluja“ kojom je izvršeno etničko čišćenje Srba od strane hrvatske vojske. Razumevanje ove akcije je različito, u mnogome suprotno i to ne samo kod Srba i Hrvata, već i kod samog srpskog stanovnoštva. Mediji su bili pod uticajem različitih političkih elita koje su krojile mnjenje o ovom događaju. Posledice toga se i danas vide u načinu obeležavanja ove akcije. Izveštavanje o tome šta se tada dogodilo kao i mnogim drugim tragičnim događajima koji su pratili sukob srpskog i hrvatskog naroda, samo su pogoršali način predstavljanja ovog stanovništva. Kako ističu Ivana Đurić i Vladimir Zorić, predstave su se koncentrisale na „Nas“ kao dobrih i „Njih“ kao loših, ili da budemo konkretniji, ustaša i četnika, zavisno iz koje perspektive se posmatra. Medijska strategija koja je najviše tome doprinela, jeste ona koju Jusić naziva istorizacijom, tj. „uvođenje nacionalne istorije kao interpretativnog i analitičkog okvira za objašnjavanje datog trenutka i konflikta“ (str. 60). Kad je sukob već postojao, mediji su imali jednostavnu ulogu: da ga prodube oživljavanjem stereotipa koji su bili zakopani u istoriji.

Promenjenost predstavljanja koja ide u korak sa zaoštravanjem sukoba, nije zaobišla ni nemire na Kosovu. Na primer, štampa kontrolisana od strane Kosova i štampa oblikovana od strane srpske političke elite različito je izveštavala o slučaju trovanja albanske dece, ubistvu porodice Jašari ili martovskim neredima 2004. godine. U ovom slučaju mediji su takođe uticali na jasno razdvajanje naroda različite etničke pripadnosti. Tako, npr. Albanci su, kako navode Nina Luci i Predrag Marković, osamdesetih godina doživljavani „kao vredni ali primitivni ljudi koji žive u podrumima“ (str. 287). Međutim, nakon izbijanja sukoba ovakva predstava o „Drugom“ preokrenula se u predstavu o Albancima kao narodu koje karakterišu „nasilno i nastrano seksualno ponašanje, uništavanje crkava i drugih svetilišta, surova ubijanja, „životinjska“ plodnost i zatvoreno društvo sa sopstvenim moralnim vrednostima“ (str. 288).

Analizom uloge medija u formiranju identiteta u toku i posle sukoba, radovi u ovom zborniku kao da potvrđuju tezu Gadija Volsfeda koga citira Jusić da „kada su stvari već loše, mediji ih obično pogoršavaju“ (str. 370). Televizija i štampa su uglavnom u pojedinačnim državama u rukama vladajuće elite, pa je usled toga donekle razumljivo što igraju po njenim pravilima oblikujući okvir koji ona diriguje. Međutim, oblikovanje nacionalne svesti i demoniziranje „Drugog“ uz prikaz različitih perspektiva stvarnosti, nije zaobišao ni diskurs ratne i posleratne kinematografije. Ovim problemom se bavio Nedin Mutić, analizirajući formiranje nacionalnih identiteta kroz filmove Lepa sela lepa gore, Ničija zemlja, Pre kiše i Grbavica. U ovim filmovima „nacionalne i etničke kategorije „nas“ i „drugih“ nisu uvek samoopravdavajuće, i neki od njih istražuju ili razlažu te kategorije, kao i stereotipe o nacionalnom i/ili etničkom identitetu, umesto da ih prosto oslikavaju“ (str. 310). Ovakvo preispitivanje je karakteristično za sve navedene filmove u kojima se različite perspektive stvarnosti prikazuju fragmentarnim prikazom događaja iz života junaka. Takođe, svaki je obeležen izdvajanjem iz perspektive rata kako bi se njegov paradoks bolje sagledao. Tako, mesto dešavanja u filmu Lepa sela lepo gore jeste tunel, u Ničija zemlja rov, dok su preostala dva filma vremenski izvan ratnih dešavanja.
Paradoks određenja sopstva u suprotnosti sa „Drugim“ vrlo jasno je prikazan u liku Aleksandra u makedonskom filmu Pre kiše i Sare u filmu Grbavica. Osnovni aspekt prvog filma je osećanje pre kiše „koje istovremeno predstavlja i fatalističko i optimističko iščekivanje“ (str. 323). Makedonac, foto-reporter Aleksandar vraća se iz Londona jer oseća krivicu za smrt civila u Bosni. Njegov dolazak predstavlja upozorenje na ono što će se dešavati, pripovedanje budućnosti u sadašnjosti, ali bez mogućnosti da je promeni. Paradoks njegovog identiteta jeste što u svojoj zemlji predstavlja „Zapad“ dakle, „Drugog“ (što je uzrok olakog prihvatanja njegovih upozorenja), a u Londonu Balkanca, dakle, opet „Drugog“. Cilj reditelja Mančevskog u ovom filmu jeste da prikaže paradokse unutar svakog sopstva u sukobu, pre nego što do sukoba uopšte i dođe. Za razliku od ovako prikazanog paradoksa koji za cilj ima odvraćanje od rata, film Grbavica ukazuje na paradoks identiteta nakon rata, pa tako za cilj ima da obesmisli protekle etničke sukobe.

Razmatranje ratnih događaja, dakle, nije zaobišlo ni umetnički pristup. Predstavnjanje poteklo od njega u mnogome određuje nacionalnost reditelja, ali i učešće u samoj produkciji. Primer za to je način kako je Musliman u liku Halila predstavljen u filmu Lepa sela lepo gore ili simbolizacija Srba u filmu Grbavica. Na taj način je i umetnost zajedno sa medijima stvorila okvir za modeliranje savremene istorije na postjugoslovenskom prostoru. Pored umetnosti i medija, ne smemo zaboraviti ni intelektualnu elitu koja je vođena osećajem nacionalne pripadnosti u svojim radovima svesno ili nesvesno držala jednu stranu. Primer toga je i sam zbornik koji usled toga što je diskurs i sredstvo ispitivanja vidno oblikuje predstavljanje „Drugog“, pa makar i samo pogrešivosti medija koji njemu pripadaju. Međutim, bilo bi preterano osuditi autore jer je verovatno mana diskursa da navodi na neizbežno skretanje sa puta čiste istine. Umesto da prekorno gledamo na naše istraživače, trebalo bi da se upitamo šta se zaista događalo na ovim prostorima krajem prošlog veka, ili se još uvek događa. Zapravo, možemo se zapitati da li zaista znamo pravu istinu o događajima čiji smo savremenici. Ili, s druge strane, treba mirno prihvatiti da, kao što Gordana Đerić kaže u svom tekstu „mitovi, uostalom, pišu istoriju“ (str. 97), a da se „sve ostalo ćuti“ (str. 97).