Krvavi tragovi doktora šoka

Prikaz knjige: Naomi Klajn, Doktrina šoka – procvat kapitalizma katastrofe, Samizdat B92, Beograd, 2009, prevod Tanja Milosavljević, str. 628

Prljava tajna neoliberalističke ere jeste u tome da ove ideje nisu nikad pobeđene u velikoj bici ideja, niti su izgubile na poštenim izborima. One su šokovima uklonjene s puta na ključnim političkim raskršćima.

Kad je otpor bio žestok, poražavane su otvorenim nasiljem – gazili su ih Pinočeovi, Jeljcinovi i Sjaopingovi tenkovi...

Vašington je demokratski socijalizam oduvek smatrao većom pretnjom od totalitarnog komunizma, koga je bilo lako oklevetati i upotrebljavati kao neprijatelja.

Punih sedam godina od pojave kultne knjige generacije, neizrečenog manifesta i opšteprihvaćene „alterglobalističke biblije“ No Logo – nastalog i objavljenog na razmeđi dva milenijuma – neupitna heroina ovog raznorodnog i heterogenog Pokreta Svih Pokreta u nastajanju Naomi Klajn, najzad se oglasila svojim novim naslovom Doktrina šoka: procvat kapitalizma katastrofe od sada dostupnom i u srpskom prevodu. Bez dileme, toliko čekanje se isplatilo. Nakon temeljnog razobličavanja korporativističkog brendiranog sveta u svom slavnom prvencu, Klajnova za neke možda i iznenađujuće, ponovo potpisuje jednu monumentalnu sagu, u kojoj odvažno demistifikuje / demaskira / demontira ono što naziva „kapitalizam katastrofe“: katastrofalne trodecenijske rezultate učinka globalnog neoliberalističkog pohoda tzv. Čikaške ekonomske škole, na čelu sa svojim, danas pokojnim guruom, Miltonom Fridmanom. Minuciozno prateći svoju osnovnu tezu o doktorima šoka, nastojeći da precizno definiše ime sistemu koji nemilosrdno ruši svaki ostatak javne sfere, brižljivo kreira katastrofe širom sveta i poništava bilo kakvu preostalu razliku između velike vlade i velikog biznisa, umesto pojmova konzervativizma, liberalizma ili kapitalizma, autorka ga ne bez dobrih razloga naziva korporativističkim. Njegov silovit uspon započinje raspadom nekadašnjeg istočnog bloka, iako su tada mnogi zdravorazumski optimistički očekivali da će nestankom jedne (autoritarne i neuspešne) ideologije, kao i stvarnih te metaforičkih zidova koji su odvajali ova dva sveta, nastati uistinu humanija i progresivnija društva, koja će uspeti da pronađu onu tanku crvenu liniju između političke slobode i ekonomske sigurnosti, ono najbolje iz svakog od ta dva bloka. Narodi koji su se posle četiri-pet decenija zime predugog nezadovoljstva konačno oslobodili represivnih diktatorskih režima, nesumnjivo su entuzijastički – svakako i za nijansu odveć naivno – očekivali da će ih zadesiti drugačija sudbina od lakonskog usvajanja one druge, doskora neprijateljske ideologije. A upravo je to bilo ono što ih je, u razmerama nepoznatim ikada pre toga, pogodilo poslednje decenije dvadesetog veka.

Jedini način na koji se donekle uspešno može implementirati osebujna teorija ove opskurne čikaške grupe jeste korišćenje postojećih ili stvaranje novih političkih i ekonomskih kriza te potonjim neodložnim primenjivanjem već spremnih paketa mera, što je, mora se priznati dosledno, predstavljalo Fridmanovu ideju vodilju kroz sve brojne eksperimente ove škole, sve dok ono što pre toga izgleda politički nemoguće ne postane politički neizbežno. Zanemarivanje, prenebregavanje, pa čak i otvoreno kršenje ili menjanje postojećih državnih zakona i regulativa, sasvim su poželjne aktivnosti u svrhu efikasnog prodora u neku stranu zemlju. „Korupcija je sastavni i nepromenljivi deo tih novih i savremenih teritorija, isto kao što je to bila i za vreme kolonijalnih zlatnih groznica. Budući da se najznačajniji poslovi privatizacije uvek potpisuju usled previranja ekonomske ili političke krize, tu nikad nema jasnih zakona i efikasnih zakonodavaca – atmosfera je haotična, a cene fleksibilne, isto kao i političari. Ovo u čemu već tri decenije živimo jeste osvajački kapitalizam, čija se teritorijalna granica neprestano pomera, sa svakom novom krizom, i koji kreće dalje čim zakon počne da mu duva za vrat.“ (str. 273) Opširno opisujući monstruozne „naučne“ eksperimente u Kanadi zloglasnog psihijatra Juena Kamerona pedesetih godina prošlog veka, na vrhuncu antikomunističke histerije u SAD i pratećeg „lova na veštice“, Klajn lucidno uspostavlja nepobitne linkove koji sežu sve do današnjih dana nečovečnih mučenja i torture u logorima Gvantanamo ili Abu Graib, između ostalih! „Ingeniozno“ pokušavajući da očisti um i svest svojih zlosrećnih pacijenata, ovaj „velikan“ naučne misli ambiciozno se držao zamisli o stvaranju potpuno novog čoveka, na temeljima uništenog starog individualiteta, što će vrlo brzo postati nepisano pravilo čikaških momaka u različitim svojim modalitetima. Još veći problem od strahovite etičke zloupotrebe ovlašćenja bio je njegov epohalan neuspeh: koliko god da je elektrošokovima, drogiranjem, izolacijom i invazijom na sva čula svojih pacijenata pokušavao da ih „očisti“, uspeo je tek da ih potpuno dezintegriše, uz redovnu prateću pojavu amnezije.

Prenošenjem neuspešnih psihijatrijskih tortura na teren ekonomije, ideolozi neoliberalizma smatrali su da se to isto može postići putem tzv. šok terapije sa čitavim populacijama, samo ako se dosledno primeni! „I dok je Kameron sanjao o tome da vrati ljudski um u to devičanski čisto stanje, Fridman je sanjao o razmodeliranju društava, o njihovom povratku u stanje čistog kapitalizma, očišćenog od svih smetnji – vladinih propisa, trgovinskih ograničenja i utvrđenih interesa. Takođe poput Kamerona, Fridman je verovao da se, kad je privreda izuzetno deformisana, njen povratak u iskonski čisto stanje može ostvariti samo namernim nanošenjem bolnih šokova: samo je „gorka pilula“ mogla da ukloni s puta te deformacije i rđave obrasce.“ (str. 61) Prva primena ovih pravila usledila je rušenjem demokratski izabrane vlade Salvadora Aljendea u Čileu i uspostavljanjem nadaleko zloglasne diktature Augusta Pinočea, u teško probavljivoj kombinaciji istovremenog brisanja i stvaranja, destrukcije i rekonstrukcije, i to od strane instaliranih nekadašnjih oduševljenih Fridmanovih studenata, što je ostavilo dalekosežne posledice (ne samo) na južnoameričkom kontinentu. Prosti faktografski podaci govore da pretežna većina žrtava pomahnitalog Pinočeovog i kasnijih brojnih sličnih režima širom Južne Amerike, nisu bili pripadnici naoružanih grupa, nego radnici, umetnici, profesori univerziteta i ostali nenasilni aktivisti, pri čemu su njihovi dželati bili obilato finansijski potpomognuti prilozima raznih filantropskih fondacija zvučnih imena, pa će Naomi Klajn više nego opravdano uspostaviti paralele između tog ranog greha neoliberalističke doktrine i potonjeg „rata protiv terorizma“ koji je tridesetak godina potom poveo DŽordž Buš junior. Kasnije „čišćenje terena“ od strane organizacija za zaštitu ljudska prava, po pravilu nakon što su teški zločini već počinjeni, pred nas postavlja novo zanimljivo pitanje: da li je sistematsko nasilje samo neželjeni nusproizvod stvaranja novog ekonomskog poretka ili je ono sam njegov sukus odnosno conditio sine qua non?! „Tortura je mučna, ali neretko predstavlja izuzetno racionalan način postizanja konkretnog cilja; štaviše, ume da bude i jedini. A to povlači dublje pitanje, ono koje u to vreme mnogi u Latinskoj Americi nisu smeli da postave. Da li je neoliberalizam inherentno nasilna ideologija i postoji li u vezi s njenim ciljevima nešto što iziskuje brutalne političke čistke, praćene operacijama sređivanja nereda koje potom sprovode pokreti za ljudska prava?“ (str. 145) Čitajući ovo voluminozno delo, Naomi Klajn nam nizom iscrpno navedenih primera nenametljivo, ali nepovratno sugeriše kako je ova druga alternativa daleko verovatnija. To utoliko više ukoliko imamo u vidu koja je vrednost mučiteljima najviše bila na udaru – ona za koju argentinski istoričar Osvaldo Bajer smatra da je jedina transcendentalna teologija, svakako zajednička različitim grupacijama zatvorenika, a istovremeno u svemu toliko mrska ideolozima slobodnog tržišta: solidarnost.

Inicijalno čileansko rušenje legalnog pravnog i demokratskog poretka, sledile su jedna za drugom, brojne okolne države, da nabrojimo samo Argentinu, Boliviju i Urugvaj između ostalih, što je do danas ostavilo nesagledive posledice na „zelenom kontinentu“ ali i direktno prouzrokovalo nastanak prilično radikalnog pokreta otpora širom Latinske Amerike kojem smo direktni savremenici. Južna Amerika bila je apsolvirana, Ronald Regan i Margaret Tačer upravo su isprobali njihov recept na prostorima SAD i Velike Britanije, ali to nipošto nije zadovoljavalo naglo narasle ambicije ekipe čikaških ideologa. Njihovi pogledi su čežnjivo bili uprti u epohalne mogućnosti novootvarajućeg prostora: Evrope! Rušenje prvog istočnoevropskog komunističkog režima u Varšavi, vaskoliko oduševljenje i tome odgovarajući višak značenja oko pokreta Solidarnost, bili su prilika koja se ne propušta. „Prazan prostor bio je prikladna metafora jer su, u to vreme, svi videli u Solidarnosti ono što su želeli: Nobelov odbor video je čoveka „čije je jedino oružje bio miroljubivi štrajk“. Levica je videla iskupljenje, verziju socijalizma neukaljanu zločinima Staljina ili Maoa. Desnica je videla dokaz da će komunističke države na makar i umereno izražavanje neslaganja reagovati brutalnom silom. Pokret za ljudska prava video je ljude zatvorene zbog svojih uverenja. Katolička crkva videla je saveznika u borbi protiv komunističkog ateizma. A Margaret Tačer i Ronald Regan videli su otvor, pukotinu u sovjetskom oklopu, i pored toga što se Solidarnost borila za upravo ona prava koja su oboje svim silama nastojali da zatru u svojim zemljama. Što je duže trajala zabrana njenih aktivnosti, mit o Solidarnosti postajao je sve moćniji.“ (str. 198) Otvorenom zloupotrebom poverenja prostodušnih poljskih boraca za slobodu, prva evropska šok-terapija mogla je da stupi na dejstvo! Što je nekoliko godina kasnije na redovnim izborima opravdano kažnjeno pravim debaklom dotičnog pokreta. Ipak, ironijom istorijske sudbine ili delovanjem onog Hegelovog svetskog duha, prva njihova pobeda na izborima i masakr studenata na pekinškom Trgu Tjenanmen dogodili su se istog dana – 4. juna 1989.!

Uspostavljanje potpune slobodnotržišne privrede daleko je uspešnije bilo u Kini, gde se vođe komunističke partije u tu svrhu nipošto nisu ustezali od upotrebe krvavih represalija, nego u Poljskoj, gde je sve izvedeno bez otvorenog nasilja, što je još jedan prilog u korist nevesele hipoteze da su, previše često da bi to naprosto predstavljalo puku slučajnost, neoliberalistička doktrina potpuno otvorenog tržišta i demokratija međusobno potpuno inkompatibilne! Raspad Sovjetskog Saveza koji je usledio, postala je tek ona prava šansa iz snova za primenu čikaških eksperimenata, svima poznati katastrofalni učinak Jeljcinovih „reformi“ nije potrebno naširoko elaborirati, a krahom SSSR-a (zbog čijeg su se postojanja decenijama ovi pre svega u zapadnim zemljama iznuđenim ustupcima vlastitom stanovništvu u dobroj meri snebivali) više ništa nije stajalo na putu nesmetanom širenju i monopolu ideologije slobodnog tržišta. Naomi Klajn uspostavlja gorko tačan uvid u vezu između čileanskih i ruskih događaja. Dok je general Pinoče prvo izveo puč, potom raspustio legalne demokratske institucije i najzad, kao treći korak, nametnuo šok terapiju; Boris Jeljcin je prvo obezbedio primenu šok terapije, zatim ukinuo demokratske institucije (provociranjem čečenskog rata i slanjem tenkova na zgradu sopstvenog parlamenta!) te se konačno diktatorskim metodama ustoličio kao jedini, neprikosnoveni gospodar situacije. Ne treba ni naglašavati da su oba scenarija imala podjednako blagonaklonu podršku Zapada. Neophodni uslov vanredne situacije, ispunjen je i u slučaju prvog zapadnog uvođenja šok terapije, nakon naizgled beznačajnog rata na Folklandima, demokratska pravila igre se privremeno suspenduju, „gvozdena lady“ Margaret Tačer uvodi prvi program jedne radikalne političke transformacije i surovo guši masovno rudarsku pobunu. Dirigovani krah nekada izuzetno uspešnih ekonomija tzv. azijskih tigrova; otvorena prevara nacionalnog pokreta otpora ANK u Južnoj Africi; sramna zloupotreba nezapamćene nesreće (cunamija) u Šri Lanki i isti takav postupak u ratom razorenom Libanu; samo su neki između ostalih priloga za istoriju beščašća opsežno dokumentovane optužnice koja ide na dušu katedre za ekonomiju na Univerzitetu u Čikagu. Ali, bez obzira koliko vam beskrupulozno delovalo sve ovo do sada, najgori dani su tek dolazili.

Teroristički udar/medijski spektakl koji je promenio sliku sveta kakvog smo ga do tada poznavali, vremenski se čudno poklopio s dolaskom nove republikanske administracije na vlast. Politički veterani i višedecenijski istaknuti igrači u velikom biznisu, konačno su prigrabili priliku da ono što je ranije samo eksportovano u druge zemlje, primene i kod svoje kuće. Posluživši kao savršeno opravdanje, ludački udari aviona u njujorške kule bliznakinje, označili su početak torture i prema svojim građanima, zorno pokazujući da im čak ni njihovi interesi baš ništa ne znače, naprotiv. U inauguralnom govoru na početku svog drugog mandata, Buš mlađi opisao je eru između hladnog rata i začetka njegovog „rata protiv terorizma“ kao blažene „godine odmora“, dok nije došao toliko očekivani i priželjkivani „dan vatre“! Donekle opravdana intervencija u Avganistanu, potpuno neopravdana invazija na Irak, te otvoreno kršenje ljudskih prava u dotad nezamislivim razmerama nad milionima američkih građana, označile su ulazak sveta u novi vek i milenijum, na tragu davnašnjeg sna o stvaranju uzorne korporativističke države, nezavisne od staromodnog vladinog upravljanja. Klajn lucidno poentira kako sama svrha postojanja Bušove administracije ne leži u dobijanju bilo kojeg rata, već u samom održavanju sukoba niskog intenziteta, što će uroditi stvaranjem „bezbednosti“ sve manjih, izolovanih prostora za povlašćenu kastu, nasuprot sve većih i radikalizovanih masa pokradenih očajnika. Besramno – unapred uračunato! – bogaćenje privilegovanih krupnih kapitalista, veoma bliskih vrhu vlasti ili veoma često čak paralelno ušančenih u njoj, nalazi se iznad bilo kakvog drugog državnog, nacionalnog ili humanističkog interesa. Neokonzervativci čine sušto oličenje onoga protiv čega se, u boljim danima američke istorije, tako gorljivo borio Frenklin D. Ruzvelt, gromko ističući da ne želi da vidi niti jednog milionera stvorenog iz pepela katastrofe drugog svetskog rata. Svako drugo tumačenje, pre će biti odraz nedostatka informacija ili iskonske naivnosti. „Neokoni – grupa koja obuhvata Čejnija, Ramsfelda, Šulca, DŽeksona i, rekla bih, Kisindžera – svim silama se trude da sebe prikažu kao intelektualce s idealima ili kao borbene realiste, vođene ideologijom i velikim idejama, a ne nečim tako prizemnim kao što je profit... Čak su i najoštriji kritičari skloni da prikazuju neokone kao istinske vernike, motivisane isključivo posvećenošću premoći Amerike i Izraela, kojom su u toj meri obuzeti da su spremni da žrtvuju ekonomske interese za ljubav „bezbednosti“. Ta razlika je kombinacija laži i amnezije. Pravo na težnju za neograničenim profitom oduvek je bilo u središtu ideologije neokona.“ (str. 364)

Zločinačka agresija nad najpogodnijom odabranom metom – Irakom – savršeno je podražavala eksperimente psihijatra Kamerona nad pojedincima od pre pola veka: plan je bio da se šokira i zaštraši čitava populacija ove velike zemlje, potpuno uništi njena infrastruktura, hotimice ukine stotine hiljada radnih mesta, dozvoli skandalozna pljačka kulturno istorijskih antikviteta neprocenjive vrednosti, a zatim, kada se uđe na brisani prostor, instaliraju instrumenti drugačije, pobedničke civilizacije, od lanaca brze hrane do svih vrsta jeftinih kućnih aparata. Rezultat je očekivano katastrofalan, ako u to ne računamo širenje verskog ekstremizma i pravu poplavu novih ekstremističkih i terorističkih grupa koje se bore svako sa svakim, a čiji nastanak je upravo kreiran invazijom i okupacijom! U svemu tome, upravo je upadljiva sličnost između navodnih neprijatelja – „Teroristi ne pokušavaju da pobede kroz direktno sukobljavanje; oni pokušavaju da slome moral javnosti spektakularnim, televizičnim predstavama koje trenutno iznose na videlo ranjivost njihovog neprijatelja, ali i njihovu sopstvenu okrutnost. To je bila teorija u pozadini napada 11/9, baš kao što je to bila i teorija u pozadini invazije Iraka.“ (str. 377) Međutim, ni tu nije kraj neslućenim inovativnim rešenjima neokon ekipe. Već pripremljene, pažljivo odabrane korporacije ne samo da su – mahom na teret poreskih obveznika SAD, koje za to niko ništa nije pitao! – ostvarile nezamislive profite od uništavanja, već su pre ostalih i stale u red za zauzimanje još lukrativnije pozicije, koja, istini za volju, u maštovitosti prevazilazi sve do tada viđeno: prava na preventivnu rekonstrukciju onih mesta čije uništavanje još nije ni započelo! Suočena s takvim očekivanjima korporativnog sektora, politici ostaje samo da poslušno sledi njihove ekonomske naloge. Prizori kataklizme gotovo biblijskih razmera u Nju Orleansu, i šokantno (ne)reagovanje nadležnih institucija, samo su potkrepili ovakve strahove.

Procvat globalizacije na svom vrhuncu u devedesetim godinama, pretvorio se u antiutopijsku viziju sukoba bezbrojnih ilegalnih emigranata i stvarnih ili nabeđenih ratnika džihada sa sve manjim oazama sigurnih „zelenih zona“, poput one u Iraku, a najveća pretnja kontinuiranom rastu „kapitalizma katastrofe“ jeste svaka prilika za ostvarivanjem političkog mira i ekonomske stabilnosti. „Suština je u tome da su za ostvarenje istinske Fridmanove vizije neophodni autoritarni uslovi, a da se njegov ekonomski model u demokratskom okruženju može uvesti samo delimično. Da bi se ekonomska šok terapija primenila bez ograničenja – kao sedamdesetih u Čileu, potkraj osamdesetih u Kini, devedesetih u Rusiji i posle 11. septembra 2001. u SAD-u – uvek je potrebna nekakva vrsta velike kolektivne traume, koja privremeno suspenduje demokratsku praksu ili je u celosti blokira.“ (str. 17/8) Gorka istina je da nakon programa stabilizacije MMF-a ostaju milioni novostvorenih siromašnih ljudi, od sitnih poljoprivrednika i preduzetnika, do radnika u javnom sektoru i sindikalaca, koji nikada neće doživeti sreću da se vrate u prethodno stanje. Zakonomerna učestalost tih rezultata uveliko korespondira sa davnašnjim Fridmanovim uverenjem kako je ekonomija zapravo rigorozna disciplina poput fizike ili hemije. Ono što pak, neoliberalistički guru slučajno ili namerno ispušta iz vida, jeste sitnica da za razliku od tih egzaktnih nauka, on za svoja opsesivna uverenja nije imao niti jedan praktičan primer koji bi dokazivao tezu o savršenom društvu punom obilja, koje bi nastalo nakon što se uklone sve regulativne prepreke. S tim u vezi, Klajnova neće propustiti da izvede zaključak kako se državni udari, ratovi i masakri, detaljno opisani u Doktrini šoka nikada nisu tretirali kao organizovani kapitalistički zločini, nego isključivo kao (preterano učestali) ekscesi pojedinih diktatora koji su se odviše revnosno uživljavali u svoju ulogu.

Zaključnim poglavljem punim nade, uprkos svim sumornim podacima čitaocu predočenim u ovoj kapitalnoj studiji, brojnim navedenim primerima početka „narodne rekonstrukcije“ ova mlada i hrabra kanadska spisateljica svojim ličnim primerom se još jednom suprotstavlja pasivnom prihvatanju zatečene situacije kao neminovne, u otvorenom pozivu na globalni otpor protiv fait accompli politike neoliberalnih doktora šoka. U pomalo zaboravljenom – danas već pomalo passe – maniru romantičnog optimizma, Naomi Klajn, koja je lično obišla mnoga od mesta o kojima piše, uz veoma bogati spisak požrtvovanih saradnika koji su temeljno upoznati s nekom od lokalnih situacija, naglašava da je period kapitalističkog monopola ipak bio veoma, čak iznenađujuće kratak: svega osam godina, od pada SSSR-a 1991. pa do neuspelih pregovora Svetske trgovinske organizacije 1999. Umesto destruktivne filozofije potpunog brisanja svega postojećeg, mukotrpno izgrađivanog stotinama i hiljadama godina ljudske civilizacije, radi nametanja uniformnih, a nikada do kraja potvrđenih vrednosti, ona konkretno predlaže drugačiji put: „Za razliku od fantazija o Vaznesenju, apokaliptičnom brisanju koje omogućava eterično bekstvo istinskih vernika, obnoviteljski pokreti lokalnog stanovništva polaze od pretpostavke da nema bekstva iz velike zbrke koju smo stvorili i da je bilo već sasvim dovoljno brisanja – istorije, kulture, pamćenja. To su pokreti koji ne teže da počnu od nule, već od ostataka, od ruševina koje leže svuda oko njih. Dok korporativistički pohod nastavlja svoje silovito nazadovanje, pojačavajući snagu šoka ne bi li se probio kroz rastući otpor na koji nailazi, ovi projekti pokazuju pravac kojim se može napredovati između raznoraznih fundamentalizama.“ (str. 530) Sledeći time savet Arundati Roj kako sva lepota ljudske civilizacije leži s onu stranu ta dva fundamentalistička, ideološka pola, podjednako krvavih tragova, Doktrina šoka više je od tek prvog načinjenog koraka u tom pravcu.