Kosovske alternative

Prikaz knjige: Nenad A. Vasić: Kosovske alternative – Politički pluralizam od 1989. do pregovora u Rambujeu 1999. godine, Institut za srpsku kulturu, Priština – Leposavić, 2008. (209 str.)

Posle Geoekonomije Kosova (2001) i projekta Slobodna zemlja Kosovo (2005) Nenad Vasić (1970) objavio je treće delo u kome, pre svega, istražuje i analizira političku scenu kosovskih Albanaca u poslednjoj deceniji 20. veka. Knjiga se sastoji od tri poglavlja. U okviru prvog, koji je nazvao „Faze i ciklusi razvoja političkog pluralizma i višepartijskog sistema u državi Jugoslaviji na kraju XX veka“, autor, najpre, u teorijskom delu obrađuje pojam, elementarnu strukturu i definicije pluralizma i partije dajući pregled važnijih teorija iz oblasti političkog pluralizma i višepartizma kod nas i u svetu. Potom se bavi političkom pluralizacijom jugoslovenskog postkomunističkog društva i, posebno, počecima višepartijskog političkog pluralizma i parlamentarne demokratije u Srbiji, Crnoj Gori i ostalim republikama bivše Jugoslavije. Govoreći o Srbiji, Vasić zaključuje da su „prvi autentični oblici političkog (samo)organizovanja… krenuli sa nacionalističkim, ekstremističkim i populističkim ilegalnim grupama na Kosovu (prvo Albanci, a kasnije i Srbi i Crnogorci) i emigracijom koja je tražila svoje uporište i političku podršku u narodu“(str. 44). Vasić skida veo zaborava i sa polemike u NIN-u vođene 1997. godine između potpredsednika DSK Fehmija Aganija i Slobodana Samardžića, u to vreme naučnog savetnika u Institutu za evropske studije u Beogradu. Iz ove polemike Vasić u prvi plan izvlači dve važne stvari: o komunističkoj legalnosti i izglasavanju ustavnih amandmana u Skupštini Kosova 23. marta 1989. godine. Samardžić je, naime, odgovarajući na Aganijevu tvrdnju kako pomenuti amandmani nisu usvojeni dvotrećinskom većinom, rekao da su Albanci na isti način izgubili pokrajinu na koji su je i dobili: „Što bi se narodski reklo: kako došlo, tako i prošlo“ kao i „da se tu može postaviti pitanje o prirodi komunističke legalnosti“(58), pomoću koje je ustavno čerupana Srbija, posebno izmeću 1968. i 1974. godine, kada je to kosovskim Albancima odgovaralo. Agani je u odgovoru optužio kvazidemokrate i kvaziopozicionare u Srbiji koji bi „hteli da naslede sve što je Milošević postigao, tj. da aneksiju inkasiraju kao gotovinu, kao svršen čin, pa i rešenje za Kosovo potraže polazeći od pozicija koje je već stekao agresivni velikosrpski nacionalizam“(59). Ova polemika između dva neagresivna intelektualca pokazuje da pravi dijalog između dve strane i nije bio moguć, jer nije postojao kompromis prihvatljiv za obe strane. Kosovskim Albancima je odgovaralo kada su bili favorizovani od strane komunističkih vlasti u Jugoslaviji i kada je zbog njih Kosovo postalo pokrajina, a kasnije više od pokrajine (1974-1989). Nije ih ni zanimalo ni brinulo šta o tome misle Srbi. Čak im je odgovaralo da ih na Kosovu bude što manje čemu su i sami dali veliki doprinos. Kada je, na drugoj strani, miloševićevska vlast praktično ukinula autonomiju, Srbe nije ni zanimalo ni brinulo šta o tome misle Albanci. Čak su priželjkivali da ih na Kosovu bude što manje, čemu su određeni doprinos i sami dali tokom rata sa NATO savezom. Kada je Srbija izgubila rat, najviše su stradali Srbi sa Kosova i Metohije i to upravo od strane kosovskih Albanaca. Posle pada Miloševića, kada je, posle svega, zvanični Beograd pristao da Kosovo makar i formalno bude u Srbiji i na taj način sačuva makar malo časti posle kosovskog poraza, Albanci su proglasili svoju državu na Kosovu i, pošto imaju moćnije saveznike, neće ni da čuju za Srbiju, sem kao za susednu državu.

A kako je sve počelo sa albanskom alternativom na Kosovu i šta je ona značila za partijsku pluralizaciju kosovskih Albanaca Nenad Vasić objašnjava u drugom („Pretpostavke političkog pluralizma na Kosovu i albanskoj alternativi“) i trećem poglavlju („Dominantne političke partije kosovskih Albanaca“). Počelo je s kraja 1980-ih posle, smatra autor, neadekvatne suspenzije autonomije Kosova iz 1974., kada su „ondašnja komunistička politička avangarda u PK SKK iz redova Albanaca i nove pretežno nacionalističke vođe u ilegalnom političkom pokretu odlučili... da ukinu prokomunistički i marksističko-lenjinistički partokratski monizam i... uvedu višepartijski politički pluralizam“(84). Osim donošenja novog Ustava Srbije, ovome su doprineli i višegodišnja kriza i implozija komunističkog partijskog monopola SKJ, „tajno zasedanje ’parlamenta’ kosovskih Albanaca u Kačaniku“ i „ilegalni ’referendum’ etničkih Albanaca o ’nezavisnom i samostalnom Kosovu’“(85). U osnovi, albanska alternativa na Kosovu je, zaključuje Vasić, kolektivistički, populistički, nacionalistički i separatistički pokret koji predstavlja „prvu javnu novopovesnu integraciju do tada ilegalnih separatističkih organizacija i... većine bivših članova SK, uključujući tu i deo građana koji su izražavali htenje za javnim angažovanjem... u cilju formiranja nacionalnih političkih partrija, a sve to zarad postizanja nezavisne i samostalne ’Republike Kosovo’“(89).

Opoziciona jezgra kosovskih Albanaca stvorena su u Društvu književnika Kosova i Društvu filozofa i sociologa Kosova, zatim u UJDI-ju, na čijem čelu je u Prištini bio Veton Suroi, i u Demokratskom savezu Kosova (DSK), osnovanom u decembru 1989. godine, kao najznačajnijoj partiji kosovskih Albanaca. Vasić posvećuje Demokratskom savezu Kosova 24 stranice (116-140) – od prvih ideja o osnivanju u septembru 1989. do pregovora u Rambujeu 1999. godine. Tu su detaljni podaci o osnivačkoj, prvoj, drugoj i trećoj izbornoj skupštini, sa spiskovima članova Glavnog odbora i Predsedništva biranih na tim skupovima.

Posebno su, ali kraće, obrađene i Socijaldemokratska partija Kosova (SDPK), Parlamentarna partija Kosova i UNIKOMB (Partija albanskog nacionalnog ujedinjenja). U knjizi se nalazi i spisak 12 partija i organizacija kosovskih Albanaca osnovanih tokom 1990-ih sa imenima njihovih lidera. Detaljno su obrađeni i paralelni izbori 1992. i 1998. godine, a Vasić, čak, daje i ideološko određenje partija kosovskih Albanca, pa tako DSK svrstava u levicu,[1] Parlamentarnu partiju Kosova i UNIKOMB na desnicu, na levom centru je frakcija SDPK Kaćuše Jašari, a na desnom frakcija SPDK Ljuljjete Pulje-Bećiri i Albanska demohrišćanska partija Marka Krasnićija.

U uvodu knjige, autor, na osnovu ličnog iskustva života među kosovskim Albancima, posmatranja i izučavanja, opisuje u osam tačaka njihove osobine. Zaključuje da se radi o pažljivim ljudima „tribalne svesti i mentaliteta“ okrenutim porodici „u tradicionalnom i fisovkom društvu“ u kome žene treba da rađaju što više dece i treba da se kupuje zemlja, kako bi se uvećala porodična, ali i nacionalna moć (III). Dugo i planski analiziraju pre nego što donesu važnu odluku, kroz istoriju su uvek bili na strani jačeg „i po potrebi su okrenuti onim vladarima i narodima koji srpskim vlastima nisu bili skloni“(IV). Dobri su trgovci i „češće loši proizvođači... imaju izvrstan talenat za jezike i individualne sportove“(isto). Obazrivi su u biranju prijatelja, „iskazuju blagonaklonost i dobrosusedstvo svakome ko poštuje njihovu teritoriju“(isto), tolerantni su u grupi kad su većina, a zatvoreni, nepoverljivi i obazrivi kada su u manjini, itd. Ovim ocenama koje bi mogle da budu predmet sporenja, Vasić pridružuje i one koje se odnose na albanske „intelektualce-političare“ i „političke intelektualce“. Njih ne vidi kao teoretičare (ali imaju poštovanje prema teoretičarima), a posebno ističe tip književnika-političara koji su „često, po nekom nepisanom pravilu i bez generalizacije, usmereni antislovenski i antigrčki“(168).

Govoreći na kraju knjige o greškama koje je učinila miloševićevska vlast, Nenad Vasić ističe sporno usvajanje amandmana na Ustav iz 1974. godine u Skupštini SAP Kosova 1989. godine i donošenje Ustava iz 1990. godine, zatim, komunističko nasleđe i autoritarnu politiku SPS i Miloševića, njihovo dugo ignorisanje problema Kosova kao i pokušaj rešavanja srpskog pitanja na Kosovu i Metohiji bez savezništva sa SAD, EU i NATO.

S druge strane, albanski političari sa Kosova su, prema Vasiću, pogrešili što su permanentno težili nezavisnosti Kosova, odbijajući učešće u političkom sistemu Srbije. Na još dva mesta u knjizi izražava se mišljenje da su kosovski Albanci „mogli, ali nisu hteli“ da učestvuju u modernizaciji i demokratskoj tranziciji SR Jugoslavije (164-165), odnosno da su odbili da „aktivno, konstruktivno i legalno participiraju u gradskom političkom životu i lokalnin samoupravama, parlamentarnom političkom sistemu Republike Srbije i SR Jugoslavije i obema vladama“(166). S obzirom na autorovu konstataciju da su lideri albanskih partija na Kosovu imali neumerene separatističke i maksimalističke zahteve (177), postavlja se pitanje realnosti, pa i smisla iznetog autorovog stava da je trebalo da se uključe u politički sistem Srbije i SR Jugoslavije. Kosovski Albanci su hteli da Kosovo otcepe od Srbije - i u tome su na kraju uspeli, kao i da postanu nezavisna država - u čemu još nisu u potpunosti uspeli. Uostalom i, verovatno, najliberalniji političar među kosovskim Albancima Veton Suroi u zamišljenom Pismu ocu (Redžaju Suroju, političaru i piscu koji je kao jugoslovenski ambasador u Španiji poginuo u saobraćajnoj nesreći 1988. godine) objavljenom u Kohi ditore povodom proglašenja nezavisnosti u Skupštini Kosova, piše: „Ti i tvoja generacija ste imali viziju - gradnju kosovske državnosti u okviru Jugoslavije, uz sve rizike i prepreke. Imao sam sreću i obavezu da gradim jednu novu viziju tokom raspada Jugoslavije. Na Kosovu - gde nikada kao tada nije bilo toliko srpske vojske i policije - učestvovao sam u gradnji vizije nezavisnog Kosova. “

Uključenje kosovskih Albanaca u politički sistem Srbije je možda moglo biti poželjno (pisac ovih redova smatra da to, dugoročno, ne bi bilo dobro za Srbiju), ali, jednostavno, nije bilo realno.

Nenad Vasić Kosovske alternative smatra „ličnim, praktičnim doprinosom kosovologiji” koju određuje kao „naučni, promišljeni, učeni i istraživački pristup Kosovu i Metohiji… Albancima i pogotovu kosovskim Albancima”. Lično izražavajući rezervu prema terminu (koji je 1980-ih prvi, koliko se sećam, upotrebio novinar Zejnel Zejneli) i potrebi postojanja kosovologije kao nekakve posebne nauke, za Vasićevu novu knjigu bi se pre i sa pravom moglo reći, uz izvesne zamerke na jezik i stil koji mogu predstavljati teškoću za prosečnog čitaoca, da, za naše prilike, predstavlja pionirski slučaj izučavanja modernog političkog života Albanaca na Kosovu i predložak za tako potrebna, a nedostajuća domaća istraživanja savremenih društvenih, političkih, ekonomskih i kulturnih kretanja među kosovskim Albancima.