Jedanaesti septembar - teroristički akt ili Perl Harbur 21. veka

Prikaz knjige:  Matijas Brekers, Kristijan K. Valter 11.09 - Deset godina kasnije – rušenje jedne građevine sazdane od laži, “Laguna”, Beograd, 2012.

“Do danas...nijedno nezavisno telo, nijedan nezavisni sud nije, polazeći od navodnih ili činjeničkih dokaza, u postupku zasnovanom na principima pravne države, utvrdio ko je zapravo odgovoran za napade izvršene 11. septembra...Zato bi trebalo, u svakom slučaju, hitno, polazeći od osnovnih načela pravne države, utvrditi da li je zvanična verzija zavere...koja se javnosti nudi kao istinita, stvarno istinita verzija.”

Diter Dajzerot, sudija Saveznog upravnog suda Nemačke od 2001. i ekspert za međunarodno upravno i ustavno pravo

“Zapanjena sam da osim nas niko, uključujući i medije nije postavio ova pitanja.” Monika Gabrijel, udovica

 Više od dve i po milijarde ljudi gledalo je tog kobnog jutra 11. 9. 2001. godine direktan prenos užasne tragedije, udar putničkih aviona u dve zgrade Svetskog trgovinskog centra. Šok koji je zatim usledio širom celog sveta nemoguće je opisati rečima, a nedugo zatim usledio je novi šok. Putnički avion je udario u centar američke vojne moći, sam Pentagon. Nezamislivo se dogodilo, neko je direktno napao Sjedinjene Američke Države i njene građane. Simboli zapadnog “slobodnog sveta i demokratije” su bili meta terorističkih napada. Po automatizmu, osmišljen je scenario po kome je devetnaest radikalnih islamista, članova najozoglašenije terorističke organizacije Al-Kaida, po direktnom nalogu svetskog teroriste broj jedan Osame Bin Ladena, otelo četiri američka putnička aviona od kojih su dva udarila, usred radnog dana, u severnu i južnu kulu Svetskog trgovinskog centra koje su se nedugo zatim zapalile i urušile kao kule od karata. Pri tome je uništen i još jedan niži neboder koji svi lako zaboravljaju. Treći avion je pao na srce vojne moći SAD, moćni Pentagon. Četvrti avion se iz nepoznatih razloga srušio na jednu livadu u Pensilvaniji. U ovoj tragediji stradalo je preko tri hiljade ljudi i ovaj čin je poslužio da se direktno anatemiše Al-Kaida i njen navodni vođa Osama Bin Laden. Ovo je bio signal da se američka vojna mašinerija probudi i da krene u odmazdu i globalni rat protiv terorizma. Ovaj rat uključio je sve američke saveznike u NATO paktu i predstavljao je prekretnicu u međunarodnoj politici. Ukratko, svet posle 11. septembra više nije bio isti. SAD su sa saveznicima izvršile invaziju na Irak i na Avganistan, koja još uvek traje jedanaest godina nakon napada, i koja je uzrokovala više od milion civilnih žrtava. Iako je Osama Bin Laden navodno ubijen, svetski rat protiv terorizma i Al-Kaide se i dalje nastavlja.

Sve ovo deluje kao savršeno izrežirani film sa glavnim negativcima i pozitivnim momcima koji se bore za pravdu i mir u svetu. Jedino što je scenario po kome je režiran pomenuti film prepun nedoslednosti, nekoherentnosti, neistina, laži i obmana. To je razlog zašto su dvojica nemačkih autora napisala jednu savršenu knjigu koja upravo ruši jednu građevinu sazdanu od laži. Njeni autori Matijas Brekers, urednik dnevnih novina, kolumnista i pisac brojnih knjiga koje su posvećene 11. septembru među kojima je Zavere, teorije zavera i tajne događaja 11. septembra koja je objavljena 2002. god. i koja je postala međunarodni bestseler, kao i Kristijan K. Valter, novinar koji piše za brojne medije i autor nekoliko objavljenih publikacija o 11. septembru među kojima izdvajamo 119 pitanja o 11. septembru, koja je objavljena 2003. i Presudan dan koja je objavljena 2004.

Pomenuti autori napisali su 2011. godine knjigu 11.09. Deset godina kasnije – rušenje jedne građevine sazdane od laži u kojoj se na sistematski način obelodanjuje jedna velika teorija zavere. Pisci su sa veštinom koja se graniči sa umetnošću na svetlost dana izneli sve nedoslednosti zvaničnog izveštaja Komisije za 11. septembar i sve, praktično nemoguće situacije, koje su stajale pred “teroristima” koji su “oteli” četiri aviona i na taj način u potpunosti narušili kompletan sistem odbrane vazdušnog prostora SAD nad najvažnijim strateškim ciljevima, Vašingtonom i Njujorkom. Autori su preokrenuli smisao interpretacije 11. septembra. Zvaničnu verziju su nazvali teorijom zavere a ono što je u javnosti poznato kao “teorija zavere“ da iza napada stoje CIA i administracija DŽordža Buša zapravo su predstavili kao pravo objašnjenje događaja. I zaista kada se uzmu u obzir svi dokazi, koje su autori ove veličanstvene knjige, koja razbija sve iluzije, ponudili, jedino objašnjenje događaja tog kobnog prepodneva glasi da je teroristima neko pomagao, neko ko je na najvišem položaju u administraciji, bivši ministar odbrane Donald Ramsfeld i predsednik najmoćnije sile sveta njegovo “veličanstvo” DŽordž Buš lično uz obilatu pomoć Američke obaveštajne agencije, Pakistanske obaveštajne agencije ISI, koja blisko sarađuje sa prvopomenutom službom i naravno uz pomoć izraelskog Mosada. Naravno, nikako ne smemo da iz vida ispustimo i tadašnjeg potpredsednika Dika Čejnija koji je svoju ulogu savršeno odigrao.

Kada se uzmu u obzir svi dokazi, koje ćemo uskoro predstaviti, zvanična verzija deluje kao nemoguća maštarija koja je poslužila za ispiranje mozgova ljudi širom zapadnog sveta putem masovnih medija i kao povod da američka vojna mašinerija krene u navodni rat protiv terorizma koji će, pokazaće se, trajati duže od decenije i koji će po užasnom, milionskom broju civilnih žrtava obeležiti početak prve decenije 21. veka. Na kraju ovog prikaza mi ćemo kao i autori da navedemo pravi razlog za čitavu ovu lažnu konstrukciju. A sada slede samo neki od mnogobrojnih dokaza koje su autori naveli i koji govore u prilog tezi da je zvanična verzija po kojoj su devetnaest terorista po nalogu ozloglašenog Osame Bin Ladena oteli avione i napali samo srce Amerike jedna velika obmana javnosti i iluzija koja služi samo jednoj svrsi, a to je opravdanje za ratove.

U decembru 2001. godine nekoliko senatora je predložilo osnivanje jedne zvanične i nezavisne komisije koja bi istražila okolnosti koje su dovele do tragičnih događaja 11. septembra u kome je živote izgubilo više od 3 000 ljudi, ali su naišli na oštro protivljenje Bušove administracije. Potpredsednik Dik Čejni je šefu demokrata u Kongresu Tomu Dešliju izjavio sledeće: Takva istraga predstavljala bi “vrlo opasno skretanje sa pravog puta onih koji danas na prvoj liniji fronta rade na našem uzvraćanju... Imamo pune ruke posla” (str. 34). Međutim 20. septembra 2002. godine Buš ipak nevoljno sastavlja komisiju i to pod pritiskom javnosti i porodica žrtava. Buš je pokazao gde počivaju stvarni prioriteti američke spoljne politike kada je istog dana Kongresu predao dokument “Nacionalna strategija bezbednosti Sjedinjenih Država” u kome su principi na kojima je počivala američka spoljna politika i koji su važili u poslednjih pedeset godina promenjeni u doktrinu “preventivnog rata” (str. 34). Kao šef komisije najpre je predložen Henri Kisindžer koji je “orkestrirao krvavi puč u Čileu i ubistvo predsednika Salvadora Aljendea” (str. 35). Ali Kisindžer je odbio da obelodani imena ljudi koji koriste usluge njegove konsultantske firme što je bio uslov za predsedavanje komisijom. Osim toga, kada je bio suočen sa pitanjem Lori Van Ojken, koja je izgubila muža u STC-u, Kisindžer je pokazao vidno uzbuđenje. “Moram Vas pitati: da li imate klijente iz Saudijske Arabije? Imate li nekog klijenta koji se zove Bin Laden?” U sali je zavladala mrtva tišina. Kisindžer, koji je upravo sebi sipao kafu, bio je vidno prestrašen Lorinim pitanjem, pa je prevrnuo šolju i njen sadržaj prosuo na sto. Tog časa činilo se da će izgubiti ravnotežu i pasti na pod.” (str. 35)[1] Kisindžer je već sledećeg jutra poslao faks u Belu kuću u kome se odriče svog položaja.

Umesto pomenutog Henrija Kisindžera za predsednika komisije je postavljen bivši republikanski guverner Nju DŽersija Tomas Kin, a za potpredsednika komisije postavljen je Li H. Hamilton. Zanimljivo je to da je Hamilton lični prijatelj potpredsednika Čejnija i ministra odbrane Ramsfelda a od deset drugih članova komisije njih devet je bilo u bliskoj vezi sa avio-industrijom i industrijom naoružanja (!) (str. 36). Ovo nam na pravi način oslikava u kojoj meri je komisija zapravo bila “nezavisna” i “samostalna”. Uz sve to kao izvršni direktor i operativni šef istrage postavljen je Filip Zelikov, kolega i saradnik savetnice za nacionalnu bezbednost Kondolize Rajs. Buš je doneo odluku da budžet istrage iznosi tri miliona dolara(!) dok je odbor za istraživanje afere Klinton-Levinski dobio 38 miliona dolara. Nakon brojnih protesta Bela kuća je u martu 2003. god. svotu ipak podigla na petnaest miliona dolara (str. 37)[2] .

Komisija je zvanični izveštaj podnela u julu 2004. god.” U ovom trenutku, članovi komisije i tim za otkrivanje istine koji je odredio izvršni direktor Filip Zelikov, konačno su započeli sa radom– ne znajući da su njihovi napori uzaludni jer je scenario njihovog završnog izveštaja u stvari već bio napisan; i da je Filip Zelikov njegov autor. Detaljan nacrt u kome je on već u martu 2003. utvrdio šta će izveštaj o 11. septembru sadržati a šta neće, po savetu Kina i Hamiltona skrivan je od drugih članova komisije i svih saradnika.” (str. 37)[3].

“Oblast akademske stručnosti profesora Zelikova, po njegovim rečima, odnosi se na stvaranje i održavanje “javnih mitova” ili “javnih pretpostavki” – definisanih kao “vera”- koje se prihvataju kao istinite (mada se to ne zna zasigurno) i preko kojih stičemo svest o povezanosti sa uticajnom političkom javnošću. U svom akademskom radu on se specijalizovao za ono što se naziva “udaranje žiga” ili oblikovanje događaja” koji dobijaju “transcendentnu” ulogu i koji stoga svoju snagu zadržavaju i kad nestane generacija koja ih je doživela. On tvrdi da “pripovedačka snaga istorije leži u načinu na koji čitaoci uspostavljaju odnos prema delovanju pojedinih ličnosti. Ako čitalac nije u stanju da uspostavi vezu sa njihovim životom, onda ga istorija najverovatnije uopšte neće dotaći”.(str. 40)[4]. Interesantno je da Filip Zelikov već 1999. opisuje mogućnost terorističkog napada u svojoj knjizi koju je pisao zajedno sa bivšim direktorom CIA, DŽonom Dojčom. Knjiga nosi naslov Katastrofični terorizam: elementi nacionalne politike. On je u ovoj knjizi predvideo ono što će se desiti dve godine kasnije (str. 41). Možemo slobodno reći da je Zelikov bio mozak 11. septembra. Zelikov pravi skicu završnog izveštaja i pre početka istrage. Osim toga Zelikov formuliše Bušovu doktrinu preventivnog udara koja je poslužila kao izgovor za rat u Iraku.” Zajedno sa Ričardom Čejnijem, Donaldom Ramsfeldom, Polom Volfovicem i Kondolizom Rajs, on je širio glasine o Sadamovom oružju za masovno uništavanje i njegovoj povezanosti sa 11. septembrom kao verodostojnim činjenicama” (str. 43-44).

“Izveštaj Komisije o 11. septembru kao litanija propusta i neuspeha imao je dvostruku funkciju: prvo poslužio je za skidanje odgovornosti sa Administracije i za stvaranje mita o neizbežnoj ranjivosti pred destruktivnim terorizmom; i drugo doveo je do teze da se protiv takvog terorizma ne može boriti političkim ili policijskim sredstvima već da se protiv njega mora voditi preventivni rat” (str.45).

Da je Osama Bin Laden odgovoran za 11. septembar u to se ne sme ni posumnjati, jer je zvanična politika upiranja prstom njega označila kao glavnog krivca i naredbodavca za teroristički udar na Ameriku. Nikada nisu uzimane u obzir zvanične tvrdnje samog, sada već navodno pokojnog, Bin Ladena u kojima on tvrdi svoju nevinost i neumešanost u događaje koji su pogodili Ameriku 11. septembra. “Dvadesetog osmog septembra Osama Bin Laden dao je intervju pakistanskom dnevnom listu Umat koji bi trebalo zabeležiti: ”Već sam rekao da sa tim napadima nemam ništa... O njima nisam ništa znao”. Dve nedelje ranije, 16 septembra, Bin Laden je preko svog sledbenika Abdula Samida, francuskoj agenciji AFP dao sledeću izjavu:” Kategorički tvrdim da ovo delo nisam počinio.” (str. 46.) “Osmog novembra Osama Bin Laden je primio pakistanskog novinara Hamida Mira i ponovio: “S napadima izvršenim u Sjedinjenim Državama nemam ništa.” Kada ga je novinar upitao zašto je 7. oktobra za televiziju Al DŽazira izjavio da su napade izveli muslimani, Bin Laden je uzvratio:” Amerikanci su sami napravili spisak osumnjičenih osoba koje su učestvovale u napadima.” (str. 47)[5]

Na sreću kreatora sage o 11. septembru (više nego pogodno) pojavila se jedna video-kaseta na kojoj navodno Bin Laden priča o planovima za 11. septembar, imenuje glavnog organizatora. Traka se krajem novembra pojavila u DŽalalabadu a nju je “ostavio neko ko je hitno morao da pobegne” (str. 47.)[6] Traku snimljenu u jednoj avganistanskoj kolibi televiziji je predala vojska, tačnije Ministarstvo odbrane na čijem čelu se nalazio Donald Ramsfeld. Ovu traku u trajanju od 40 min. emitovala je američka televizija 13. decembra 2001. god. Naravno da se na autentičnost ove trake mora posumnjati. Na njoj Bin Laden jednom svom prijatelju objašnjava detalje napada: “ Na snimku Bin Laden sa svojim posetiocem priča o napadu , Muhameda Atu pominje kao vođu atentatora i objašnjava zašto je on sam, kao bivši građevinski preduzetnik, za razliku od ostatka sveta, računao da će kule Svetskog trgovinskog centra biti srušene samo jednim udarom aviona (!). Dalje kaže da je 6. septembra dobio informaciju o terminu napada a da je same udare 11. septembra od pola šest popodne pratio preko radija. Ovim priznanjem Bin Laden je ukazao na samoga sebe kao na počinioca i planera, a takođe i kao na lažova koji je javno sve poricao za novine”. (str.47).

Ono što svakako upada u oči to je činjenica da se ni do dan danas ne zna kako je ta traka sa navodnim Bin Ladenovim priznanjem dospela u posed Ministarstva odbrane. “Ipak neke ne tako nevažne sitnice promakli su pažnji onih koji su dokazivali autentičnost trake. Na prvom mestu Osama bin Laden meša citate iz Kurana i hadisa (koji takođe sadrže prorokove reči-izreke)[7] .Osim toga njegovi citati nisu tačni. Zatim i prevod njegovih reči koji je dostavio Pentagon pokazuje se kao netačan u suštinskim delovima, pre svega onim koji se odnose na “priznanje”.[8] (str. 48.)

Američki eksperti su tek naknadno na osnovu i nekih drugih indicija zaključili da ličnost sa trake najverovatnije nije Bin Laden već neki loš glumac. Na primer, levoruki Osama bin Laden na snimku piše desnom rukom. Zatim od svog poslednjeg pojavljivanja ugojio se barem 40 kilograma tako da i ne liči mnogo na sebe, nosi zlatni venčani prsten uprkos tome što Sahih al Buhari najvažniji izvor islamskog prava (posle Kurana) zabranjuje nošenje zlata.

Međutim ni to nije sve, Reks Tomb, predstavnik za štampu FBI, rekao je da na poternici raspisanoj za Osamom bin Ladenom nema 11. septembra zato što FBI “ ne poseduje konkretne dokaze za njegovu umešanost u 11. septembar” (str. 49) [9] Sve ovo postaje jasno kada citiramo glavnokomandujućeg u Avganistanu američkog generala Ričarda Majersa: “Naš cilj nikada nije bio da porazimo Bin Ladena”(str. 50)[10]

Još jedno od brojnih nerešenih pitanja na koja ukazuju autori zapravo predstavlja činjenica da je poreklo finansijskih sredstava za izvođenje napada ostalo potpuno nepoznato. “ U izveštaju Komisije nijednom rečju se ne pominje pakistanska tajna služba, ISI blisko povezana sa CIA, a ne pominje se ni činjenica da je tadašnji šef ISI general Mahmud Ahmed 11.septembra 2001. u Vašingtonu doručkovao sa potonjim šefom CIA, Porter Gosom, i da je preko svog agenta Omara Saida Šeika Muhamedu Ati uručio 100 000 dolara” (str. 52). Postavlja se jedno neizbežno pitanje, na čijem platnom spisku je bio Omar Said Šeik?

Misteriozni “mozak” i “vođa” operacije je Halid Šeik Muhamed. On se iznenada pojavljuje i preuzima odgovornost za 11. septembar oslobađajući pri tome i pakistansku tajnu službu i Omara Saida Šeika. Pomenuti Šeik Muhamed je u bazi u Gvantanamu podvrgnut svirepom mučenju nakon čega je sve naravno priznao. Navodi se da je posle 183 mučenja davljenjem u vodi potvrdio zvaničnu verziju događaja. Kako i ne bi nakon takvih tortura kojima je bio izložen. Nije poznato šta je sa njegovom porodicom, ali za njega takođe nije ni važila Ženevska konvencija. Nijedan član komisije nije saslušao Halida Šeika Muhameda iako se on navodi kao “krunski” svedok(!)

Pomenuti Muhamed Ata boravio je u Hamburgu gde je praćen od strane raznih obaveštajnih službi. Autori pominju nedoslednosti u njegovom ponašanju. Nemačka tajna služba tvrdi da u Hamburgu ništa nije ukazivalo na to da Ata planira 11. septembar. Kolege ga opisuju kao stidljivog i povučenog čoveka. Postavlja se pitanje kako je Ata dobio ulaznu vizu. Ali ni to nije sve nedoslednosti u iskazima o njegovom ponašanju se nastavljaju. Po nekim iskazima Ata se prvo opija, a po drugim pije samo sok i zabavlja se video-igrama. Za prikaz ključno je da pomenemo da je Ata 10 septembra, dakle dan pre napada, boravio u Bostonu ali mu je prtljag, samo njegov(!) ostao na aerodromu. Kasnije su u njegovom prtljagu pronađeni navodni dokazni materijali koji ga opisuju kao vođu terorista.

Vreme je da se pozabavimo samim udarima. Kao prvo nije jasno šta je uopšte i udarilo u Pentagon jer snimci sa bezbednosnih kamera nisu dostupni javnosti. Postavlja se pitanje da li je to bio avion ili krstareći projektil. Travnjak na livadi ispred Pentagona uopšte ne sadrži delove aviona (str. 221). Zatim postavlja se pitanje kako je moguće da se neboderi kao što su kule bliznakinje tako uruše kao kula od karata.

Mnogo je nedoslednosti i rupa u zvaničnoj verziji koja služi kao dimna zavesa za pokriće jednog višedecenijskog navodnog rata protiv terorizma. Kao što autori i pominju rat koji se vodio i još uvek vodi zbog nafte bio je opravdan jednom velikom dimnom zavesom koja se pred pažljivim iščitavanjem knjige polako podiže pred čitaočevim očima.