Janusovsko lice stvaralaštva

(Prikaz knjige Alberta Rothenberga, Kreativnost i ludilo (nova otkrića i stari stereotipi), Klio, Beograd, 2010, prevod s engleskog Branka Robertson i Zorica Jovičić, str. 230)

Nepresušan motiv ljudske kreativnosti, čiji odabrani umetnički proizvodi verovatno jesu ono najbolje što ljudska vrsta može da ostavi iza sebe, tema je ozbiljne studije Kreativnost i ludilo (nova otkrića i stari stereotipi) američkog psihijatra Alberta Rotenberga, objavljene prošle godine u beogradskoj izdavačkoj kući KLIO. Iako sa dve decenije zakašnjenja (izvornik se pojavio 1990. godine) ovo štivo i danas deluje iznenađujuće aktuelno i relevantno, što u najvećoj meri može da zahvali činjenici da se Rotenberg proučavanjem problema kreativnosti ozbiljno bavi više decenija te tako, za divno čudo i dobrodošlu promenu, dobro zna o čemu govori. Nastojeći da pronikne u tajnu nastanka umetničkog (i, mada u nešto manjem obimu, naučnog) stvaralaštva, preispituje popularne predrasude široke publike ili stručne kritike, ponajviše iz ključa psihoanalitičke škole, kojoj i sam pripada. Mistika, inspiracija, psihoza, alkoholizam, homoseksualnost, samouništenje, narkomanija, mentalna bolest, psihoterapija; samo su neki od načina na koji nekreativna većina sebi (pokušava da) tumači i racionalizuje plodove rada kreativne manjine. Osobito vrednovanje njihovih rezultata tokom pretežnog dela istorije često dovodi do masovnog pokušaja imitacije postojećih, ili stvaranja novih dela, kroz spregu originalnosti i kreativnosti, međutim, laskavi epitet kreativnog umetničkog dela može poneti tek ono koje je istovremeno i novo i istinski vredno! Pri čemu je naglasak na ovom drugom, na žalost, u modernom dobu gotovo zaboravljen.

Da li je famozna inspiracija koja odnekud nepozvana prilazi umetnicima (što je stanovište koje seže još od Platona), bez njihove izrazite zasluge, odgovorna za stvaranje besmrtnih remek-dela svetske umetnosti, ili je pak prodiranje nesvesnog u svest ono što uslovljava slikare, pisce ili kompozitore, da kreiraju svoja dela? Rotenberg ubedljivo opovrgava oba stanovišta, čvrsto stojeći na tezi kako je prava umetnost rezultat potpuno svesnih i racionalnih procesa i da je, ukoliko se umetnik i odaje alkoholu ili opijatima, upravo tada u nemogućnosti da stvara, što dokazuje obiljem primera, nastalih iz višegodišnjeg pregalačkog rada, serijom napravljenih intervjua s najistaknutijim, pre svega američkim, umetnicima. Psihotični procesi i kreativno mišljenje su antipodi, a stvaranje, bez obzira na njegov inicijalni impuls, u osnovi je zdrav, a ne patološki proces! Dve su suštinske kategorije koje je Rotenberg ustanovio tokom decenija proučavanja ovog problema: janusovski i homoprostorni procesi! Romantična i donekle mistična kategorija inspiracije, koju se ni većina ispitanika nipošto ne libi da mistifikatorski koristi, ona što dolazi neznano otkuda i naprosto „zaposeda“ autora, jeste najveća zabluda popularnog razumevanja nastanka njihovih dela! Rotenberg će znalački razlučiti i doduše slične, ali nikako iste pojmove ne-svesnog i izvan-svesnog, kao izvore sadržaja koji nadiru u um stvaralaca.

Sposobnost senzibilnog i oštroumnog umetnika da mentalno operiše i sa tezom i sa antitezom te od njih pravi nove entitete, upravo je sama suština prevazilaženja terora savremene civilizacije, u doba globalne opsesije, dominacije, pa čak i tiranije racionalističke paradigme, koja nije u stanju da prevaziđe dihotomije podjednake potencijalne istinitosti sasvim suprotnih koncepata i ideja! U poigravanju, kombinovanju i sintetičkom proširivanju granica nalazi se ona tako priželjkivana tajna umetnosti, ona skrivena istina koja ostavlja snažno dejstvo neviđenosti na savremenike lagodno utonule u dogmatski dremež. Homoprostorne procese odlikuje vanredna sposobnost sinkretizacije, te kentaurskog spajanja različitih postojećih slika u jedan novi entitet, čak i među onim slikama koji nemaju nikakvog zajedničkog dodira. Ključna razlika koja odeljuje laiku naizgled slične psihopatološke od janusovskih i homoprostornih procesa, razlika je između rigidnosti, iracionalnosti i manijakalne zaokupljenosti sobom (kod psihotičara) i usmerenosti na uticaj na druga ljudska bića i želju za poboljšavanjem bliže i dalje društvene okoline (kod umetnika), iako i oni sami kao privatne osobe neretko (mogu da) imaju psihotične i ine simptome.

Rotenberg će znalački razlučiti i doduše slične, ali nikako iste pojmove ne-svesnog i izvan-svesnog, kao izvore sadržaja koji nadiru u um stvaralaca.

Rotenberg se snažno protivi redukcionističkim metodama nekih svojih „kolega“ koji sadržaje proznih dela lakonski izjednačavaju sa privatnim životom pisca iz tog perioda (!), potpuno zanemarujući i gurajući u stranu estetski faktor, u grubom i amaterskom pojednostavljivanju kreativnog procesa, ne dopirući do janusovskog i homoprostornog elementa. A takođe i onima koji na fatalističkoj liniji razmišljanja smatraju da je umetnik svojim udesima potpuno predodređen, eliminišući tako nemerljivi i beskrajni značaj slobode u stvaranju umetničkog dela! „Ako bi ovaj tip nesvesnog i kontrolna sila proteklih događaja bili u potpunosti odgovorni za kreativnu aktivnost, morali bismo da dramatično suzimo definiciju kreativnosti. Istinska novina, koja pravi potpuni rez od prošlosti, ne bi bila karakteristika, pa čak ni aspekt, kreativnog procesa ili stvaralačkog dela. Stvaralačka dela ne bi mogla biti istinski nova jer bi bila direktni proizvod prošlosti i već postojećih nesvesnih faktora. Smislena definicija kreativnosti treba da podrazumeva čovekovu sposobnost da proizvede istinski nove ideje, teorije, umetničke stilove i forme ili otkrića.“ (str. 65)

Upravo je nesvakidašnja sposobnost nadarenog pojedinca za duboko empatijsko proživljavanje svih ljudskih emocija, pa i onih, i to naročito onih, koje nisu bili sami u prilici da iskuse, onaj naročiti conditio sine qua non koji donosi „novum“ u prostor ljudske zajednice: „Ideja da pojedinac mora lično da iskusi patnju kako bi mogao da razume ljudske brige i patnju drugih, romantična je zabluda. Mašta i kreativnost se sastoje od posebnih sposobnosti da se dosegne dalje od vlastitog iskustva i prošlosti, kako bi se na svet donele nove ideje i stvari. Iako u nekim aspektima umetnosti, ili čak i nauke, u pojedinim trenucima može biti koristi od mentalnog oboljenja, za proizvođenje novih i vrednih stvaralačkih dela, koriste se zdravi procesi, kao što su janusovski i homoprostorni.“ (str. 195)

Mašta i kreativnost se sastoje od posebnih sposobnosti da se dosegne dalje od vlastitog iskustva i prošlosti, kako bi se na svet donele nove ideje i stvari.

Tragajući za odgovorom na pitanje koji je to jedinstveni zajednički imenilac za svakog stvaraoca, Roternberg dolazi do zaključka kako je jedna karakteristika ličnosti više od ostalih uočljiva kod svih kreativnih ljudi: motivacija i odlučnost da se samo delo – umetničko ili naučno – stvori! Iako po mnogo čemu, ponekad gotovo do krajnjih granica, različiti kao osobe, ova osobina apsolutno odražava svakoga od njih. Takođe, neće izostaviti da istakne niti razlike između zapadnog i istočnog doživljaja kreativnosti, pri čemu ovaj prvi nužno rezultira u opipljivim sadržajima duha (poput umetničkih predstava, naučnih teorija, likovnih dela, pronalazaka, filozofskih postavki, različitih eksperimenata, pa čak i religija ili vlada) sa neopipljivim sadržajima karakterističnim za stare kulture istoka, gde ceo sadržaj ispunjava posebno stanje uma ili uslovi mentalne i fizičke energije. Specifičnost umetničkog angažmana, nasuprot velike većine ostalih čovekovih radnih aktivnosti, takođe je i neophodnost izolacije u trenutku stvaralačkog čina, što je dodatni razlog za povećanu podložnost alkoholu ili narkoticima, radi izbegavanja destimulišućeg osećanja usamljenosti, koje se u nekom trenutku procesa sasvim očekivano može pojaviti. Često verovanje u postojanje mentalne bolesti svoju osnovu nalazi u uverenju da iza vrhunskih doživljaja nužno sledi isto takav, streloviti emotivni pad, ali Rotenberg drži da su za tezu o obaveznoj vezi između velikih psihičkih fluktuacija i bolesti potrebni dodatni stručni i rigorozni dokazi.

Mnogim čitaocima će možda najzanimljiviji biti deo u kojem se analiziraju usponi i padovi stvaralaštva i lične drame u radovima nekoliko istaknutih umetnika, ponajviše književnika, poput Augusta Strindberga, Emili Dikinson, Judžina O’Nila ili DŽona Čivera. Imamo priliku da pratimo minuciozno brižljivo istraživani tok njihovog privatnog života, skrivenih, nesvesnih misli i želja s njihovim postepenim otkrivanjem, što je po pravilu praćeno žestokom unutrašnjom borbom i trvenjima, pa su u trenucima kada je slabost, porok ili mentalna bolest odnosila prevagu, umetničke tendencije odlazile u drugi plan, dok su oporavkom ili prevladavanjem postojećih iskušenja, ispisivane blistave stranice njihovih nezaboravnih dela. Autor se slaže da umetnik može delimično sebi da pomogne tako što je u stanju da osvesti uzrok anksioznosti, mada ne u tolikoj meri kao tretmanom kod ozbiljnog psihijatra. Ono što je za kreativno stvaranje nužni sastojak jeste žudnja i potreba za slobodom, u daleko većoj meri nego kod tzv. običnog čoveka, što se dodatno osnažuje dubljim uvidom u prirodu sopstvenog, a zatim i univerzalnog, ljudskog stanja. Često i sami pritisnuti tegobom destruktivnih poriva, oni prihvataju neizbežnost smrti, ali uklanjaju njen naizgled determinišući uticaj na život, čime se proširivanjem slobode primiče pravom punokrvnom životu, prvo birajući, a zatim i stvarajući sebe onakvima kakvi žele da postanu!

U svojoj bogatoj kliničkoj praksi, autor je hiljadama časova razgovora sa književnicima, i to u toku rada na njihovim bitnim umetničkim delima, pridobio ekskluzivan uvid u dubinske tokove njihovih misli, namera, motiva i strahova.

U svojoj bogatoj kliničkoj praksi, autor je hiljadama časova razgovora sa književnicima, i to u toku rada na njihovim bitnim umetničkim delima, pridobio ekskluzivan uvid u dubinske tokove njihovih misli, namera, motiva i strahova. Jedan od najčešćih, posebno u toj grupi ljudi, svakako je bojazan da će se psihoterapijom (i kasnijim, pretpostavljenim, napredovanjem ka eliminaciji psihoze) izgubiti stvaralačka komponenta njihovih ličnosti, kao i sama potreba za njom! Međutim, upravo suprotno, uklanjanjem negativnih psihičkih sadržaja, koji se samostvaranjem otvaraju tek delimično i ponekad vode čak uvećanju anksioznosti, potpuni uvid u prirodu poremećaja i završetak tegobnog unutrašnjeg konflikta, po pravilu vode do raspirivanja kreativnih potencijala umetnika! Bez obzira na to koliko su u svom poslu javno prepoznati kao uspešni (ili ne), moguće je olakšati emotivne i mentalne prepreke i u punoj meri realizovati predispozicije za vrhunske kreativne domete. „Emocionalna i mentalna bolest je bez sumnje prepreka stvaralaštvu kod osoba koje rade u umetničkim, naučnim i drugim konvencionalno zamišljenim kreativnim oblastima. Ona ometa janusovske i homeoprostorne procese i druge operacije i funkcije. Za sve ljude u ovim granama, pa i one posebne, za koje je društvo priznalo da su izuzetni, dobrom psihoterapijom moguće je ublažiti bolest i podstaći stvaralaštvo.“ (str. 212/3) Neumoljiva pokretačka sila koja nagoni na stvaranje neretko je onaj impuls kojim osetljivi i senzibilni pojedinac nastoji da prvo sebi objasni prirodu afekata, nagona, osećanja i strasti koja ga obuzima.

Mnogi od tako otkrivenih i javno publikovanih sentimenata nesumnjivo su destruktivne orijentacije. Želja da se otkriju njihovi izvori najzad ishodi u umetničkom preobražavanju – namesto samodestruktivnih dolaze samostvaralačke tendencije! Koje će svoje ovaploćenje pronaći bilo kao muzička ideja, poetska metafora, književna tema, naučni problem ili vizuelna slika. Studija Alberta Rotenberga na nekoliko nivoa zadovoljava interes široke i stručne publike za fenomen uzroka i nastanka kreativnosti. Objektivan i nepristrasan stil analize, dugotrajna i seriozna posvećenost temi, izbegavanje popularnih redukcionističkih simplifikacija, nastojanje da se dubinski pronikne u tajnu stvaranja, istinsko razumevanje ambivalentnih emocija latentno ili otvoreno prisutnih kod umetnika kao neophodnog sastojka njihovih dela, precizno formulisanje janusovskih i homoprostornih procesa, puna svest o postojanju i krucijalnom značaju estetskog faktora, nesebična namera da se psihoterapijom i poboljšanjem ukupnog psihološkog stanja ne izgubi potencijal za kreativnost, odricanje važnosti postojećih tumačenja i jednoznačnog izjednačavanja kreativnost i ludila. Mada i dalje ostaje otvorena „večita“ dilema da li uopšte treba da se upuštamo u proces raščlanjavanja i demistifikacije umetničkog nagona – ili samo pasivno uživamo u konzumiranju njihovih vrhunskih „proizvoda“ – Rotenberg je ozbiljno, stručno i iskreno motivisan željom za samim uvidom, pružio jedno moguće viđenje iz vizure svoje specifične profesije. Što nipošto ne znači da su ovim pruženi definitivni odgovori niti da bi neumornom traganju ove vrste (ikada) trebalo da dođe kraj.