Izazovi globalnog parazitizma

Elemente tog sistema lako je utvrditi, samo se treba osvrnuti oko sebe i ponešto pročitati. Nedavno su kod nas objavljene dve zanimljive studije iz kojih se dosta toga može saznati o pravom licu sistema u kome živimo. Jedna je Jirgena Elzesera, političkog analitičara, Nacionalna država i fenomen globalizacije[1], a druga Jovana Dušanića, profesora monetarne ekonomije i bankarstva, Dolarska alhemija i kazino ekonomija[2]. Obe studije saglasne su u dve stvari: globalizacija je samo drugi naziv za konstituisanje svetske finansijske oligarhije i za korišćenje finansijskog kapitala, oslobođenog kontrole nacionalnih država, kao glavnog sredstva globalne dominacije i eksploatacije; i drugo, monetarna strana tog sistema, koja je direktno privezala SAD kao državu za svetsku finansijsku oligarhiju, jeste što je u tom sistemu dolar dobio funkciju svetskog novca. Tako svetska finansijska oligarhija i politički moćnici iz SAD deluju kao savezničke frakcije jedne te iste svetske elite, koja održava i bezobzirno širi globalni sistem eksploatacije, od kojeg i ima najviše koristi.

Ideja globalizacije, po Elzeseru, može se izraziti u nekoliko neoliberalnih mantri: ceo svet mora biti jedno tržište; sve mora da bude na prodaju; svako mora da bude na prodaju (str. 6). To je ideologija globalnog krupnog kapitala koji hoće da preuzme sve nacionalne privrede, sa svim njihovim bogatstvima, i integriše ih u postojeći hijerarhijski sistem eksploatacije i dominacije. Na vrhu tog sistema su svetski finansijski oligarsi, sa sedištem u Njujorku i Londonu, i njihovi politički pomagači, sa sedištem u Vašingtonu. Ispod njih su niži ešaloni kapitalista iz Evrope, sa političkim pomagačima iz Brisela. Na dnu te strukture moći je „domaća kompradorska elita“, kako ih naziva Dušanić, lokalni političari, biznismeni, novinari i ekonomisti, čiji je osnovni zadatak pretvaranje domaćeg stanovništva u mirnu, poslušnu i za sistem lako iskoristivu radnu snagu.

Glavni neprijatelj globalnog kapitala i njegovih političkih pomagača jeste demokratija izgrađena u pojedinim nacionalnim državama. Demokratija omogućava da se slobodno stvara osećaj nezadovoljstva među stanovništvom, da se taj osećaj u javnosti proširi i da se preko parlamenta pretoči u konkretne mere kojima se ograničava sistem iskorišćavanja. Pošto je glavna forma demokratije nacionalna država, ona se najbolje suzbija ograničavanjem suverenosti[3]. Nacionalne države se optužuju da „guše tržište“ i ubeđuju da se odreknu svake ekonomske regulative, kao što se od njih traži da, u ime regionalnih „integracija“, prenesu svoje pravo na upravljanje društvom na regionalne birokratske strukture (kao što je ona u Briselu). Kada se siromašan čovek jednom odrekne slobode u korist moćnika, on tu slobodu, docnije, vrlo teško može da vrati. Odricanje nacionalnih država od ekonomske i političke suverenosti (tj. od demokratije) znači ne samo to da će svetski finansijski oligarsi postati još bogatiji, a svetski politički moćnici još moćniji. To odricanje znači da će ojačati sistem koji oligarhe i moćnike povezuje, sistem koji im upravo i donosi bogatstvo i moć[4].

Najbolje se ta greška, po Elzeseru i Dušaniću, vidi po posledicama „deregulacije finansijskih tržišta“, tj. po posledicama odricanja nacionalnih država od kontrole novca. Do 1957, naime, nacionalnim zakonodavstvima je bilo uređeno da poslovne banke ne smeju da primaju uloge u stranoj valuti, niti da daju kredite u stranom novcu. Svi poslovi su se obavljali u domaćem novcu, a finansijski kapital nije mogao da se uvećava spekulativnim operacijama na račun realne privrede. Prvu brešu je 1957. napravila britanska vlada, u nastojanju da Siti učini svetskim finansijskim centrom. Pošto su, od tada, banke iz Sitija dolare plasirale dalje kroz kredite, mogle su da daju više kamate na depozite, zbog čega su se tamo stali slivati „slobodni dolari“ iz celog sveta[5]. Kapital je počeo da vrši pritisak i na druge vlade da otpočnu sa „deregulacijom“ finansijskog tržišta. Vlade su, pod udarima raznih kriza, popuštale, pa se, u narednih četrdeset godina, odigralo pravo takmičenje u „deregulaciji“. Tako je, na kraju, tokom 1980-ih, napuštena čak i kontrola poslovanja banaka, bankarskog trgovanja vrednosnim papirima i berzanskih špekulacija, što je strahovito uvećalo moć finansijskog kapitala.

Treba reći da je ova „deregulacija“ često bila praćena direktnim korumpiranjem političara od strane finansijske oligarhije. Elzeser navodi primer ukidanja Glas-Stigalovog zakona (Glass-Steagall Act) iz 1933. godine. Taj zakon, donesen nakon sloma berze iz 1929, branio je bankama da novac ulagača plasiraju tako što bi banke same osnivale špekulantske firme-kćerke. Da bi ovaj zakon bio ukinut Chase Manhattan Bank i Citicorp su, kako nas Elzeser obaveštava, potrošile 100 miliona dolara na na lobiranje članova Kongresa (30). Na taj i slične načine, banke su se izborile i za pravo da svoja kreditna potraživanja pretvaraju u hartije od vrednosti (tzv. derivate) i dalje ih prodaju na tržištu[6]. Bez kontrole države, ovo je dovelo do prave eksplozije spekulativnog kapitala. Banke su, recimo, svoje problematične stambene krede „prepakivale“ u hartije od vrednosti koje su, zatim, prodavale velikim berzanskim firmama (kakve su, u SAD, Fani Mej i Fredi Mek[7]), a ove, dalje, brojnim kupcima hartija od vrednosti. Krajnji kupci, primamljeni visokim dividendama, nisu ni znali šta tačno kupuju, a banke su dobijeni novac ulagale u odobravanje novih problematičnih kredita. Ova tipična špekulativna „piramida“ rasla je sve dok je bilo svežeg novca[8], a kada se rast zaustavio i sve se srušilo, ulagačima su u rukama ostale bezvredne obveznice. No, umesto da proglasi bankrot banaka, politička klasa SAD je sa više od hiljadu milijardi dolara javnog novca intrevenisala kako bi spasla ovaj deo oliharhijskih struktura.

Ovakvim i sličnim operacijama, kojima je stvaran novac „ni iz čega“, finansijska oligarhija je u SAD uspela da stvori ogroman fiktivni (virtuelni) kapital. Tako je vrednost transakcija nad „derivatima“, povećana sa hiljadu milijardi dolara, početkom osamdesetih, na 1,4 miliona milijardi dolara, danas. Dakle, za 1.400 puta![9] U SAD je stvorena ogromna masa tzv. finansijskih aktiva, koja danas višestruko premašuje vrednost realnog sektora ekonomije. Tako je finansijski kapital praktično „pojeo“ industrijski. „Udeo profita finansijskih institucija“, piše Elzeser o stanju u SAD (39), „u ukupnoj dobiti preduzetničkih firmi (prema porezima) skočio je sa manje od 5 posto 1982, na 41 posto 2007“. Danas u SAD preko 40 posto porodica ima u vlasništvu nekakve vrednosne papire. Finansijski kapital donosio je višu stopu prinosa od industrijskog, a sa druge strane, globalizacija je omogućila da se industrijska proizvodnja prebaci u zemlje istočne i jugoistočne Azije (gde je cena radne snage 35 puta manja nego u SAD). Tako su SAD, sa globalizacijom, krenule u pravcu prave deindustrijalizacije. U industriji SAD sada radi manje od 10 posto radne snage (39) – kao na samom početku industrijskog doba![10] Od industrijske, SAD su postale finansijsko-špekulantska nacija. „Od zemlje marljivih i štedljivih radnika i inovatora, kako je ostatak sveta video SAD početkom 20. veka, ona se krajem veka pretvorila u zemlju spekulanata i pohlepnih potrošača“ (Dušanić)[11].

Ali, ovaj preobražaj jedne industrijske nacije u finansijsko-špekulantsku, ne bi bio moguć bez pretvaranje dolara u svetski novac i bez ogromne privilegije za SAD koju tako skrojen sistem proizvodi. SAD su iz Drugog svetskog rata izašle sa neokrnjenom i ojačanom privredom. Zato je na međunarodnoj konferenciji, u Breton Vudsu (1944), dolar prihvaćen kao svetska obračunska jedinica[12]. Za vrednost dolara, izraženu u zlatnoj podlozi, jamčila je američka centralna banka – tzv. Sistem federalnih rezervi (Federal Reserve System). To je bila institucija koja je štampala novčanice, ali koja je bila (i ostala), kako skreće pažnju Dušanić, u vlasništvu desetak najbogatijih američkih porodica (Rokfeler, Rotšild, Kenedi…). Kada je, međutim, De Gol, krajem šezdesetih godina, pokušao da francuske rezerve dolara pretvori u zlato, pokazalo se da je samo pet odsto dolara pokriveno zlatnim rezervama. Dolar bi zato bio brzo izgubio svoj status svetskog novca da nije bilo politike. SAD je, naime, početkom 1970-ih, dao političku zaštitu autoritarnim režimima u zemljama OPEK-a pod uslovom da fakture za naftu obavezno budu izražene u dolarima. Sve zemlje koje su kupovale naftu od sada su morale najpre da kupe dolare[13]. Kako je, nekako u isto vreme, američka vlada i formalno ukinula zlatnu podlogu dolara, SAD su se našle u privilegovanom položaju da mogu da odštampaju (ili bankarski pripišu) onoliko zelenih novčanica koliko im je potrebno.

To je SAD stavilo u izuzetno povlašćeni položaj. Visoki standard cele nacije više nije zavisio samo od kvaliteta proizvedene robe, već se oslanjao i na štampanje novca. Vremenom, proizvedene robe je bivalo sve manje, a odštampanog novca sve više. Već sredinom 1990-ih samo je svaka šesta dolarska novčanica u opticaju bila pokrivena realnom proizvodnjom ili štednjom (E, 33). Već početkom sledeće decenije došlo je do prave eksplozije fiktivnog dolara. Samo između 2001. i 2005. Federalne rezerve su uvele više dolara u opticaj (bankarskim pripisivanjem i štampom) nego za prethodnih 200 godina! (E, 33). Da iza visokog standarda SAD ne stoji realni rad vidi se i po visini spoljnotrgovinskog deficita, koji je za period 2002–2007. iznosio 3.700 milijardi dolara, kao i po visini deficita državnog budžeta, koji bi 2009. mogao dostići čak 1.800 milijardi dolara. (Radi poređenja, budžet čitave Srbije tek neznatno prelazi 10 milijardi dolara!). Sav taj deficit pokriva se emisijom dolara i pominjanih hartija od vrednosti koje kupuju stranci. „Tako je među SAD i ostalim delovima sveta stvorena svojevrsna `podela rada`“, objašnjava Dušanić. „Pojednostavljeno bi se moglo reći da Amerika troši robu koja je proizvedena u drugim državama, a te iste države svojom štednjom finansiraju američku potrošnju. SAD ostaje jedino da štampaju novac i na bazi njega emituju sve sofisticiranije hartije od vrednosti“[14].

Izlaz iz ovog nemogućeg položaja, za većinu čovečanstva, bio bi, po Elzeseru i Dušaniću, obnavljanje nacionalne suverenosti, uključiv i kontrolu nad finansijskim kapitalom, kao i napuštanje dolara kao svetskog novca. Ali, u međuvremenu su nacionalne države oslabile, a globalni sistem, sa opasnom Imperijom u svom središtu, veoma ojačao. SAD raspolažu bogatstvom i vojnom silom kojoj se malo ko može suprotstaviti. One same više godišnje ulože u naoružanje nego sledećih 17 država na svetskoj rang listi! (uključiv Rusiju i Kinu; E, 42). To je, naravno, zato, kaže Elzeser, što „vrednost američkog dolara, koji više i nije pokriven realnom produkcijom, sada zavisi od sposobnosti američke vojske da kontroliše svetsko tržište (pre svega rezerve energije)“ (E, 50). Male zemlje stoga, pogotovo pojedinačno uzev, teško da imaju ikakvu šansu da se otrgnu od prinudnog finansiranja ovog glavnog „svetskog reketaša“ i „svetske mafije“, koja stoji iza njega. Male zemlje nisu samo ucenjene vojno, one su zaposednute finansijski, imovinski, politički, a naročito duhovno. One nemaju ni elitu, koja bi ih mogla povesti u izbavljenje. Jer, većinu tih perifernih naroda u svetskom sistemu ne vodi demokratski odgovorna politička klasa, već lokalni ekonomsko-politički kolaboranti Imperije.

Jedine ko imaju šanse jesu velike zemlje, Rusija i Kina, pre svih. Kina je uspela da sačuva ekonomsku suverenost i da, u poslednjih nekoliko godina, polovinu svojih ogromnih deviznih rezervi (od blizu 2.000 milijardi dolara) pretvori u drugu valutu, zlato ili vrednosne papire koji nemaju veze sa spekulativnim „derivatima“. Kina je po Africi i Aziji pokupovala velika nalazišta nafte i drugih prirodnih bogatstava, a u EU je masovno kupovala modernu tehnologiju. Tako je ona počela da se priprema za novi udar svetske ekonomske krize, koji može nastupiti onda kada taj prenaduvani balon globalnog finansijskog kapitala konačno pukne.

Jer, u tome su saglasni i Elzeser i Dušanić, kriza je samo površinski sanirana i samo je pitanje kada će se vratiti svom žestinom. Naime, te hiljade milijardi dolara koje su SAD upumpale u svoj bankarski sektor uskoro će ponovo pokrenuti kreditno tržište i balon će ponovo krenuti da raste. Andrej Kobjakov, profesor Ekonomskog fakulteta na Lomonosovu i koautor knjige Zalazak imperije dolara i krajPax Americana[15], koja je još 2003. predvidela sadašnju krizu, prognozira da će „već posle 2010. početi da se naduvava novi mehur od sapunice, a oko 2012. on će pući i počeće da se naduvava novi. Poslednja kriza će biti negde između 2012. i 2015. godine. Tada će doći do smene celog finansijskog sistema i biće izmenjeni i osnovni finansijski igrači. Tada ćemo među glavnim igračima imati Kinu“[16].

Stvaranje novog globalnog finansijskog sistema ne može da se ne odrazi i na političke odnose u svetu, pa i u Evropi. Možda će u novim okolnostima i manje zemlje dobiti šansu da se iščupaju iz kandži „svetskog reketaša“. Ne vidim zašto srpska elita ne bi počela makar ozbiljno da razmišlja o tome?

(kraća verzija ovog teksta objavljena je u Pečatu, broj 94)