Изазови глобалног паразитизма

Елементе тог система лако је утврдити, само се треба осврнути око себе и понешто прочитати. Недавно су код нас објављене две занимљиве студије из којих се доста тога може сазнати о правом лицу система у коме живимо. Једна је Јиргена Елзесера, политичког аналитичара, Национална држава и феномен глобализације[1], а друга Јована Душанића, професора монетарне економије и банкарства, Доларска алхемија и казино економија[2]. Обе студије сагласне су у две ствари: глобализација је само други назив за конституисање светске финансијске олигархије и за коришћење финансијског капитала, ослобођеног контроле националних држава, као главног средства глобалне доминације и експлоатације; и друго, монетарна страна тог система, која је директно привезала САД као државу за светску финансијску олигархију, јесте што је у том систему долар добио функцију светског новца. Тако светска финансијска олигархија и политички моћници из САД делују као савезничке фракције једне те исте светске елите, која одржава и безобзирно шири глобални систем експлоатације, од којег и има највише користи.

Идеја глобализације, по Елзесеру, може се изразити у неколико неолибералних мантри: цео свет мора бити једно тржиште; све мора да буде на продају; свако мора да буде на продају (стр. 6). То је идеологија глобалног крупног капитала који хоће да преузме све националне привреде, са свим њиховим богатствима, и интегрише их у постојећи хијерархијски систем експлоатације и доминације. На врху тог система су светски финансијски олигарси, са седиштем у Њујорку и Лондону, и њихови политички помагачи, са седиштем у Вашингтону. Испод њих су нижи ешалони капиталиста из Европе, са политичким помагачима из Брисела. На дну те структуре моћи је „домаћа компрадорска елита“, како их назива Душанић, локални политичари, бизнисмени, новинари и економисти, чији је основни задатак претварање домаћег становништва у мирну, послушну и за систем лако искористиву радну снагу.

Главни непријатељ глобалног капитала и његових политичких помагача јесте демократија изграђена у појединим националним државама. Демократија омогућава да се слободно ствара осећај незадовољства међу становништвом, да се тај осећај у јавности прошири и да се преко парламента преточи у конкретне мере којима се ограничава систем искоришћавања. Пошто је главна форма демократије национална држава, она се најбоље сузбија ограничавањем суверености[3]. Националне државе се оптужују да „гуше тржиште“ и убеђују да се одрекну сваке економске регулативе, као што се од њих тражи да, у име регионалних „интеграција“, пренесу своје право на управљање друштвом на регионалне бирократске структуре (као што је она у Бриселу). Када се сиромашан човек једном одрекне слободе у корист моћника, он ту слободу, доцније, врло тешко може да врати. Одрицање националних држава од економске и политичке суверености (тј. од демократије) значи не само то да ће светски финансијски олигарси постати још богатији, а светски политички моћници још моћнији. То одрицање значи да ће ојачати систем који олигархе и моћнике повезује, систем који им управо и доноси богатство и моћ[4].

Најбоље се та грешка, по Елзесеру и Душанићу, види по последицама „дерегулације финансијских тржишта“, тј. по последицама одрицања националних држава од контроле новца. До 1957, наиме, националним законодавствима је било уређено да пословне банке не смеју да примају улоге у страној валути, нити да дају кредите у страном новцу. Сви послови су се обављали у домаћем новцу, а финансијски капитал није могао да се увећава спекулативним операцијама на рачун реалне привреде. Прву брешу је 1957. направила британска влада, у настојању да Сити учини светским финансијским центром. Пошто су, од тада, банке из Ситија доларе пласирале даље кроз кредите, могле су да дају више камате на депозите, због чега су се тамо стали сливати „слободни долари“ из целог света[5]. Капитал је почео да врши притисак и на друге владе да отпочну са „дерегулацијом“ финансијског тржишта. Владе су, под ударима разних криза, попуштале, па се, у наредних четрдесет година, одиграло право такмичење у „дерегулацији“. Тако је, на крају, током 1980-их, напуштена чак и контрола пословања банака, банкарског трговања вредносним папирима и берзанских шпекулација, што је страховито увећало моћ финансијског капитала.

Треба рећи да је ова „дерегулација“ често била праћена директним корумпирањем политичара од стране финансијске олигархије. Елзесер наводи пример укидања Глас-Стигаловог закона (Glass-Steagall Act) из 1933. године. Тај закон, донесен након слома берзе из 1929, бранио је банкама да новац улагача пласирају тако што би банке саме оснивале шпекулантске фирме-кћерке. Да би овај закон био укинут Chase Manhattan Bank и Citicorp су, како нас Елзесер обавештава, потрошиле 100 милиона долара на на лобирање чланова Конгреса (30). На тај и сличне начине, банке су се избориле и за право да своја кредитна потраживања претварају у хартије од вредности (тзв. деривате) и даље их продају на тржишту[6]. Без контроле државе, ово је довело до праве експлозије спекулативног капитала. Банке су, рецимо, своје проблематичне стамбене креде „препакивале“ у хартије од вредности које су, затим, продавале великим берзанским фирмама (какве су, у САД, Фани Меј и Фреди Мек[7]), а ове, даље, бројним купцима хартија од вредности. Крајњи купци, примамљени високим дивидендама, нису ни знали шта тачно купују, а банке су добијени новац улагале у одобравање нових проблематичних кредита. Ова типична шпекулативна „пирамида“ расла је све док је било свежег новца[8], а када се раст зауставио и све се срушило, улагачима су у рукама остале безвредне обвезнице. Но, уместо да прогласи банкрот банака, политичка класа САД је са више од хиљаду милијарди долара јавног новца интревенисала како би спасла овај део олихархијских структура.

Оваквим и сличним операцијама, којима је стваран новац „ни из чега“, финансијска олигархија је у САД успела да створи огроман фиктивни (виртуелни) капитал. Тако је вредност трансакција над „дериватима“, повећана са хиљаду милијарди долара, почетком осамдесетих, на 1,4 милиона милијарди долара, данас. Дакле, за 1.400 пута![9] У САД је створена огромна маса тзв. финансијских актива, која данас вишеструко премашује вредност реалног сектора економије. Тако је финансијски капитал практично „појео“ индустријски. „Удео профита финансијских институција“, пише Елзесер о стању у САД (39), „у укупној добити предузетничких фирми (према порезима) скочио је са мање од 5 посто 1982, на 41 посто 2007“. Данас у САД преко 40 посто породица има у власништву некакве вредносне папире. Финансијски капитал доносио је вишу стопу приноса од индустријског, а са друге стране, глобализација је омогућила да се индустријска производња пребаци у земље источне и југоисточне Азије (где је цена радне снаге 35 пута мања него у САД). Тако су САД, са глобализацијом, кренуле у правцу праве деиндустријализације. У индустрији САД сада ради мање од 10 посто радне снаге (39) – као на самом почетку индустријског доба![10] Од индустријске, САД су постале финансијско-шпекулантска нација. „Од земље марљивих и штедљивих радника и иноватора, како је остатак света видео САД почетком 20. века, она се крајем века претворила у земљу спекуланата и похлепних потрошача“ (Душанић)[11].

Али, овај преображај једне индустријске нације у финансијско-шпекулантску, не би био могућ без претварање долара у светски новац и без огромне привилегије за САД коју тако скројен систем производи. САД су из Другог светског рата изашле са неокрњеном и ојачаном привредом. Зато је на међународној конференцији, у Бретон Вудсу (1944), долар прихваћен као светска обрачунска јединица[12]. За вредност долара, изражену у златној подлози, јамчила је америчка централна банка – тзв. Систем федералних резерви (Federal Reserve System). То је била институција која је штампала новчанице, али која је била (и остала), како скреће пажњу Душанић, у власништву десетак најбогатијих америчких породица (Рокфелер, Ротшилд, Кенеди…). Када је, међутим, Де Гол, крајем шездесетих година, покушао да француске резерве долара претвори у злато, показало се да је само пет одсто долара покривено златним резервама. Долар би зато био брзо изгубио свој статус светског новца да није било политике. САД је, наиме, почетком 1970-их, дао политичку заштиту ауторитарним режимима у земљама ОПЕК-а под условом да фактуре за нафту обавезно буду изражене у доларима. Све земље које су куповале нафту од сада су морале најпре да купе доларе[13]. Како је, некако у исто време, америчка влада и формално укинула златну подлогу долара, САД су се нашле у привилегованом положају да могу да одштампају (или банкарски припишу) онолико зелених новчаница колико им је потребно.

То је САД ставило у изузетно повлашћени положај. Високи стандард целе нације више није зависио само од квалитета произведене робе, већ се ослањао и на штампање новца. Временом, произведене робе је бивало све мање, а одштампаног новца све више. Већ средином 1990-их само је свака шеста доларска новчаница у оптицају била покривена реалном производњом или штедњом (Е, 33). Већ почетком следеће деценије дошло је до праве експлозије фиктивног долара. Само између 2001. и 2005. Федералне резерве су увеле више долара у оптицај (банкарским приписивањем и штампом) него за претходних 200 година! (Е, 33). Да иза високог стандарда САД не стоји реални рад види се и по висини спољнотрговинског дефицита, који је за период 2002–2007. износио 3.700 милијарди долара, као и по висини дефицита државног буџета, који би 2009. могао достићи чак 1.800 милијарди долара. (Ради поређења, буџет читаве Србије тек незнатно прелази 10 милијарди долара!). Сав тај дефицит покрива се емисијом долара и помињаних хартија од вредности које купују странци. „Тако је међу САД и осталим деловима света створена својеврсна `подела рада`“, објашњава Душанић. „Поједностављено би се могло рећи да Америка троши робу која је произведена у другим државама, а те исте државе својом штедњом финансирају америчку потрошњу. САД остаје једино да штампају новац и на бази њега емитују све софистицираније хартије од вредности“[14].

Излаз из овог немогућег положаја, за већину човечанства, био би, по Елзесеру и Душанићу, обнављање националне суверености, укључив и контролу над финансијским капиталом, као и напуштање долара као светског новца. Али, у међувремену су националне државе ослабиле, а глобални систем, са опасном Империјом у свом средишту, веома ојачао. САД располажу богатством и војном силом којој се мало ко може супротставити. Оне саме више годишње уложе у наоружање него следећих 17 држава на светској ранг листи! (укључив Русију и Кину; Е, 42). То је, наравно, зато, каже Елзесер, што „вредност америчког долара, који више и није покривен реалном продукцијом, сада зависи од способности америчке војске да контролише светско тржиште (пре свега резерве енергије)“ (Е, 50). Мале земље стога, поготово појединачно узев, тешко да имају икакву шансу да се отргну од принудног финансирања овог главног „светског рекеташа“ и „светске мафије“, која стоји иза њега. Мале земље нису само уцењене војно, оне су запоседнуте финансијски, имовински, политички, а нарочито духовно. Оне немају ни елиту, која би их могла повести у избављење. Јер, већину тих периферних народа у светском систему не води демократски одговорна политичка класа, већ локални економско-политички колаборанти Империје.

Једине ко имају шансе јесу велике земље, Русија и Кина, пре свих. Кина је успела да сачува економску сувереност и да, у последњих неколико година, половину својих огромних девизних резерви (од близу 2.000 милијарди долара) претвори у другу валуту, злато или вредносне папире који немају везе са спекулативним „дериватима“. Кина је по Африци и Азији покуповала велика налазишта нафте и других природних богатстава, а у ЕУ је масовно куповала модерну технологију. Тако је она почела да се припрема за нови удар светске економске кризе, који може наступити онда када тај пренадувани балон глобалног финансијског капитала коначно пукне.

Јер, у томе су сагласни и Елзесер и Душанић, криза је само површински санирана и само је питање када ће се вратити свом жестином. Наиме, те хиљаде милијарди долара које су САД упумпале у свој банкарски сектор ускоро ће поново покренути кредитно тржиште и балон ће поново кренути да расте. Андреј Кобјаков, професор Економског факултета на Ломоносову и коаутор књиге Залазак империје долара и крајPax Americana[15], која је још 2003. предвидела садашњу кризу, прогнозира да ће „већ после 2010. почети да се надувава нови мехур од сапунице, а око 2012. он ће пући и почеће да се надувава нови. Последња криза ће бити негде између 2012. и 2015. године. Тада ће доћи до смене целог финансијског система и биће измењени и основни финансијски играчи. Тада ћемо међу главним играчима имати Кину“[16].

Стварање новог глобалног финансијског система не може да се не одрази и на политичке односе у свету, па и у Европи. Можда ће у новим околностима и мање земље добити шансу да се ишчупају из канџи „светског рекеташа“. Не видим зашто српска елита не би почела макар озбиљно да размишља о томе?

(краћа верзија овог текста објављена је у Печату, број 94)