Dominik de Vilpen: „Krik koji tera zle duhove “

Prikaz knjige: Dominik de Vilpen „Krik koji tera zle duhove “, Orpheus, Beograd, 2006.

Ne dešava se retko da delo privuče pažnju usled toga što je autor već poznat u bilo kojoj oblasti javnog života. To se može dogoditi i u ovom slučaju. Dominik de Vilpen se školovao da bi se profesionalno bavio književnošću i pravom, ali se ipak našao u centru političkog života Francuske. Nakon toga što je zauzimao različite položaje u Ministarstvu inostranih poslova, Vilpen je u maju 2005. postao premijer Francuske Vlade. Kao aktivni učesnik u politici našeg doba, ovaj autor teško da može da razočara prikazom stanja današnje politike. Veoma zanimljiv stil pisanja koji praktično vuče napred uz simboličke prikaze koji su čvrsto povezani sa realnošću teško da mogu čitaocu dozvoliti predah. Iznoseći vlastite stavove o krizi svoje nacije, Vilpen ne propušta da ih potkrepi citatima Tokvila, Boaloa, Monteskjea, Rusoa ili Sen-Simona. Neosporno široko obrazovan, autor ipak ostaje veran sopstvenoj viziji. Njegov analitički duh se pokazuje u strukturi dela - Vilpen započinje prodiranjem u „dubinu nacionalne duše“ (str. 15.) kako bi otkrio njenu suštinu, ambicije, probleme; zatim ukazuje na karakteristike sadašnjosti kojima politika mora da se prilagodi i koje zahtevaju njenu promenu; i na kraju, poziva na mirnu reformu koja će ponovo oživeti duh nacije, povratiti autoritet vlasti i vratiti Francuskoj vodeću ulogu na kontinentu.

Večito razjedinjena, teturajući se između pobune i pokornosti, inovativnog duha i konzervatizma, Francuska je ipak izgradila briljantnu istoriju. Suočena sa zahtevima sadašnjice, a i dalje nemoćna da se oslobodi tradicije i osmeli na nove koncepcije, ova zemlja je sa čela prešla u senku Evrope. Pitanje koje autor postavlja jeste „Da li će Francuska postati ostrvo prepušteno fantaziji i tako opravdati kritike zbog prazne nadmenosti, ili će pak, verna samoj sebi, smoći snage i imaginacije da još jednom iznenadi?“ (str. 3). Vlast je nekada odlučivala, pružala potporu i smernice društvu, uživala potpuno poverenje građana i tako imala legitimitet u pravom smislu. „Na glasanje se išlo kao na misu: iz ubeđenja“ (str. 9.), danas su se stvari promenile, građani bojkotuju izbore, ne odazivaju se ili se udružuju u protivničke tabore. Osećajući se nesigurnom, vlast danas samo zauzima prostor, a ništa ne čini. Šta predstavlja uzrok ovakve nestabilnosti vlasti, njene udaljenosti od građana?

Zahtevi današnjeg vremena se razlikuju od zahteva nekada. Došlo je vreme nestabilnosti, vreme ispunjeno protivrečnostima, vreme opšteg ludila. Tržište preuzima vodeću ulogu na svetskoj sceni što stvara sve veće razlike kako između država tako i unutar jednog naroda. Znanje je sve obimnije i dostupnije, toliko da preti da se okrene protiv čoveka. Kakav paradoks – „s jedne strane uvek sve šira znanja...., a sa druge satrven moral, etika bez aure, smisao koji izmiče“ (str. 49.)! U takvom svetu koj e g karakteriše individualnost, pojedinac postaje sve nemoćniji, nesigurniji, s jedne strane suviše daleko od kolektivnog duha, a sa druge jedini spas vidi u vlasti. Međutim, kako o Francuskoj sve više odlučuje međunarodno tržište, a sve manje Parlament, vlast ostaje nemoćna. „Kakva je to vlast koja ne može ništa?“ (str. 10). Takva vlast izaziva nepoverenje što utiče na kidanje svih tradicionalnih činioca integracije koji predstavljaju suštinu nacije – koheziju društva i volju za zajedničkim život o m (str. 62).

„Došlo je vreme obnove“ (str. 2), veruje Vilpen, promene koja je neophodna kako bi se sprečio „posmrtni marš“ (str. 2) nacije. U tom cilju, vlast mora raskinuti tako čvrste veze sa tradicionalnim osnovama, ostaviti se ideologije i postati pragmatična. U ovom svetu stalnog nadmetanja na svetskoj pozornici, akcija je jedini način da se opstane, vidljivi rezultati su jedini način da vlast povrati poverenje i okupi građane oko jedinstvenog projekta. Ono što staje na put reformi jeste strah koji se krije u srcu francuske tajne, „strah koji se proteže kroz vekove i daje odnosu vlasti i društva dobar deo njegove osobenosti“ (str. 17.). Zaplašena paradoksom vremena, ogorčenom gomilom koja nezadovoljstvo iskazuje na ulicama, vlast se plaši da deluje, plaši se neuspeha, negodovanja. U takvom stanju, kako ne zapasti u „iskušenje bekstva u konzervativnost?“ (str. 50.) Zadržavanje starog izgleda dvora bez stare funkcije ne rezultira neuspehom, ali ne može ni da promaši. Vlast postoji, ali ne dela – dakle nema greške. Podrška je obezbeđena, bar na neko vreme, jer tu su dvorjani, ti zaljubljenici u vlast koji sve čine da joj se približe, da zadrže svoj status, ostvare vlastiti interes. Dvorski duh, koji je vlasti uvek bio potreban (str. 99.), kako veruje naš autor zajedno sa Sen-Simonom, i ta zaljubljenost u vlast, jeste ono što je stalno razdire. Odobravanje radi interesa, smena radi položaja, ali nikako podsticaj na delatnost.

Vlast se mora suočiti sa zahtevima današnjice, zalečiti rane koje joj ne daju napred, pobediti strah i krenuti putem reforme. Usled straha što „u Francuskoj reforma izgleda protiv prirode; kao da je jedino revolucija u stanju da pobedi tromost i nametne obnovu“ (str. 145.), što dokazuje i Francuska revolucija iz 1789., Vilpen u kantijanskom duhu naglašava da reforma mora biti mirna i bez nasilja. U suprotnom, kada poredak biva menjan pobunama, onaj koji ga sledi postaje nesiguran, uvek preti kontrarevolucija, „ono što je rođeno iz mača moralo je nastradati od mača“ (str. 34.). Time se stvar ne rešava, već se samo strah produbljuje i jedinstvo nestaje. Pogledati u oči stvarnosti i odgovoriti na njene izazove, to je rešenje. Vlast se mora prilagoditi vremenu jer „ svako doba donosi poseban duh, i ono što pristaje jednom sputava drugo“ (str. 25.). Reforma podstaknuta duhom današnjice, mora se proširiti na čitavo društvo, zahvatiti njegovu strukturu. Ova reforma nije samo politička, već se ona mora proširiti i na polje kulture, intelekta i etike. Mirna revolucija mora ponovo humanizovati svet, postaviti čoveka u centar i ne dozvoliti mu da padne u senku vlastitih izuma. Cilj je uskladiti evoluciju koja napreduje nepredvidivom brzinom i čoveka koji se sporo menja, ostvariti pomirenje etike i napretka, ekonomije i morala, vlasti i naroda. Poslednji imperativ reforme jeste „prihvatanje kulture rizika i slobode, priznavanje sveta takvog kakav jeste, potvrda volje uprkos strahu“ (str. 142-143.). Vratiti smisao pojedincu integrišući ga u državu u koju veruje, jedini je odgovor vremenu.

Ovakva promena svakako zahteva kormilara, lidera koji može odgovoriti na izazov. Potrebni su kormilari „koji pružaju ruku na obe strane, dovoljno daleko u prošlost da okupe, dovoljno daleko u budućnost da bace sidro, ostave znak; zglobni ljudi, ljudi-raskršća, uspravni ljudi“ (str. 152.). Njihova uloga nije da vuku društvo, već da pojedince podstaknu da izvor pokreta nađu u sebi samima. Potrebni na svim stupnjevima društvene lestvice, ovi kormilari objedinjujući u sebi tradiciju i inovaciju, ideologiju i rezultat, moral i snalažljivost, za cilj sebi postavljaju opšti interes u kojem mora biti istaknuta uloga pojedinca. Jedino na taj način vlast može povratiti poverenje i legitimitet koji odatle proističe, nacija jedinstvo, a građanin smisao zajedničkog života. Primer ovakvog lidera Vilpen vidi u generalu de Golu koji je uspeo da reformiše vlast, „koji je odabrao put stalnog prilagođavanja savremenosti“ (str. 44). Usled toga što vreme zahteva brzinu, da bi se rezultati postigli, mora se naglo reagovati uz opasnost negodovanja i ne prihvatanja. Sudbinu odbacivanja od vlastitog naroda kome se čini dobro, doživeo je i sam de Gol.

Postojanje Evropske Unije koja diktira pravila tržišta nije uzrok pada Francuske sa vodeće pozicije. Neodlučnost vlasti da se oslobodi anksioznosti koja je vuče konzervatizmu, sve veće udaljavanje od građana i nesigurnost u sopstvene postupke, jeste ono što uzrokuje njenu stagnaciju. Danas je od važnosti „mudra kombinacija nacionalnog prostora, gde se prednost daje demokratiji i evropske zajednice, koja valorizuje naše ekonomske prednosti“ (str. 191.) Izolacija nacije s jedne strane, i razjedinjenost naroda sa druge, ne može doneti rezultat. Jedino saradnja uz osećaj pripadnosti jednoj grupi može pokrenuti pojedince da napreduju, što dalje ima široke posledice.

Uhvaćena u koštac sa zahtevima savremenog sveta, Francuska mora da skupi snage da se uzdigne iz pepela prošlosti. Teturajući se između straha i ambicije, uvek bačena na dve suprotnosti, ova zemlja kao Feniks mora ponovo oživeti i vratiti svoj nestali sjaj. Vilpen veruje da „Francuska posrće, ali ne pada. Fascinantna nacija koja šibana vetrovima i olujama, omamljena ili poletna, bdi kao Garguj u svom kamenom snu“ (str. 3.). Izlažući analizu trenutnog stanja svoje nacije i načina da se ponovo pokrene, autor ovim delom pruža prvi kamen temeljac „kao poziv, neposredan ali bratski, francuskoj vernosti, volji i imaginaciji“ (str. 7.). Zli duh koji je opseo njegovu zemlju, mora biti odagnan krikom Garguja koji želi da zbaci okove i otrgne se od palube. Zaneseni zamkama vremena koje kao da protiče bez nas, mogli bismo svi, ma kojem narodu da pripadamo, oslušnuti ove vapaje, osloboditi se okova, vratiti nacionalni duh i smisao zajednice, da bismo mogli uspravne glave da odgovorimo na izazove sadašnjice.