Agresija, civilizacija i moral

Knjiga Dobrice Ćosića “Vreme zmija”, a mogla bi imati i naslov “Vreme zveri”, pisana je lomovima, pa i razaranjem celokupnog bića njenog autora. Nijedna knjiga druge vrste ne piše se tako. Reči i pojmovi nisu u stanju da izraze suštinu, dubinu i obim velikog zla. Ono, sa sebi svojstvenim užasima, izmiče definisanju i odgovarajućem opisu.

Dvadeset četvrti mart 1999. godine, kada je otpočela agresija NATO-a na našu zemlju, predstavlja datum-međaš najnovije istorije Srbije. Ali, on ima prelomni značaj i za globalna kretanja, nastala nakon te agresije. Jer je na sastavu vekova ponovo pogažen međunarodni pravni poredak, na najgrublji način uspostavljen primat nasilja nad pravdom, pseudolegalnosti nad legitimitetom, mračne strane evropskog duha i političke prakse nad oslobodilačkom, laži nad istinom, mržnje i ravnodušnosti nad saosećajnošću sa žrtvama.

Knjiga koju večeras predstavljamo javnosti prožeta je ličnim kategoričkim imperativom njenog pisca da se mora ustati protiv novog varvarstva koje se samoprikazuje kao humanizam, ali i protiv damaće beskrupulozne vlasti. Sledeći taj imperativ, pri čemu je varvarstvo Zapada glavni uzročnik zala koje je pretrpela, i još trpi Srbija, Dobrica Ćosić ide do kraja, čak i preko kraja. Ništa ne ostaje u pozadini njegovog stava, nikakva polovična misao, nikakva odstupnica. On se, čak, uveren da ne postoje izgledi za pobedu Srbije nad Atlantskim savezom, pita ima li dovoljno hrabrog i odgovornog čoveka koji bi odmah potpisao kapitulaciju, da naša zemlja ne bi doživela takva ubijanja i razaranja od kojih se ne bi mogla oporaviti. Ne čini to iz kukavičluka nego zbog ogromnog straha za njenu sudbinu. Ali, na drugim mestima knjige on podržava otpor vojske Jugoslavije agresiji i ne odobrava potpisivanje kapitulacije kada je do nje došlo kao završne tačke tragedije naše države u tom, kako kaže, “malom svetskom ratu” najmoćnije vojne organizacije sveta protiv jedne sitne, iznutra i spolja rarazorene balkanske zemlje.To dvojstvo svesti, ta unutrašnja pocepanost, pa i razapetost, nisu uslovljeni toliko ličnošću Dobrice Ćosića koliko su nastali pod dejstvom postmodernog, visokoefikasnog, sofistikovanog varvarstva, koje je u stanju da uništi život kao takav, na jednoj, i piščeve odanosti svojoj zemlji, na drugoj strani. Odatle proizlaze nedoumice, lične aporije i neprkidna prenapregnuta moralna odgovornost ne samo za javnu reč nego i za intimnu misao.

Ta se autorova odgovornost očituje i u još jednom smislu. On pokazuje genezu i kontinuitet zločinstava albanskih ubica, otimača i palikuća nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji u dugom istorijskom razdoblju. Međutim, čim  saznaje za zločine srpskih oružanih formacija nad albanskim civilnim stanovništvom, za progone, posebno za ubistva pripadnika tog stanovništva, on se nedvosmisleno, više puta, zalaže za najoštrije kažnjavanje i javnu osudu njihovih naredbodavaca i izvršilaca. Odbacuje mit o izvornoj nevinosti i pravdoljubivosti srpskog naroda kao takvog, ali i njegovu satanizaciju, koja je bila nužan i veoma važan sastojak agresije.

Knjiga “Vreme zmija” prvenstveno je moralno razotkrivanje zločinačkih svojstava Zapada, koja su imanentna njegovoj civilizaciji, mada se on ne sastoji samo iz njih. Ali spoznaja da Zapad nije utemeljen samo na zločinstvima, već, pretežno na normativnoj ravni, i na univerzalnim ljudskim vrednostima, potpuno je nevažna onda kada se upravo zločinstvo sručilo na Srbiju. No, ta knjiga je i svojevrsna rasprava autora sa samim sobom, ispovest duboko uznemirenog čoveka usled zbivanja koja prete iščeznućem njegove države i njegovog naroda. Pojedine formulacije nastale su u grču, u trenucima teškog pesimizma i prenaglašenih generalizacija koje su prvenstveno psihološki uslovljene. Ima u njoj i nekih protivrečnosti, koje, uglavnom, proističu iz istog korena, kao i stavova s kojima se ne moramo saglasiti. Ali, sve to ne dovodi u pitanje srž knjige – njenu čvrstu moralnu podlogu, oštrinu dijagnoze stanja našeg društva, posebno Srbije kao države, ali i sveta u celosti, oštroumnih predviđanja razvoja događaja. Ima tu i uvida od teorijskog značaja, s filozofskim obeležjima.

I u ovoj knjizi se vidi da Dobrica Ćosić nije samo svedok svog vremena, uznemiren čovek i pisac, nego i čovek koji pokušava da preusmeri tok događaja, da smanji tragediju Srbije i patnje njenih žitelja. Mnogo je inicijativa u tom smeru preduzimao, ali uzalud, ne svojom krivicom. Sve su se plele oko njegove osnovne ideje, davno formulisane, ideje pravedne podele Kosova i Metohije, istorijskog sporazuma Srba i Albanaca, koja je i danas jedino razumna, što ne znači da je samim tim ostvarljiva. Razum i politika sile nikada ne idu skupa. Bez primene te ideje zadugo se ugrađuje žarište budućih oružanih sukoba u ovom delu Balkana, možda i u širim razmerama, mada nije sigurno da ih ne bi bilo i ako bi se ona u praksi institucionalizovala. Ipak, manja je verovatnoća da bi ti sukobi buknuli razornom snagom u slučaju njenog opredmećenja. Razume se, pod uslovom da iza njene primene stanu sve svetske sile i međunarodni pravni poredak koji bi bio u stanju da pruži jamstvo održivosti takvog rešenja, što iz sadašnje perspektive nije izgledno. Ne vidim onaj, preko potreban i dovoljno jak alternativi put – Srbiju razboritosti, mere i sposobnosti da sebe nađe u surovom svetu nasilja i moći, da izađe iz stanja koje je mnogo teže od krize.

Duhovna životnost jednog naroda biva satrvena kada mu  se ubije istorijska memorija. A negova razboritost nestaje ako ne razume u kakvom svetu živi. To posebno važi za male narode.

Ali, šta znači razumeti svet u kome živimo? Prilagođavati mu se takvom kakav jeste, makar bio u znaku nadmoći zla koja se svakodnevno očituje, ili se zlu suprotstavljati? Kako Srbija može opstati u svetu u kome dominira logika tehnološki usavršenog nasilja, svevlsti najmoćnijih država i korpracija? Svetu u kome je sistem čija su to tri stuba - pravi subjekt planetarnih zbivanja, a njegove vodeće personifikacije uglavnom su izvršioci te logike? Prva pretpostavka političke trezvenosti jeste shvatiti prirodu tog globalizovanog sistema, to da je on anonimni tvorac dugih istorijskih talasa i da je fenomen Kosova neodvojiv od njegove rprodukcije, premda se ne može njome u potpunosti objasniti.

A kada je reč o čuvanju istorijske memorije, u našem slučaju posebno iskustava agresije država NATO-a na Srbiju, mora se naglasiti da patriotizam koji vazda mora biti kritički, neprofiterski, nemanipulativni, a naročito nepoprskan krvlju nevinih, nikako nije nešto bivše, konzervativno, isključivo vezano za nacional-šovinizam. Naprotiv, to je, posebno kada je sopstvena zemlja spolja napadnuta, primarna moralna i šira egzistencijalna kategorija u čijem je jezgru otpor zločinačkom nasilju, te stoga i borba za univerzalne vrednosti slobode, pravde i ljudskog dostojanstva. Ali se još nešto mora istaći kada se govori o patriotizmu.

Šta je patriotizam i kako je moguć, ako većinu naroda zahvata duhovna, pre svega moralna trulež, unutrašnje politčko neprijateljstvo i socijalni darvinizam, ako na površinu izbija socijalni mulj, a njegov znatan deo ulazi u takozvanu “elitu”? Gde je u takvim prilikama tačka oslonca patriotizmu kao etički zasnovanom rodoljublju koje nikad ne prelazi u nečoveštvo? Ne bi se smelo zaboraviti da patriotizam prolazi kroz um, srce, ali i kroz stomak, kroz bitnu razliku između bede i nagrabljenog bogatstva, ponor između sitih i gladnih, koji će, bojim se, sve više obeležavati društvo u kome živimo i sistem brutalnog kapitalizma. Patriotska svest kao identitetska svest nužno prolazi i kroz pitanja za šta i za koga se boriti, kakva država zavređuje mogućnost pogibije, je li ona na nivou otadžbine kao moralne zajednice. Ne smemo, takođe, smetnuti s uma da je raspodela smrti u Vojsci Jugoslavije za vreme agresije uglavnom pratila raspodelu bogatstva i moći. Ginuli su prvenstveno oni koji su bili poreklom iz nižih klasa i slojeva. To što je većina građana Srbije ustala protiv agresije nije bilo motivisano odbranom duboko korumpirane države i njenih vlastodržaca, nego osećajem da se mora suprotstaviti očiglednom zlu koje preti novim ropstvom i masovnim uništenjem.

To su oni uvidi od kojih treba poći u čitanju i razumevanju knjige o kojoj večeras razgovaramo. Tragedija Srbije mora se smestiti u taj širi civilizacijski i svetsko-egzistencijalni kontekst. Ona je daleko od istorijske epizode. Jer je znak epohe koja nastaje. Godine 1999. pred nasiljem NATO-a kapitulirao je svet, tačnije, ono što je u njemu ulivalo nadu,  a ne samo Srbija. Kapitulirao je, istina ne prvi put, i Zapad nasleđa klasične grčke misli, Spinoze, Kanta, Huserla, Getea, Rasela, i da ne nabrajam dalje.  

Mnogo dokaza pruža ova knjiga o moralnom debaklu najšireg obima u svetu kada je napadnuta Srbija. I opominje na činjenicu da zlo ne samo može proći nekažnjeno nego se putem organizovane laži i prikazivati kao izvorno dobro i u to uveravati mnoštvo ljudi.

Dozvolite mi da tome dodam još neke dokaze, sadržane u mojoj knjizi “Plamen i ugarak”, koju sačinjavaju dnevničke zabeleške vođene za vreme bombardovanja naše zemlje.

Spoljnopolitički komentator New YorkTims-a Tomas Fridman napisao je: “Hajde da vidimo šta će 12 nedelja nešto manje hirurški preciznog bombardovanja učiniti. Pružimo šansu ratu.”. Bil O’ Rajli, komentator televizijskog Foks njuz kanala, nije se kolebao da kaže: “…Ja bih se opredelio za totalno uništavanje. Svaki cilj je OK. Ja bih upozorio ljude... da to dolazi… ali bih sravnio tu zemlju da se u njoj ništa ne bi kretalo”. U vestima BBC-ja rečeno je da je bombardovanje Kosova “pesma anđela”. U vreme masovnog terora nad Srbima i njihovog proterivanja s vlastitih ognjišta, Bernar Kušner je izjavio da je “Evropa… rođena na Kosovu, Evropa ljudskih prava, bratstva”. Visoki američki funkcioner, prema verodostojnom svedočenju, rekao je novinarima u Rambujeu: “Mi smo namerno postavili prepreku tako visoko da se Srbi ne mogu prilagoditi”. Černomirdin je prilikom kućne posete svom prijatelju Alu Goru kazao ”Ja predstavljam Rusiju, i ja ću da izigravam čekić, ali mi treba i nakovanj”. Helmut Kol je još 1998. godine izjavo: “Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu”. Dejvid Obej, američki kongresmen, u televizijskoj emisiji uzvikuje ”Srbi su svinje”. Tadašnji predsednik Narodne skupštine Francuske izjavljuje “Srbi su đubre”, a 1995. predsednik Republike Francuske kaže “…Srbi su narod bez zakona i vere. To je narod razbojnika i terorista.” Američki general Majkl Šort obznanjuje metod ubijanja žitelja Srbije ovim rečima: ”…Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh”, a Vesli Klark daje sledeća uputstva svojim “milosrdnim anđelima”: “…sve treba rasturiti, uništiti i pretvoriti u prah i pepeo.”

Veoma je malo bilo  političara, novinara i intelektualaca od imena na Zapadu (među ovim poslednjim izdvaja se velika figura Noama Čomskog), koji su zauzimali objektivne, nezatrovane stavove o Srbiji i Srbima. Zašto je to tako bilo, i još se provlači takozvanim “javnim mnenjem” većine zapadnih zemalja – posebna je tema.

Iako se moramo do kraja zagledati u zločine, a nije ih malo, koji su vršeni nad drugim narodima u ime patriotizma i srpske države, ne možemo ostati skrštenih ruku nad organizovanom lažju o humanim ciljevima agresije, lažju koju je podržavao i Vaclav Havel, satanizacijom našeg naroda kao takvog, i prihvatati ih kao sudbinu. Protiv generalizovane mržnje i laži vredi se boriti istinom, valjanom državom, dobrim životom, dostojanstvom i prezirom, nikako snishodljivošću.

Glavno pitanje kada se zamislimo nad ovom Ćosićevom knjigom, i ne samo nad njom, jeste ima li smisla i opravdanja pružati otpor mnogostruko jačoj sili osvajača, ako se unapred zna da se ona ne može pobediti. To pitanje zadire u bit moderne istorije srpskog naroda i šire – žitelja Srbije u celosti. Ali, ono je i u osnovi morala svakog pojedinca. Iza njega je, zapravo, odnos prema životu i njegovoj vrednosti, veličini žrtve za slobodu i njenoj ceni. U njemu se sudaraju dva načela. Njihov sukob se mnogo puta otvarao pred srpskim narodom i svima drugima koji su delili njegovu sudbinu. Reč je o načelu :”Bolje grobom nego robom” i njemu suprotnom : ”Robom ikad, grobom nikad”. Prema njima se grade dve lične i kolektivne filozofije življenja. To su dva suprotstavljena egzistencijalna izbora u ili-ili situacijama. Za oba se mogu naći argumenti “za” i “protiv”. Niko ne bi smeo sebi dati pravo da bespogovorno presuđuje o tome šta se mora izabrati. Može se braniti samo vlastiti autonomni izbor i za njega snositi odgovornost. Jer se, u krajnjoj liniji, radi o odnosu spram mogućnosti sopstvene neprirodne smrti, pogibije.

Srpski narod u nadmoćnoj većini, ali i mnogi pripadnici drugih naroda i etničkih grupa koji su s njime živeli, birali su prvo načelo. Ogromna većina ostalih malih balkanskih, i uopšte evropskih naroda, opredeljivala se za ono drugo.

Kakav je bilans izbora tih suprotstavljenih načela filozofije življenja, ranije i sada? I u ovom slučaju ne može biti jedinstvenog i opšte prihvaćenog odgovora. Bilans zavisi od toga šta se uzima za ključno merilo vrednosti življenja i istorijskog napretka.

Svakako, život jeste temelj svih vrednosti. Ali, je li svaki život vredan življenja? Što se mene tiče, nema svaki život vrhunsku vrednost. Život u ropstvu, beskonačnom i nepodnošljivom poniženju, kao i patnji izazvanoj nekim tiranskim sistemom, ili, pak, puko pretrajavanje i gmizanje, nema neku posebnu vrednost, ako je uopšte ima. Ne odupreti se užasavajućem zlu koliko nam snaga dopušta, jeste potiranje samog smisla življenja.

Kada se takav stav zauzme moraju se podneti, lično, svojom kožom, i sve posledice koje on sobom nosi, bilo da je reč o pojedincu, bilo narodu. Takav izbor koji je vršio srpski narod i svi oni koji su delili korpus vrednosti na temelju tog izbora, o čemu Ćosić piše celog svog života, mora se imati na umu kada se teži objasniti otkud to da se najveći deo građana Srbije opredeli za otpor agresiji, iako se znalo da je vojni poraz od Atlantskog saveza neuporedivo verovatniji od pobede nad njime. Naravno, taj izbor ne treba mistifikovati. Bilo je potiranja njegove etičnosti i šupljina u njemu. Na jednom mestu u ovoj knjizi Dobrica Ćosić kaže da smo (misli na Srbe) istrpeli genocid, ali smo ga i činili. “Etničko čišćenje” i genocid suprotni su pravednosti odbrambenom karakteru rata. Sve se to mora uračunati u prirodu, moralni i istorijski završni račun i najnovijih ratova na području druge po redu Jugoslavije, uvek konkretnom analizom svakoga od njih.

Na drugoj ravni analize te oslobodilačke istorijske vertikale, uz koju ide i ona vazalska i ulizička, kao manjinska, mora se, s obzirom na strahovitu cenu žrtvovanja za slobodu koju kako Ćosić pokazuje u ovoj, kao i gotovo u svim drugim svojim knjigama, nijedan drugi narod u Evropi nije tako skupo plaćao – osvetliti jedno novo pitanje: kako preživeti u krajnje kritičnim istorijskim časima, a ne zapasti u poništenje samog smisla kolektivnog i individualnog postojanja? Iz njega sledi niz novih pitanja. Do koje granice žrtvovanje za slobodu ima svoje opravdanje? Je li ta granica u tome da ne izgine većina naroda, i kolika većina? Ko o tome može da odlučuje i kako?

Ni sloboda nema smisla ako zbog nje nestane bezmalo celokupan narod. Kome onda treba takva sloboda? Mora se razmišljati o tome može li se nekako napraviti mudra kombinacija tih načela koja omogućuje opstanak, ali ne vodi u ropsko poniženje. To posebno važi za srpski narod, ranije i sada.

U tom ključu čitam ovu knjigu Dobrice Ćosića, čoveka koji toliko preispituje svoje izbore da to ide do vlastite moralne i političke vivisekcije.

Svodne misli ovog mog izlaganja su sledeće. Agresija na Jugoslaviju jedan je od očiglednih dokaza vojnog uspeha, ne i trijumfa, ali i moralnog poraza politike zla u današnjem svetu. Otpor koji su građani Srbije u pretežnoj većini (a manjim delom i Crne Gore) pružili toj agresiji ne samo da je opravdan nego je i prvi, istorijski značajan primer suprotstavljanja male i slabe zemlje najvećoj sili savremenog sveta. Na najdubljoj saznajnoj i aksiološkoj ravni agresija je manifestacija ontološke strukture zla, koje se, ako se računa količina smrti, izazvana ljudskom rukom i namerom, povećava iz veka u vek. Pa se postavlja pitanje svih pitanja: može li svet, i pod kojim uslovima, eventualno, biti bolji nego što jeste. U predvidljivom vremenu suočavaćemo se sa svetom nasilja koje dobija sve razornije vidove.

Na prostorima na kojima obitavamo od ključnog značaja je smanjivanje međusobnog satiranja i mržnji naroda koji tu žive, a svi su redom istorijska sitnež, najčešće instrumentalizovana za interese različitih imperija. Srbija može opstati samo kao osnažena, demokratska, socijalno pravedna država, s elitama iz kojih se rađaju stvaraoci-vizionari, elitama koje su negacija politikantske borbe za plen, koje u svom biću sjedinjuju istorijsku inovativnost, kompetentnost, hrabrost i poštenje. Bez tih uslova Srbija neće moći da izbegne nova Kosova, državna, socijalna, istorijska.

Ostaje nada u mogućnost smanjivanja zla u svetu i na tlu na kome živimo, kao i dužnost delanja u tom smeru. Na toj nadi i praksi koja od nje polazi sve se drži, i sve je neizvesno. Tako sebe razumem, kao i suštinu ove knjige Dobrice Ćosića.

(Izlaganje autora na promociji knjige Dobrice Ćosića ,,Vreme zmija’’, održane 24. marta 2009. na Kolarčevom narodnom univerzitetu)