Zašto nisam za ulazak u NATO

(Politika, 14.1.2010)

Valja da se založimo i za konstruktivan pristup ruskoj inicijativi za novi međunarodni ugovor o bezbednosti.

Nedavno sam o tome između ostalog napisao i ovo: „Na Zapadu ima moćnih krugova koji se nadaju da će Srbija korak po korak ići mnogo dalje od Partnerstva za mir prećutno postajući barem faktički deo NATO. Da tamošnji prijatelji, neprijatelje neću ni da pominjem, ne bi i dalje bili u nedoumici, možda bi bilo uputno da naši građani što pre referendumom odluče da li i dalje podržavaju ili odbacuju Deklaraciju Narodne skupštine Srbije o ’vojnoj neutralnosti’ jednoglasno usvojenu 26. decembra 2007” („Sud ne može protiv Rezolucije SB UN“, Politika, 26. decembra).

Pre nekoliko godina bio mi je prilično ubedljiv argument prema kome treba da se što više vežemo za NATO, ako mora i punopravnim članstvom, da ne bismo uskoro bili opasno okruženi državama koje su njegovi članovi. Međutim, taj razlog mi poodavno više ne izgleda uverljiv jer ne vidim ko bi nas van tog budućeg okolnog vojnog prstena napao, a ne verujem ni da bi to NATO učinio zato što ne želimo da se „učlanimo“.

To pogotovo ne smatram realnom opasnošću otkad je predsednik SAD Barak Obama izjavio: „Amerika neće nikad nametati bezbednosni aranžman nijednoj zemlji. Da bi bilo koja zemlja, primerice, postala član organizacije kakav je NATO, većina njenog naroda mora da odluči da to učini; da preduzme reforme; ona mora da bude u stanju da doprinese misiji tog saveza. Dozvolite mi da budem jasan: NATO treba da teži saradnji sa Rusijom a ne konfrontaciji sa njom.” (Iz govora diplomcima Nove ekonomske škole u Moskvi, 7. jula 2009) A valja se setiti i poruke Andersa Foga Rasmunsena, generalnog sekretara NATO: „Pozdravljam korake koje je Srbija nedavno preduzela kako bi poboljšala saradnju sa NATO, a na građanima Srbije je da odluče da li je članstvo u našem savezu od koristi za Srbiju.” (14. decembar 2009)

Valja podsetiti da je merodavno političko, pravno i moralno izjašnjavanje naših građana za „vojnu neutralnost“ dosad obavljeno samo posredno kroz Narodnu skupštinu (nju stalno potvrđuju i istraživanja javnog mnjenja). Takođe treba istaći da bi bez sumnje bilo najdemokratskije da se taj stav proveri putem njihovog neposrednog odlučivanja.

Evo šta je o tome po ko zna koji put izjavio predsednik Srbije Boris Tadić (prema Tanjugu odgovarajući 29. decembra 2009. na RTS-u na pitanja građana): „Govoreći o NATO, Tadić je rekao da referendum o članstvu u alijansi nije imperativ, ali je njegov politički stav da se referendum mora održati. Veliko je pitanje da li će Srbija ikada organizovati referendum na temu ulaska u NATO, rekao je Tadić i podsetio da postoji skupštinska rezolucija o vojnoj neutralnosti Srbije. Integracija u NATO, kako je naglasio Tadić, nije na dnevnom redu i nije uslov za ulazak u Evropsku uniju.“

Pledirajući za otvaranje javne rasprave kao pripreme za referendum, rasprave koja je neophodna i stoga što neke razlike u izjavama naših zvaničnika izazivaju zabunu, želim da se u nju unapred uključim i ovako:

Eventualnim „učlanjenjem“ u NATO, samo bismo ometali temeljno preispitivanje njegove uloge i poboljšanje njegovih odnosa sa Rusijom. Zato valja da se založimo i za konstruktivan pristup ruskoj inicijativi za novi međunarodni ugovor o bezbednosti.

A da NATO često ne zna ni šta bi sa sobom, videlo se po tome što je proširenje svoje uloge potražio u „humanitarnom“ napadu na jednu „moćnu“ Srbiju (i Crnu Goru). Kao zemlja koja toliko drži do svoje nezavisnosti i dostojanstva, mi treba da se ograničimo na bilateralnu vojnu saradnju sa SAD, Rusijom, zemljama EU, Kinom, Indijom...

Sasvim nam je dovoljno Partnerstvo za mir sa NATO. Ako bismo postali članica NATO, ne bismo mogli da zadržimo tesne veze ni sa vrlo brojnom i značajnom grupacijom „nesvrstanih zemalja“. A ne bismo očuvali ni ugled zemlje koja principijelno učestvuje u mirovnim misijama UN.

U mere za izgradnju i njihovog međusobnog poverenja spadala bi sigurno i javna saglasnost SAD i Rusije da će poštovati odluku Srbije da ostane van vojnih saveza. Zašto na to ne bi pristale i SAD ako već, kako vele njihovi zvaničnici, hoće da „resetuju“ odnose sa Srbijom! Bio bi to lep primer i za ostale slučajeve gde postoji takmičenje SAD i Rusije za vojni uticaj.

Pluralizacija – umesto singularizacije – spoljne i bezbednosne politike spada u „inteligentnu moć“ male države, pogotovo Srbije u kojoj većinski narod sebe tradicionalno shvata kao „velikomali narod“ (moj izraz). Ta mnoštvenost usmerenosti (koja je zamenila jedinost karakterističnu za prve dosovske godine posle prevrata 2000) predstavlja reakciju i na ogromnu promenu u međunarodnoj konstelaciji moći koju najviše karakterišu susretne tranzicije SAD i Rusije. SAD se nalaze u prelazu od hibrističkog osećanja i ponašanja kao da su „supersila“ (i to jedina) do uviđanja i delanja da su tek jedna od velesila (doduše u nekim oblastima moćnija od ostalih). A Rusija u prelazu od depresivnog samoosećanja i ponašanja kao da je mala sila, do samorazumevanja i delanja kao velesile.