Vučić u sudaru sa topništvom i zrakoplovstvom Hrvatske – još jedno propagandno patriotisanje

Da li je neko dosada čuo zvanično saopštenje Vlade Republike Srbije u vidu izjave ili demarša, odnosno, video državnu odluku sa konkretnim merama, povodom navodnog naoružavanja Hrvatske, koja će, je l’ te, ugroziti odbranu i bezbednost ostatka naše zemlje (za Kosmet ne moramo da brinemo, čuva ga NATO)?

Da li je o tome raspravljala Narodna skupština i usvojila obavezujuću rezoluciju ili odgovarajuću deklaraciju? Da li je Ministarstvo spoljnih poslova uputilo pismo Savetu bezbednosti UN i pod obavezno OEBS-u, kojim smo do skora predsedavali da apsurd bude veći? (OEBS je, za one neupućene, organizacija koja brine, između ostalog o skoro svakoj puščanoj cevi u Evropi, a i šire, i to preko snažnih mehanizama u skladu sa obavezujućim međunarodnim sporazumima. No, o tome nešto kasnije).

Zašto ćute Ministarstvo odbrane i Generalštab Vojske Srbije i ne upućuju protestnu ili sličnu notu i koje su poteze povukli iz nadležnosti? Da li su povodom toga prekinuli saradnju sa srodnim hrvatskim ministarstvom i tamošnjim oružanim snagama i stornirali aktivni dokument pod nazivom „Plan bilateralne vojne saradnje“ kako za 2015. tako i za ovu godinu, kao i tekuće a brojne aktivnosti u okviru NATO programa „Partnerstvo za mir“?

Zbog čega se, ukoliko smo zaista ugroženi i ako su namere Hrvatske nečasne i agresivne, jer nam baš to saopštava Vučić kao kakav astrolog, ne predlaže izmena „Strategije nacionalne bezbednosti“ i „Strategije odbrane“ od strane nadležnih i ustavno obavezanih? Gde su javne ekspertske rasprave, simpozijumi, okrugli stolovi, paneli?

I na kraju (iako je u slobodnim zemljama ovo na mestu broj jedan) da li se do sada tim povodom oglašavao iz svog ratnog bunkera vrhovno komandujući oružane srpske sile, predsednik Republike, Tomislav Nikolić i šta nam je poručio?

Odgovor je samo jedan i poznat – vrhovni srpski vođa protestantske provenijencije i stremljenja, Aleksandar Vučić, po ustaljenom običaju, evo, još malo pa pune četiri godine, upravlja ovom zemljom tako što mesijanski saopštava svoje lične odluke, analize, procene, namere, ideje, impresije, želje (i sve ostalo što mu padne na pamet, kao i svakom autokrati) na dnevnim i noćnim konferencijama za štampu, u intervjuima ili tako što drži monologe i lekcije novinarima  brecajući se i zastrašujući ih, čime brutalno šalje nesvakidašnje ali veoma jasne poruke svom biračkom telu i ostalim podanicima.

Šta u stvari premijer radi komandujući Srbijom preko malih ekrana, štampanih i ostalih medija, pored toga što suludo i mimo ustaljene prakse u međunarodnim odnosima, optužuje Hrvatsku (za ono što ne treba, a ne za ono za šta stvarno treba!) i izaziva je da njeni činovnici tim povodom presaviju tabak i po ko zna koji put nas tuže međunarodnim sudovima i drugim telima?

Ne samo da izaziva paniku, ne samo da nas gura u defetizam i beznađe, ne samo da unosi smutnju u javnost, on iznad svega ozbiljno i uporno zloupotrebljava funkciju prvog ministra u Vladi Srbije šireći dezinformacije ili poluinformacije, koristi se najčešće prevarama, s jedne strane, a sa druge, odašilje lažnu nadu, obećanja i izmišlja ono što niti može preduzeti, niti je prema Ustavu i zakonima vlastan, niti za tim, neretko, ima bilo kakve potrebe, ali ni mogućnosti ni uslova.

To se stručno naziva – upravlja krizom koja je prethodnih petnaest godina, naravno, planski i vešto izrežirana i pokrenuta. Ili, još preciznije, zemlju vodi kroz takozvani kontrolisani haos – ambijent u kome se od strane zapadnih sila sprovodi najperfidnija okupacija, njeno pljačkanje i dalje čerečenje. U atmosferi stvarnog i do sada neviđenog psihološko-propagandnog rata.

Dakle, dok se narod zabavlja balističkim i ostalim raketama i pancir haubicama, te junaštvom Vučića na novom-starom bojnom polju, za to vreme se u senci i neretko neopaženo povlače ozbiljni antidržavni (politički i posebno pogubni ekonomski) potezi od kojih zavisi sudbina zemlje.

Nema nedelje da on ne pomene naoružavanje Hrvatske. To mu je sjajan razlog i alibi (neko ga je odlično savetovao, a znamo i ko) da na prijemčivoj temi gradi lažnu sliku o sebi kao o patrioti i borcu za nacionalne interese. I teritoriju, naravno – osim prostora Kosova i Metohije koji nikada ne pominje.

Evo koja bi mu pitanja postavio u ulozi novinara RTS-a ili Pinka, recimo, (pored onih najvažnijih u prvih pet paragrafa ovog teksta) i zahtevao da „stručno“ razjasni neke od vojnih i odbrambenih dilema iz našeg a agresivnih iz ugla Hrvatske. Jer, sam tako procenjuje pa shodno tome i brine za naciju.

1. Kako je moguće da nas Hrvatska ugrožava odbrambeno ukoliko je potpisnica svih međunarodnih ugovora i posebno „Sporazuma o sub-regionalnoj kontroli naoružanja“ iz 1996. godine kao i Srbija, zatim,  „Bečkog dokumenta o merama za jačanje poverenja 99 (CSBM)“; pa onda „Dokumenta OEBS o malom i lakom naoružanju (SALW)“, kao i drugih odgovarajućih odluka iz ove oblasti o skladištenju konvencionalnog naoružanja?

Da pojasnim ovo pitanje-odgovor činjenicama od kojih Vučić i njegovi ministri organizovano beže.

„Sporazum o sub-regionalnoj kontroli naoružanja“ koji je na osnovu „Aneksa 1-B“ Dejtonskog sporazuma, potpisan u Firenci 14.juna 1996.godine između: Jugoslavije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, zatim OEBS-a i velikih sila garanta navedenog mirovnog ugovora, detaljno reguliše vojnu problematiku nakon završetka rata.

U tom sporazumu, između ostalog, decidno stoji u članu IV, odeljak 1. tačka 3. (cenim da se nije loše podsetiti), da će bivše zaraćene strane raspolagati sledećom težom borbenom tehnikom:

- Jugoslavija: 1025 borbenih tenkova; 850 oklopnih borbenih vozila; 3750 artiljerijskih oruđa; 155 borbenih aviona; 53 helikoptera za napade;

- Hrvatska: 410 borbenih tenkova; 340 oklopnih borbenih vozila; 1500 artiljerijskih oruđa; 62 borbena aviona; 21 helikoptera za napade;

- Bosna i Hercegovina (skupno): 410 borbenih tenkova; 340 oklopnih borbenih vozila; 1500 artiljerijskih oruđa; 62 borbena aviona; 21 helikopter za napade;

od kojih:

- Federacija BiH: 273 borbena tenka; 227 oklopnih borbenih vozila; 1000 artiljerijskih oruđa; 41 borbeni avion; 14 helikoptera za napade;

- Republika Srpska: 137 borbenih tenkova; 113 oklopnih borbenih vozila; 500 artiljerijskih oruđa; 21 borbeni avion; 7 helikoptera za napade.

Poznato je da je NATO „reformama“ u navedenim državama i u entitetima BiH, ne samo značajno redukovano brojno stanje borbene tehnike, bez koje bilo koja vojska ne predstavlja silu niti može da se bavi uspešnom odbranom, već su se procesi odvijali dominantno na štetu srpske strane.

Primer prvi – protivno slovu Dejtonskog sporazuma ukinuta je Vojska Republike Srpske (doduše i vojska Federacije, ali to njih nije zabrinulo iz poznatih razloga), a da jedan od garanata tog sporazuma – Srbija, u to vreme nije povukla, a to ne čini ni sada, ama baš ni jedan potez na očuvanju najvažnije poluge odbrambenog rata, bez koje ne bi nastala i opstala Republika Srpska.

Primer drugi – uništeno je i rasprodato nesrazmerno više naših tenkova, oklopnih borbenih vozila, artiljerijskih oruđa u Srbiji, nego što je to učinila bilo koja druga strana potpisnica Sporazuma o sub-regionalnoj kontroli naoružanja, tačnije, kada se sabere, sve ostale strane zajedno. Iz jednostavnog razloga – po okončanju rata 91-95. niti Hrvatska niti Federacija BiH nisu raspolagale predviđenom količinom teže borbene tehnike, dok je SRJ imala toga u izobilju.

I šta je u vezi sa navedenim problem našem premijeru, kao i aktuelnom minstru vanjskih dela, Dačiću, čiji resor je primarno zadužen za odvijanje procesa kontrole naoružanja prema navedenom sporazumu?

Treba širokoj javnosti saopštiti da je Srbija ostala bez 800 tenkova (sada ih ima nešto iznad 200), više od 450 oklopnih borbenih vozila, bez 3000 i ko zna još koliko artiljerijsko-raketnih oruđa i tako dalje i tome slično, a to je prilično nezgodno „minsko“ polje.

Onaj „mučenik“ u ostavci dugog trajanja – Bata Gašić, pokušavao je u više navrata da kaže između redova ali i direktno, kako su „žuti“ uništili Vojsku i od nje nameravali da naprave civilnu zaštitu. Međutim, grlo mu se sušilo onda kada je trebao da pojasni – da su sve to prethodnici radili prema nalozima NATO mentora, da su ti isti mentori nasleđeni i srdačno prihvaćeni u zatečenom stanju, da se mentorstvo ne samo očuvalo kroz „Partnerstvo za mir“ u IPAP i SOFA varijanti, već i kud i kamo unapredilo i dostiglo nivo o kome su „žuti“ i svi drugi u zajedničkom kolu, mogli samo da sanjaju.

Ima li potrebe bilo šta više pitati premijera nakon ovoga? Posebno „o strahu“ u vezi 16 američkih raketnih sistema na izdisaju koji će, jel’ te, promeniti „stratešku ravnotežu“ na Balkanu. Što bi se narodski reklo – zemljo otvori se. I to, ne zato što nas obmanjuje, već zato što ponižava stari, prekaljeni ratnički narod.

2. Da li je premijeru poznato – naravno da jeste i odlično barata tim činjenicama – da jednu Vojsku i sistem odbrane, tek na drugom mestu čine oruđa, oružje i oprema. Na prvom, neprikosnovenom, su ljudi, vojnici-borci (a ne „ljudski resursi“) i to u dovoljnom broju, koji se meri stotinama hiljada u ratu za razliku od sadašnjih, merenih desetinama hiljada i to poslednjih 10-tak godina.

Zatim, da bez odgovarajuće i tradiocionalne organizacije i formacije (naučno verifikovane u ratovima) jedino primerene našim vojnogeografskim i ostalim uslovima i parametrima, kao i bez starih dobrih šest elemenata borbene gotovosti od kojih su najvažniji: komandovanje, borbeni moral i mobilizacija, nema ne bilo kakve, već nikakve odbrane.

Spali smo (kao i Hrvati, no, oni ne brigaju iz poznatih NATO razloga) na nekoliko brigada, umesto da je vajni premijer, a neg’dašnji ministar odbrane, za ove četiri godine ako već nije vratio makar korpuse (a mogao je glatko da nije zapadni podanik), onda bar divizije i udvostručio broj mirnodopskih, a učetvorstručio broj ratnih brigada, pukova i samostalnih bataljona.

I vratio nam obavezni vojni rok kako bi smo mladi srpski i ostali svet iščupali iz sveopšte propasti – iz bluda i razvrata, iz farmi, parova, zvezda i zvezdica, iz kandži polupismenih pevaljki, pevača i ostalih najprizemnijih slojeva društva, koji dominiraju medijskom scenom Srbije.

Da se tako dogodilo ne bi sada prepadao srpsku javnost sa nekakvih 16 raketnih sredstava kojima će se Hrvatska „strašno“ naoružati. Tako nešto se ne bi tretiralo ni u fus-notama ozbiljnih vojnih procena, analiza, strategija i doktrina.

Uostalom, setimo se ’99-te – tadašnji državni i vojni vrh se bavio korpusima, divizijama, flotama, skvadronima, vingovima i kakvim ne sve formacijama NATO saveza, koji nas je, kao sila, vojnički šest stotina puta jača od nas, napao uz podršku i preko sedam okolnih banana država. I, šta bi – vojnički su polomili zube i dobrano se izbrukali.

Da uporedimo ovih 16 hrvatskih – Vučićevih „balističkih“ VBR-ova, sa tadašnjom situacijom. Samo u BJR Makedoniji agresor je imao: 16 borbenih grupa sastava ojačanih bataljona (5 oklopnih, 8 mehanizovanih, 1 vazdušnodesantni i 2 padobranska) sa 302 tenka, 605 oklopnih transportera i borbenih vozila, 172 artiljerijska oruđa, 24 borbena i 22 transportna helikopera.

Da li mu je poznato koliko je tada bilo angažovano američkih MLRS M-270 i da li nas je takav podatak tada uplašio i uspaničio?

3. E, sada, jedna od tema, koju bih u ulozi novinara-voditelja obavezno apostrofirao i nastojao da mu podignem „kosu na glavi“. Kako njemu, tako i onima ispred malih ekrana. Dakle, zašto krije kao premijer i bivši ministar odbrane vrlo važne, opredeljujuće činjenice, koje se tiču intezivne vojne saradnje sa Republikom Hrvatskom – na nivou ministarstava odbrane i na nivou oružanih snaga dve zemlje?

Zbog čega ne saopšti naciji da je upravo od 2012.godine, kada je on uzjahao poluge vlasti Srbije, ostvarena puna saradnja dveju vojski. I da je ona intezivirana u narednim godinama.Znači, Vučić taj, a ne, na sveopštu žalost, Tadić ili Šutanovac (čak se ni oni nisu usudili), koji je obezbedio da se saradnja sa Oružanim snagama R.Hrvatske podigne na nivo kakav nemamo, recimo, ni blizu sa Rusijom i ostalim prijateljskim zemljama.

Pa da vidimo navedene činjenice koje proizilaze, podrazumeva se, iz programa „Partnerstva za mir“ i takozvane „bilateralne vojne saradnje“ koju nam diktira NATO:

Srpski i hrvatski načelnici Generalštabova, general Diković i general-potpukovnik Drago Lovrić razgovarali su o bilateralnoj vojnoj saradnji, vojnoj saradnji u okviru regionalnih inicijativa i o savremenim konceptima odbrane. Diković ponudio hrvatskom kolegi Centar za obuku ABHO u Kruševcu i bazu „Jug“ pored Bujanovca, za obuku i vežbe. Usaglašeno da postoji prostor za unapređenje odnosa kroz zajedniku obuku i vežbe, razmenu iskustava u implementaciji podoficirskog kora.

Tokom posete Hrvatskoj, general Diković sastao se i sa predsednikom Republike Hrvatske prof. dr Ivom Josipovićem.  Predsednik Josipović izrazio je zadovoljstvo što Vojska Srbije i Oružane snage Republike Hrvatske sarađuju. Činjenica da vojske sarađuju je velika i važna poruka, istakao je predsednik Josipović.“

General Diković naglasio je da su regionalna saradnja i dobrosusedski odnosi prioritet spoljne politike naše zemlje pa su međunarodne aktivnosti Vojske Srbije okrenute u istom smeru. Razmena kapaciteta i znanja, naročito u oblasti vojne ekonomije, obuke i obrazovanja između vojski Hrvatske i Srbije usmerena je ka očuvanju i unapređenju bezbednosti u regionu.“

Težišne oblasti saradnje Srbije i Hrvatske u oblasti odbrane obuhvataju razmenu iskustava o učešću u multinacionalnim operacijama, trasformaciji oružanih snaga, logistici, atomsko-biološko-hemijskoj odbrani i implementaciji sistema planiranja, programiranja, budžetiranja i izvršenja.“

- 03.2014 – „…ministar odbrane Republike Srbije Nebojša Rodić, koji se nalazi u dvodnevnoj radnoj poseti Republici Hrvatskoj, sastao se sa ministrom odbrane Republike Hrvatske Antom Kotromanovićem.

Ministri su razgovarali o dosadašnjoj bilateralnoj obrambenoj saradnji dve zemlje kao i o mogućnostima proširenja saradnje u oblasti odbrane i bezbednosti. Dvojica ministara složili su se da je odbrambena saradnja dve zemlje u uzlaznoj putanji, što potvrđuje niz započetih i već realizovanih aktivnosti. Kao jedan od primera intenziviranja saradnje istaknuto je održavanje bilateralne vojne vežbe „Zajednički odgovor 14“ koja će se po prvi put održati tokom ove godine.

Obe strane su se usaglasile da kontinuirani dijalog na visokom nivou, kako na bilateralnom tako i na multilateralnom, predstavlja konkretan doprinos stabilnosti, dobroj saradnji zemalja u regionu i razvoju ukupnih bilateralnih odnosa dve zemlje.“

Ovo su samo neke, ali najvažnije aktivnosti najviših ministarskih i vojnih zvaničnika dve zemlje. Za desetine drugih susreta, za zajedničko vežbanje, obuku i prijateljsko i partnersko angažovanje i ispomaganje, bile bi potrebne stranice i stranice teksta.

I čime nas onda zamlaćuje i obmanjuje naš premijer? O kojoj to pretnji i narušavanju vojne ravnoteže zbori iz dana u dan? Čak i više nego što priča bajke o takozvanoj a nepostojećoj vojnoj neutralnosti.

Zbog čega, jednostavno, ne pozove službeni Zagreb i pita ih, u skladu sa postignutim dogovorima – alo, majstori, šta to radite – već opterećuje građane Srbije i dovodi u zabludu, izazivajući strah i paniku?

Da li je o ovim aktivnostima najviših srpskih dužnosnika izveštena naša javnost u udarnim terminima „nacionalnih“ i ostalih dnevnika? Naravno da nije, osim što su na sajtu Ministarstva odbrane sramežljivo postavljena štura saopštenja. Da li se ovim pitanjima bave takozvani novinari-istraživači, i, podrazumeva se, naj-naj-najbolji vojni komentatori? Ma boli ih briga, što bi gubili vreme.

4. I za kraj, da sam na mestu onoga ko intervjuiše našeg vođu, izvukao bih samo nekoliko fotografija i zamolio ga da ih rastumači. Na njima su zabeležni susreti najviših „vojno-redarstvenih dužnosnika Hrvatske i Kosova“, dakle, ministara i načelnika „Glavnih Stožera“, koji se međusobno dočekuju uz najviše vojne i ostale državne počasti. Evo tih simpatičnih sličica koje govore više od bilo kojih reči:

1) Ministar Bezbednosnih Snaga Kosova, Haki Demoli i general Rahman Rama na dočeku u Zagrebu

2) Vojna delegacija iz Hrvatske u poseti  Komandi za obuku Bezbednosnih Snaga Kosova (Vojske Kosova) u Uroševcu

Predsedniče Vlade, ne treba se bojati hrvatskih 16 haubica koje će im Amerikanci svakako isporučiti, busao se u junačke grudi ili ne. Treba se zabrinuti i zamisliti nad surovom i ponižavajućom činjenicom da Hrvatska, kao i ostali NATO saveznici, neskriveno i obilato pomaže Vojsku Kosova svim mogućim sredstvima.

A to znači, sutradan će, ukoliko Aranauti budu krenuli preko Proloma i Kuršumlijske Banje da zgaze slavnu Toplicu Gvozdenoga puka sve do Niša, postrojbe Hrvatske vojske, dao Bog istorija nam o tome govori, svakako učestvovati u stvaranju najavljene Velike Albanije. Su čim ćemo ispred njih?

Dakle, dok se mi zamaramo gde će komšije daleko na severu, negde u prostranstvima Slavonije instalirati islužene američke artiljerijsko-raketne sisteme, dotle će nam oni sa svojim običnim topništvom, zrakoplovstvom i pešadijom, prići sa juga. E, to je stvarna i sasvim realna opasnost. I sramota.

Ili grešim, s obzirom da toga nema u Briselskom izdajničkom paketu? Bar za sada i bar ne javno.

*  *  *

Za kraj, poruka čitaocima – ne treba se bojati stranih plaćenika koji vode Srbiju. Iz dana u dan sve postaje jasnije, čak i onim najblentavijima koji i dalje ne veruju u „teorije“ zavere. Vreme stranih plaćenika ističe, ovako ili onako. Na izborima ili mimo izbora. Kao i u svakoj okupiranoj zemlji.

Problem je u domaćim plaćenicima (oni koji bi o ovim temama morali da pišu i da zvone na uzbunu, a to ne čine), koji nemaju nikakve veze sa NATO inozemstvom. Štaviše, većina njih se gnušaju te strane sveta. No, ipak su plaćenici. Finasiraju ih identifikovani strani plaćenici. A to znači – dođe mu na isto, bio strani ili domaći. Svi su na istom zadatku, kako god da se okrenu. Spreda ili otpozadi, što bi se narodski reklo.

Jer, režim treba po svaku cenu sačuvati. Makar to bilo po onoj junačkoj – do poslednjeg Srbina. I do posledenje pare. Svakako.

(Fond strateške kulture)