Vreme novih heroja

(Politika, 13 maj 2011.)

Tačno 70 godina posle aprilskog rata 1941. i napada sila Osovine na Kraljevinu Jugoslaviju jako sam se obradovao konačnom završetku slučaja generala Trifunovića, ali i izjavi ministarke pravde Snežane Malović tim povodom. Jer konačno sam oslobođen nekih mojih starih zabluda, a neke moje dečačke dileme sada više nisu dileme. Naime, kao što je u SAD često pitanje „šta si radio u ratu tata”, tako sam i ja nekada mog oca često zapitkivao kako to da je kraljevska vojska Jugoslavije tako brzo kapitulirala u aprilskom ratu 1941. godine, kako su to vojnici i oficiri te vojske dozvolili da budu zarobljeni i da Vermahtu ostave toliko ispravnog naoružanja?

Otac je pokušavao da mi objasni da on kao mladi potporučnik kraljevske vojske nije mogao ništa drugo nego da, kada je već zarobljen u luci Kalamata na Peloponezu u Grčkoj, gde se njegova jedinica povukla čekajući britanske brodove radi evakuacije u Egipat, a Nemci su izvršili desant na luku, svoj pištolj baci u more, a svoju oficirsku sablju slomi napola. Nemački pukovnik Maks Šmeling, svetski prvak u boksu, koji je zarobio moga oca, na taj se čin samo prezrivo nasmešio. Pobednici ne poštuju pobeđene.

Posle Drugog svetskog rata, mom su ocu, kao oficiru JNA, njegove kolege sa posla često prebacivale da su ga u aprilskom ratu 1941. zarobili Nemci i da to nije bilo časno. On se branio tako što ih je pitao da li su partizani uvek pobeđivali Nemce u Drugom svetskom ratu? Bila su to demokratska vremena „komunističke diktature”, pa se moglo i to reći.

Moja generacija rasla je u uverenju da predaja nije baš častan vojnički čin. Duboko sam u to verovao. Sada sam oslobođen tog verovanja, zahvaljujući našoj ministarki pravde sklon sam da poverujem u pozitivni predznak svakog akta predaje vojske. Svi oni pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske koji su poginuli u aprilskom ratu 1941. poginuli su dakle uludo. I Spasić i Mašera i Berić i Ferdo Gradišnik i toliki drugi heroji tog rata. Šta su oni tada branili? Jugoslaviju, režim, vojničku i oficirsku čast? Isto to vredi i za pripadnike Vojske Jugoslavije koji su ginuli u ratu nametnutom od NATO-a 1999. godine.

Dve noći tokom ove nedelje proučavao sam sudske odluke u slučaju generala Trifunovića, presudu Vojnog suda u Beogradu, presudu Vrhovnog vojnog suda i presudu Saveznog suda. Čitajući sav taj materijal, iskaze svedoka, optuženih i veštaka može se videti zašto se dogodilo to što se dogodilo. To je tužna i mučna vojnička priča, ne samo o Varaždinskom korpusu već o celoj JNA 1991. godine. Ali i o ljudima u uniformi i onima bez nje. To je, zapravo, priča o Jugoslaviji. Da li ju je trebalo braniti, ili ne? Sada ispada da je nije ni trebalo braniti. Vojnička zakletva, Ustav...?

Dakle, Vrhovni sud Srbije je iskoristio zakonsku mogućnost po članu 423 ZKP, odnosno da postoji „sumnja u istinitost neke odlučujuće činjenice”. Ako je ta sumnja tolika da može dovesti u pitanje zakonitost donete presude, u tom slučaju Vrhovni sud može ukinuti presudu i naložiti da se otkloni ta sumnja. Na prvostepenom sudu je da to ponovno sudi, ali u ovom slučaju je javni tužilac odustao od optužbe. Pravno gledano, vrlo komotna situacija, elegantno završen slučaj. Istina, postojala je izvesna protivrečnost u nalazima svedoka, načelnik generalštaba JNA general Blagoje Adžić je podržao generala Trifunovića, savezni sekretar za narodnu odbranu general Veljko Kadijević nije podržao Trifunovića. Kada je podignuta optužnica za generala Trifunovića, Kadijević nije više bio ministar odbrane, Adžić je vršio tu funkciju, ali je vojni tužilac ipak podigao optužnicu.

Hipotetičko pitanje odbrane generala Trifunovića bilo je „šta bi bilo da su jedinice Varaždinskog korpusa JNA iscrpile sve mogućnosti odbrane i da je došlo do borbi prsa u prsa između vojnika JNA i pripadnika hrvatskih paravojnih snaga, ko bi pobedio s obzirom na brojnost ljudi?” Veštaci su rekli da bi tada JNA izgubila. Ali do te situacije nije došlo pošto se Varaždinski korpus predao posle pet dana rata.

Osnova optužnice za generala Trifunovića bila je da nije iskoristio vatrenu moć svojih jedinica u odbrani garnizona, a da je istovremeno pregovarao o predaji jedinica. Stanje u jedinicama Varaždinskog korpusa nije znala u potpunosti ni komanda Pete vojne oblasti u Zagrebu, a ni Vrhovna komanda u Beogradu. Odgovornost za stanje u 32. korpusu JNA leži i na državnom i vojnom vrhu SFRJ, na strateškom i na operativnom nivou, ali i komanda 32. korpusa je imala svoje radnje činjenja i nečinjenja o kojima bi se dalo diskutovati. Korpus je ostavljen u dubokoj protivničkoj pozadini bez adekvatne popune, ali u sličnoj situaciji bile su i brigade JNA u Dugom Selu i u Jastrebarskom. Pa su izašle netaknute.

Posle predaje 32. korpusa Hrvatska je došla do vojne tehnike vredne 400 miliona dolara. Nekoliko dana posle te predaje pala je kasarna u Bjelovaru, mučki su ubijeni već razoružani oficiri JNA sa pukovnikom Kovačevićem na čelu. Tepić se digao u vazduh.

„Životi mladih ljudi vredniji su od nečijih fikcija i pomračenog uma”, kaže ministarka Malović. Je li to Jugoslavija 1991. bila fikcija, pomračeni um? Uštinuo sam se, možda sam ja sve ove godine, zapravo, fiktivan čovek?