Vladu Republike Srpske neće sastavljati stranci

(NIN 5.8.2010)

Ako su nam oni objašnjavali da Albanci i Srbi nisu mogli zajedno da žive u Srbiji jer se mrze, jer su ratovali, kako da nam objasne da Bošnjaci i Srbi mogu u Bosni?

Milorad Dodik je snažan protivnik slabim predstavnicima međunarodne zajednice koji su preostali u Bosni i Hercegovini“, piše Metju Periš, bivši visokopozicionirani službenik OHR, u autorskom tekstu pod nazivom „Republika Srpska posle osamostaljenja“. „Politika u Federaciji BiH je podeljena između zaraćenih političara iz dve etničke grupe, pet stranaka i deset kantona. U Republici Srpskoj je zato politika izuzetno jedinstvena. Dodik je odlučan i oštrouman, koristi nacionalni ponos svog naroda kao izvor moći i nesumnjivo je trenutno najmoćniji političar u BiH“, napisao je Periš naglašavajući da Dodik deli dosta zajedničkih osobina sa ruskim premijerom Vladimirom Putinom.

Premijer Republike Srpske Milorad Dodik, međutim, reći će da nije zadovoljan sobom. Da uvek misli da je mogao da učini više. I da ne voli poređenja, pa tako odbija i nadimak „Putin iz Laktaša“. „Ne znam po čemu mogu da se poredim sa Putinom, možda po tome što je on zaustavio dramatičan pad Rusije a ja Republike Srpske, ali to je neuporedivo. Potpuno neuporedivo.“

Na pitanje da li je možda to poređenje osnovano zbog „putinovskog shvatanja demokratije“, Dodik se poziva na Obamu. „Zbog poljuljanog jedinstva unutar zemlje Amerika je tražila snažnu ličnost i našla ju je u Obami. I nisam čuo da zbog toga neko govori o ugroženosti demokratije u Americi.“

Sa Miloradom Dodikom razgovaramo u novoj, velelepnoj zgradi Vlade Republike Srpske u Banjaluci. Iako je sredina leta, raspored mu je nakrcan, a teme sastanaka se protežu od međunarodnog prava i mogućnosti proglašenja nezavisnosti do pojačanja Košarkaškog kluba „Igokea“ iz obližnjeg Aleksandrova. Od izricanja mišljenja Međunarodnog suda pravde o Kosovu, kaže, čuo se ili sreo skoro sa svim međunarodnim predstavnicima u Bosni i Hercegovini, sa državnim zvaničnicima Srbije, sa premijerom Slovenije...

„Zemlje koje su priznale Kosovo smatraju da je ovo još jedna potvrda toga da su oni bili u pravu, da će Kosovo nastaviti svoj put i da će kroz vrijeme koje dolazi to svi morati da prihvate. Uključujući i Srbiju, a i Bosnu i Hercegovinu.

Međutim, moja poruka je bila da nije samo Srbija, već da je čitav srpski narod ponižen i potcijenjen ovakvom odlukom u Hagu i mi nismo u mogućnosti da imamo drugu politiku sem da podržavamo Srbiju. Po pitanju ovako osjetljivih stvari politika Republike Srpske će uvijek biti koordinisana sa našim prijateljima; prije svega sa Srbijom, ali i sa Rusijom, Grčkom...“

Da li je u tim razgovorima bilo neprijatnih situacija, nekih direktnih zahteva? Na šta su predstavnici međunarodne zajednice posebno osetljivi?

Bilo je zahtjeva da mi odustanemo od politike sprečavanja da BiH prizna Kosovo, ali sam im stavio do znanja da je to nemoguće i da mi nećemo mijenjati naš stav prema priznavanju Kosova. A stranci su najosjetljiviji kada dovedete u pitanje njihovu iluziju zvanu BiH. Teško je ljudima koji su iz Amerike i zapadne Evrope i koji su zdušno pomagali secesiju Kosova da sad natjeraju sve nas da šutimo o tome, da kažemo - to je izuzetak. Nemoguće je izbjeći paralele. Ako su nam oni objašnjavali da Albanci i Srbi nisu mogli da zajedno žive u Srbiji jer se mrze, jer su ratovali, kako da nam objasne da Bošnjaci i Srbi mogu u Bosni?

Kako mi možemo da živimo u istoj državi sa onima koji uporno negiraju Republiku Srpsku, koji Srbe smatraju zločincima i glavnim krivcima za sve što se dešavalo. Ja sam im poručio da smo mi dobro primijetili da u savjetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde piše da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije suprotna međunarodnom pravu. Mi ne mislimo samo da je to vezano za tu konkretnu deklaraciju, već za deklaracije uopšte. I to će u sagledanju naših pozicija u budućnosti biti važan elemenat.

Metju Periš piše i da je vaš plan za RS postepen, da će se nezavisnosti težiti korak po korak, da će do trenutka kada Republika Srpska bude de fakto nezavisna međunarodna zajednica to jedva primetiti.

Na našem dnevnom redu nije secesija. Ali jeste borba za naš status. I naravno da to može da evoluira i u nekom vremenu dovede nas u drugačiju poziciju kad svi shvate da je BiH nemoguća zemlja. Nisam vidio taj Perišov tekst. Ali riječ je o čovjeku koji je završio aktivan mandat u OHR-u. Kao što je Čarls Kroford, britanski ambasador prvo u Sarajevu pa u Beogradu, tek kad je završio mandat progovorio o dvoličnosti zapadne politike prema Kosovu i BiH. Ali, dok je bio u aktivnoj službi on je sprovodio baš takvu, dvoličnu politiku. Nedavno sam pročitao da je bivši američki ambasador u Beogradu Cimerman napisao da je Amerika najveću grešku napravila što je slijedila Njemačku u priznanju Slovenije i Hrvatske. U godinama kad se to dešavalo oni to nikad ne bi priznali. Sad priznaju. Tako ćemo saznati za deset godina šta se ovdje sve radilo i mešetarilo i šta je ko stvarno mislio.

Kako je Milorad Dodik uopšte prešao taj put od „mlade nade“ međunarodne zajednice, od koga se toliko mnogo očekivalo 1998, do političara koji je 2010. doživljavan kao protivnik međunarodnog faktora u BiH?

Ja sam bio prva nova politička faca koja se 1998. godine pojavila u strukturi vlasti na prostorima bivše Jugoslavije. Na sceni su bili svi oni koji su razbijali Jugoslaviju: Tuđman, Izetbegović, Milošević, Kučan... Smatrao sam da RS ne smije da ide u izolaciju, da je morala da promijeni politiku sukobljavanja sa svima i svakim. I to smo i uradili, ali već u toku tog mog prvog mandata, čim je shvatila da kod mene nema brzine u prenosu nadležnosti na nivo BiH, međunarodna zejednica je izgubila vjeru u mene i okrenula se stvaranju alternativa Miloradu Dodiku. Ali, ta vlada je u vrlo teškim uslovima zaustavila mnoge stvari. I treba biti otvoren i reći da danas nije tako veliki problem braniti institucionalni i politički kapacitet Republike Srpske, kao što je to bilo u vrijeme kada se sumnjalo da krijemo Karadžića, Mladića, kada je socijalni pritisak bio veliki. Tada su ovdje bile angažovane prve violine međunarodne politike. Tu su bili ljudi koji su imali kapacitet i moć da na licu mjesta donose i sprovode odluke. Danas su u Bosni trećepozivci.

Da, ali u tim godinama je izgubljeno mnogo ovlašćenja. Više od 40.

To je tačno. Kao što je tačno da nijedan prenos ovlašćenja u Sarajevo nije donio boljitak RS. I izgubljeno je prije svega zato što su stranci provodili duh a ne slovo Dejtona.

Oni su koristili političko i pravno nasilje, nametali zakone, mijenjali Ustav, sve sa opravdanjem da sprovode Dejton. Jako se teško bilo tome suprotstaviti bez obzira na to ko je bio na vlasti.

Da li je to prošlo vreme? Ili iskušenja tek predstoje? Iz Sarajeva traže ustavne promene sa argumentima da je ovakva BiH nefunkcionalna.

Jeste, to je prošlo vrijeme. Ja sam, u februaru 2006, kada sam postao predsjednik vlade, na stolu imao zahtjev za prenos 14 nadležnosti i oni su i dan-danas tamo. Dakle, ne važe više. A Sarajevo živi u iluziji da će im stranci doći i napraviti državu po njihovoj mjeri. Pogledajte situaciju danas: RS je funkcionalna, institucionalno i politički stabilna, ekonomski se snalazimo bolje nego drugi u regionu. Kad budete u RS imali situaciju kao u Federaciji, da vladu čini pet podjednakih političkih grupacija s kojima se manipuliše na različite načine, onda i RS može da uđe u period nestabilnosti, da uđe u period nemogućnosti formiranja zajedničkog stava i onda će uvijek neki stranac ovdje držati nekog na strani da problematizuje neko pitanje i napravi problem. Strancima treba RS kao problem, a Republika Srpska je jedina zajednica u BiH koja je pokazala da može da bude samoodrživa. I zato su problem Milorad Dodik i SNSD i zato sad sve čine da, ako već ne mogu da nađu nekog ko će da nas pobjedi, da nas bar oslabi da ne možemo sami da formiramo vladu i da zavisimo od nekoga.

Kao što je Đukanović pričao da mu Srbija organizuje opoziciju, vi hoćete da kažete da stranci organizuju opoziciju protiv vas? I to opoziciju u kojoj je najjača stranka SDS.

Decembra prošle godine su stranci krenuli. Očigledan je bio napor struktura zapadnih zemalja; pokušali su da razbiju vladajuću koaliciju i ujedine opoziciju. Jednog iz vlasti, Mladena Ivanića su i izvukli. Druge koje su pokušavali, nisu uspjeli. Prvi put poslije 1996. godine predstavnik američke ambasade ove godine je ušao u prostorije SDS-a. Bili su veoma euforični, vratili su u politiku neke stare likove, poput Čavića, očekivali su da će svjetska ekonomska kriza ovdje napraviti ogromne probleme, da će proljeće donijeti nemire.

Kad se to nije desilo, kad su vidjeli da podrška SNSD-u ne opada, a kako je SDS dodijelio povelju Radovanu Karadžiću, ponovo su zahladili odnose s njima i sada su u fazi realizacije plana - dajte da SNSD bude što slabiji, da nema apsolutnu vlast, da zavisi od nekoga na koga će oni uticati. Ovo je prva vlada koju nisu formirali stranci. A ja im poručujem da ni sljedeću neće praviti.

Hoćete reći da su stranci i vama 1998. sastavljali vladu. Kako to izgleda? Predlažu ko će biti ministri ili...?

Nisu sastavljali u smislu da kažu „ovaj čovjek može, ovaj ne“, ali smo vodili računa da ne bude ministar neko za koga bi rekli da ne može. U to vrijeme se morala tražiti saglasnost OHR-a da li neko može biti ministar ili ne. Pa, 2006. kada sam zakazao prvu sjednicu vlade, došao mi je sekretar i rekao da ima obavezu da prije sjednice vlade u četvrtak sve tačke dnevnog reda i sve materijale dostavi OHR-u do ponedjeljka. I OHR to pregleda u utorak i srijedu i odobri šta može ići na vladu a šta ne može. Ja sam rekao da to odavde više nikad neće otići. Naš rad je transparentan; ako se s nečim ne slažu, mogu da reaguju poslije, ali prije neće reagovati.

A kakve ste odnose sve ove godine imali sa zvaničnim Beogradom? Da li je iz Srbije bilo poziva da se nešto uradi ili ne, kao npr. sada u slučaju Kosova?

Za nas je Srbija - Srbija. RS nema kapacitete i ambicije da modelira političku scenu Srbije. Sarađivaćemo sa svim demokratskim predstavnicima Srbije. I naravno da sam u redovnom kontaktu sa sadašnjim rukovodstvom Srbije i predsjednikom Tadićem, kao što sam bio u kontaktu i kada je predsjednik vlade bio Koštunica. Ali, to nisu razgovori tipa „uradi nešto ili nemoj“ i ni sada nije bilo takvih poziva. Mi smo racionalni ljudi, znamo kako treba da se ponašamo.

Ipak, prilično neočekivano nedavno ste izašli sa pričom da je politika Srbije „Kosovo je Srbija“ gubitnička. Ima li, u ovom trenutku, Srbija alternativu osim da vodi takvu politiku?

Srbija mora da nastavi da vodi takvu politiku. Ovom odlukom iz Haga nastavljen je kontinuitet lošeg odnosa svijeta prema Srbiji, Srbija je još jednom ponižena i makar i zbog te poniženosti ne smije da promijeni politiku prema Kosovu. Ali, Srbija mora da zna i da se volja velikih zapadnih sila po tom pitanju sigurno neće promijeniti.

Tako da mislim da Srbija treba da nastavi da vodi ovakvu politiku da bi, u jednom trenutku, mogla da dobije neku satisfakciju. Politika „Kosovo je Srbija“ dok ne dobijete određenu kompenzaciju jeste jedina politika koja može da se vodi.

Govorite da bi Srbija trebalo da traži podelu Kosova? Ili u celoj ovoj komplikovanoj situaciji vidite negde i Republiku Srpsku.

Ne mislim da Kosovo treba da se dijeli, ali sjever Kosova mora da ostane u Srbiji. Kao što je minimum koji Srbija mora da dobije i specijalni status njene manjine u ostalim dijelovima Kosova, kao i status naših manastira i kulturnog blaga. Za Republiku Srpsku ovo je delikatna situacija, mi kroz ovo moramo proći ojačani. Apsurdno je što je trebalo da mi, gledajući čisto interese Republike Srpske, budemo zadovoljni poslije ovakvih mišljenja MSP-a. Ali, nama je, naravno, pozicija Srbije kao naše matične države najbitnija.

Aleksandar Vučić je izjavio da je vaša izjava o podeli Kosova „probni balon“ vlasti u Beogradu; da ste vi samo izgovorili ono što oni misle a ne smeju da kažu.

Zašto to onda Vučić nije rekao? Naravno da to nije istina. Ja u tom pogledu nemam nikakvu saradnju ni sa međunarodnim zajednicom, ni sa zvaničnim Beogradom. Uostalom, ja sam o tome govorio i prije nekoliko godina. I da se tada izašlo sa takvom idejom, da smo mi bili oni koji nude, bila bi to drugačija situacija nego sada kada izgleda da mi nešto tražimo.

BiH je, posle mnogo pokušaja, dobila ambasadora u Beogradu. To je Boriša Arnaut, izbor Silajdžićeve stranke, koji je dugo bio sporan zbog izdavanja pasoša BiH mudžahedinima, da bi odjednom u jeku poboljšanja odnosa Beograda i Sarajeva pod patronatom Turske ipak dobio agreman.

Mi tog čovjeka ne doživljavamo kao svog predstavnika, kao što ni druge ambasadore iz redova bošnjačkog naroda ne doživljavamo kao svoje. Oni vode svoju politiku, mi svoju. Oni su za Beograd već odredili drugog kandidata, ali sad odjednom je to opet Arnaut. Vjerovatno je to zbog Turske, ali ne želim da se miješam u to. To nije moja stvar. Kao što ne želim da se miješam u odnos Srbije i Turske. Mi ga uvažavamo sve dokle je to odnos Srbije i Turske i ne zadire u pitanja koja se tiču RS. Ali se smatramo pozvanim da reagujemo na svaki razgovor Srbije i Turske u koji je uključena i Bosna i Hercegovina.

Smatrate da je neprihvatljiva sve veća uloga Turske u regionu?

Naravno da je neprihvatljiva, kada su oni izrazito navijački opredijeljeni. Od slova do slova, od stava do stava oni pričaju isto što govore Silajdžić, Tihić i drugi bošnjački političari. To je njihova pozicija. Turska se zalaže da BiH uđe u NATO, Turska se zalaže za promjene Ustava. I kako sad oni mogu biti nekakav faktor stabilnosti ili šta ti ja znam. Oni ne prihvataju postojanje Republike Srpske. Za sve ove godine ja sam imao samo jedan zvaničan sastanak sa turskim ambasadorom. I to kad je došao da traži da kontingent vojske BiH, u kojem se nalaze i Srbi, ide u Avganistan pod zastavom Turske. Naravno da sam rekao da ne može. Pa zar Srbin treba da stoje mirno pod zastavom Turske?

U stalnom ste kontaktu sa upućenim predstavnicima međunarodne zajednice. Koliko ima istine u tvrdnjama da je za Tursku definitivno zatvoren ulaz u Evropsku uniju i da će kao naknadu dobiti uticaj u ovom regionu, koji će takođe ostati pred vratima Brisela?

Turska je, danas, velika i moćna zemlja i naravno da želi da ostvari svugdje što je moguće veći uticaj. I kad prestane da se ponaša navijački, biće dobrodošla i ovdje. Treba primijetiti da se i Turska mijenja, da to više nije zemlja Ataturka, da je to sve manje sekularna zemlja i možda i zbog toga, kao i zbog stava nekih zemalja, prije svega Njemačke i Grčke, ona će teško postati član Evropske unije. A kad se već zanimate za to, znate li šta me najčešće pitaju Evropljani u tim neformalnim kontaktima. Pitaju me šta će Srbiji ovako otvoren dil sa Turskom. I ja ne znam šta da im odgovorim.

(razgovor vodio: Gorislav Papić)