Prenosimo | |||
Veleizdaja na rasklapanje - Da li se upravo ostvaruje ono na šta nas je italijanska obaveštajna služba upozoravala u novembru 2005? |
sreda, 23. maj 2018. | |
Informacije ove ozbiljne službe bezbednosti jasno potvrđuju da zla koja su zadesila Srbiju nakon 2000. nisu stihijska nego detaljno planirana. Još tada ukazano je da Amerikanci neće da „konačnu srpsku predaju Kosova” potpiše dosovska garnitura. Projektovali su da to urade baš oni koji su 1999. sedeli u srpskoj vladi i učestvovali u odbrani zemlje od evroatlantske agresije. Već su imali konkretna imena i obavezujući odnos sa izvršiocima. Tek posle takvog etičkog samoubistva nacije globalistička kupola smatraće da je Srbija zaista slomljena, simbolički i praktično. Onda je mogu gurnuti u nove pogubne eksperimente, kao što je balkanska unija pod kontrolom „Balkanske hobotnice” i muslimana. Taj čas je kucnuo. A znaš li šta smo dužni da učinimo mi? Ti i ja? Bio je novembar 2005. Sa urednicima iz rimskog dnevnika Rinascita i milanskog geopolitičkog časopisa Eurasia, našim prijateljima, u privatnu posetu beogradskom magazinu Evropa nacija došao je visoki oficir italijanske obaveštajne službe. Zapravo, bio je to sastanak na njegovu inicijativu.
Najavili su mi ga kao „tradicijskog Evropljanina”, zavetovanog „čuvara bele (evropske) Evrope” i „velikog poštovaoca Srba”. Znao je za drevnost srpskih korena i divio se „srpskoj herojskoj etici koja je više puta u istoriji spasla Evropu”. Smatrao je da su i devedesetih godina XX veka Srbi jedini među evropskim narodima imali smelosti da izađu na crtu Zveri. Braneći svoju zemlju i goli život, reagujući iskonski i bez plitkih računica, primili su na sebe prvi udar. Zadržali su Zver deset godina u balkanskom lavirintu. Omogućili su urušenoj Rusiji da se pribere i podigne sa kolena. „A kad je Rusija živa i stoji uspravno, sve je na ovom svetu drugačije. Spasonosna ravnoteža čini se mogućom.” – Ovde me dovode dva duboka osećaja: osećaj poštovanja prema Vašem narodu i osećaj krivice zbog svega što vam čini vladajuća lažna Evropa – rekao je sredovečni gospodin kratke kose i visoka čela, nalik na barona Evolu s praga četrdesetih. – Ali sada je glavno ono što želim da Vam ponudim. KOLONIJALNI STATUS KAO OSVETA Na stolu preda mnom bio je izvorni dokument na italijanskom i veoma dobar prevod na srpski. Trideset dve strane o tome „šta Amerikanci hoće sa Srbijom do 2020. godine”. Tekst zasnovan na saznanjima italijanske obaveštajne službe i uvezan njihovom analitikom. Amerikanci, ukratko prepričavam dokument, Srbiju smatraju pokorenom i okupiranom teritorijom. Program koji sprovode u njoj, iza banalnih kulisa „političke korektnosti”, ima osvetnički i vaspitni karakter. Osvetnički prema Srbiji, vaspitni za sve ostale. U dokumentu je detaljno izložen plan srozavanja Srbije u kolonijalni status i preddržavno stanje. Pošto je nastao nekoliko godina ranije, mnogi od elemenata tog plana uveliko su se već odvijali pred našim očima. Isisavanje i iznošenje bogatstava u inostranstvo, preotimanje svega što je tokom sankcija devedesetih već bilo prebačeno u strane banke, nametanje najgoreg tranzicionog modela, pustošenje privrede i guranje u najdublje dužničko ropstvo, stavljanje zemlje pod upravu mafijaškog kartela zvanog „Balkanska hobotnica”, pretvaranje teritorije Srbije u glavnu evropsku prijemnu sobu za dirigovanu invaziju muslimanskih trećesvetskih masa na Evropu, stroga ideološka kontrola na svim nivoima, trovanje i podemonjenje javnog prostora kroz sistem treš medija, programi izazivanja masovne dezorijentacije, hipnoze i ravnodušnosti... Uporedo sa tim odvijaće se i program „prevaspitavanja Srbije”, izlaganja velikim ritualnim i magijskim poniženjima, svojevrsnom samolinču, program etapnog „uvežbavanja veleizdaje” i pripreme terena za srpsko priznavanje sopstvene južne pokrajine kao još jedne šiptarske države na Balkanu. (...) Svaka od tih stavki biće još jedno evroatlantističko overavanje Srbije u glavu. I svako od njih mora biti izvedeno srpskom rukom. „KONAČNI SLOM” I ZATVARANjE KRUGA Ali nesumnjivi vrhunac svega toga, prema američkom scenariju, biće u poslednjem činu. Amerikanci neće da „srpsku konačnu kapitulaciju” potpiše dosovska garnitura dovedena na vlast u bezbojnoj revoluciji u oktobru 2000. Insistiraju na tome – tvrdi se u dokumentu italijanske obaveštajne službe – da „srpsku predaju Kosova” potpišu oni koji su 1999. sedeli u srpskoj vladi i učestvovali u odbrani zemlje od agresije Evroamerikane. Baš oni. Tek onda globalistička kupola će smatrati da je Srbija slomljena, simbolički i praktično. Konačno overena u glavu i srce. To je tačka u kojoj se, za njih, ovaj krug zatvara.Potom mogu Srbiju, i ceo Balkan, gurnuti u nove pogubne eksperimente. Recimo u balkansku uniju pod kontrolom „Balkanske hobotnice”, gde će u perspektivi od tri decenije prevladati muslimanska i antievropska većina. U nastavku dokumenta naglašava se da je sve ovo samo američki plan i da se mnoge stvari ne moraju odvijati tako. Navodi se i šta bi sve trebalo da rade patriotske snage u Srbiji kako bi sprečile ostvarenje tog mračnog scenarija. Nećemo sada, zbog obimnosti i prirode tog dela materijala, ulaziti u njegovo izlaganje. – Predlažete mi da ovo objavim? – pitam visokog oficira italijanske obaveštajne službe i univerzitetskog predavača, našeg gosta. – Stavljam Vam na raspolaganje. Garantujem autentičnost teksta. Ostalo je na Vama. – Opisi stanja i analiza političke tehnologije u protektoratu Srbija su tačni i upečatljivi. O tome danas možemo i sami svedočiti, svojom kožom. Ali ključna nova tvrdnja ovde je da će „konačnu srpsku predaju Kosova” potpisati radikali i socijalisti? – Da. – Ako bismo mi to sada objavili, u novembru 2005, značilo bi da teško optužujemo i miniramo jedine političke snage opozicione ovom užasu kojem je zemlja izložena. Nikoga na svetu ne bismo mogli ubediti da nismo dosovska ili globalistička agentura. – Verovatno. Ali snage koje pominjete su lažna opozicija svemu tome. Imaju mnogo putera na glavi i cena im je prilično niska. – Mislite na socijaliste? – Mislim na sve njih. Socijalisti su, recimo, ucenjeni mogućim haškim optužnicama, kao i upetljanošću u niz megapljački. Fondovi iz devedesetih su im se istopili i vrlo su kooperativni. Oni nemaju ideologiju, etiku, strategiju, principe. Neki od njih su još pod Miloševićem radili za Amerikance, neki su imali veoma važnu ulogu u oktobarskom prevratu 2000. godine. Sve u svemu, oni su za Amerikance laka roba. SKENIRANI LjUDI, NAPISANE ULOGE – A Šešelj? Pravo da Vam kažem, ne zvuči mi uverljivo da bi on, čak ni ovako bandoglav i sebičan do beskrupuloznosti, mogao odobriti takav javni čin veleizdaje. – Šešelj tada neće biti na sceni. – Kako? – Postoje dva načina. Ili neće fizički biti tu, kao što nije sad, ili neće biti relevantan. – Ne verujem ni da bi Nikolić ili Vučić, kakvi god da su, potpisali tako nešto. Bilo bi to političko i simboličko samoubistvo. Mazanje fekalijama celog svog života. Ne verujem ni da bi to progutala njihova stranka, njihovi birači. – To što je izloženo u našem dokumentu je stvar procesa. Neće se desiti sutra nego, recimo, za desetak godina. Lonac je pristavljen, žaba je u loncu, ringle su uključene. Pa polako. Srpska radikalna stranka će do tada biti razbijena i prekonvertovana; verovatno će to zvati sanaderizacijom, evropeizacijom, modernizacijom. Nikolić ni sada nema, a pogotovu tada neće imati ni čvrstinu ni harizmu da se odupre Amerikancima. On tada neće biti u svojoj koži. Poslužiće nekome drugom kao što je Koštunica poslužio Đinđiću. – Vučić je od tinejdžerskih godina u hroničnoj predizbornoj kampanji, malo šta drugo i zna da radi. Vojnik svoje partije. Jurišnik. Teško ga je smestiti u takav scenario. Italijan je zastao, pogledao me značajno, kao da proverava verujem li zaista u ono što govorim. – Nemojte u vezi sa Vučićem imati nikakvih iluzija. On je od ranije u vezi sa Britancima i Amerikancima, posredno i neposredno, a nedugo po Šešeljevom odlasku u Hag definitivno je „pristao na saradnju”. – Šta to praktično znači? – Preuzeo je konkretne i precizne obaveze. Posle streljanja Đinđića, svi znaju da tu nema šale. Ušao je u program, Amerikanci će na njega odigrati. Potpuno je proučen, za njih tu više nema nepoznanica. Znaju sve rupe u njegovoj biografiji, anomalije u strukturi ličnosti, seksualne i druge sklonosti, jake i slabe tačke. Sada rade na njemu. Neke od osobina će ispravljati, neke pojačavati. Evo, proletos se vratio sa još jedne „specijalizacije u Londonu”. Videćete promene u govoru tela, odašiljanje šifri rukama, snižavanje tona i usporavanje iskaza, metod izlaganja kap po kap, modernizaciju u načinu oblačenja. Videćete naučenu prepodobljenost, na granici sa kičom, videćete mnogo jeftine dramaturgije koja bi u raznim prilikama trebalo njemu da dâ na značaju. GENERATOR KONFUZIJE, TEHNIKE SAOPŠTAVANjA – Dobro, ako je toliko proučen, kako ga definišu Amerikanci? – Agresivna kukavica i patološki lažov. Amoralan i beskrupulozan. Solidan tehnolog politike, u domenu organizacije, ali ne mnogo kreativan. Sklon zaletanjima i providnim dosetkama, potcenjivanju publike i autogolovima. Previše patetičan. Brutalan prema potčinjenima, na način koji je usvojio od Šešelja, i snishodljiv prema nadređenima. – Da ne preterujete? – Ne. Naprotiv. – Zar takav može biti podesan za namenjenu ulogu? – Prema svecu i tropar. Prema zadatku i izvršilac. Ne traže oni viteza i diplomatu, uravnoteženog i principijelnog čoveka, nego veštog manipulatora s nacionalističkim pedigreom, osobu koja će biti generator konfuzije i hipnoze, pa usred toga potpisati veleizdaju, sve vičući: „Drž’te izdajnike!” Veleizdaja će se, naravno, zvati malo mekše. Recimo, sporazum o dobrosusedskim odnosima Beograda i Prištine i o dve stolice u UN. – A kako će on takav, i na takvoj platformi, dobiti izbore? Kako će uopšte doći u priliku da bilo šta potpisuje? – Izbori u današnjim demokratijama su farsa. Mali sporedni ritual u totalitarnim plutokratijama i kleptokratijama. Vi vrlo dobro znate da i u Srbiji „nije važno ko je za koga glasao, nego ko broji glasove”. Znate i da se apsolutna vlast može zadobiti sa 20–25 odsto ukupnog biračkog tela, ako se proverenim sredstvima smanji izlaznost. Uostalom, on ne mora ni dobiti izbore. Radikali su dva puta pobedili na izborima, pa nisu preuzeli vlast. Prodali su pobedu. Kad Amerikanci procene da je vreme, Vučić možda neće pobediti na izborima, ali će preuzeti vlast, i to apsolutnu. Demokratama, i svim njihovim denominacijama, naprosto će biti naređeno da se sklone. Učiniće tako, neće ni pisnuti. Staće u red da od novog okupacionog namesnika otkupe amnestiju za pljačke i druga nepočinstva ogromnih razmera. – Tvrdite, dakle, da će Vučić biti doveden na vlast pre svega da preda Kosovo Arbanasima, to jest Amerikancima? – Onim na šta se obavezao, on je Kosovo već predao. Sve ostalo, sa njegovog stanovišta, biće samo etape i tehnike saopštavanja. Poglavlje po poglavlje, fusnotu po fusnotu. CRKVA JE POSLEDNjA ODBRANA Ostao sam pri argumentima za neobjavljivanje ovog dokumenta u novembru 2005. Nedostajala je proverljivost. Nisam želeo ni na koji način da duvam u tikvu one garniture kolonijalne uprave i da rušim jedinu opoziciju u zemlji, kakvu-takvu. Nisam želeo ni da ma koja obaveštajna služba preko novina koje uređujem odigrava svoje igre. Povrh svega, znao sam da bi tada, u novembru 2005, svi umešani lako amortizovali negativne efekte objavljivanja, jer bi glavni elementi većini ljudi izgledali neverovatno (pre svega tvrdnja o tome koga su Amerikanci planirali za potpisivanje veleizdaje). – A zašto Vi ovo nudite meni, uredniku jednog mesečnika, čistog i slobodnog ali malog? – pitao sam Italijana. – Zašto niste ponudili srpskim službama bezbednosti? Nije bio siguran da li sam zaista naivan, ili se samo pravim kako bih od njega izvukao još informacija i analiza. No izgleda da mu je bilo svejedno, pošto je igrao otvorenih karata. – Vrh srpske službe bezbednosti zna ovo o čemu Vam govorim. Ali ono što je od te službe preostalo nije u ulozi čuvara države nego je među izvršiocima veleizdaje. Spremajući se da krene, Italijan reče da razume moje argumente i da oni jesu razložni. A svi zajedno moći ćemo da se uverimo, u godinama koje dolaze, da li je bilo tačno ovo što piše u predočenom dokumentu. Na vratima zastade, okrete se i reče: – Još nešto: vrh SANU javno će poručiti da se Srbija „mora suočiti sa realnošću” i da je „dalje istrajavanje na odbrani Kosova bespredmetno i besmisleno”. U ime institucije koja je 1986. načinila ozbiljan i odgovoran dokument zvani Memorandum SANU, tada će se otvoreno agitovati da Srbija, „razumno i odgovorno pred budućnošću”, prizna kao nezavisnu državu svoju svetu zemlju, otetu joj. Kada se to dogodi, a nikako Vam ne može promaći, znajte da upravo počinje poslednja faza veleizdaje. Od tada pa do završnog čina neće proteći više od dve i po godine. Kao da nije želeo da ode ne ostavljajući nam nadu. Na tren je zaćutao, a onda dodao: – Ako se ništa od preporučenog ne preduzme ranije i ako stvari ipak dođu dovde, tada će ključ vaše sudbine držati u rukama vaša Crkva. Ako se Crkva odlučno usprotivi svemu ovome, ako pozove patriotsku javnost i narod da stanu iza nje, ako zapreti anatemama i izopštenjima, ako otvoreno pozove druge pravoslavne crkve i prijateljske države (Rusiju, Kinu, Grčku...) da je podrže i pomognu, ako odbije da prizna legitimnost veleizdajničkog potpisa i zahteva referendum koji bi bio posebno kontrolisan — sve što Amerikanci i njihova kolonijalna uprava dotad budu uradili može se raspasti u paramparčad. A ako Crkva ne uradi tako, suštinski će prestati da postoji. Preostaće vam samo jevanđeoska vera u Sina Božjeg, bez organizacije. KO SAD PREĆUTI – NEKA ĆUTI ZAUVEK Prošlo je od tada dvanaest godina. Sve manje osnovano, čuvali smo u sebi potajnu nadu da bi stvari ipak mogle krenuti nekim drugim tokom. Da bi Vučić, u nekom čudnom obrtu prosvetljenja, ipak mogao naći snage da se otrgne sa lanca i odigra mudrije, kreativnije, časnije. Ali činjenice su bile neoborive. Scenario se pred našim očima ostvarivao veoma precizno i veoma banalno.Svi opisi su se poklapali. Uvežbavali smo veleizdaju u martu 2004. (pogrom na Kosovu), u februaru 2008. (proglašavanje otcepljenja Kosova), u septembru 2009. (izvlačenje „kosovskog procesa” iz Saveta bezbednosti UN i prebacivanje u Brisel), u julu 2010. (srpska „rezolucija o Srebrenici”), u aprilu 2013. (Briselski sporazum)... Svaki put Srbija je tonula sve dublje u kolonijalni čemer i bivala sve dalje od istinske predačke Evrope. Svaki put Srbije je bivalo sve manje u samoj Srbiji. Sa faustovskom lakoćom Vučić je pogazio svoj dotadašnji život, sve vrednosti koje je navodno propagirao, sve bazične dokumente svoje zemlje, počev od Ustava, sve zakletve koje je javno položio u najvišim institucijama Srbije. Petnaestog oktobra 2015. Vladimir Kostić, njen dotadašnji predsednik, ukinuo je Srpsku akademiju nauka i umetnosti izjavom na državnom radiju: „U ovom trenutku jedina politička mudrost je kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo, jer ono ni de fakto ni de jure više nije u rukama Srbije, i to neko mora da kaže narodu.” Ako je neko i posle toga mogao imati nekakve dileme, pod dejstvom namerno kontradiktornih poruka sa vrha kolonijalne uprave (sračunatih na zaluđivanje puka), nakon „inauguracije predsednika Srbije” toga više nema. Na tom skupu, nalik na mafijašku svadbu i nekrofilsku ju-procesiju, Vučić je održao jedan od najsramnijih govora u političkoj istoriji Srbije. („Njihova hrabrost nije u tome što se ničega ne plaše, nego u tome što se ničega ne stide.” Jovan Dučić) Objavio je početak kraja baš onako kako je to opisano u italijanskom dokumentu pre dvanaest godina. Sada, pred poslednji čin, kada je skoro sve već dao, prosuo je i svoj poslednji tovar prašine, zvani „unutrašnji dijalog”. „Priznavanje otcepljenja koje se neće tako zvati”, po svoj prilici, mora da potpiše do kraja 2017; okupacione strukture na Kosovu i Metohiji već su za februar 2018. zakazale proslavu „desete godišnjice nezavisnosti” i „konačnog međunarodnog priznanja”. (...) Završna operacija je u toku. Kolonijalna uprava, u šizofrenom pseudomesijanskom i pseudomodernističkom zanosu svog šefa, gura Srbiju ka samoukidanju i prokletstvu. Nalazimo se na korak od simbolične i praktične katastrofe. Ko im sada prećuti, neka ćuti dok je živ. Ko se sada napravi da ne vidi istinu, neka toliko vidi zauvek. Ko sada nađe izgovor da proda veru za večeru, neka mu večera bude mera i nedostižni ideal do Sudnjega dana. „Ustani, Lazare!”< *** Farsa sa tužnim krajem Rečenog oficira italijanske službe bezbednosti sreo sam još jednom, tačno tri godine kasnije, u novembru 2008. Slučajno, u restoranu beogradskog hotela „Mažestik”. Znamo se, prišao sam da se pozdravimo. Srpska radikalna stranka te jeseni bila je razbijena, Srpska napredna postojala je manje od mesec dana. – Sve je isfingirano – reče. – Šešelj se nagodio sa Amerikancima. Namerno je pocepao stranku i manji deo ostaće uz njega. Veći deo, redizajniran i prepariran, ide sa Vučićem. Taj deo biće doveden na vlast da sa socijalistima „konačno preda Kosovo”. Šešelj će biti oslobođen iz Haga, ili osuđen na manje no što je već proveo tamo. U svakom slučaju, biće mu isplaćena „odšteta od dvadeset miliona evra”. Vratiće se u Srbiju, ali se obavezao da će ostatak SRS-a držati na ispod osam odsto glasova. Kad se vrati, čim mu isplate dogovorenu sumu, prestaće da napada Vučića, a nešto kasnije i Nikolića. A onih sedam dana u oktobru ove godine kad su svi čekali da Vučić tobože prelomi između dve ispražnjene političke lutke zvane Šešelj i Nikolić, i kad je tobože sve od njega zavisilo, bilo je uvođenje u posao novog okupacionog namesnika Srbije. Njega su Amerikanci odredili da preda Kosovo i pristao je. Videćete još mnogo puta taj patetični scenario: cela zemlja čeka da se Vučić izjasni o nečemu, a on se po nedelju dana rve sa teškim dilemama kako bi došao do nečega što svi već znaju. Ta farsa, ako Srbi to dopuste, imaće veoma tužan kraj za Srbiju. – Dokazi? – širim ruke kao dobrodušni tvrdoglavac. – Neophodni su mi dokazi. – Dokazaće Vam vreme. Setićete se svake moje reči. |