Ustavni radovi

Svi su se kao pijan plota uhvatili da razmatraju poželjan broj poslanika u Skupštini Srbije, a meni se čini da je prošlonedeljna najava inicijative Borisa Tadića o promeni Ustava Srbije značajnija u drugim segmentima osim tog da li će u naše ime da glasa 250 ili 150 narodnih predstavnika.

Generalno, ta inicijativa svedoči da je prošli Ustav nekako sklepan zbog potrebe da se preambulom Kosovo definiše kao deo srpske države, teritorije i političko-pravnog sistema, pa je u velikim konstitucionalnim radovima uz nužno visoku dozu kolaboracije stranaka koje, figurativno rečeno, zastupaju vatru i vodu propuštena prilika da se neki drugi odnosi koje reguliše Ustav privedu boljim rešenjima.

Ako u toj inicijativi i ima marketinških trikova, za šta je opozicija iz prve ruke i olako optužila predsednika Srbije, onda je trik upravo u tome što se i opozicija navukla na raspravu o smanjenju broja poslanika, pa običnom svetu koji misli da nam je država rasipna, a stranke i poslanici alavi, to izgleda kao njihov odbranaški stav zarad očuvanja privilegija. Utoliko su njihove simpatije na Tadićevoj strani

Ali ta inicijativa je složenija po političkim ciljevima nego što izgleda na prvi pogled. Tadić je izjavio da je „potrebno promeniti izborne zakone, zakone o registrovanju i finansiranju stranaka” i definiciju broja poslanika. Dakle to smanjenje sa 250 na 150 poslanika stavio je na poslednje mesto, a ako je suditi po redosledu, Tadić smatra mnogo značajnim promene izbornih zakona, pri čemu misli na uvođenje kombinovanog sistema - većinskog i proporcionalnog

U ekskluzivno proporcionalnom sistemu nužne su glomazne i gotovo neprirodne koalicije da bi se sastavila vlada, pa to posle predstavlja ograničenje za efikasan program vlade i samu vladavinu, što vidimo i sami već tri izborna ciklusa unazad.

I izborni cenzus trebalo bi menjati, pa bi recimo za dvočlanu koaliciju koja dostavi izborne liste, granica bila sedam umesto pet odsto osvojenih glasova i cenzus bi mogao, osim za stranke manjina, proporcionalno da raste u zavisnosti od brojnosti koalicije. To bi, verovatno, obezbedilo da se stranačka mapa Srbije svede u razumnu, sagledivu meru, dok bi element većinskog sistema obezbedio direktniju vezu građana sa poslanicima...

Ne mislim da ova početna inicijativa služi zamajavanju naroda, kako neki iz opozicije tvrde, i da joj je svrha pomeranje težišta društvene i političke rasprave s rada Vlade na ustavni teren. Ona ima smisla i mogla bi, čini mi se, da unapredi politički i ekonomski život u Srbiji, ako ovi što su sada zauzeli busiju u Skupštini ne odluče da svaku raspravu o tome odbiju kako bi sačuvali „sigurnost radnog mesta.”

S druge strane, Tadiću, ukoliko mu ne uspe inicijativa, ostaje mogućnost da ide na izbore i da na ovoj temi oslušne glas naroda kome se, mogao bih se kladiti, već unapred dopada da onih tamo bude što manje.