Usiljeni evropski marš na Kavkaz

(Fond strateške kulture, 24.09.2011)

Evropska unija, mada zauzeta ekonomskim problemima unutar nje, ne prekida pokušaje da zonu svog uticaja proširi i na post-sovjetski prostor, između ostalih oblasti, i na Južni Kavkaz. 29. i 30. septembra će se u Varšavi održati samit „Istočnog partnerstva“, u čiji program su osim Ukrajine, Belorusije i Moldavije uključeni i Gruzija, Jermenija i Azerbajdžan. 6. i 7. oktobra će Jerevan, Baku i Tbilisi(glavni gradovi Jermenije, Azerbejdžana i Gruzije)posetiti Nikola Sarkozi, zbog čije se posete već sada razgorevaju strasti.

Formalno – inicijatori prihvatanja programa „Istočnog partnerstva“ su u svoje vreme bili Poljska i Švedska, uz pomoć SAD. Pred početak projekta čula su se bogata obećanja, ali su mnoga među njima i ostala samo obećanja. Još u toku „pripremne“ posete poljskog predsednika B. Komarovskog Južnom Kavkazu, jula 2011, široko je diskutovano o spremnosti rukovodilaca južno-kavkaskih država da na pravi način ocene napore Varšave, koja je težila, uz svu slabost njenih ekonomskih pozicija u regionu, da igra stratešku ulogu u geopolitičkom luku koji se proteže od Baltika do Kaspijskog mora. Nije škrtario na mnogoobećavajućim, mada i zamagljenim obećanjima, ni švedski ministar za inostrane poslove Karl Bilt. Prema njegovim rečima, „Istočno partnerstvo“ kao element evrointegracije predstavlja jako iskazivanje solidarnosti, jer Evropska unija na sebe preuzima dugoročne obaveze prema zemljama Južnog Kavkaza. Po Biltu, ovaj program će na dnevnom redu Evrope „istočne partnere“ da postavi kao najvažniju temu.

Rast spoljnopolitičke aktivnosti Sarkozija, koji se kao proamerički aktivista dokazao u libijskim događajima, pokazuje da su se SAD i njeni saveznici ozbiljno namerili da odmah posle Bliskog Istoka pređu na pravljenje novog rasporeda uticaja na post-sovjetskom prostoru. Očigledno je da SAD nisu ostavile planove za proširenje svog prisustva u unutrašnjim delovima Evro-Azije zato što ignorišu interese Rusije praktično u vezi sa bilo čim. Zadaci koje će rešavati Sarkozi, putujući po Zakavkazju, objašnjavaju se uglavnom kao - anti-ruski…

Priprema za varšavski samit „Istočnog partnerstva“ se podudarila sa aktivizacijom evropskih struktura na regulisanju regionalnih konflikta, konkretno – nagorno-karabahskog. Kuloarske borbe evropskih političkih krugova završile su se  imenovanjem novog specijalnog predstavnika Evropske unije za Južni Kavkaz i gruzijsku krizu -  francuskog predstavnika Filipa Lefora (u početku se uopšte nije moglo predvideti imenovanje Francuza). U periodu 2004. – 2007. god. Lefor je bio ambasador Francuske, zatim je bio direktor departmana MIP-a Francuske za kontinentalnu Evropu. Novi specijalni savetnik, koji odlično poznaje situaciju (čak i najdelikatnije  političke događaje iz tog regiona) počeo je da radi sa entuzijazmom tako što je redom posetio Baku, Jerevan, Tbilisi i Moskvu. Evropska unija, prema rečima Lefora, teži da „poveća svoj angažman u procesima na Južnom Kavkazu, konkretno, da pomogne stranama u konfliktu“ za šta će, naravno, dobro doći evropsko iskustvo. U žiži pažnje Filipa Lefora se nalazi, osim pitanja Nagornog Karabaha, i situacija na teritorijama koje su blizu granice sa Gruzijom i republikama Južna Osetija i Abhazija.

U poslednje vreme počele su da se šire priče da funkcija glavnog posrednika u okviru Minske grupe OEBS može da pređe sa D.Medvedeva na N.Sarkozija.  Do takvog predloga dolazi, kako „pokazuju“ glavom, zato što na susretu u Kazanju nisu postignuti rezultati.[1] A početkom septembra francuska kompanija Total je objavila da su na nalazištu „Abšeron“ u Azerbejdžanskom sektoru Kaspijskog mora otkrivene ogromne rezerve prirodnog gasa i kondenzata što bi, ako se pokaže kao tačno, odmah povećalo šanse projekta „Nabuko“. Tako se namera Pariza da postane uticajan igrač na Kavkazu potkrepljuje i na diplomatskom bojnom polju, ali i projektima u sferi energetike.

Za sada evropski diplomati rade na raspirivanju nada. U vezi sa Jermenijom, na primer, pojavljuje se informacija o forsiranom potpisivanju sporazuma o asocijaciji između Jerevana i Brisela, kojim se predviđa olakšanje viznog režima i u perspektivi otvaranje bescarinske zone. Produbljivanje partnerskih odnosa sa EU treba pred Jermeniju da postavi pitanje „nivoa ekonomske i vojne suverenosti“ u odnosu na Rusiju. Karl Bilt govori o sve većem interesovanju Brisela i za Jermeniju, i za Azerbajdžan, tako što govori o težnji  da se obe strane „nateraju da traže mirno rešenje“ i da podrže napore Minske grupe OEBS-a. Prema njegovim rečima, strane treba da se uzdržavaju od agresivne retorike, EU treba da „stanovništvu u regionu demonstrira da se mirnim putem može doći do mnogih prednosti“.

Kao što vidimo, te izjave evropskih diplomata se ne odlikuju konkretnošću, uostalom – i jasno je da teško da će se u najskorije vreme u Evropi pojaviti nove mogućnosti za rešavanje najeksplozivnijeg od svih zakavkazkih konflikata. Aktiviranje Zapada u pravcu Karabaha dopunjava se i gurkanjem na dijalog vlasti i opozicije u Jermeniji. Prema mišljenju eksperata taj „dijalog“, uz  prijemčivost obe strane za argumente evropskih i američkih partnera, treba da postane instrument slabljenja uticaja Rusije na Jermeniju. Ali ukoliko ipak uspeju da se posumnja u  rusko-jermenski vojno-politički savez – posledice će biti vrlo ozbiljne. I nikakvo „Istočno partnerstvo“, čiji ideolozi u komunikacijama sa Bakuom i Jerevanom demonstriraju licemerno „politički korektan prilaz“, ukoliko se zaoštri situacija oko Nagornog Karabaha, neće pomoći…

Predstavnici azerbejdžanskih NVO su već izašli sa predlozima o razvoju građanskog društva, koji je upućen samitu „Istočnog partnerstva“. Nade da će „civilizovani svet“  pomoći pri  dijalogu sa sopstvenim vladama sasvim sigurno će postojati i kod njihovih gruzinskih i jermenskih kolega. Međutim, očekivati da će na Kavkazu delovati zapadni politički projektanti, kako  bi izveli „iz mraka na svetlost“ tamošnje narode u najmanju ruku je naivno. Jer ceo prethodni dvadesetogodišnji period burnog osvajanja post-sovjetskog prostora od strane Zapada, bio je praćen procesima socijalno-ekonomske degradacije, pri čemu je dolazilo do bogaćenja jedino relativno malih grupa elite.

Američke i evropske inicijative su čvrsto orijentisane na izvlačenje potpuno konkretnih koristi, a sredstva, koja se izdvajaju za ovaj ili onaj program pre svega treba da donesu dividende samim sponzorima. Rukovodilac Centra za evropska istraživanja na Jerevanskom državnom univerzitetu, Artur Kazinjan, skreće pažnju da je samo u maju bilo pet–šest poseta visokih predstavnika EU Jermeniji: „Pre svega, do tih poseta je došlo zato što je  Evropska unija zvanično razradila i u svoje mogućnosti uključila program „Južni koridor“ – projekat, koji predviđa da se formira kopnena veza između Istoka i Zapada. Do toga je došlo zato što je, zbog konflikta sa Ukrajinom u vezi sa gasom, ruski tranzit postao nesiguran, baš kao i ukrajinski, i Evropska unija je bila prinuđena da razmišlja u pravcu diverzifikacije  energetike. Ako se tako posmatra – maršruta koja bi vodila preko Južnog Kavkaza izgleda optimalna.[2]

Interesi Evropejaca u regionu su uvek bili povezani  sa takozvanom „energetskom bezbednošću“ – dovoljno je setiti se događaja 1917. – 1918. god. do kojih je došlo na Kavkazu.[3] Pa i sada, početkom 21. veka, „alternativni“ cevovodi i „koridori“  se u stvari razmatraju kao sredstva za sprečavanje integracije post-sovjetskih država. Zapad hoće ne samo da proširi svoj politički uticaj na post-sovjetskim prostorima, već i da preuzme kontrolu svih značajnih ekonomskih projekata u zemljama bivšeg SSSR-a. Ekspanzija ide odmah u nekoliko pravaca: političke projekte SAD i njihovih saveznika podržava vojna mašinerija NATO, a liderima koji ne žele da se dogovaraju ili koji se jednostavno nisu snašli predlaže se da razmisle o sudbini Slobodana Miloševića, Sadama Huseina, Hosnija Mubaraka, Moamera Gadafija… Kao rezultat – po cenu relativno malih gubitaka se osvajaju nove pozicije u strateški važnim rejonima, koji,  sa svoje strane, postaju tačke oslonca za dalju ekspanziju. „Dalju“ – to znači Rusija, ali pre nje Iran, koji će neizbežno biti sledeći, posle Libije i Sirije. To, što je na granici istočnog Irana i zapadnog Azerbejdžana presahlo jezero Urmija već se koristi kao povod za masovne proteste Azerbejdžanaca, i tim protestima se daje karakter nacionalnog pokreta koji zahteva smenu režima u Iranu…

Istovremeno – bilo kakva akcija, kao što se zna, izaziva kontra-akciju. U težnji da preuzmu kontrolu rejona koji su duboko u Evro-Aziji, Evro-atlanski Zapad će neizbežno da naleti na otpor ne samo Rusije, već i drugih država, koje sve čvršće govore o svojim interesima na svetskoj areni.