Усиљени европски марш на Кавказ

(Фонд стратешке културе, 24.09.2011)

Европска унија, мада заузета економским проблемима унутар ње, не прекида покушаје да зону свог утицаја прошири и на пост-совјетски простор, између осталих области, и на Јужни Кавказ. 29. и 30. септембра ће се у Варшави одржати самит „Источног партнерства“, у чији програм су осим Украјине, Белорусије и Молдавије укључени и Грузија, Јерменија и Азербајџан. 6. и 7. октобра ће Јереван, Баку и Тбилиси(главни градови Јерменије, Азербејџана и Грузије)посетити Никола Саркози, због чије се посете већ сада разгоревају страсти.

Формално – иницијатори прихватања програма „Источног партнерства“ су у своје време били Пољска и Шведска, уз помоћ САД. Пред почетак пројекта чула су се богата обећања, али су многа међу њима и остала само обећања. Још у току „припремне“ посете пољског председника Б. Комаровског Јужном Кавказу, јула 2011, широко је дискутовано о спремности руководилаца јужно-кавкаских држава да на прави начин оцене напоре Варшаве, која је тежила, уз сву слабост њених економских позиција у региону, да игра стратешку улогу у геополитичком луку који се протеже од Балтика до Каспијског мора. Није шкртарио на многообећавајућим, мада и замагљеним обећањима, ни шведски министар за иностране послове Карл Билт. Према његовим речима, „Источно партнерство“ као елемент евроинтеграције представља јако исказивање солидарности, јер Европска унија на себе преузима дугорочне обавезе према земљама Јужног Кавказа. По Билту, овај програм ће на дневном реду Европе „источне партнере“ да постави као најважнију тему.

Раст спољнополитичке активности Саркозија, који се као проамерички активиста доказао у либијским догађајима, показује да су се САД и њени савезници озбиљно намерили да одмах после Блиског Истока пређу на прављење новог распореда утицаја на пост-совјетском простору. Очигледно је да САД нису оставиле планове за проширење свог присуства у унутрашњим деловима Евро-Азије зато што игноришу интересе Русије практично у вези са било чим. Задаци које ће решавати Саркози, путујући по Закавказју, објашњавају се углавном као - анти-руски…

Припрема за варшавски самит „Источног партнерства“ се подударила са активизацијом европских структура на регулисању регионалних конфликта, конкретно – нагорно-карабахског. Кулоарске борбе европских политичких кругова завршиле су се  именовањем новог специјалног представника Европске уније за Јужни Кавказ и грузијску кризу -  француског представника Филипа Лефора (у почетку се уопште није могло предвидети именовање Француза). У периоду 2004. – 2007. год. Лефор је био амбасадор Француске, затим је био директор департмана МИП-а Француске за континенталну Европу. Нови специјални саветник, који одлично познаје ситуацију (чак и најделикатније  политичке догађаје из тог региона) почео је да ради са ентузијазмом тако што је редом посетио Баку, Јереван, Тбилиси и Москву. Европска унија, према речима Лефора, тежи да „повећа свој ангажман у процесима на Јужном Кавказу, конкретно, да помогне странама у конфликту“ за шта ће, наравно, добро доћи европско искуство. У жижи пажње Филипа Лефора се налази, осим питања Нагорног Карабаха, и ситуација на територијама које су близу границе са Грузијом и републикама Јужна Осетија и Абхазија.

У последње време почеле су да се шире приче да функција главног посредника у оквиру Минске групе ОЕБС може да пређе са Д.Медведева на Н.Саркозија.  До таквог предлога долази, како „показују“ главом, зато што на сусрету у Казању нису постигнути резултати.[1] А почетком септембра француска компанија Total је објавила да су на налазишту „Абшерон“ у Азербејџанском сектору Каспијског мора откривене огромне резерве природног гаса и кондензата што би, ако се покаже као тачно, одмах повећало шансе пројекта „Набуко“. Тако се намера Париза да постане утицајан играч на Кавказу поткрепљује и на дипломатском бојном пољу, али и пројектима у сфери енергетике.

За сада европски дипломати раде на распиривању нада. У вези са Јерменијом, на пример, појављује се информација о форсираном потписивању споразума о асоцијацији између Јеревана и Брисела, којим се предвиђа олакшање визног режима и у перспективи отварање бесцаринске зоне. Продубљивање партнерских односа са ЕУ треба пред Јерменију да постави питање „нивоа економске и војне суверености“ у односу на Русију. Карл Билт говори о све већем интересовању Брисела и за Јерменију, и за Азербајџан, тако што говори о тежњи  да се обе стране „натерају да траже мирно решење“ и да подрже напоре Минске групе ОЕБС-а. Према његовим речима, стране треба да се уздржавају од агресивне реторике, ЕУ треба да „становништву у региону демонстрира да се мирним путем може доћи до многих предности“.

Као што видимо, те изјаве европских дипломата се не одликују конкретношћу, уосталом – и јасно је да тешко да ће се у најскорије време у Европи појавити нове могућности за решавање најексплозивнијег од свих закавказких конфликата. Активирање Запада у правцу Карабаха допуњава се и гуркањем на дијалог власти и опозиције у Јерменији. Према мишљењу експерата тај „дијалог“, уз  пријемчивост обе стране за аргументе европских и америчких партнера, треба да постане инструмент слабљења утицаја Русије на Јерменију. Али уколико ипак успеју да се посумња у  руско-јерменски војно-политички савез – последице ће бити врло озбиљне. И никакво „Источно партнерство“, чији идеолози у комуникацијама са Бакуом и Јереваном демонстрирају лицемерно „политички коректан прилаз“, уколико се заоштри ситуација око Нагорног Карабаха, неће помоћи…

Представници азербејџанских НВО су већ изашли са предлозима о развоју грађанског друштва, који је упућен самиту „Источног партнерства“. Наде да ће „цивилизовани свет“  помоћи при  дијалогу са сопственим владама сасвим сигурно ће постојати и код њихових грузинских и јерменских колега. Међутим, очекивати да ће на Кавказу деловати западни политички пројектанти, како  би извели „из мрака на светлост“ тамошње народе у најмању руку је наивно. Јер цео претходни двадесетогодишњи период бурног освајања пост-совјетског простора од стране Запада, био је праћен процесима социјално-економске деградације, при чему је долазило до богаћења једино релативно малих група елите.

Америчке и европске иницијативе су чврсто оријентисане на извлачење потпуно конкретних користи, а средства, која се издвајају за овај или онај програм пре свега треба да донесу дивиденде самим спонзорима. Руководилац Центра за европска истраживања на Јереванском државном универзитету, Артур Казињан, скреће пажњу да је само у мају било пет–шест посета високих представника ЕУ Јерменији: „Пре свега, до тих посета је дошло зато што је  Европска унија званично разрадила и у своје могућности укључила програм „Јужни коридор“ – пројекат, који предвиђа да се формира копнена веза између Истока и Запада. До тога је дошло зато што је, због конфликта са Украјином у вези са гасом, руски транзит постао несигуран, баш као и украјински, и Европска унија је била принуђена да размишља у правцу диверзификације  енергетике. Ако се тако посматра – маршрута која би водила преко Јужног Кавказа изгледа оптимална.[2]

Интереси Европејаца у региону су увек били повезани  са такозваном „енергетском безбедношћу“ – довољно је сетити се догађаја 1917. – 1918. год. до којих је дошло на Кавказу.[3] Па и сада, почетком 21. века, „алтернативни“ цевоводи и „коридори“  се у ствари разматрају као средства за спречавање интеграције пост-совјетских држава. Запад хоће не само да прошири свој политички утицај на пост-совјетским просторима, већ и да преузме контролу свих значајних економских пројеката у земљама бившег СССР-а. Експанзија иде одмах у неколико праваца: политичке пројекте САД и њихових савезника подржава војна машинерија НАТО, а лидерима који не желе да се договарају или који се једноставно нису снашли предлаже се да размисле о судбини Слободана Милошевића, Садама Хусеина, Хоснија Мубарака, Моамера Гадафија… Као резултат – по цену релативно малих губитака се освајају нове позиције у стратешки важним рејонима, који,  са своје стране, постају тачке ослонца за даљу експанзију. „Даљу“ – то значи Русија, али пре ње Иран, који ће неизбежно бити следећи, после Либије и Сирије. То, што је на граници источног Ирана и западног Азербејџана пресахло језеро Урмија већ се користи као повод за масовне протесте Азербејџанаца, и тим протестима се даје карактер националног покрета који захтева смену режима у Ирану…

Истовремено – било каква акција, као што се зна, изазива контра-акцију. У тежњи да преузму контролу рејона који су дубоко у Евро-Азији, Евро-атлански Запад ће неизбежно да налети на отпор не само Русије, већ и других држава, које све чвршће говоре о својим интересима на светској арени.