Uragan od kancelara

(Fond strateške kulture, 31.3.2010)

Pravi uragan izazvala je u Evropskoj uniji i na svetskim tržištima izjava nemačkog kancelara Angele Merkel da je neophodno usvojiti novi zakon Evropske unije, koji će omogućiti da se iz evrozone isključe zemlje koje nisu sposobne da izvršavaju finansijsko-ekonomske obaveze po Sporazumu iz Mastrihta. Primedba kancelara podsetila je na to da Evropska unija može ponoviti sudbinu gorbačovljevskog SSSR i doživeti krah već u doglednoj budućnosti pod teretom ekonomskih protivurečnosti među zemljama – članicama.

U svom govoru 17. marta u nemačkom parlamentu kancelarka je izjavila da je Evropskoj uniji „neophodno da usvoji normu kojom se u svojstvu krajnje mere predviđa mogućnost isključenja iz evrozone one zemlje, koja ponovljeno ne izvršava preuzete obaveze“. Pri tome je kancelarka u prvom redu imala u vidu veličinu deficita nacionalnog budžeta i državni dug.

Kao što je poznato, Pakt za stabilnost i razvoj, koji je sastavni deo Mastrihtskog sporazuma, utvrđuje da zemlje članice evrozone ne smeju imati tekući deficit državnog budžeta veći od 3 procenta BDP, i državni dug preko 60 procenata BDP. Međutim, u 2009. godini Grčka je zabeležila deficit državnog budžeta od 12 procenata, što je izazvalo tešku finansijsku i socijalnu krizu u toj zemlji evrozone. Slični problemi postoje i u drugim zemljama evro-zone. Kako je ovih dana pisao londonski list Tajms, u takvoj se situaciji mogu naći u skorije vreme Španija, Portugalija, a takođe Italija, koje imaju visok nivo zaduženosti i deficita.

U vezi sa održavanjem samita EU 25. marta o „grčkom pitanju“ problem pružanja finansijske pomoći Grčkoj razmotren je 21. marta na savetovanju u resoru saveznog kancelara Nemačke. U toku razmatranja partneri u vladajućoj koaliciji podržali su kurs šefa vlade Angele Merkel i ministra finansija Volfganga Šojblea, koji smatraju da u sadašnjoj situaciji nema potrebe za donošenjem hitnih mera.

Merkelova se poziva na to da Grčka nije proglašavala svoju nesolventnost niti se obraćala Evropskoj uniji sa zahtevom da joj se pruži finansijska pomoć. Dakle, stav Berlina došao je u protivurečnost sa planovima Brisela. Šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozo založio se za što skoriju razradu koncepcije pružanja pomoći Grčkoj.

Ministar ekonomije Nemačke Rajner Bruderle takođe je isključio mogućnost da Berlin odobri finansijsku pomoć Atini. „Vlada Grčke je izjavila da joj nije potrebna finansijska podrška i da će problem rešiti sopstvenim snagama. Izdvajanje sredstava predstavljalo bi pogrešan signal“, izjavio je Bruderle 24. marta listu Passauer Neue Presse. Po mišljenju ministra, ne treba stvarati presedan kojim bi kasnije mogle da se koriste i druge države Evropske unije. Svako je dužan da traži izlaz iz situacije samostalno.

Čak štaviše, ministar je predložio da se razradi procedura bankrotstva država članica Evropske unije. „Neophodno je razraditi takva pravila u opšteevropskim razmerama. Oni koji krše uslove Mastrihtskog sporazuma obavezni su da neizostavno plate kaznu“, smatra Bruderle. Po njegovom mišnjenju, nemački poreski obveznici nisu dužni da plaćaju za nedomaćinsko gazdovanje u Grčkoj ili bilo kojoj drugoj zemlji. „Nama nije potrebna uravnilovka na evropskom nivou“, istakao je nemački ministar ekonomije.

Na kraju krajeva, samit EU 25. marta doneo je odluku da Grcima pruži pomoć. Rel je o „dobrovoljnim kreditima“ pojedinih zemalja evrozone i finansijskoj pomoći od strane MMF. Međutim, krediti mogu biti odobreni jedino u krajnjem slučaju: ako Grčka ne bude u stanju da samostalno dobije na finansijskim tržištima neophodne joj pare. To jest, Angela Merkel se u suštini izborila za svoje: pomoć je obećana, ali te pomoći najverovatnije neće ni biti. Jer nešto i negde Grčka ipak može dobiti. U tom istom MMF, na primer. Iako je poslednjom okolnošću krajnje nezadovoljan predsednik Francuske Nikola Sarkozi, pošto učešće MMF u „spasavanju“ Atine automatski vodi u jačanje uticaja Sjedinjenih Država na unutrašnje poslove Evropske unije.

Stvar nije samo u „grčkom pitanju“

Posmatrači, međutim, naglašavaju, da iza sličnog demarša Berlina, kojim se Grčka stavlja u položaj otpadnika, stoji ne samo princip striktnog poštovanja Mastrihtskog sporazuma. Radi se takođe o složenom socijalno-ekonomskom položaju u samoj Nemačkoj.

Uzmimo budžet Nemačke, koji je usvojen 19. marta glasovima vladajuće koalicije dve hrišćanske partije (HDS i HSS) i slobodnih demokrata. Glavni finansijski dokument države predviđa rekordno povećanje duga u poratnoj istoriji zemlje – za 80,2 milijarde evra. To je dvostruko više od pređašnjeg rekorda iz 1996. godine. Ukupna suma novih kredita, koje namerava da uzme federalna vlada, do kraja godine može dostići i 100 milijardi evra.

Ukupno su u 2010. godini planirani rashodi u visini od 319,5 milijardi evra. To je za 16 milijardi više nego u prethodnoj godini. Novim kreditima trebalo bi da se isfinansira više od četvrtine ukupne sume u budžetu. Najveća stavka rashoda odnosi se na socijalnu sferu i sferu zaposlenosti – 45 procenata državnog budžeta. Potom slede uplate kamata po zajmovima i vojni rashodi.

Međutim, očekuje se neznatan rast BDP od 1,4 procenta, što komplikuje perspektive za 2011–2012. godinu u delu kako borbe protiv nezaposlenosti, tako i očuvanja makar pređašnjeg nivoa životnog standarda stanovništva. Očekuje se da će u 2010. godini broj nezaposlenih u Nemačkoj dostići brojku od 3,53 miliona (8,1%), a u 2011. godini ona će porasti do 3,74 miliona (8,6%).

Porast nezaposlenosti odvija se paralelno sa smanjivanjem plata. Kako je 3. marta saopštio Federalni statistički resor, u 2009. godini prosečna godišnja plata bez odbitaka smanjena je za 0,4 procenta i iznosila je 27648 evra godišnje. Pad plata izazvan je smanjivanjem broja prekovremenog rada i širom primenom u preduzećima nepune radne nedelje – usled ekonomske krize. Istovremeno je plata koja se isplaćuje po satu za razliku od ukupne plate po glavi stanovnika povećana za 3 procenta, ali se tu nema čemu radovati, pošto je u 2009. godini radnicima isplaćena naknada za „odrađene sate“ iz prethodnih godina.

Primetimo da je do pada plata u Nemačkoj došlo po prvi put od trenutka njenog formiranja 1949. godine. To jest, ta pojava se već sama po sebi ocenjuje kao ekstraordinarna, i loše deluje na socijalno raspoloženje društva.

U složenoj situaciji našli su se nezaposleni Nemci. Socijalna davanja po odraslom čoveku iznose 359 evra mesečno. Dete se smatra „malim odraslim“, kome u zavisnosti od uzrasta, pripada 60, 70 ili 80 procenata od potreba roditelja. Sa takvim „prihodima“ u Nemačkoj se ne možete razmetati. Čak i imajući u vidu da država plaća stan, grejanje i vodu, novi nameštaj za kuhinju, frižider, veš mašinu i televizor u zamenu za pokvareni, medicinsko osiguranje itd. Nezaposlena porodica sa dvoje dece tako košta državnu kasu otprilike 1800 evra mesečno.

Ali ni zaposlenim u proizvodnji ne cvetaju baš uvek ruže. Da bi porodica zaposlenog Nemca imala mogućnost da mesečno troši na sve takvu sumu, hranilac porodice morao bi imati bruto platu od 2,5 hiljade evra. Ali skoro četvrtina svih nemačkih radnika prima manje – frizeri, prodavci, radnici obezbeđenja, vaspitači u dečjim vrtićima, poštari. Oni takođe imaju porodice, decu, i nemaju baš uvek supruga ili suprug posao. To jest, ljudi sastavljaju kraj s krajem, odlaze i bolesni na posao kako ga ne bi izgubili, a nivo standarda im je isti kao i nezaposlenih, ili čak lošiji.

Na tu okolnost skrenuo je pažnju vicekancelar i ministar inostranih poslova Gido Vestervele. „Onaj ko radi treba da ima više od onog ko ne radi“. I iskazujući visoku erudiciju, dodao: „Blagostanje koje se pruža ljudima a da pri tom ne ulažu napore osuđuje zemlju na dekadenciju pozne Rimske imperije“.

Naizgled, sve je pravilno. Jedino je u uslovima smanjenja plata realizacija Vestervelove parole u stanju da dovede do toga da se davanja nezaposlenima još više smanje, jer nezaposleni treba da ima manje od zaposlenog. U rezultatu se neminovno nameće pitanje o kvalitetu produktivnosti radne snage u Nemačkoj. Pitanje nije bez značaja ako se uzme u obzir da je po rezultatima za 2009. godinu Nemačka ustupila Kini prvo mestro po izvozu proizvoda.

Očigledno je da pitanje treba sagledavati dublje: za likvidaciju nastalog začaranog kruga neophodne su ozbiljne promene u socijalno-ekonomskom uređenju Nemačke. Elite, međutim, nisu spremne za takav zaokret. One i dalje podsećaju na kuče koje vrteći se u krug uporno pokušava da uhvati svoj rep.

Tri četvrtine Nemaca spremno je da živi u socijalizmu

Nakon svega ne treba se čuditi što sve veći broj građana Nemačke smatra da socijalna pravičnost nije za njihovu zemlju. Anketa javnog mnjenja koju je sproveo Bertelsmanov fond početkom marta pokazala je da je, po mišljenju 71 procenta anketiranih, socijalna nepravda primetno porasla u toku poslednjih četiri godine. Skoro 60 procenata smatra nepravednim postojeći sistem raspodele prihoda u društvu. Tek svaki peti smatra da su stvari u socijalnoj sferi dobre.

Značajan deo Nemaca skeptički ocenjuje perspektive za budućnost. Svaki peti veruje da će nepravda u socijalnoj sferi u predstojećim godinama postati još izraženija. Po mišljenju eksperata, na raspoloženje Nemaca negativno je uticala svetska ekonomska i finansijska kriza.

U martu je anketu sproveo takođe i Institut za istraživanje javnog mnenja Emnid. Njegovi rezultati su još drastičniji. Većina stanovnika istočnog dela Nemačke (80%) i 72 procenta na zapadu izjavila je o tome da bi sasvim mogli živeti u socijalističkoj državi, takvoj kao što je bila DR Nemačka, ako bi im se garantovali posao, bezbednost i socijalna zaštićenost. Skoro svaki četvrti anketirani – 23 procenta u istočnoj i 24 procenta u zapadnoj Nemačkoj priznaje, da bi „katkada bilo poželjno“ da Zid, koji je 40 godina delio Zapadnu i Istočnu Nemačku, stajao tu i danas. 15 procenata anketiranih na istoku i 16 procenata na zapadu i uopšte misli da je postojanje Zida nešto „najbolje što se moglo dogoditi“.

Tek 28 procenata anketiranih na istoku Nemačke izjavilo je da slobodu smatra glavnom političkom vrednošću. Na zapadu zemlje udeo onih za koje je sloboda jedan od glavnih ciljeva, je veći – 42 procenta. Najzad, svaki sedmi anketirani na istoku i svaki dvanaesti na zapadu priznaje, da je spreman za 5 hiljada evra prodati svoj glas na izborima bilo kojoj partiji.

Politika kancelara izazvala razočaranje predsednika

Što bi se reklo, stigosmo do duvara. I to „stigosmo“ umnogome se objašnjava neuspešnom ekonomskom politikom vladajuće koalicije HDS/HSS i slobodnih demokrata. Tom politikom nije ushićen čak ni predsednik SR Nemačke Horst Keler, u prošlosti šef MMF.

Naizgled, već zbog samo jedne te okolnosti on bi trebalo da bude neoliberal. Međutim, „neoliberal“ je tokom poslednjih godina veoma skrenuo ulevo. Još u martu 2009. godine on se na pozadini globalne krize založio u korist snažne države, koja utvrđuje rigidne okvire za tržište. A sada on kritikuje ekonomsku politiku Angele Merkel.

Po mišljenju Kelera, prvi meseci rada nove vlade (nakon poslednjih izbora) izazivaju razočarenje. O tome je šef države govorio 20. marta u intervjuu nedeljniku Focus. Keler je istupio protiv masovnog smanjenja poreza. Po mišljenju predsednika, jedan od glavnih zadataka države jeste rešenje problema državnog duga. „Mi moramo prestati finansirati rast potrošnje na račun kredita“, izjavio je Keler.

Predsednik je pozvao federalnu vladu na fundamentalne reforme, usmerene u pravcu dugoročne perspektive. On se takođe založio za povećanje rashoda za obrazovanje. „Skoro trećina BDP zemlje svake godine troši se za socijalne potrebe, i samo 6 procenata za obrazovanje“, izjavio je Keler. „Pri takvom odnosu mi treba da se stidimo pred našom decom.“ Sem toga, predsednik SR Nemačke smatra neophodnim smanjenje poreskog bremena srednje klase, a takođe odobravanje preferencijala kompanijama koje se aktivno bave naučnim inovacijama.

Kritika od strane Kelera loš je signal za vladajuću koaliciju i Angelu Merkel lično. Stvar je u tome što je predsednik, bez obzira na formalno nominalni status njegove funkcije, izuzetno popularan čovek u društvu. Njegove reči Nemci osluškuju, a to potom utiče na njihovo opredeljenje prilikom glasanja.

Politički establišment iz osvete naziva predsednika bez vlasti „direktorom štedionice“. I zaista, Keler je odbranio disertaciju iz ekonomije i dugi niz godina, sve do odlaska u MMF, bio je na čelu kompanije Štedionica Nemačke. Međutim, „štedionica“ se u svesti Nemaca asocira sa takvim nacionalnim crtama karaktera, kao što su štedljivost i škrtost. Prema tome, od takve kritike predsednik će biti samo na dobitku.

Apatija i nedostatak inicijative

U takvoj situaciji ovih dana je održan kongres zemaljske organizacije HDS u Severnoj Rajni-Vestfaliji. Angela Merkel je u svom govoru, ohrabrena, izjavila da su očuvanje koalicije u sastavu HDS/HSS i Sl.DP zaslužili građani ne samo federalne zemlje Severna Rajna-Vestfalija, nego i cele Nemačke.

Kancelaru je 23. marta odgovorio list Süddeutsche Zeitung: „To je smelost od strane Merkel da tako nešto izjavi nakon pet meseci, koliko se nova vlada nalazi na vlasti. Ako je to sve što su zaslužili Nemci, onda to svedoči o tome da kancelar ne planira za njih ničeg dobrog.“

Zaprepašćujuće je, ali govor Merkelove čak nije diskutovan. „Ako taj mali kongres HDS, to organizovano odsustvo entuzijazma nije tek jednokratna slika, onda se može zaključiti da HDS ide loše. Da ne kažemo – veoma loše“, rezimira Süddeutsche Zeitung.

* * *

Situacija u SR Nemačkoj, zemlji koja se smatra „motorom“ Evropske unije, još jednom svedoči koliko se neodrživim mogu pokazati nadanja ukrajinskih političara u Evropu. Izbor strateškog kursa u spoljnoj politici stvar je više nego odgovorna. Jer, može se greškom amputirati, prekrižiti svoja budućnost. Ako Berlin, a zajedno sa njim Evropska unija, odbijaju da pruže pomoć Grčkoj, svojoj „sestri“ u Evropskoj uniji, kako će onda pomoći Ukrajini? Očigledno da treba tragati za pouzdanijim partnerima i saveznicima, koji su spremni da podmetnu rame u teškom trenutku.