Udari na Srbe u Hrvatskoj nisu incidenti, već deonice stoletnog projekta istrebljenja

OVIH dana naši arhigrađanski selebritiji hvale se putovanjima po Hrvatskoj.

„Za 18 godina super letovanja“ u Hrvatskoj, pohvalio se i Srđan Dragojević, „niko me ružno pogledao nije“. „Mislim da tabloidi raspiruju mržnju, kao 90-tih“, dodao je.

I dok nam Sergej Trifunović šalje „pozdrav s magičnog Cresa“, Dragan Bursać (znamo ga kao jednog od autora konfabulacije o prijedorskim „bijelim trakama za nesrbe“) nadovezuje se: „Dostojno života: Lastovo“.

‏Malo drugačije mišljenje pokazala je Nevena Subotić, novosadska novinarka i zvaničnica LSV: „Razmišljam o tome gde ću na more. Hrvatska mi nije dovoljno bezbedna zbog ekstremista; najjužniji deo CG primorja nije siguran zbog Albanaca – e, jbm ti spoljnu politiku Srbije, ni na more ne možeš na miru, sa svima smo posvađani“.

I dok su nam, tako, naši slučajni Srbi objašnjavali da je Hrvatska zapravo bezbedna – ili, pak, da smo sami krivi za ono što nam se tamo dešava – Hrvati su se, takođe na tviteru, slatko šalili s pravljenjem sapuna od Srba u Jasenovcu, i kao deca se radovali što je cela Hrvatska „srpsko groblje“, te što „Hrvati ponosno gaze vaše (srpske – S. A) ostatke i otpatke pod zemljom“.

I meni je sladak taj internacionalizam naše drugosrbijanštine. Njeni pripadnici drže se dve maksime:

1. Svaki nacionalizam je zlo, ali je na Zapadnom Balkanu najgori srpski nacionalizam: Milivoj Bešlin: „Rusija srpskom nacionalizmu daje iluziju da granice na Balkanu nisu konačne i zbog toga se srpski nacionalisti pripremaju za neku vrstu drugog poluvremena. Da sam na mestu suseda, ne bih uzimao zdravo za gotovo poruke iz Srbije o dobrosusedstvu“; Saša Ćirić: Na Balkanu, „ako postoji opasnost od nekog nacionalizma, ona je još uvek velika i dolazi od srpskog nacionalizma“; Aleksandar Sekulović: „Dok ne bude uništen srpski nacionalizam, nema mira na Balkanu“;

2. U Srbiji je najbitnija borba protiv srpskog nacionalizma: Dinko Gruhonjić: „Zlo se vratilo kući. (…) Nakon što je uništio sve po komšiluku, srbijanski će nacionalizam, sasvim izvjesno, pojesti samog sebe. Ali će usput posijati još zla, ovaj put po sopstvenom dvorištu“; Aleksej Kišjuhas: „Glavni problem politike i vlasti u Srbiji nije toliko famozna ‘duboka država’, koliko je to ‘duboko društvo’. (…) Živimo jedno kontinuirano utrkivanje u etnonacionalizmu bez prepona“; „Velikosrpski nacionalizam je duh iz boce koji još uvek tumara među nama poput aveti ili junaka iz horor filma koji nikako da umre“; Vesna Pešić: „Srpski nacionalizam se razlikuje od nacionalizama u drugim jugoslovenskim republikama. Ti drugi narodi su želeli da naprave svoju samostalnu nacionalnu državu kao univerzalni ideal i zato se u njima brže razvijaju evropske vrednosti. Srpski nacionalizam (međutim) praktično je večit i inkopatibilan s modernom državom, pa čak i s bilo kakvom stabilnom državom“.

Pošto, dakle, završe rad na najvažnijem političkom pitanju u Srbiji – a to je, dakako, borba s najopasnijem nacionalizmom na Balkanu – naši kompradorski selebritiji otputuju u region, kako bi uživali zaslužen odmor. A odande nam, onda, drže lekcije kako njih tamo, eto, niko nije dirao, te kako su priče o antisrpskom šovinizmu, zapravo, preterivanje.

Pritom, naši borci i borkinje zaboravljaju da nam objasne kako to da u nacionalističkoj Srbiji niko ne juri po ulici hrvatske ili albanske sportiste kako bi ih linčovao (ili bacio u vodu); kako to da se ovde čekićima ne razbijaju table napisane na „pogrešnom“ pismu; kako to da se ovde na prepunim stadionima ne uzvikuju fašistički pozdravi ili pevaju fašističke pesme; kako to da se ovde ne oštećuju automobili „pogrešnih“registarskih tablica ili ne ruše groblja komšija „pogrešne“ nacionalnosti; kako to da se u Beogradu može javno iskazivati protest zbog pobijenih Bošnjaka, Albanaca ili Hrvata u nedavnim radovima – a probajte da se u Zagrebu ili Prištini okupite, kako bi  ukazali na zločine nad Srbima…

Pošto završe rad na najvažnijem političkom pitanju u Srbiji – a to je, dakako, borba s najopasnijem nacionalizmom na Balkanu – naši kompradorski selebritiji otputuju u region, kako bi uživali zaslužen odmor. A odande nam, onda, drže lekcije kako njih tamo, eto, niko nije dirao, te kako su priče o antisrpskom šovinizmu, zapravo, preterivanje

Dakle, kako svih tih manifestacija šovinizma nema u nacionalističkoj Srbiji? Dok, naprotiv, sve to zatičemo, iznova i iznova, recimo, u evropskoj i uljuđenoj Hrvatskoj?

Iznova i iznova…

Svaka naša generacija, i gotovo svaka naša porodica, ima nekog ko je ubijen, proteran ili šikaniran u Hrvatskoj, na Kosovu, u BiH, a sada i u CG – samo zato što je Srbin.

Ali, mi i dalje pričamo o srpskom nacionalizmu kao najopasnijem… odbijajući da priznamo čak i tako očiglednu činjenicu: ne, to u Hrvatskoj nisu incidenti; to je sastavni deo projekta istrebljenja.

Projekta čije su samo deonice: pogromi Srba u Zagrebu 1895, 1899. i 1902, u Sarajevu 1914, masovni zločini nad civilima u Mačvi 1914, Prebilovci, Jadovno, Pag, sistem logora Jasenovac (1941-1945), pogrom i proterivanje Srba 1991-1995. (od Zadarske kristalne noći 1991, do Bljeska i Oluje 1995)…

Da je u pitanju projekat nad-ideološkog karaktera najbolja je ilustracija, verujem, jedna epizoda koju je Jovan Dušanić opisao u knjizi Hronika srpskog sela u Bosni (str. 173-182; pdf ovde). Dušanić tu donosi svedočenje strine Dragice (Bogojević) Dušanić, koja je samo čudom preživela pokolj Srba s leve obale reke Bosne, pri ušću u Savu, 7. decembra 1944. godine.

Istrebljenje je upriličeno po oprobanom ustaškom obrascu: najpre su poklani muškarci – za šestoricu se čak, poimenice, zna da su živi odrani i bačeni u reku Bosnu; onda su na red došli žene i deca, koji su ubijeni bombama i udarcima sekira; pogrom su izvršile lokalne ustaše, prve komšije; ali, po naređenju koje je došlo s vrha.

Istrebljenje je bilo nemilosrdno. Hrvaticu Sofiju (Karlović), udatu za Srbina (Petra Ilinčića), i njenu dvojicu sinova (Tanasija i Milana), ubio je lično Sofijin rođeni brat, zgrožen „sramotom“ da je njegova sestra srpska profuknjača. Dušanićevu strinu Dragicu, pak, koja je tada imala 14 godina, majka je zaštitila telom, te je dobila tek dva ovlašna udarca sekirom po stomaku; spasili su je komšije Hrvati; ali, onda je usledilo sistematsko pretresanje svih hrvatskih kuća, koje je trajalo danima, kako bi se sprečilo da bilo ko od Srba preživi; srećom, Dragica je prebačena dalje, i tako se spasila.

Toga dana, samo u dva srpska zaseoka Donje Dubice (Trnjak i Centar), ubijeno je 650 ljudi (sva njihova imena su popisana). Od toga su 333 žrtve imale manje od 15 godina – dok je 132 dece imalo do pet godina starosti.

Zastanimo ovde. Govorimo o 132 dece do pet godina – ubijene samo u jednom selu. Preko puta zgrade u kojoj stanujem nalazi se obdanište. Često, u prolazu, vidim kako se mališani igraju u dvorištu. Nikada onih do 5 godina starosti nije bilo više od petnaestak. To znači da je samo u jednom selu i u jednom danu, 7. decembra 1944. godine, poklano deset mojih beogradskih obdaništa.

Kada razmišljam o razmerama Pokolja 1941-1945. zavrti mi se u glavi.

Drugo, na šta hoću da skrenem pažnju, jeste da se sve to dešavalo dva meseca pošto je pao Beograd. Dakle, u vreme kada je već svima bilo jasno da je NDH, kao deo nacističke Evrope, izgubila rat.

Na istoku su, u to doba, Rusi stigli već do Varšave i Budimpešte; izbili su na Balaton, a onda i na Dravu – pošto su, prethodno, na jugu, oslobodili Bukurešt i Sofiju; na zapadnom frontu, pak, anglosaksonci su domarširali već do Rajne; a u Italiji, na njenom severu, dospeli su i do Bolonje; na istočnom Jadranu već je i Split bio pao (vidi mapu).

U to vreme, dakle, bilo je očigledno da nema šanse da NDH ne izgubi rat. A ipak, ta monstrum-država – čak i u trenucima gubitničkog ropca, poslednjim atomima snage, i svuda tamo gde je to još mogla – organizovala je sistematsko istrebljenje Srba: od kolevke, do stogodišnjih starica.

Zašto? Zato što je projekat istrebljenja Srba u Hrvatskoj nad-ideološkog karaktera. Njega je u punom zamahu krenula da realizuje NDH 1.0. A onda je, pola veka docnije, gotovo sasvim uspela da završi NDH 2.0.

Na istoku su Rusi stigli već do Varšave i Budimpešte; izbili su na Balaton; na zapadnom frontu anglosaksonci su domarširali već do Rajne; na istočnom Jadranu već je i Split bio pao. U to vreme, dakle, bilo je očigledno da nema šanse da NDH ne izgubi rat. A ipak, ta monstrum-država – čak i u trenucima gubitničkog ropca, poslednjim atomima snage, i svuda tamo gde je to još mogla – organizovala je sistematsko istrebljenje Srba

Pri tome, nevažno je – sa stanovišta Velikog plana – što je prva emanacija NDH bila nacistička, a druga europska i demokratska; one su obe bile deo istog projekta – baš kao i socijalistička Hrvatska (NDH 1.5), u kojoj su se delovi naseljeni Srbima prepoznavali, recimo, po tome što u njima nije bilo asfalta (po „crnoj mreži“, na auto kartama); dakle, kao realizacija stoletne politike tihe diskriminacije.     

Ali, taj Veliki plan, koji se realizuje, evo, već stotinak godina, živahan je, valja znati, i danas. To se vidi i po negacionističkom odnosu stanovnika NDH 2.0 spram prošlih zločina; kao i po odsustvu pokajanja – iz čega proizlazi i kolektivna spremnost na njihovo ponavljanje i nastavljanje.

Pogledajmo, recimo, ovaj članak u Večernjem listu, koji pripada hrvatskom mejn-strimu, a u kome se Jasenovac predstavlja kao kamp rada i rekreacije. Ili još bolje, pogledajmo kako obični Hrvati odgovaraju na pitanje: koja etnička grupa je najviše stradala u Jasenovcu (ovde, 6:48-8:33).

Za mene je impresivno kako anketirani Hrvati, gotovo kao jedan, počinju da vrdaju, ili pak kako se, jednostavno, uspaničeno trude da izbegnu jedini tačni odgovor; onaj, koji svi dobro znaju – Srbi; ali, to je reč koju oni, jednostavno, neće i ne smeju da kažu.

I upravo to je pokazatelj da je Veliki projekat ne samo živ, nego da ima i svoje očekivane nastavke. Tu živu teorijsku osnovu Velikog plana zatičemo gotovo na svakom koraku; recimo, u članku objavljenom u vodećem hrvatskom politikološkom časopisu Politička misao (izdavač FPN, Zgb):

„Zbog nedovoljne demokratske političke kulture, Srbi i Crnogorci započinju rat za prostor Hrvatske i BiH. Agresori su istočnog civilizacijskog kruga, govore srpski, pišu ćirilicom, plemenskog su kulturnog modela, žele živjeti u Jugoslaviji i velikoj Srbiji, koje bi bile socijalistički ustrojene i podaničkog su tipa političke kulture. Žrtve su pripadnici zapadne civilizacije, katoličke i muslimanske vjere, govore hrvatski (hrvatskosrpski), pišu latinicom, zadružnog su kulturnog modela i participativnog tipa političke kulture“.

Tako su Srbi i naučno – pod pokroviteljstvom Fakulteta za političke znanosti Univerziteta u Zagrebu – proglašeni nižom kultur-političkom rasom. To je, svakako, pogrešno sa stanovišta nauke; ali, jednako tako, to postaje legitimno i, onda, opasno baš u kontekstu u kom ova „naučna“ analiza vrhuni („Veliki plan“); a pogotovo to biva opasno po svojim realnim posledicama: pre svega, po mržnji prema onima koji su „istočnog civilizacijskog kruga, govore srpski i pišu ćirilicom“.

A sad, hoću da se vratim na ideologemu br. 1 – o srpskom nacionalizmu kao najopasnijem; kao i na ideologemu br. 2 – o bezbednom letovanju u Hrvatskoj.

Želim da istaknem da su obe ideologeme ne samo belodano netačne, već i nesumnjivo sramne.

U istoriografskom, a pogotovo u istoriosofskom smislu, stoleće je tek osnovna analitička jedinica. Stoga, u kontekstu Velikog plana, današnje letovanje u NDH 2.0 spada, zapravo, u isti smisaoni segment kao i letovanje u NDH 1.0

Prva od ideologema, zapravo, opravdava gotovo svaku buduću akciju protiv elementarnih interesa čitavog jednog naroda – počev od ukidanja Republike Srpske, pa do hrvatskih (NATO) tenkova koji od Šida prodiru prema Beogradu. Jer, ako je srpski nacionalizam najopasniji na Balkanu, tada je, praktično, kako bi se obezedio mir, svaka akcija protiv tog čudovišta – dozvoljena.

Druga ideologema, pak, obezbeđuje retroaktivnu aboliciju za zločin istrebljenja koji se desio na određenoj teoritoriji; tačnije, obezbeđuje aboliciju za nikada kažnjeni genocid; jer, da podsetim, Hrvatska nije nikada, ni teritorijalno, niti na bilo koji drugi način, kažnjena što je pobila ili proterala na stotine hiljada Srba.

Ono što je, međutim, paradoksalno jeste da, sada, pripadnici tog istog naroda-žrtve počinju da učestvuju u simboličkom, ili čak stvarnom, odbacivanju, relativizovanju i minimalizovanju zločina.

U istoriografskom, a pogotovo u istoriosofskom smislu, stoleće je tek osnovna analitička jedinica. Stoga, u kontekstu Velikog plana, današnje letovanje u NDH 2.0 spada, zapravo, u isti smisaoni segment kao i letovanje u NDH 1.0.

Zašto? Upravo zato što za genocid nije kažnjena nijedna Hrvatska. I upravo zato što taj zločin, baš zbog navedene činjenice, jednostavno ne sme biti normalizovan.

A pogotovo ne sme biti normalizovan onim čuvenim, „beogradsko-dubrovačkim“ mijaukanjem: „Nisam govorio hleb, pa mi se ništa nije desilo. E, baš sam lepo pocrneo!“

(Sve o Srpskoj)