U čemu je Marks pogrešio

Dvestota godišnjica od rođenja Karla Marksa uzrokovala je porast interesovanja za rad ovog čoveka, zaključno sa otkrivanjem biste u njegovom rodnom gradu Triru u Nemačkoj.

Na proslavi marksizma prošle nedelje u Pekingu kineski predsednik Si Đinping je izjavio da „poput spektakularnog izlaska sunca, teorija osvetljava put čovečanstvu za istraživanje zakona istorije i potragu čovečanstva za sopstvenim oslobođenjem“. On je dalje naveo da je Marks „naučnom teorijom pokazao pravac ka idealnom društvu bez represije ili eksploatacije, gde bi svi uživali ravnopravnost i slobodu.“

S obzirom na to da su Sijeve reči izgovorene u „marksističkoj“ Kini, prisutni nisu imali izbora, te su se složili s njima.

Ipak, govoreći istog dana u Triru, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker je dao sopstvenu manje-više velikodušnu ocenu: „Danas označava stvari za koje nije odgovoran i koje nije uzrokovao jer su mnoge stvari koje je napisao preinačene u suprotno.“

Šta je Junker mislio pod ovim nije potpuno jasno. Marksizam je doneo nezapamćenu patnju milionima ljudi koji su bili prisiljeni da žive pod režimima s njegovom zastavom. Većim delom dvadesetog veka 40 odsto čovečanstva je trpelo glad, gulage, cenzuru i druge oblike represije koju su sprovodili samoproklamovani marksisti.

Junker je u svom govoru izgleda aludirao na standardni protivargument da su gnusni zločini komunista tokom dvadesetog veka uzrokovani nekom vrstom izopačenog Marksovog učenja za šta se ovaj čovek teško može smatrati odgovornim.

Da li se može nešto odgovoriti na ovaj argument? Marks je veći deo svog života analizirao političku ekonomiju industrijalizacije Zapada sredinom devetnaestog veka. Ali za njegov trajan značaj više su zaslužne njegove ideje za budućnost i značaj koje će one imati za društvo. Kada je reč o njegovoj zaostavštini, ovaj domen njegovog učenja se ne može zanemariti.

Marks je privatnu svojinu smatrao izvorom celokupnog zla u kapitalističkim društvima u razvoju njegovog doba. U skladu s tim je verovao da se samo njenim ukidanjem mogu prevazići klasne podele i obezbediti skladna budućnost. Njegov saradnik Fridrih Engels je kasnije tvrdio da će u komunizmu sama država postati nepotrebna, te će „iščeznuti“. Te tvrdnje nisu iznesene kao spekulacije, već pre kao naučne tvrdnje o tome šta budućnost nosi.

Ali, naravno, sve su to bile gluposti, a od tada je dokazano da je Marksova teorija istorije – dijalektički materijalizam – pogrešna i opasna u praktično svakom pogledu. Veliki filozof dvadesetog veka Karl Poper, jedan od Marksovih najvećih kritičara, s pravom ga je nazvao „lažnim prorokom“. A ako je potrebno još dokaza za to, zemlje koje su prigrlile kapitalizam u dvadesetom veku kasnije su postale demokratska, otvorena i prosperitetna društva.

Nasuprot tome, svi režimi koji su odbacili kapitalizam u ime marksizma su neuspešni, i to ne slučajno ili kao rezultat nekog nesrećnog doktrinskog nesporazuma među Marksovim sledbenicima. Ukidanjem privatnog vlasništva i uspostavljanjem državne kontrole nad ekonomijom društvo se ne lišava samo preduzetništva koje je potrebno da ga gura napred, već se ukida i sama sloboda.

Pošto se marksizam prema svim kontradiktornostima u društvu odnosi kao prema proizvodima klasne borbe koja će nestati kada i privatno vlasništvo, disidentstvo nakon uspostavljanje komunizma je nemoguće. Po definiciji, svako osporavanje novog poretka mora da bude nelegitiman zaostatak represivnog poretka koji je pre toga bio na snazi.

Zato su marksistički režimi zapravo logični produžeci njegove doktrine. Naravno, Junker jeste u pravu da Marks, koji je umro 34 godine pre revolucije u Rusiji, nije odgovoran za gulage, a da ipak, njegove ideje očito jesu.

U svojoj studiji u tri toma od istorijskog značaja Glavni tokovi marksizma poljski filozof Lešek Kolakovski, koji je postao vodeći kritičar marksizma nakon što ga je prigrlio u mladosti, ukazuje da Marks nije pokazivao gotovo nikakvu zainteresovanost za ljude kao takve.

„Marksizam malo uzima u obzir ili ne uzima u obzir uopšte činjenicu da se ljudi rađaju i umiru, da su muškarci i žene, mladi i stari, zdravi ili bolesni“, piše on. Samo po sebi „zlo i patnja u njegovim očima nisu imali značenje osim kao instrumenti oslobođenja; bili su čisto društvene činjenice, ne suštinski deo ljudskog stanja.“

Uvid Kolakovskog pomaže da se objasni zašto režimi koji su prigrlili Marksovu mehanicističku i determinističku doktrinu neizbežno moraju da se preobrate u totalitarizam kada se suoče s realnošću kompleksnog društva. Oni nisu uvek bili uspešni; ali rezultati su uvek bili tragični.

Si sa svoje strane ekonomski razvoj Kine u proteklih nekoliko decenija smatra „naročitim gvozdenim dokazom“ kontinuirane validnosti marksizma. Ako ništa drugo, upravo važi suprotno.

Ne zaboravite da je upravo Kina s čistim komunizmom uzrokovala glad i teror „Velikog skoka napred“ i „Kulturne revolucije“. Maova odluka da oduzme farmerima zemlju, a preduzetnicima firme imala je očekivano katastrofalne rezultate, a Komunistička partija Kine je od tada napustila taj doktriniran pristup.

Pod vlašću Maovog naslednika Denga Sjaopinga KPK je pokrenula veliko ekonomsko „otvaranje“ Kine. Nakon 1978. je počela da vraća privatnu imovinu i dozvoljava preduzetništvo, a rezultati su bili spektakularni.

Ako razvoj Kine bilo šta koči, onda su to ostaci marksizma koji su još uvek vidljivi u neefikasnim državnim poduhvatima i represiji nad disidentima. Centralizovan jednopartijski sistem Kine prosto nije kompatibilan sa modernim i raznolikim društvom.

Dve stotine godina nakon Marksovog rođenja definitivno je mudro razmisliti o njegovoj intelektualnoj svojini. Međutim, to ne treba da činimo u slavljeničkoj atmosferi, već da vakcinišemo svoja otvorena društva protiv totalitarnih iskušenja koja vrebaju u njegovim pogrešnim teorijama.

Autor je bivši premijer i ministar spoljnih poslova Švedske.

(Project Syndicate, 2018 - Karl Bilt – Danas)