U borbi protiv hristofobije u Kaliforniji i Srbiji

(Chronicles, decembar 2009)[1]

Cilj postmodernista da unište istinske ljude sa njihovim prirodnim privrženostima, tradicionalnim moralom i nasleđenim kulturnim izborima svuda je isti. Njihove specifične manifestacije mogu biti različite u SAD, ili u Srbiji – postojbinama naših dvaju sagovornika i mojih dobrih prijatelja – ali osnovni motiv im je istovetan. To je hristofobija, inkubator nebrojenih posledičnih patologija koje se pod maskom različitosti nameću i slave na obema stranama Atlantika. Kako da se efektivno oživi hrišćanska civilizacija, pošto je proživela nebrojene nesreće i progresivno propadanje? „To je pitanje koje natkriljuje politički život istinskih zapadnih konzervativaca“, kaže Greg Dejvis (Greg Davis), dok u centru Santa Monike uživajući srčemo prvoklasnu votku. „Konzervativci večito pokušavaju da se vrate nečem boljem, zdravijem, plemenitijem, istinskijem. Ali koliko unazad? Za deset godina, jedan vek – jedan milenijum?“

DŽordža sam upoznao pre pet godina, u doba kada je radio kao producent i režiser dokumentarca koji se mora videti: Islam: šta Zapad treba da zna (Islam: What the West Needs to Know)[2]. On je ubedljiv, miran sagovornik, starosti između 30 i 40 godina. Prešao je u pravoslavlje, doktor je političkih nauka (Stenfordski univerzitet) i već dugo oseća da naša civilizacija propada. Kaže da se zapadni konzervativci nadaju da će spasti osnovnu instituciju Zapada – tj. hrišćanstvo – mada hrišćanstvo nije poteklo na Zapadu – a u tome leži i suština problema: „Počev od 1054. godine, razvoj Zapada – nasuprot pravoslavnom Istoku, bio je revolucionarni čin. U svojoj srži, Zapad je revolucionaran. Otuda su se i pozivi naših konzervativaca da se istorija zaustavi – uprkos povremenim uspesima u usporavanju klizanja naniže, pokazali uzaludnim. Ono što definiše Zapad bila je fundamentalna inovacija učenja o filioque[3]. Rezultat te shizme se izrazio u uzastopnim jeresima i bunama – što je dovelo do verskih ratova; oni su koštali života miliona ljudi i rascepili Evropu. Pozniji smutljivci će toj revolucionarnoj logici svojim tumačenjima dati potpuno nehrišćanski sadržaj, što se sa monstruoznim rezultatima izrazilo u francuskoj i boljševičkoj revoluciji.“

Raspad zapadnog hrišćanstva protiče već hiljadu godina, ali je u našem vremenu dobio na ubrzanju. Greg kaže da su rimski tradicionalisti pretrpeli strahovit udar od Drugog vatikanskog konzila, i da još uvek osećaju njegove posledice. U međuvremenu: „tradicionalne protestantske varijante sada jure prema Sodomi, dok se one, novije ‘Biblijske crkve’ nešto efikasnije drže moralne linije, ali pokazuju ‘da su od sveta ovog’ uz raspusne svetkovine sa ‘hrišćanskom’ rok muzikom i novopečena filosofiranja o tome kako da se bez stvarnog napora uspe u ovom mamonovom[4] svetu. Ne treba naglasiti da rad na spasavanju onog što je još preostalo od tradicionalnog zapadnog hrišćanstva postaje sve teži.“

S druge strane, pravoslavlje, baš zbog toga što njegovo carstvo i nije „od sveta ovog“, ne podleže političkom svetu. Nemoguće je preobraziti pravoslavlje u „pokret“ u savremenom političkom smislu, pa ipak – pravoslavno gledanje na većinu današnjih političkih pitanja, uprkos teološkim i ekleziološkim razlikama, u glavnim crtama sledi tradicionalne rimokatolike i protestante. „Čak i u definitivno protestantskoj i ‘revolucionarnoj’ zemlji kao što su SAD, pravoslavac lako uviđa praktičnu mudrost ugrađenu u dokumente kao što su Ustav i njegovi principi ograničene vladavine. Više no iko, oni su suprotstavljeni idolopoklonstvu prema političkim ličnostima i državi – tom zlu savremene ere. Ali, oni su po svojoj prirodi manje prilagođeni plovidbi po uzburkanim vodama savremene politike, koje postaju sve uzburkanije, besne i antihrišćanske.“

Pravoslavne zemlje koje su još izvan zapadne orbite su redovno bile nadigravane u velikoj političkoj igri širenja američkog stila materijalizma i „demokratije“ do najdaljih granica galaksije. Dejvis ističe kako su Srbi dosledno potcenjivali zle namere planova pod vođstvom SAD u odnosu na njihovu zemlju i kulturu, i kako je Rusija devedesetih godina naivno prihvatila niz zapadno-inspirisanih „reformi“ koje su joj opustošile zemlju: „Sada pak Rusija dolazi k sebi. Vladimir Putin, koga na Zapadu redovno prikazuju kao Nikolaja I ukrštenog sa Dart Vejderom (Darth Vader)[5], odbija da dopusti da njegov narod izvrši samoubistvo u stilu Zapadne Evrope, koja sebi ponavljano izglasava nepoverenje. Uzimajući u obzir islam, koji ponovo počinje da nadire, tog starog neprijatelja – kako Zapada, tako i istočnog hrišćanstva – zapadni konzervativci bi trebalo da vide Rusiju, kao i pravoslavnu civilizaciju u celini, kao svoje prirodne saveznike. Pa ipak, istaknuti konzervativci nastavljaju da podržavaju proganjanje Rusije pod vođstvom SAD. Njihova podrška stalnom širenju NATO, raketnom štitu i ‘obojenim revolucijama’ koje Zapad finansira, jeste podrška revolucionarnoj sili koja ne priznaje granice svojoj hegemoniji.“

Tokom hladnog rata bilo je još moguće gledati na Zapad, protivnika revolucionarnog komunizma, kao na čistu konzervativnu silu sveta – ali više ne. Zapadni, a naročito američki konzervativci su danas u nelogičnom položaju odbrane akcija rukovodeće revolucionarne sile sveta. Dejvis zaključuje da bi, kako bi zapadni konzervativci ostali „konzervativni“, trebalo da budu voljni da podržavaju ono malo istinski konzervativnih snaga koje su na svetu ostale – naime, one pravoslavne države koji su voljne i sposobne da se odupru neograničenoj kulturnoj i geopolitičkoj ekspanziji Zapada.

Boško Obradović je Srbin uzrasta Grega Dejvisa, koji se odupire protiv oba zupca te (zapadne) ekspanzije. On je jedan od osnivača i rukovodilaca Dveri (www.dverisrpske.com), jedne beogradske NVO koju od ostalih NVO odlikuju dve činjenice: ne dobija ni cent od DŽordža Sorosa, a u svojim mnogobrojnim socijalnim i kulturnim poduhvatima traži blagoslov Srpske pravoslavne crkve i duhovno vođstvo njenih jerarha. Boško je diplomirao na filozofiji i književnosti, tridesetogodišnjak, nastavnik, bibliotekar i otac troje dece. Nedavno je dospeo u dnevne vesti time što je dao ključni doprinos otkazivanju planirane parade „gej-ponosa“ u centru Beograda: „Organizatori su imali sve pripremljeno, Vlada Srbije ih je podržavala zbog toga što je vladajuća Demokratska stranka mislila da je to bio jedan od načina da se Briselu pokaže da smo dovoljno progresivni za članstvo u EU. Svi najglavniji mediji, sve NVO koje Zapad finansira i masa modno prosvetljenih javnih ličnosti su bili na njihovoj strani. To je trebalo da bude još jedan dokaz konačnog pada Srbije, njene voljnosti da proda svoju dušu za nedostižnu ‘evropsku integraciju’.“

Ta parada je na kraju otkazana zbog zabrinutosti oko bezbednosti. Njenim organizatorima je ponuđena druga lokacija, ali oni su to odbili. To – kako Boško kaže, pokazuje njihov pravi cilj: nisu oni samo želeli da marširaju – želeli su da provociraju. „Cilj im nikada nije bio da štite bilo čija ‘ljudska prava’, ili da protestuju protiv ‘diskriminacije’. Njihov cilj je bio da propagiraju jednu jasno određenu ideologiju, stil života i njene vrednosti, i da to simbolično nametnu Beogradu i Srbiji, okupirajući – ma kako nakratko – stari centar grada. Cilj im je, takođe, bio da potvrde svoju političku moć, kao privilegovana i zaštićena grupa koja propagira modernost. Takođe im je bio cilj da nanesu uništavajući udarac tradicionalnom duhovnom, moralnom i kulturnom redu, da ih prikažu kao marginalne, zastarele i osuđene na odumiranje. I najzad, ali to nije najmanje važno: otkazujući usred one publicitarne eksplozije taj svoj igrokaz, poslali su poziv svojim sponzorima da ovi nastave sa svojom izdašnošću, pa i da je povećaju, jer – posao još nije obavljen: Srbija je još uvek ona ista, sebi svojstvena: stara, gadna i reakcionarna.“

Otkada je, sredinom septembra, parada bila otkazana, Boška i njegove prijatelje su častili nekim gadnim imenima. Bilo je poziva da se Dveri zabrane, navodno zbog kršenja nedavno uvedenog „antidiskriminacionog“ zakona, koji je napisan tačno po smernicama EU. Boško kaže da su ti napadi „pohvala svima nama koji smo odlučni da ne napustimo sistem vrednosti koji je kroz vekove naš narod održao u životu.“ Ipak, zabrinut je za budućnost: „Izgleda da smo dobro poodmakli na putu prema 2084. g., kada će totalitarne NVO nametnuti svoj nacrt za iskorenjivanje našeg tradicionalnog duhovnog, moralnog i nacionalnog identiteta. NVO-elita tvrdi da deluje u ime ‘Zapada’ i uživa status zaštićene vrste – ali takvu zaštitu, ako bude po njihovom, neće dobiti niko ko im se na putu nađe. Naša ‘demokratija’ ide u pravcu ukidanja slobode da se misli drukčije od onog kako misle visoki žreci zapadnog postmodernizma. Pogledajte samo kako se mediji odnose prema mitropolitu Amfilohiju, mestobljustitelju trona našeg patrijarha, zbog toga što se usuđuje da iz Svetog pisma citira o sodomiji! Zar to nije paradoksalno? Od Pravoslavne crkve i svih ostalih glavnih verskih zajednica u Srbiji se zahteva da se uzdrže od iznošenja svog stava o tom pitanju, jer – ako bi to učinile, bile bi u opasnosti da potpadnu pod zakonsko gonjenje zbog zastupanja ‘netolerancije’.“

Boško Obradović u jasnim crtama vidi taj problem. Ili će Crkva iznositi svoj glas jasno i bez eufemističkih okolišanja, ili će izgubiti svrhu svog postojanja kao spasonosne zajednice koja je zasnovana na veri i učenjima starim dva milenijuma: „Od ove Crkve kao celine, kao i od hrišćana – pojedinaca se očekuje da se uzdrže od zauzimanja stavova ako se oni ne poklapaju sa standardima prihvatljivog razgovora, koje su postavili oni koji nisu hrišćani, ili još tačnije rečeno: oni koji su odlučni antihrišćani. Naravno, mitropolit Amfilohije i ostali episkopi nisu imali drugog izbora: umesto da ignorišu taj nameravani moralni i kulturni pokolj, oni su govorili jasno i autoritativno. Njihov autoritet proističe iz Svetog pisma i (crkvenih) otaca, a ne od ‘pro-EU’ vlade ili od ‘progresivnih’ NVO ili njihovih stranih mentora. Istovremeno, oni su – u skladu sa hrišćanskim principima, osudili svaki oblik mržnje ili nasilja, ali ni oni, ni mi, ne možemo prihvatiti samoizolaciju, što bi se samo moglo završiti u kriminalizovanju svakog otvorenog pojavljivanja naše vere.“

Boško veruje da je konačni cilj organizatora i sponzora te parade isključivanje Pravoslavne crkve iz društvenog i kulturnog života Srbije. On ističe da je hor osuda i negodovanja uz gađenje protiv mitrolopita Amfilohija došao od barjaktara celokupnog „humanitarnog čovečanstva“ – od helsinških grupacija za ljudska prava, profesora sociologije, „nezavisnih analitičara“ plaćenih iz inostranstva, medijskih izvora koje finansira Soros – a svi oni imaju zajedničku optužbu: usudivši se da pomene Sodomu i Gomoru, mitropolit Amfilohije „objektivno“ odobrava nasilje i propagira diskriminaciju. Dakle – on je kriv zbog vršenja diskriminacije i zbog inspirisanja „ekstremnodesničarskih grupacija i svih drugih ekstremista“: „Njihov je cilj da prinude Crkvu na unutrašnje progonstvo, baš kako je bilo i pod komunizmom. Taj cilj i jeste razlog postojanja (raison d’etre) mnogih NVO u Srbiji. One uvek munjevitom brzinom i sa indignacijom reaguju kada Crkva zauzme neki stav i to tretiraju kao nešto što je samo po sebi nedopustivo. Mitropolitovo citiranje Svetog pisma ih je bacilo u besnilo, o čemu svedoči medijski konglomerat B92, koji je preuzeo ulogu ideološkog tužioca i glavne sudnice. Mitropolitovo podsećanje na to ‘da se saseca drvo koje ne donosi ploda’ je bilo iskrivljeno u skladu sa najboljom tradicijom francuske revolucije i boljševizma.“

Pa kakav treba da bude stav vernika prema homoseksualnosti, ili – uostalom, prema nizu ‘svetih krava postmodernizma’? Boško Obradović zaključuje da se po ovom i po svakom od savremenih socijalnih i političkih pitanja može i treba zauzeti jasan hrišćanski stav: „Moja vera to ne dopušta, a ja ne želim da bilo koga maltretiram, da pretim ili diskriminišem. Istovremeno, obavezan sam da ispovedam svoju veru, da gajim svoju decu i da doprinosim svom društvu u skladu sa onim što mi je bilo preneto (tradicijom) – pa čak i ako to znači da ću pasti pod udar zakonskih kazni od strane države.“

Takva kazna uskoro dolazi i Americi, i Evropi, a hrišćani kao Greg Dejvis i Boško Obradović su spremni na nju. Oni znaju da svetovne i privremene državne moći mogu i treba da budu priznate kao imperativ samo do onog stepena do koga se upotrebljavaju za pomoć dobru i ograničavanju zla. Obojica se slažu da, kako u Americi, tako i u Srbiji, hrišćani mogu da uvažavaju državne zakone samo ako ta poslušnost ne iziskuje odbacivanje vere, ili greh. Ne znamo koji od moja dva prijatelja će biti prvi da iskusi mučeništvo, ali – plašim sa da će obojica.

Srđa Trifković je autor knjiga Pobeđivanje džihada (Defeating Jihad) i Prorokov mač (The Sword of the Prophet)

(Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis)