Treba nam ozbiljan razgovor sa EU

INTERVJU vodio Rade Stanić

Sklapanje bilo kakvog sporazuma sa Evropskom unijom pre nego što čisto i jasno utvrdimo da li EU zvanično poštuje međunarodno priznate granice Srbije bilo bi indirektno priznavanje nezavisnosti Kosova, izjavio je u intervjuu „Politici” predsednik Vlade Srbije i predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica. Komentarišući činjenicu da njegova stranka uoči drugog kruga predsedničkih izbora nije podržala kandidaturu Borisa Tadića, iako je bila u koaliciji sa Demokratskom strankom, Koštunica je rekao:

– Uoči drugog kruga izbora DSS i NS su predložili aneks koalicionog sporazuma koji bi jasno definisao stav i obaveze kada je reč o dolasku civilne misije EU na Kosovo i našem odnosu prema bilo kakvom sporazumu sa EU kojim bi indirektno bila priznata nezavisnost Kosova. Isti problem se pojavio i kasnije sa predlogom skupštinske rezolucije.

Šta sve podrazumevate pod indirektnim priznavanjem Kosova?

Pre svega sklapanje sporazuma sa EU a da pre toga niste čisto i jasno utvrdili da li zvanično EU poštuje međunarodno priznate granice Srbije. Posebno ako imamo u vidu da je veliki broj zemalja EU, a radi se o uticajnim državama, priznao jednostranu nezavisnost i da je EU protivpravno poslala misiju Euleks. Mislim na tu vrstu indirektnog priznanja jednostrane nezavisnosti Kosova.

Na izborima će se birati između dva stava kada je reč o Kosovu i evrointegracijama. Vaš i stav DSS-a je: evrointegracije – da, ali sa Kosovom kao sastavnim delom Srbije. Ako Brisel ne prihvati taj uslov, šta je opcija za Srbiju ako to nije EU?

Taj spor je delom namerno učinjen nejasnim. Izbori su prilika da se potvrde dva principa dosadašnje politike, da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, i da Srbija kao celovita država treba da nastavi evropske integracije.

Posebno podvlačim da su sve parlamentarne stranke za ulazak Srbije u EU. Prema tome, posle izbora treba sa EU razgovarati o tome šta i kako dalje, jer posle 17. februara nismo imali priliku da pokrenemo ozbiljan razgovor. Pregovarali smo o svim drugim stvarima, tehničkim, ali ne i tome kako EU vidi državu Srbiju, šta je Srbija za EU, koje su njene granice, šta znači međunarodno pravo.

To je stav DSS-a. Izuzetno je važno da narod na izborima izabere državotvornu i nacionalno odgovornu vladu, ovlašćenu da na osnovu iznetih jasnih principa započne razgovor sa EU. Ne da unapred i slepo prihvati da nešto nema alternativu, jer onda se nalazimo na terenu nečega što je diktat, nego da ravnopravno razgovaramo sa EU o ovom pitanju, koje je zapravo pitanje budućnosti Srbije.

Šta se događa ako u tom razgovoru EU ne prihvati stavove Srbije?

Razgovor nije ni počeo. Bitno je započeti razgovor i Srbija u tom razgovoru mora zastupati jasne stavove, koji važe i za sve druge evropske države.

Pitamo zato što na Vaše pozive da EU definiše granice Srbije Brisel odgovara ćutnjom?

Mi moramo na tome snažno insistirati i niko u Srbiji nema pravo da to ćutanje prihvati kao odgovor. Nezamislivo je i za Beograd i za Brisel da sklapamo važne sporazume a da nismo razjasnili ključno pitanje – u kojim granicama Srbije važi taj sporazum.

Da li taj dijalog podrazumeva i razgovor o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju?

Podrazumeva razgovor o svemu, uključujući taj sporazum, koji u parafiranoj verziji garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.

Da li to znači da biste Vi takav sporazum potpisali?

Onakav kakav jeste taj sporazum nije sporan, ali se sada prvo postavlja pitanje kako na njega gledaju zemlje koje su u međuvremenu priznale jednostranu nezavisnost Kosova. To je problem o kome se mora razgovarati. Član 135. sporazuma garantuje teritorijalni integritet Srbije. Zemlje koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, više ne vide Srbiju u ovim granicama o kojima se govori u parafiranom sporazumu. Kad se sporazum potpiše, parlamenti svih zemalja članica moraju da ga ratifikuju. Otvara se problem kako te zemlje mogu imati isti stav o dve potpuno različite situacije.

Zašto mi ne bismo potpisali SSP ako je ratifikacija njihov problem?

Prvo, niko nam ga nije ponudio posle 17. februara. Sem toga, sEU se mora razgovarati i o protivpravnom dolasku civilne misije EU na Kosovo, kojim se direktno krši Rezolucija 1244. EU se pojavljuje u ulozi tvorca ove lažne države. Ta dva pitanja se moraju raspraviti.

Rekli ste da niko nije ponudio SSP. Ako bi ga ponudio, da li biste ga Vi potpisali?

U parafiranom obliku on je za Srbiju bio prihvatljiv, jer se u jednom delu ističe da na Kosovu postoji samo jedna misija, i to je Unmik. To je posebno važno. Posle 17. februara i jednostrane nezavisnosti imamo problem tumačenja člana 135. Dakle, ovo pitanje ipitanje pravnog osnova dolaska Euleksa ostaju otvorena.

 Rekli ste da bi se nastavio dijalog sa EU i o granicama Srbije, ali i o SSP. U tački 3. Predloga rezolucije SRS, koji je podržao DSS, kaže se da Srbija neće nastaviti pregovore o evrointegracijama ukoliko je Brisel ne prizna u njenim granicama. Zar to nije kontradiktorno?

Ne. Buduća vlada mora da utvrdi dva poznata principa: da je Kosovo Srbija i da Srbija kao celovita država može u evropske integracije, što je saglasno predloženoj rezoluciji. Onda moramo videti šta je stav Brisela, koji je u ovom trenutku nepoznat.

To ipak znači da se tom rezolucijom predviđa prestanak pregovora?

Ne, nego se predviđaju razgovori o nečemu što je prethodno pitanje – sa kim EU pravi sporazum. Da li sa Srbijom koja za neke, ne sve članice EU, ima jedne granice ili sa Srbijom koja za druge članice EU ima druge granice, ove koje mi priznajemo. EU ni sa jednom zemljom nije potpisalaSSP, a da EU nije jasno potvrdila da poštuje teritorijalni integritet države sa kojom sklapa sporazum. To je čak u opisu poslova komesara za proširenje EU Olija Rena.Unapred se zna obim proširenja.

Kako EU može da vodi te pregovore ako jedna grupa zemalja priznajene zavisnost Kosova, a druga ne?

To se mora raščistiti i to je posao buduće vlade i Brisela. Važno je da mnoge zemlje, preko 150 njih, nisu priznale jednostranu nezavisnost, a broj onih koje jesu nije impozantan. Palestinu je priznalo 108 zemalja, Zapadnu Saharu 70 zemalja, a ovde svega tridesetak.

Kažete da Srbija treba pod izvesnim uslovima da uđe u EU, da treba da se nastave pregovori sa Briselom i da nezavisnost Kosova ne sme da se prizna. Sve to isto kaže i Boris Tadić. Koja je razlika između vas dvojice?

Razlika je u tome što se zalažem da se jasno utvrdi i sa Briselom potvrdi da Srbija nastavlja integracije sa Kosovom kao svojom pokrajinom, a ne da se bespogovorno kaže:Evropa nema alternative, sve drugo je samoizolacija. Ovo nije nikakvo uslovljavanje, zatvaranje, samoizolacija. Da li neko uopšte zna šta znači samoizolacija jedne zemlje.

Samoizolacija se često pominje u Briselu. Da li je to u stvari pretnja da će EU izolovati Srbiju?

Potpuno je neobjašnjiva sama pomisao da bi neka zemlja mogla da se podvrgne samoizolaciji. To se još nikada u istoriji sveta nije dogodilo. Reč je o najgorem vidu propagande . Umesto propagande neophodno je da se povede ozbiljan razgovor sa EU . Razlika između stranaka i ljudi koje pominjete jeste u tome što se mi za tu vrstu razgovora zalažemo, a druga strana ne, već jednostavno prihvata da je stvar rešena , i to tako što na putu ka evropskim integracijama ne treba da bude nikakvih prepreka, pa dakle ni ozbiljnih razgovora, a sve će se završiti time što ćemo reći da nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova. To apsolutno ništa ne znači.

Da li verujete Tadiću kada kaže da nikada neće priznati nezavisnost Kosova?

Rekao sam šta mislim o vladi u kojoj sam sedeo. Naveo sam vam konkretne primere zašto tog poverenja više nema.

Ali Tadić nije član vlade?

 Njegova stranka jeste. Nije reč o međuljudskom odnosu, nego o jasno dokumentovanom političkom nepoverenju. Prvo, ova suštinska pitanja sa EU moraju da se razjasne. Drugo, treba preduzeti određene korake prema zemljama koje su priznale jednostranu nezavisnost, kako bi se odvratili ostali.

Šta ako se ti ozbiljni razgovori sa EU o granicama Srbije završe nepovoljno?

Ne trebapre pravog početka govoriti o ishodu razgovora, i ne treba ih oročavati. Neobjašnjivo je ono što se desilo, pre svega zahvaljujući SAD, sa pregovorima vođenim pod pokroviteljstvom UN o Kosovu. Samo je u jednom trenutku rečeno: pregovora više nema, mogućnosti su iscrpljene. Toliko je u svetu zemalja o kojima se pregovaralo i pregovara decenijama. Prosto, pregovori i sporazumi su uvek bolji od nametnutih rešenja.

Može li Srbija adekvatno da brani svoje interese u zemljama iz kojih je povukla ambasadore?

Da. Povlačenje ambasadora je poruka da na političkom planu sa tim državama imamo problem. Politička saradnja sa zemljama koje su priznale jednostranu nezavisnost mora biti redukovana, ne zbog nekog revanšizma, nego prosto zato što hoćemo da obeshrabrimo druge zemlje da krenu tim putem. S druge strane, mi imamo interes da sa tim državama sarađujemo ekonomski. Ta ekonomska saradnja nam samo pomaže i što je posebno važno na međunarodnom planu nema ni najmanjeg lošeg efekta u našoj odbrani Kosova. A mera povlačenja ambasadora ne umanjuje mogućnost razvijanja ekonomske saradnje.

Postoji mišljenje da maksimum Srbije na političkom i diplomatskom planu jeste da spreči što veći broj zemalja da priznaju nezavisnost Kosova. Da li mislite da može više od toga?

Može. Prvo, sam po sebi taj broj nešto znači. Kada veliki broj zemalja ne priznaje Kosovo, jednostrana nezavisnost Kosova postaje dodatno sporna i nelegitimna. Pokazuje se da je zapravo reč o lažnoj državi, što odmah pokreće nova pitanja. S druge strane, moraju se pokrenuti tužbe. Uopšte mi nije jasno zašto se beži od tužbi, kad one otvaraju raspravu pred Međunarodnim sudom pravde.

Možda zato što to nema smisla? Recimo, sud može da se oglasi nenadležnim?

Onda su mnogobrojnivrsni pravnici u zabludi ili ne znaju stvari, u šta sumnjam. Na kraju krajeva, čovek može da vodi spor i da ima itekako dobre činjenice na raspolaganju pa da ga na kraju ipak izgubi, iz ovog ili onog razloga. Ali je važno da ga vodi. Konačno, važna je i javnost koja se dobija, samoosporavanje je važno.

Koji je krajnji efekat svih tih mera – akcije da se nezavisnost ne prizna, podnošenja tužbi –na povratak Kosova u naš ustavni poredak?

Moramo imati cilj. Njegovo ostvarivanje je verovatniji ukoliko se sve ovo čini, a potpuno je isključeno ako se ništa od ovoga ne učini. U tome je stvar. Može se pokazati neodrživost projekta o nezavisnoj državi Kosovo. Pobornicinezavisnosti ističu nekoliko argumenata. Prvi, broj Albanaca na Kosovu. Drugi, devedesete godine. Istorija ne može da stane u nekoliko godina i ona se ne završava 1999. Treći argument glasi: Kosovo ne može da se razvija ako nema državu. A onda se istovremeno kaže da Kosovo ne ispunjava elementarne uslove da bi bilo država. I vremenom će se pokazati da je prosto neodrživo kao država, zbog nefunkcionisanja institucija, korupcije koja pogađa i region i više od regiona. I ako ne prihvatite nezavisnost Kosova, ako vodite parnicu pred sudovima, ako osporavate u javnosti, ako ubedljiva većina zemalja neće da prizna nezavisnost Kosova, ukoliko ta kvazidržava od samog početka ne funkcioniše, ukoliko se u tu rupu bez dna sipa silan novac, onda se vremenom može pokazati da smo predložili zaista kompromisno i održivo rešenje:da se Kosovo razvija potpuno samostalno kao suštinska autonomija u okviru Srbije. Dakle, odlučuje o svojoj budućnosti, ali ne dovodi u pitanje granice Srbije. To je rešenje.

Kada govorite o održivosti, možda ste smetnuli s uma da se većina evropskih političara zalaže za višegodišnji ostanak EU na Kosovu?

To ništa nerešava na stvari. Kfor i Unmik su godinama prisutni na KiM i koji je rezultat? Kfor je imao u početku 50.000 vojnika, pa nije sprečio etnički motivisane zločine. Nije omogućio, kao ni Unmik, da se veliki broj Srba i nealbanaca koji su prognani vrate na Kosovo. Nije ništa urađeno.

Pretpostavljam da ćete na pitanje o ponudi Tomislava Nikolića da SRS i DSS naprave koaliciju posle izbora odgovoriti da ćete o tome razgovarati u stranci posle izbora?

Ne, reći ću vam da je DSS napravio koaliciju pre izbora, sa Novom Srbijom. Da hoćemo da se u kampanji i na izborima čuje glas naroda. Ako bih bilo šta drugo rekao pre nego što je kampanja i započela, onda bi to značilo da se narod ništa ne pita.

Rekli ste da se u poslednjih 15 godina videlo s kim je DSS mogao da sarađuje. Da li se taj krug stranaka proširio za SRS?

Prošlost je za nama, budućnost su izbori. Iz svega što sam rekao možete videti okvir svakog daljeg delovanja DSS-a.

Pre nego što je vlada pala, Mlađan Dinkić je rekao da Srbija treba da prestane da otplaćuje kosovski dug. Vi ste rekli da ste očekivali takvu Dinkićevu izjavu. Zašto?

Samo bih rekao da je reč o potpuno suprotnoj politici u odnosu na utvrđenu i zvaničnu politiku pregovaračkog tima.

Da li je bilo još spornih momenata u vladi?

U koalicijama uvek postoje određene razlike. Ali, nekih većih razlika nije bilo.

Vaši saradnici su prozivali Đelića i Đilasa zbog njihovih „miliona evra“. Da li je moguće da ste za te podatke saznali tek kada je pala vlada?

Radi se o odgovoruna krajnje neprimerene izjave iz DS-a.

Polagali ste venac povodom 12. marta. O čemu ste tada razmišljali?

O svim mukama kroz koje smo prošli ovih osam godina i pre njih. Razmišljao sam i o stvarima koje su rešene i o problemima koji nas dalje prate. Razmišljao sam o tome, o tim neverovatnim pritiscima, uslovljavanjima kojima je Srbija bila izložena od oktobra 2000. godine. Kao da se ništa nije promenilo. A promenilo se mnogo štošta. Zoran Đinđić je bio premijer u jedno teško vreme i nosio se sa velikim teškoćama. U nekim stvarima smo se slagali, u nekima smo imali različita mišljenja. Ali, težina problema i iskušenja pred Srbijom nikako da se smanje, rekao je Vojislav Koštunica.

[objavljeno: 17/03/2008.]