Svi peru ruke od prljavog novca

(Danas, 21.3.2010)

Klupko oko braće Šarić, ali i druge finansijske i privredne afere, ponovo su otvorili pitanje koliko su institucije u Srbiji spremne da prate novčane tokove i da detektuju novac sumnjivog porekla. Opšte mesto u toj priči svakako je tvrdnja da je najviše prljavog kapitala u zemlju ušlo kroz privatizaciju, mada se pominju i građevinarstvo, poslovi sa nekretninama, sportski klubovi i ugostiteljski objekti. Svojevrsni apsurd je, međutim, što o tome govore upravo predstavnici institucija koje su bile dužne da spreče protok prljavog novca, a posebno njegovo infiltriranje u legalnu privredu.

– Kapital Šarića, ali i svih drugih aktera koji se pominju u brojnim aferama pranja novca, počeo je da ulazi u srpsku privredu 2001. godine. To je tekovina 5. oktobra, jer ma šta mislili o Miloševiću, činjenica je da u njegovo vreme novac od droge nije ulazio u firme. Arkan je mogao da se „igra“ kupujući sportske klubove, ali u privrednu strukturu nije mogao da uđe. Osim toga, da bi se bilo šta kontrolisalo, da ne govorimo o novčanim tokovima, potrebna je jasna politička volja države da tu proceduru učini standardom. Međutim, od trenutka kada je Zoran Đinđić, posredstvom Čumeta, uveo novac od droge u privredu, teško je poverovati da bi bilo koji državni činovnik bio spreman da takve stvari ispituje. Drugi problem je to što su za sveobuhvatnu kontrolu potrebne jake i visoko stručne institucije za čije je formiranje potrebno najmanje deset do 15 godina – komentariše za Danas Branko Pavlović, konsultant malih akcionara koji je par meseci bio na čelu Agencije za privatizaciju.

On podseća da je svojevremeno predlagao da se na nivou države postigne konsenzus o tome šta je to veliki kapital, da li je reč o milion ili pet miliona evra, i da, kad god se takva transakcija pojavi, institucija preko koje se vrši plaćanje, insistira da se to obavi u američkim dolarima i preko neke od banaka u SAD. „Pošao sam od činjenice da je u toj državi kontrola novčanih tokova prema trećim zemljama na mnogo višem nivou, pa bismo bar mogli da kažemo da smo učinili napor kako bismo sprečili ulazak prljavog kapitala“, objašnjava Pavlović.

Prema oceni Mahmuda Bušatlije, konsultanta za investicije, u Srbiji, za razliku od, recimo, Italije gde finansijska policija ima pravo da podvrgne proveri svakog građanina koji poseduje gotovinu veću od 5.000 evra, novac van legalnih tokova može nesmetano da cirkuliše. Kod nas takvih pravila nema, a nikakvu sumnju nadležnih državnih institucija ne izazivaju ni visoke sume novca kojima se plaćaju poslovi, na primer, u građevinarstvu.

– Ta grana je svuda u svetu pogodna za pranje novca, a u Srbiji je, zbog rada na crno i plaćanja usluge izvođača ili dobavljača kešom, još „atraktivnija“. Da ne govorimo o apsurdu da Zakon o prometu nekretnina dozvoljava mogućnost plaćanja u devizama i gotovini, iako je to ostalim zakonima zabranjeno. Te velike količine gotovog novca, koje najčešće potiču iz sumnjivih poslova, generator su i korupcije, ali ma koliko da se prstom upire u mito na šalterima, to ni izbliza nije takvo zlo kao kada je reč o zloupotrebama političkog položaja. A upravo veliki novac podstiče tu vrstu korupcije. Zahvaljujući takvom spletu okolnosti moglo je da se dogodi da se pet hektara parka pretvori u poslovni centar, a naselje Belvil da bude izgrađeno bez plaćenih komunalija, na račun dogovora da se objekti koriste za Univerzijadu, iako zakon izričito propisuje da se novac za te namene mora uplatiti direktno u budžet – ističe Bušatlija za Danas i dodaje da je to uzrok negativnog poslovnog rejtinga Srbije, zbog koga se na našem tržištu nisu pojavili devaloperi iz prve svetske lige.

Da je loš imidž, praćen visokim nivoom korupcije i prisustvom prljavog novca, jedan od uzroka izostajanja velikih stranih investicija, potvrđuje i Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija, koji naglašava da je teško izmeriti u kojoj meri je to razlog uzdržanosti stranih investitora, jer nemamo poredive primere, s obzirom na to da su sve zemlje u okruženju pogođene istim problemom.

– Pranje novca je i u svetu relativno skoro postalo predmet interesovanja istražnih organa, a u Srbiji su tek 2002. godine takve transakcije postale kažnjive. Ali, trebalo bi imati u vidu da je od pranja novca mnogo važnije poreklo i način sticanja kapitala. Naravno, mogla bi se otvoriti čitava debata o tome da li je bolje što je novac ubačen u legalne tokove, ili ga je trebalo ostaviti da cirkuliše kroz sive kanale, ili ga čak pustiti da ode na neku drugu destinaciju. S druge strane, teško je utvrditi i koje su količine novca došle iz kriminalnih krugova, jer se veliki broj čak i legalnih transakcija odvija preko firmi registrovanih u tzv. poreskim rajevima, odnosno, of šor kompanija, gde je teško utvrditi i vlasnika i poreklo kapitala. Ipak, kod nas nije najveći problem to što nije sprečen dolazak prljavog novca, već što nije učinjeno više, kada već postoje institucije i zakonodavstvo koje to omogućava - tvrdi Nenadić i dodaje da jedan od signala koji ukazuje da nešto u institucijama nije u redu jeste polemika između Agencije za privatizaciju i Uprave za sprečavanje pranja novca.

Direktor Agencije za privatizaciju Vladislav Cvetković izjavio je nedavno da je ta institucija Upravi za sprečavanje pranja novca dostavila više od 1.700 dopisa o aktuelnim privatizacijama, a da je odgovor dobila samo u jednom slučaju, i tada ugovor sa sumnjivim kupcem nije ni zaključen. Aleksandar Vujičić, direktor Uprave za sprečavanje pranja novca, demantovao je te tvrdnje rekavši da od Agencije za privatizaciju nije stigao nijedan zahtev da se, pre privatizacije, preispitaju i utvrde okolnosti koje bi sprečile potpisivanje ugovora o prodaji kapitala državnih preduzeća. Ipak je, nekoliko dana kasnije, u intervjuu jednom dnevniku izjavio da Agencija za privatizaciju dostavlja Upravi za sprečavanje pranja novca sve podatke koji se odnose na privatizaciju, da se analizira svaka informacija, i da potom Uprava utvrđuje da li postoji sumnja o pranju novca ili ne. I ma koliko ovo izgledalo kao razgovor gluvih, ako se izračuna koliko je radnika zbog neuspelih privatizacija izgubilo posao, koliko njih radi a da mesecima ne prima zaradu i koliko je Srbija oštećena zbog toga što je gotovo izgubila industriju – priča o pranju novca i dramatičnim posledicama zvuči alarmantno.

Procenjuje se da je najviše prljavog novaca ušlo u Vojvodinu, gde je Šarićeva, pre toga i grupa Antuna Stanaja, kupovala zemljište, poljoprivredna dobra i preduzeća mahom iz prerađivačke industrije, ali i autotransportna preduzeća, autobuske stanice. Sumnjivim kapitalom kupovane su i medijske kuće, firme koje imaju nekretnine ili gradsko građevinsko zemljište. Novac je, gotovo nepogrešivo, ulagan u zemljište gde su planirani veliki infrastrukturni objekti. Na meti su bile i firme iz istočne Srbije, pre svega poljoprivredne poput DŽervina ili Mlinpeka, ali i parcele na Staroj planini.

Državne institucije nisu osposobljene da spreče priliv prljavog novca. Zemlja u tranziciji koja ulazi u privatizaciju, idealna je meta za nelegalno stečeni kapital i zadatak države bio je da spreči njegov ulazak. Međutim, izgleda da se nadležne institucije nisu snašle, a problem je i to što pre privatizacije nismo obezbedili sve mehanizme kojima država može da kontroliše novčane tokove. S druge strane, nesporna je i sprega između kriminala i pojedinaca u institucijama, jer bez toga proces pranja ne bi mogao da funkcioniše – kaže za Danas Veselin Avdalović, profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu i beogradske Bankarske akademije.