Svi dosadašnji pregovori o Kosovu uvek na štetu Srbije

(Svedok)

Svi dosadašnji progovori o rešavanju statusa Kosova i Metohije završeni su na štetu interesa Srbije. Rambuje, Beč, Brisel samo su etape u izgradnji projekta fragmentacije Srbije i Balkana.

Posredovanje "međunarodne zajednice", korak po korak, svodilo se na zaokruživanje koncepta nezavisnog Kosova, proizvoda terorizma, nasilne secesije i agresije NATO.

Kontakt grupa, Ahtisari i Kuper pokazali su se kao pristrasni posrednici i dosledni izvršioci tog posla.

Retrospektiva tih pregovora - suštinska autonomija, standardi pre statusa, standardi i status, i sl. - za koju ovde nema prostora, usmerena je na postizanje dva cilja. Prvi se ogleda u institucionalnoj izgradnji i utrđivanju kvazidržave Kosova, kako na unutrašnjem - ustav, izbori, i drugo, tako i na međunarodnom planu - priznavanje velikog broja država, učešće u radu regionalnih i međunarodnih organizacija, i sl.

 

Rešenje je u političkoj autonomiji za Srbe na severu Kosmeta. Ona bi podrazumevala neposredno izabrane institucije: skupštinu, pokrajinsku vladu i pokrajinskog predsednika; sudsku i policijsku autonomiju; pravo na izbor monete koju će koristiti, lokalnu policiju, i naravno sva prava koja su u korpusu kulturne i personalne autonomije.

 

Drugi se ogleda u iscrpljivanju Srbije, stalnim uslovljavanjima i primoravanjem na nove ustupke. Procesi na postizanju ovih ciljeva bili su uspešni, dobrim delom i zbog "kooperativnog" pristupa vladajućih elita koje su prelazile "crvene linije" koje su same definisale.

Poslednja takva linija je "integrisano upravljanje" graničnim prelazima, kojima će se administrativna linija pretvoriti u državnu granicu. Takvo ponašanje stvorilo je atmosferu u kojoj je pogodno da se od Srbije zatraži "da se suoči sa teškim odlukama", a od političkih elita da pokažu "hrabrost": čitaj, da priznaju faktičko stanje i odustanu od rezolucije SB 1244, odnosano faktički priznaju nezavisnost i legalizuju secesiju Kosova.

Kakva je pozicija Srbije danas posle više od jedne decenije "pregovaranja"?

Proterani Srbi i nealbanci sa Kosova i Metohije, u ciničnoj verziji mondijalističkog novogovora nazavni "interno raseljena lica", ne mogu se vratiti u svoje stanove, kuće, na svoja imanja. Oni koji su to pokušali nemaju podršku i pomoć, izloženi su napadima i ubistvima bez sankcija.

Neorganizovanost države ostavlja prostor za kriminal razne vrste i povratno stvaranje slike da je pomoć malobrojnim Srbima na Kosmetu bacanje para i rasipanje energije.

"Integrisano upravljanje granicama" lako može pokidati veze sa malobrojnim sunarodnicima i državljanima, izložiti ih nasilju i naterati na novi egzodus.

Međunarodni pregovarači pokazali su se inventivnim u smišljanju jezičkih kovanica koje su po pravilu služile kao anestetici za političke elite, a koje su oni kao mantra ponavljali građanama zabavljenim egzistencijalnim problemima.

"Priznavanje teritorijalnog integriteta Kosova..." poslednji je u nizu takvih eufemizama EU kojima se uslovljava određivanje termina za početak razgovora Srbije i EU o eventualnom članstvu.

Kao i sve prethodne jezičke skrivalice političari su to prvo odbili, a posle "objašnjenja", koje javnosti nije saopšteno, objasnili da su pominjanje integriteta "pogrešno" razumeli kao uslovljavanje za početak razgovora.

 

Da li bi ovakav pristup otvorio pitanje Albanaca u Preševu i Bujanovcu? Svakako. I ta bi pitanja mogla biti trajno rešena u istom paketu. Da li bi to otvorilo pitanje Ohridskog sporazuma u Makedoniji i Dejtonskog u BiH? Svakako. I njih je bolje rešavati sveobuhvatnom međunarodnom konferencijom, odmah.

 

Posle ćemo, kao i do sada, od istih ili nekih novih vlasti dobiti obrazloženje da su prethodni to prihvatili, a "ozbiljna država poštuje ono to je prethodna vlast ugovorila" ili, jednostavno da nas je EU, ili neki posrednik, po koji zna put, obmanuo.

I ovakve samoobmane jesu put ka rešavanju problema, ali će ono imati za krajnji ishod ponižavajuće priznavanje secesije, gubitak teritorije i enormnu cenu propadanja cele države i nacije.

Uzdati se u promenu geopolitičkih prilika u svetu koje bi promenom odnosa snaga dovelo Srbiju u priliku da se problem rešava vojnim sredstvima samo je drugi oblik pogubnog samozavaravanja. Ali opisi stanja, i šta bi moglo, ali je kasno ili nemoguće raditi, nije produktivno i neće prekinuti defanzivni pristup u kome se izjašnjava o inicijativama drugih...

Dakle, ako Vlada hoće "hrabro" da rešava kosovski čvor, a to je krucijalno mesto krize našeg društva i države, platformu koju priprema mora zasnivati i na sledećim elementima. Rešenje ne podrazumeva vraćanje Kosova i Metohije u status pre 1999. godine. Kosovo neće bez saglasnosti Srbije imati međunarodnopravni subjektivitet. Zamrzavanje konflikta protivno je interesima Srbije, kosovskih Albanaca i EU.

Rešenje je u političkoj autonomiji za Srbe na severu Kosmeta. Ona bi podrazumevala neposredno izabrane institucije: skupštinu, pokrajinsku vladu i pokrajinskog predsednika; sudsku i policijsku autonomiju; pravo na izbor monete koju će koristiti, lokalnu policiju, i naravno sva prava koja su u korpusu kulturne i personalne autonomije.

Sva naselja u kojima žive Srbi moraju dobiti status jedinice lokalne samouprave i imati pravo na integrisanost u organe autonomije.

Tako konstitusana autonomija imala bi predstavnike u predstavničkim i izvršnim organima Kosova i Srbije.

 

Etnički inspirisana institucionalna rešenja uvedena od međunarodne zajednice skupa su, nefunkcionalna i neodrživa. Bolje je mirovnom konferenciom potrošiti nekoliko godina na prihvatljivo prekomponaovanje Zapadnog Balkana, nego čekati neke nove ratove da se to završi.

 

Istovremeno UN, OEBS i EU organizovali bi popis i anketu stnovništva na Kosmetu i izbeglih lica. Cilj bi bio da se utvrdi broj raseljenih i koja im je imovina oduzeta, da li žele da se vrate ili ostanu u Srbiji.

Donatorskim konferencijama za one koji su ostali bez imovine moraju se obezbediti sredstva za nadoknadu.

Najvažniji objekti Srpske pravoslavne crkve imali bi eksteritorijalni status i bili pod zaštitom UN i UNESKA.

Srbi bi imali pravo da posle tri godine referendumom odluče o statusu, odnosno da li će ostati u okviru automije i Kosmeta, integrisati se u Kosovo, stvoriti samostalni i nezavisni entitet, ili se pridržiti Srbiji.

To nije ništa više od onog što su dobili Albanci jednostrano potpisanim dokumentima u Rambujeu.

Da li bi ovakav pristup otvorio pitanje Albanaca u Preševu i Bujanovcu?

 

Uzdati se u promenu geopolitičkih prilika u svetu koje bi promenom odnosa snaga dovelo Srbiju u priliku da se problem rešava vojnim sredstvima samo je drugi oblik pogubnog samozavaravanja.

 

Svakako .I ta bi pitanja mogla biti trajno rešena u istom paketu. Da li bi to otvorilo pitanje Ohridskog sporazuma u Makedoniji i Dejtonskog u BiH?Svakako. I njih je bolje rešavati sveobuhvatnom međunarodnom konferencijom, odmah.

Etnički inspirisana institucionalna rešenja uvedena od međunarodne zajednice skupa su, nefunkcionalna i neodrživa. Bolje je mirovnom konferencijom potrošiti nekoliko godina na prihvatljivo prekomponovanje Zapadnog Balkana, nego čekati neke nove ratove da se to završi.

Ako je opredeljena da balkanske države integriše, EU bi, iako se do sada pokazala nesposobnom, trebalo da bude insprator i predvodnik rešenja u takvom pravcu, između ostalog i tako što bi na kraju tog procesa pozitivan ishod značio ulazak svih u EU, ali i zato da pokaže da može sama da rešava probleme u svojoj regiji umesto što sledi politiku SAD.

Na kraju, zašto bi tzv. Kosovo i EU pristali na takav zahtev?

 

Rešenje ne podrazumeva vraćanje Kosova i Metohije u status pre 1999. godine. Kosovo neće bez saglasnosti Srbije imati međunarodnopravni subjektivitet. Zamrzavanje konflikta protivno je interesima Srbije, kosovskih Albanaca i EU.

 

Pa zato što bi na kraju tog procesa Kosovo od Srbije zatražilo odobrenje za samostalnost, a Srbija bi uz ispunjavanje navedenih uslova i nadoknadu za resurse i uložena sredstva (na primer – u vidu otpisa dugova i tačnog datuma prijema u EU) priznala disoluciju svoje pokrajine.

EU i strani investitori bili bi sigurni da ulažu u nesporne poslove na teritorijama u miru, a Kosovo bi steklo uslove za članstvo u OUN i drugim međunarodnim organizacijama.

U suprotnom, sve strane u konfliktu imaće nesagledive štete, pre svega Srbija kojoj vreme nije saveznik.