Suvišno đubre

(Sivi soko, 26.1.2010)

Čitaoci Sivog Sokola znaju da često citiram autore i tekstove koje objavljuje Nova srpska politička misao (NSPM). U situaciji kada je Srbija gotovo u potpunosti pod šapom žutokrature, a mediji su ili direktne oglasne službe vladajućih stranaka ili kvislinške kreature istih, NSPM je oaza otpora ali i zdravog razuma.

Ali nigde u svetu, pa ni u Srbiji, nema ništa za džabe. Odnosno, sve košta, pa tako i održavanje sajta NSPM. Prošlog vikenda je uredništvo objavilo apel potencijalnim donatorima da pomognu opstanak časopisa. Iako nameravam da pošaljem donaciju, moram priznati da to činim sa zadrškom. A evo zašto.

Jedan od poslova za koji se traže donacije je i „moderacija korisničkih komentara“. Problem je u tome što taj posao neko na NSPM obavlja stravično loše. Moj stav o komentarima uopšte poznat je redovnim čitaocima: komentari, pogotovo anonimni, najčešće ne doprinose ama baš ništa kvalitetu teksta koji se komentariše. Štaviše, u većini slučajeva zagađuju diskurs i skreću pažnju sa bitnih na periferalne teme. Niti je reč o nekakvom mehanizmu povratne informacije o efektima teksta, pošto se procenat čitalaca teksta koji ostavljaju komentare po pravilu mali.

Priznajem da sam se ne jednom oglasio komentarom na NSPM. Ne sećam se da su me ikada cenzurisali, tako da ovo nije pitanje neke moje lične uvređenosti. Najčešće bih hvalio ključne tačke dobrih tekstova, isticao iste u lošim (uglavnom glupostima dušmana koje bi NSPM, onako fer i akademski, prenosio bez redakcijskog komentara), ali povremeno i „udario kontru“ nekoj kretenčini koja se tu iživljavala uprkos moderatoru. Nažalost, takvih u poslednje vreme ima sve više. Kretenčina, mislim.

Verujem ja u slobodu govora, ali u javnosti. Isto tako verujem u privatnu svojinu. Ovaj blog je moje vlasništvo, pa samim tim i ja imam apsolutno pravo da brišem ili puštam komentare na njemu, i nemam obavezu da budem „fer“ ili „neutralan“, već samo dosledan sopstvenim principima. To isto važi i za NSPM. Njihovom princijelnom i argumentovanom pobijanju zla, gluposti, mržnje i licemerja tzv. druge Srbije nimalo ne pomaže činjenica da bez zadrške objavljuju komentare njenih provokatora.

Nije teško prepoznati provokatore, odnosno „trolove“: posao im je da zapaljivim komentarima isprovociraju raspravu koja će potrošiti mnogo vremena i nerava ostalih komentatora a celu diskusiju ogaditi čitaocima, tako da se na kraju niko neće sećati o čemu se u stvari radilo u samom tekstu. Rasprava s njima je potpuno besmislena; kada im neko razbije argument činjenicama, oni brže-bolje izmisle novi argument, predstave svoje „činjenice“ ili počnu sa vređanjem, sve vreme prizivajući „pravdu“ i moderatora da ih zaštiti.

„Kvalitet“ komentara nije samo problem NSPM, već i interneta uopšte. Ako imaju publiku i potpunu anonimnost, sasvim normalni ljudi postanu inkarnacija Petra Lukovića. Anonimnost ih oslobađa straha od odgovornosti za svoje reči, a teoretski neograničena publika pruža priliku da „i oni budu neko“. A najlakše je „biti neko“ pljuvanjem po boljima od sebe.

U poslednje vreme ni ne čitam komentare na NSPM, a kada i dobijem inspiraciju da prokomentarišem neki tekst, to radim ovde. Da sutradan ukine komentare, NSPM ne bi ništa izgubila na kvalitetu, a uštedela bi ko zna koliko novca kojim sada plaća što moderaciju, što dodatni protok podataka.

Sve ovo govorim zato što mi je stalo do NSPM. Ne želim da pređu na model npr. Pečata, gde široka javnost može da pročita samo nekoliko tekstova, a ostalo mora da kupi. To možda ima smisla iz perspektive profita, ali u političkom novinarstvu je od profita daleko važniji prodor ideja. U proteklih nekoliko godina od NSPM sam mnogo naučio, a usuđujem se da kažem da su tu i tamo čitaoci NSPM naučili ponešto i od mene (iz onih nekoliko tekstova koji su tamo preneseni). Zato ću i postati donator – ali ću uvek imati zadršku da se od tih donacija plaća čistač đubreta kojeg vrlo lako može uopšte i da ne bude, ali eto neko iz NSPM voli kad ga ima. Bez potrebe.