Sudbina poslednjeg srpskog državnika

Često se u srpskoj javnosti i političkom životu moglo čuti i pročitati kako je osnovni problem Slobodana Miloševića bio u tome što nije na vreme razumeo šta znači pad Berlinskog zida. Ovom događaju, krajnje provincijalno, u Srbiji se pridavao, a pridaje se i danas, isključivo ideološki značaj – pad socijalizma i propast komunističkih partija. U svetu, međutim, niti je bilo niti je danas tako. Teoretičari, istoričari i pisci (poput Urliha Beka ili Gintera Grasa, na primer) zaključili su, sasvim s pravom, da se smisao rušenja Berlinskog zida mogao najbolje prepoznati u pokliču uz koji je on rušen: „Mi smo narod“, „Mi smo jedan narod“. Ujedinjenje nemačkog naroda, ujedinjenje Istočne i Zapadne Nemačke, evropsko državno prekomponovanje i narušavanje svetske geopolitičke situacije – osnovni je smisao ovog događaja.

Pad socijalizma i razaranje SSSR-a bila je stvar izvođenja daljih i projektovanih antiruskih radova Mihaila Gorbačova kao jedne od najnegativnijh političkih ličnosti dvadesetog veka. U vreme njegove vladavine i „perestrojke“ jedan moj bratstvenik i časna starina rekao mi je da bi „Gorbačova trebalo obesiti na vrh Himalaja“. Na moje pitanje zašto, stigao je brz i nedvosmislen odgovor: „Zato što na svetu nema više planine“.

LEGITIMITET NARODNE VOLjE

Slobodan Milošević izuzetno dobro je uočio i ocenio procese koji su se odigravali i koji su već trajali u pojedinim republikama tadašnje Jugoslavije. Prateći ove procese, pravovremeno je otpočeo sa realizovanjem državnog jedinstva Srbije kao matične republike srpskog naroda. Našavši se pred razornim posledicama antisrpskog Ustava SFRJ iz 1974. godine, Milošević je pristupio legalnim i legitimnim ustavnim promenama. Obe Skupštine autonomnih pokrajina, i Vojvodine i Kosova, demokratski su izglasale ustavne promene kojim je Srbija postala ravnopravna jugoslovenska republika i jedinstvena država. Kruna tih promena jeste Ustav Republike Srbije iz 1990. godine. Iz preambule tog Ustava, Srbija je nastala iz istorijske borbe srpskog naroda za svoju državu; po svemu drugom taj ustav bio je ustav prava i dužnosti građanina Srbije. Ustavne promene odigravale su se uz prisustvo i pomoć Saveza komunista, mada se zapravo radilo o nasušno potrebnoj suštinskoj reviziji pogubnih posledica naopake Brozove nacionalne politike prepoznatljive po floskulama nasleđenim od Kominterne: „najopasniji je nacionalizam najbrojnije nacije“, „borba protiv velikosrpske hegemonije“, „borba protiv velikosrpskog nacionalizma“ i „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“.

Našavši se pod pritiskom dela srpske disidentske opozicije i začetih političkih opozicionih stranaka da prvo dođe do višestranačkih izbora, pa da tek onda ta višestranalka skupština donese novi Ustav, Milošević se nije dvoumio i državnički se opredelio za referendum na kojem su srpski narod i građani Srbije demokratski i slobodno, ogromnom većinom glasova, odlučili da se prvo donese Ustav Republike Srbije, a da se tek potom, po slovu Ustava i zakona, pristupi višestranačkim izborima. Opozicija u Srbiji tada ništa od svih ovih procesa niti je razumela, niti je želela da razume, zastupajući sve vreme potpuno antidržavne stavove. Za opoziciju je pitanje Kosova i Jugoslavije bilo „demokratsko“ i „reformsko“ pitanje. Dobar deo opozicije ove stavove je zastupao i 5. oktobra 2000. godine, rušeći Slobodana Miloševića. Za opozicionare su Crna Gora i Kosovo i tada bili „demokratsko pitanje“. Kako se sve to završilo, više je nego poznato. Pošto je za nekadašnju opoziciju, a današnju vlast, i status Vojvodine „demokratsko pitanje“, „pitanje evropske regionalizacije“ i „pitanje ljudskih prava“, a ne državno i ustavno pitanje, ona, tom logikom, ne može da sačuva ni našu severnu pokrajinu.

Da vlada Vojislava Koštunice i Skupština Srbije, uz podršku građana, nisu doneli 2006. godine novi Ustav, ništa ne bi stajalo na putu širokoj antidržavnoj koaliciji na realizaciji potpunog komadanja Srbije. Statut Vojvodine, izglasan u Pokrajinskoj skupštini, uz presudni uticaj i vođstvo Demokratske stranke, jasno svedoči o tome.

Deo inteligencije, deo javnosti, i razne političke grupacije insistirale su da se, kao u nekim drugim zemljama socijalističkog bloka, legalitet i legitimitet promena izvlači iz dogovora za nekakvim Okruglim stolom koji bi definisao pravila tranzicije iz socijalističkog u kapitalistički sistem i višestranačje. Umesto lažnog legitimiteta nekakvog Okruglog stola i narodne referendumske volje, Milošević se potpuno isprvano odlučio za legitimitet narodne volje. U događajima i iskušenjima koja su sledila, i u kojima je Ustav Srbije bio stalno osporavan, može se samo zamisliti koje bi pogubne posledice po srpski narod i njegovu državu imao „legitimitet“ Okruglog stola! A tadašnji Ustav Srbije nije bio sporan ni sa stanovišta legaliteta, niti sa stanovišta legitimiteta. Baš kao i ovaj današnji, isprečen na putu antidržavnim strankama koje čine parlamentarnu većinu.

Slobodan Milošević je tada uživao takvu podršku i popularnost kakvu u istoriji nikada nije imao nijedan srspki državnik, te je mogao potpuno suvereno i bez ikakve bojazni za svoju vlast da pođe i bilo kojim drugim putem. To su potvrdili i prvi posleratni višestranački izbori na kojima su kandidati Slobodana Miloševića osvojili 196 od 250 mandata.

Ali njemu su tada od ovih ideološko-intelektualističko-opozicionih ideja bili preči dražavni razlozi. Ustav donesen 1990. ustrojio je Srbiju kao jedinstvenu državu i uveo kao ustavnu odredbu „održavanja veza sa Srbima koji žive izvan Republike Srbije, radi očuvanja njihove nacionalne i kulturno-istorijske samosvojnosti“. Sve to dešavalo se upravo u vreme kada su, po novim ustavima, u republikama SFRJ, Srbi lišavani statusa „ustavotvornog naroda“ i kada su ustaške formacije pripremale genocid nad njima.

PROIZVOĐENjE TRADICIJE

Slobodan Milošević je shvatio da je padom Berlinskog zida otpočeo proces ujedinjavanja podeljenih nacionalnih država i proces prekomponovanja država, te da će zbog ideoloških promena i geostrateškog pregrupisavanja, uz potpuno odsustvo SSSR-a, doći i do pokušaja rušenja Jugoslavije i razaranja istorijske i borbom stečene tekovine da srpski narod živi u jednoj državi. Biviši predsednik je učinio sve da predupredi negativne posledice rušenja jugoslovenske države. Pri tome, on nijednog trenutka nije razmatrao pitanje stvaranja velike Srbije. Da bi se sva pitanja rešavala mirnim putem, Milošević je insistirao na očuvanju Jugoslavije u punom ili skraćenom obliku, u kojoj zajednički s drugim narodima živi i srpski narod.

Stvarajući od Srbije i Crne Gore Saveznu Republiku Jugoslaviju, Milošević nije isključivao mogućnost da toj otvorenoj državnoj zajednici pristupi i BiH ili njeni muslimanski i srpski delovi.

Najveći deo srpske opozicije, u vreme obavljanja ovih državničkih poslova, istrajavao je u žestokim napadima na Slobodana Miloševića. Na čelu sa tada dominantnim, a sada na sreću i po zasluzi, potpuno marginalnim i komičnim SPO-om Vuka Draškovića, opozicija u Srbiji napadala je Miloševića što nije pravi srpski nacionalista kakvim su se oni predstavljali. Danas, falsifikujući svoj otvoreni šovinizam i komunističke biografije, oni govore o nekakvom svom evropejstvu. Tobože u cilju borbe za srpstvo, organizovali su čitav niz paravojnih formacija na čelu sa okorelim kriminalcima. Izuzimajući pojedinačne zločine koje su ove „Srpske garde“ činile po nekim krajevima zemlje, njihov osnovni zadatak bio je izazivanje građanskog rata u Srbiji zarad rušenja „Miloševićevog režima“ i verskog rata na delovima teritorije Srbije kao, na primer, u Sandžaku. (Poznata je izjava Vuka Draškovića iz tog vremena o „odsecanju ruke“ svakom onom ko podigne muslimansku zastavu. Da je neko držao do ozbiljnosti onoga ko je to izjavio, verovatno bi i posledice bile ozbiljnije. Ovako, niko tada to nije uzimao za ozbiljno. Vreme je pokazalo da je to bio veoma zasnovan stav. Onaj ko je jednom bio smešan i neozbiljan, postajao je vremenom sve smešniji i sve neozbiljniji. Reč je o parodiji komičnog).

Sve je to obavljano pod firmom stvaranja „srpske vojske“, nasuprot JNA. Devetog marta 1991. došlo je do velikih i masovnih demonstracija u Beogradu čiju su udarnu pesnicu činili tada najviše kotirani predstavnici kriminalnih struktura. Bio je to pokušaj nasilnog preuzimanja vlasti koji je završio potpunim debaklom. Današnje vodviljski-komično slavljenje ovog kalendarskog datuma od strane vladajućeg režima, uz svu onu bulumentu politički uvelih lica, sa sve slikovnicama, nije ništa dugo nego jadan pokušaj „proizvođenja tradicije“ u borbi protiv „komunizma“, u borbi „za demokratiju“, i borbi „za Evropu“. Bila je to organizovana igra protiv Srbije koja je svoj vrhunac postigla realizacijom „otporaških“, „plišanih“ i „narandžastih revolucija“ čiji su pravi organizatori i dirigenti bili negde drugde. Prava istorija 9. marta i 5. oktobra ispisana je u arhivima obaveštajnih službi i agencija, kao što se već danas može naširoko pročitati, pa i u tekstu našeg dopisnika iz Londona Dejana Lukića u ovom broju „Pečata“. Takva „plišana“ i izdajnička istorija piše se i danas u obaveštajnim centrima, pogotovo kada su Kosovo, EULEKS i Šest tačaka o sprovođenju Ahtisarijevog plana u pitanju.

Milošević i njegovi najbliži saradnici, kao akteri velikih svetskih dešavanja, odlučivali su samostalno u Srbiji, a ne u Budimpešti, Pentagonu, Garmišpartenkirhenu i Lengliju; svoje stranice o toj borbi ispisali su u domaćim arhivima i povesnicama. Loše ocene i procene o njemu i njima ispisane se, pak, u stranim službama i njihovim ispostavama u Srbiji. Glavni „junaci“ u arhivama obaveštajnih službi i stranim ispostavama danas čine vladajuću političku strukturu Srbije.

RAT NAMENjEN SRBIJI

Jedna od najvećih grešaka Miloševića bila je velika popustljivost prema takozvanom „nevladinom sektoru“ koji je najvećim delom predstavljao strane neprijateljske obaveštajne ispostave. Baš kao i danas. No, o greškama drugom prilikom, jer su zasluge Slobodana Miloševića prevelike. Konačno, Milošević nije stradao zbog svojih grešaka nego zbog moćnih i beskrupoloznih neprijateljskih velikih sila, potpomognutih „zlom domaćim“.

Koristeći Savez komunista Milošević je ujedinio Srbiju. Zbog toga je optuživan da je komunista, mada on, iako srpski levičar, komunista u dogmatskom smislu nikada nije bio. Optuživan je za komunizam od onih opozicionara koji su imali više komunističkog staža nego on godina. Istina za volju, Srbija tada, birajući Miloševića, nije imala težak izbor. Očigledno je bilo da je stambolićevsko-dražemarkovićkoj anacionalnoj i nesrpskoj politici odavno isteklo vreme, i da Srbija to više nije mogla da trpi. Lideri drugih jugoslovenskih republika toliko su navikli na kapitulantsko i ulizičko ponašanje srpskih rukovodilaca na čelu sa Perom Stambolićem i Dražom Markovićem, da su svaku srpsku politiku koja je vodila računa o interesima Srbije doživljavali kao srpski nacionalizam. Tako je i Milošević, koji je za srpsku opoziciju bio loš Srbin, za hrvatsku i slovenačku vladajuću nomenklaturu postao velikosrpski nacionalista. Slobodanu Miloševiću je, inače, kao čoveku i državniku, svaki oblik nacionalne neravnopravnosti ili nacionalne mržnje bio potpuno stran.

Prema brojnim dokumentima i svedočenjima, te obaveštajnim podacima koji su poslednjih godina javno prezentovani, Srbiji je rat bio namenjen već na početku devedesetih godina. Prema informacijama naših kontraobaveštajnih službi bezbednosti, NATO je već tada razrađivao planove za agresiju na Srbiju. Dovoljno je pokazatelja i dokaza da je Kosovo moralo biti neka vrsta detonatora. Vojvodina, na nešto drugačiji način, takođe. Današnji ponovni povratak na javnu scenu birokratskih SK-vampira iz tog vremena, na čelu sa horor-parodijskim likovima Krunića i Berisavljevića, a sa svim antisrpskim i protivustavnih zahtevima, jasno svedoči o tome. Milošević je uspeo da svojom državničkom veštinom „odmakne“ rat od granica Srbije i očuva njene potencijale da bi zaštitio delove srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH od genocida koji im se pripremao.

DISCIPLINA SAMOOKRIVLjAVANjA

U procesu razbijanja Jugoslavije, koji se uvijeno naziva i rasplet jugoslovenske krize, Rusija je ostala bez ikakvog međunarodnog uticaja. SSSR se raspadao, a Rusija je ušla u surovu tranziciju i „demokratizaciju“. Na čelo Ruske Federacije došao je nesposobni Boris Jeljcin, a na čelu ministarstva spoljnih poslova bio je Anatolij Kozirjev, čovek u otvorenoj službi Zapada. Svet je u potpunosti postao unipolaran. Od poratne međunarodne ravnoteže snaga nije bilo ni traga. U tim uslovima delovao je Slobodan Milošević. Da je postojala ravnoteža snaga i da je Rusija predstavljala značajan faktor mi bismo sasvim izvesno bili svedoci i saučesnici jedne izuzetno uspešne državne politike i ostvarenja interesa srpskog naroda. Na to najbolje ukazuje današnja situacija kada je status Kosova u pitanju. Ono bi odavno izašlo iz „samoproglašene“ nasilne nezavisnosti u međunardno priznatu samostalnost i dobilo bi puno priznanje Saveta bezbednosti UN. Osnovana je tvrdnja da su ponekad u kosovskoj krizi, a naročito u poslednjih godinu dana, Rusi bili znatno veći Srbi od brojnih vodećih političara u Srbiji. Konačno, srpsko prihvatanje EULEKS-a, nevešto zakamuflirano nekim Ban Ki Munovim planom, nije ozvaničeno u Savetu bezbednosti UN jedino zahvaljući Rusiji.

Istoriji će pripasti u deo da oceni da li Miloševićeva ispravna politika nije dovela do uspeha zbog sopstvenih grešaka ili zbog isuviše moćnih međunarodnih protivnika. Ako smo svesni da se u te protivnike, pored hrvatskih, muslimanskih, slovenačkih i drugih šovinista, mogu ubrojati i takve sile kao što su Nemačka, Vatikan, Amerika i NATO, odgovor se sam po sebi nameće. U svakom slučaju, ne postoji niko odgovoran ko bi mogao da ospori pravo jednom narodu da se bori za svoje ugrožene životne interese i svoj opstanak.

Posle relativnog sleganja propagandne prašine, nema nijednog ozbiljnog istoričara ili publiciste u svetu koji bi napisao ili rekao da je Srbija izazvala, ili da je kriva, za početak rata na prostorima bivše Jugoslavije. Svi, od Hobsbauma do Kisindžera, reći će da je prevremeno priznavanje bivših jugoslovenskih republika kao država ključni pokretač rata. Ta se disciplina samookrivljavanja i samooptuživanja održava jedino u redovima „drugosrbijanaca“ i u Haškom tribunalu. Sledstveno tome mora se donositi sud i o krivicama Miloševića.

RASPLET JUGOSLOVENSKE DRAME

Posebno poglavlje otvorenih pitanja predstavlja i odnos Slobodana Miloševića prema Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Po svemu što je poznato, JNA nije nikada bio pod Miloševićevom kontrolom. U jednom trenutku na suđenju u Hagu, Milošević je i rekao da bi se stvari u Jugoslaviji bitno drugačije odigravale da je vojska bila pod njegovom komandom. Na samom početku raspada Jugoslavije, JNA nije obavio svoj osnovni zadatak da razoruža sve paravojne formacije i da jednostavno borbeno uništi i eliminiše sve one koji su pucali na vojnike i oficire JNA. A da se to dogodilo, posle bi se odlučivanje moralo prepustiti političarima i drugim državnim organima da u miru i bez oružja razreše sporna pitanja, postignu ili ne postignu dogovor.

Tek od 1997. godine, kada je Milošević došao na čelo SR Jugoslavije, može se govoriti o njegovom komandovanju, ali tada već Vojskom Jugoslavije, a ne JNA. Sudeći po haškim kriterijumima, samo tri vojna generala učestvovala su u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ na Kosovu. Šta je sa drugim generalima? Da li su oni branili otadžbinu ili je za odbranu otadžbine Milošević pridobio samo tri najviša oficira (i, naravno, veliki broj časnih i hrabrih pukovnika, majora i kapetana koji su se pojavili na jednom blistavom defileu kao svedoci pred Haškim tribunalom).

Kako je istovremeno moguće da se pred Haškim tribunalom pojave kao okrivljeni gotovo svi ministri policije i brojni policijski generali? Da li je to znak da je Srbija ratovala bez najvećeg broja vojnih generala ili, čak, mimo njih?

Moguće je da se sami koreni ovih problema nalaze na tragu Priloga (podaci dobijeni u januaru 2007. godine) u knjizi istoričara Milorada Ekmečića „Dugo kretanje između klanja i oranja“, objavljene 2007. godine. Reč je o pregovorima koji su tadašnji jugoslovenski državni funkcioneri, vojni generali i ministri, vodili 1951. i 1952. u Parizu, Londonu i Pentagonu sa američkim, francuskim i britanskim oficirima, a u vezi sa odbranom od mogućeg sovjetskog napada na Jugoslaviju. Tada je, kaže se u jednom rezimeu, „Jugoslaviji odobrena vojna pomoć u tenkovima, avionima, francuska licenca za proizvodnju mlaznog aviona, jedna milijarda američkih dolara za troškove od 1948. do 1955. i 6,6 milijardi francuskih franaka. Kao rezultat, Jugoslavija je“, kaže se na kraju rezimea, „s Turskom i Grčkom formirala Balkanski pakt.“ Taj savez je smatran „dodatkom NATO-u, kao jugoistočno krilo Evrope“.

Kakvi su dugoročni interesi tu uspostavljeni i kako su se odražavali na vojsku i rasplet jugoslovenske drame ostaje tek da se otkrije i zaključi. Možda je upravo iz tih dubina i daljina i proizilazilo ponašanje JNA u pomenutim vremenima, kao i izvesni stepen nepoverenja koji je Milošević gajio prema vojnom vrhu JNA. U isto to vreme on se nalazio pod pritiskom nacionalističkih i samoorganizovanih paravojnih formacija. Dalja istraživanja pokazaće šta je bilo po sredi i šta je Milošević uopšte mogao da učini sa vojnim vrhom koji je zatekao na početku devedesetih godina minulog veka. Šta je i da li je i koliko mogao da učini sa takvom generalskom strukturom nad kojom verovatno nikada nije uspostavio komandu?

MOTANjE OKO VLASTI

Prateći današnju antimiloševićevsku propagandu naših vlastodržaca i njihovih propagandista mora se postaviti čitav niz pitanja.

Uvrežen je stav da su današnji neuspesi i porazi srpskih političkih lidera samo posledica loše Miloševićeve politike. Pa, ako je već tako, zašto onda to što danas otimaju ne oteše Slobodanu Miloševiću? Kako to da posle agresije NATO-a na Srbiju Savet bezbednosti UN donese Rezoluciju 1244. kojom garantuje teritorijalnu celovitost i suverenost Srbiji, a današnje vlasti sve to pod lakim pristiskom napustiše? Što Miloševiću ne ponudiše umesto Rezolucije SB, EULEKS koji treba da sprovodi zakone „države“ Kosovo? Sve to su male prevare koje se besramno šire. Današnji minorni političari, današnji „na visoko podignuti sutereni“ ogovarajući Miloševića ne mogu biti bolji.

Ovo što se danas dešava na Kosovu i oko južne pokrajine, rezultat je, jednostvano rečeno, „sposobnosti“ i „odgovornosti“ naših političara koji su na vlasti, ili se motaju oko nje već gotovo jednu deceniju.

Kako neko ko je normalan može da poveruje da je stvaranje vojvođanske države u državi rezulat Miloševićeve politike? Kako neko normalan može da poveruje da je bilo nemoguće sve do početka ove godine ne primetiti domaću i svetsku ekonomsku krizu, a istovremeno optužiti Miloševića što nije predvideo sve poteze Međunarodne zajednice i kršenje svih principa Međunarodnog prava, ratove i agresiju? Da li neko ko je imalo normalan može poverovati da je inflacija iz 1993. godine rezultat „grešaka monetarnih vlasti Srbije“, a ne sankcija i ratova u okruženju? Kako je moguće da neko posle silnih propagandnih krvavih, dobro režiranih i sinhronizovanih inscenacija na Markalama i ulici Vaske Miskina u Sarajevu, ili u Račku na Kosovu, prihvati zdravo za gotovo kao greh srpskih vlasti inscenirano paljenje američke ambasade u Beogradu 21. februara prošle godine na velikim demonstracijama „Kosovo je Srbija“, povodom proglašenja samostalnosti Kosova.

NIKO NE SME DA NAS BIJE

Koliko juče videli smo kako albanska policija na Kosovu prebija srpske žene i muškarce u Šilovu. Tuče ih zato što se bune jer im kosovske vlasti, u cilju etničkog čišćenja, ne daju struju deset dana. Da li je sećanje na Miloševića smetalo toj bulumenti srpskih političatra na vlasti da kažu: „Niko ne sme da vas bije“! Da kaže reči koje je odlučno i potresen izrekao Milošević na Kosovu Polju, i da te reči sprovede u delo. Od ovih danas takva dela ne očekujemo, ali oni od straha ne prozboriše ni reč. Nemaju vremena angažovani su na promociji slikovnica povodom godišnjice 9. marta i uspaljenom borbom za prava homoseksualaca. Njima su ta prava bliža i draža i preča od elementarnog prava na život srspkog naroda na Kosovu!

Neosporne tekovine državne i nacionalne politike Slobodana Miloševića jesu

(1) ostvareno državno jedinstvo Srbije jasno uobličeno Ustavom Republike Srbije;

(2) odlučna borba protiv svih pokušaja izazivanja građanskog rata u Srbiji;

(3) „odmicanje“ rata namenjenog Srbiji na samom početku devedesetih;

(4) očuvanje zatečene nacionalne strukture na teritoriji države Srbije kroz sve vreme jugoslovenske krize;

(5) Srbija je zahvaljujući Miloševićevoj politici bila i ostala jedina multietnička država na teritoriji bivše Jugoslavije;

(6) zaštita srpskog naroda od genocida u Hrvatskoj i BiH i nesebična pomoć Srbije svih ratnih godina;

(7) stvaranje SRJ kao otvorene državne zajednice Srbije i Crne Gore;

(8) mir u BiH i Dejtonski sporazum kojim je definitivno priznata Republika Srpska;

(9) borba za Kosovo kao dela Srbije, i to svim legalnim državnim sredstvima i Rezolucija 1244. kojom se garantuje teritorijalna celovitost Srbije;

(10) ništa od državne i društvene imovine Milošević nije privatizovao i rasprodao, a njegov zakon o privatizaciji bio je jedna vrsta pravične socijalne reforme.

(11) kroz Srbiju je u godinama jugoslovenske krize bezbedno prošlo ili je zbrinuto preko milion izbeglica raznih nacionalnih pripadnosti.

Pa sada, neka čitaoci i generacije koje dolaze uporede današnje vlastodršce sa Miloševićem i njegovom državničkom politikom. Poslednjih deset godina Srbija je živela prevashodno od prodaje i pljačke onoga što je „režim Slobodana Miloševića“ sačuvao i posle bombardovanja obnovio. Današnja borba protiv mrtvog Slobodana Miloševića donekle je, ipak, razumljiva. Oni koji su ga juče osporavali, ili to čine i danas, veoma dobro znaju da će biti mala fusnota u pripovestima o državničkim danima Slobodana Miloševića. Ono što su radili i danas rade, jeste bitka za fusnotu koja će dokazivati da je i njih tu negde bilo, negde u šipražju pored magistralnog toka istorije.

VREME OBMANA I OPADANjA

Ponajveće „istorijske zasluge“, bruku i sramotu poneće oni koji su iz zatvora kidnapovali Slobodana Miloševića i za novčanu nagradu ga izručili Haškom tribunalu. Pred Haškim skupom, glomaznom i monstruoznom mašinerijom, Milošević se našao potpuno sam. Kao u brojnim pripovestima i bajkama u kojima se usamljeni junak bori protiv stoglavih aždaja i zmajeva i – junački pobeđuje. Tako je i Slobodan Milošević u pravom smislu te reči rasturio Haški tribunal i pokazao i njegovu svakovrsnu nakaznost i antisrpsku funkciju. Rušio je i obesmišljavao jednu po jednu iskonstruisanu optužbu. Odustajalo je i tužilaštvo od optužbi koju još jedino jadno i bedno u Srbiji ponavljaju.

Tom u osnovi stidljivom i nesujetnom čoveku, koji se na vlasti ponašao nehajno i gospodski u odnosu na najgore i najniže napade na sebe, nije bilo moguće nametnuti situaciju u kojoj bi i jednog svog saradnika pomenuo kao krivca, i tako potražio alibi za sebe. Sve lažne optužbe prihvatao je na sebe i jednu po jednu rušio i obesmišljavao.

Bio sam pet puta u Ševeningenu za vreme njegovog tamnovanja i svakog puta mogao sam videti ogromno poštovanje i uvažavanje koje su prema njemu pokazivali i zatvorski čuvari i sam upravnik zatvora. Nosio je u sebi neku nadmoć i zračio autoritetom koji nije više počivao na njegovoj funkciji, na koju se nikada ni javno ni privatno nije pozivao. Verovatno je nikada nije ni izgovorio. „Ja sam Predsednik Srbije“. Znalo se da je on to bio i ostao.

Od haške likvidacije i njegove sahrane prošle su tek tri godine. Doći će vreme kada će ta priča biti istinito i tačno ispričana. Tada će se obelodaniti ko to nije dao i dozvolio da se nađe bilo kakav krov za Miloševićeve posmrtne ostatke, i ko je, kako i šta činio da osujeti da ta sahrana bude ono što je bila narodna sahrana. I, naravno, da se jasno kaže ko se tome suprotstavio i pomogao da sahrana poslednjeg velikog srpskog državnika prođe dostojanstveno.

Kada se nekom od današnjih vlastodržaca omakne neka hrabra i poštena državnička reč, odmah se kerberi stranih antisrpskih interesa, Hašim Tači i domaći propagandisti i evrounijati, ustreme na njega sa upozorenjem da je to „nastavak Miloševićeve politike“. I onda krene nepotrebno pravdanje i dokazivanje da to nije nikakva „miloševićevska politika“.

Gospodo vlastodršci – ne morate se prvadati. Svako zna da vi nemate nikakve veze sa Miloševićevom politikom! Niste vi ni nalik njemu. To svak zna i vidi. Nema toga koji bi to ozbiljno pomislio. Oni se to sa vama sprdaju. „Lože vas“, kako bi rekli mladi. A naši ministri ionako rade sve „što vole mladi“.

U Srbiji je prošlo vreme borbe za nacionalne interese. Vreme obmana je smenilo vreme borbe. Ovo danas je vreme marketinga i samozavaravanja. Vreme opadanja. U takvim vremenima nema mesta za Slobodana Miloševića, ali ima za lažne careve poput Šćepana Malog.

Svojoj knjizi razgovora sa De Golom, Andre Malro je dao naslov „Hrastovi koje obaraju“. Podsticaj su mi bili stihovi Viktora Igoa: „O,kakav surov zvuk u suton stvaraju/Hrastovi koje za lomaču Heraklovu obaraju“. Takav zvuk čujemo i kada se na trogodišnjicu njegove smrti suočavamo sa sudbinom Slobodana Miloševića.

Na vlasti u Srbiji danas nisu pravi Miloševićevi rivali i protivnici. Neki nisu ni u životu. I zbog toga se ne možemo oteti utisku da bi se na njegovom licu mogao zapaziti i ironični smešak upućen nama kojima danas u Srbiji vladaju lažni, drugorazredni i vajni „borci“ protiv njegove vlasti, a u sprezi sa njegovim lažnim i tobožnjim sledbenicima.