Sud pravde

(Pres, 22.7.2010)

Raspad Jugoslavije počeo je jednostranim proglašavanjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, nakon čega je kao sveto pismo prihvaćen princip nepovredivosti unutrašnjih, republičkih granica u bivšoj SFRJ, čime je njihova važnost podignuta iznad značaja granice same SFRJ, odnosno njenog prava da postoji. Izbio je ustanak Srba u Hrvatskoj, jer su oni, iako konstitutivan narod u bivšoj Jugoslaviji, svedeni na nivo nacionalne manjine, čime su prekršena njihova prava.

Potom se u BiH događa još drastičniji slučaj kršenja prava Srba. Prema ustavu te jugoslovenske republike, sve bitne odluke mogle su biti donete jedino konsenzusom sva tri konstitutivna naroda, Bošnjaka, Srba i Hrvata. Bez obzira na to, Bošnjaci i Hrvati donose odluku o proglašavanju nezavisnosti, iako se Srbi aklamacijom izjašnjavaju za ostanak u Jugoslaviji. Zapad priznaje BiH kao nezavisnu državu i izbija novi rat.

Mnogo godina kasnije, kosovski Albanci proglašavaju nezavisnost južne srpske pokrajine, koju potom priznaje većina zemalja Zapada i 22 od 27 država Evropske unije. I u ovom slučaju, opet se jasno krše prava srpskog naroda, i to na način kojim se ruše oba principa na koja su se razni faktori pozivali od 1990. do danas. Prekršen je princip zapisan u ustavu nekadašnje SFRJ da jedino konstitutivni narodi imaju pravo na samoopredeljenje, ali je prekršen i sveti princip koji je postavio sam Zapad da ništa nije starije od unutrašnjih, republičkih granica. Tako, Albanci kao nacionalna manjina dobijaju pravo koje ni u jednom prethodnom slučaju nije dozvoljeno Srbima kao ustavnom narodu. Ruše se granice države Srbije, a prednost daje navodnom pravu na nezavisnost njene pokrajine.

Ni u jednom od ovih bolnih slučajeva nije se, naravno, radilo ni o kakvom pravu. Uvek je pobeđivala politika i uvek je ta politika bila protivna interesima Srba i srpske države. A, u korist svih drugih koji su živeli u SFRJ.

Zar da danas u Hagu očekujemo bilo šta drugačije?