Početna strana > Prenosimo > Srpsko-nemački odnosi
Prenosimo

Srpsko-nemački odnosi

PDF Štampa El. pošta
Milan Milošević   
petak, 27. avgust 2010.

(Vreme 26.8.2010)

Nemačka je za Srbiju najvažniji trgovinski partner u EU; Srbija za Nemačku nije važna kao Poljska, ili Rusija i Ukrajina, ali je na terenu ona za Srbiju višestruko zainteresovanija od Anglosaksonaca. Najteži spor je oko Kosova, ali glavni problem je to što Srbija nema šta da vozi do Ulma na Dunavu

Mnogo spekulacija bilo je u medijima o tome da nemački ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele dolazi u Beograd 26. avgusta s "poslednjom ponudom", kako bi pokušao da ubedi srpske zvaničnike da povuku rezoluciju o Kosovu, o kojoj će 9. septembra raspravljati Generalna skupština UN-a. Vestervele inače posećuje Beograd, Zagreb, Sarajevo i Prištinu.

On je u jednom saopštenju poručio da je Međunarodni sud pravde potvrdio nemačko viđenje da je kosovska nezavisnost legalna, da podržava nemački stav da su kosovska nezavisnost i teritorijalni integritet nepovratne činjenice, da politički lideri u Beogradu i Priština treba da sarađuju konstruktivno i pragmatično i da rešavaju pitanja koja nastaju iz svakodnevne koegzistencije.

Zdravko Ponoš, pomoćnik srpskog ministra spoljnih poslova za bilateralu, u intervjuu za "Politiku" kaže da Srbija ne želi da se situacija na Kosovu zamrzne i ostane kakva jeste, već da se taj problem rešava. Naglašava da činjenica da veliki broj država nije priznao Kosovo govori da taj problem nije rešen. Srbija, dakle, neće povući rezoluciju o Kosovu, a u Beogradu postoji spremnost da se svakom sagovorniku koji je spreman da sasluša srpske argumente to i omogući.

Ponoš kaže da je Kosovo najveća tačka neslaganja između Nemačke i Srbije, ali to za sada nije urušilo međusobnu saradnju u ostalim oblastima. On podseća da je Nemačka prvi spoljnotrgovinski partner Srbije u okviru EU.

U Beogradu, van zvaničnih krugova, može se čuti dosta ironičnih komentara o toj "slažemo se da se ne slažemo" formuli, koju svi ponavljaju otkad ju je u Beograd doneo američki potpredsednik Bajden. U neformalnim komentarima ona se poredi sa situacijom u kojoj je neko nekome preoteo ženu, pa ga svako veče zove da zajedno večeraju.

Međutim, i u prethodnom periodu i Srbija koja je tada bila deo SFRJ i Nemačka, koja je tada bila podeljena, tu formulu su primenjivale. Beograd je i pored ideoloških i geostrateških neslaganja sedamdesetih poslao stotine hiljada gastarbajtera u Nemačku u kojoj sada živi 425.000 Srba.

MIR I SUMNjE: Bivša SFR Jugoslavija je s Nemačkom uspostavila odnose na ambasadorskom nivou 21. jula 1951, šest godina posle Drugog svetskog rata. U "Službenom listu" br. 35/1951. piše da su se dve strane usaglasile o ukidanju ratnog stanja sa Nemačkom. Mnogo kasnije, kad su već putovali turisti i gastarbajteri, slovenački pisac Vitiomil Zupan će u "Menuetu za gitaru", opisati to pomirenje rečenicom: "Do viđenja u sledećem ratu". Izgovaraju je jedan bivši partizan i jedan bivši pripadnik Vermahta na letovanju, negde u Španiji.

Osim sećanja na krvava dva svetska rata u kojima je Srbija bila među pobednicima, a Nemačka gubitnik, nepoverenje i podozrenje prema Nemačkoj u Srbiji je poraslo kada je Nemačka unilateralno 23. decembra 1991. priznala Hrvatsku, uprkos preporukama evropskih faktora. U Hrvatskoj je tada ispevana pesma "Danke Deutschland". U Beogradu je pre 2000. isticano da je Nemačka diplomatski, a i na druge konkretnije načine podržavala kosovske secesioniste, a takve tvrdnje se i danas mogu naći i u nemačkim alternativnim medijima, kakav je na primer sajt german-foreign-policy.com, koji pravi grupa nezavisnih novinara i sociologa u čijem se jednom članku kaže da je bivši ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel sarađivao sa UČK, da je kontakte s njenim prethodnicima inicirao još Hans Ditrih Genšer, da je nemačka tajna služba BND pomagala UČK još 1996, da su dva od četiri kosovska premijera, Agim Čeku i Ramuš Haradinaj, njeni klijenti, da Berlin kooperira s Tačijem uprkos obaveštajnim podacima da on kontroliše mrežu "profesionalnih ubica", itd.

Nemačka je učestvovala u NATO intervenciji protiv SRJ 1999. Tako se potrefilo da je prva civilna žrtva od nemačke puške pala u Prizrenu prilikom ulaska NATO-a na Kosovo.

"Velt" Aksela Springera piše da je ta okupacija "uspešna priča", da je "mlada republika Kosovo" našla sebe "na putu koji obećava" i da je secesija "doprinela stabilizaciji regiona u celini".

Posle prekida diplomatskih odnosa 1999. godine, zbog učešća Nemačke u agresiji NATO-a na SR Jugoslaviju, oni su obnovljeni 2000, a diplomatski odnosi su postepeno razvijani. Tokom 2007. godine SR Nemačku su posetili predsednik Republike Srbije Boris Tadić i predsednik Vlade Vojislav Koštunica. U 2008. godini predsednik Srbije Tadić bio je u poseti SR Nemačkoj od 30. septembra do 4. oktobra, kada mu je uručena i nagrada "Quadriga". Kvadriga je inače onaj četvoropreg koji stoji na Brandenburškoj kapiji u Berlinu. (Uzgred budi rečeno, za razumevanje ove priče važno je reći da je u neposrednoj blizini te simbolički važne tačke u Berlinu – američka ambasada.)

Srbija i Nemačka potpisale su Sporazum o readmisiji (2002), Sporazum o tehničkoj saradnji i pomoći (2004) i Sporazum o vojnoj saradnji (2006). U 2008. godini potpisani su Memorandum o saradnji između Diplomatske akademije Ministarstva spoljnih poslova Srbije i Akademije diplomatske službe Saveznog ministarstva inostranih poslova SRN i Memorandum o razumevanju između Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i Ministarstva za infrastrukturu Srbije i Nemačkih železnica.

EVROPSKA PRIČA: Nemačka je snažno politički i finansijski podržavala ulazak u EU zemalja srednje Evrope, Višegradske grupe – naročito Poljske – radi osiguravanja svog središnjeg položaja u Evropi i stabilizovanja država na njenim istočnim granicama.

Sudeći po nekim analizama Nemačka, međutim, ne percipira Balkan kao prioritet prve vrste kakav su za nju centralna Evropa, Ukrajina, a naročito Rusija, s kojom je Berlin uspostavio čvrste privredne veze i sklopio velike energetske aranžmane, čak pomalo okrećući leđa ostatku Evrope, Americi i zagovornicima traženje alternativnih energetskih izvora u nemirnoj centralnoj Aziji. Nemačka je rekla "ne" ulasku Ukrajine i Gruzije u NATO zbog Rusije. Srbija nije deo te ost-politike. Ona je na Balkanu.

NEDOVRŠENE DRŽAVE: Za Berlin, integracija Balkana ipak nije, kako izgleda, toliko bitna kao, na primer, za Italiju, za koju su Balkan i Mediteran isto što i tzv. Višegradska grupa za Nemačku. Taj zastoj nema toliko veze sa Srbijom i Kosovom koliko sa prečim evropskim poslovima.

U Berlinu ponavljaju da je državama Balkana budućnost članstvo u EU ali, kako izgleda, smatraju da je tapšanje po ramenu zasad dovoljno. Nemci, koji su finansirali možda polovinu troškova proširenja, trenutno najviše traže da se s proširenjem malo zastane kako bi se "svarile" dosadašnje pridošlice. Smatraju, kako izgleda, da su dovoljno platili priključenje nekonsolidovane Rumunije i Bugarske zbog razmeštaja američkih baza. Nemačka pokazuje otpor prema prijemu Turske u EU, ali ne i zemalja Zapadnog Balkana, te nespretne novokovanice koja se odnosi na ex-yu zemlje minus Slovenija, plus Albanija.

U nemačkoj javnosti se region opisuje kao tempirana bomba.

Nemački "Cajt" u jednom tekstu citira Bizmarka iz 1870/71. kada je ujedinio Nemačku: "Naša zemlja je sada završena", a zatim konstatuje da od sedam zemalja nastalih iz Titovog nasleđa, četiri ne mogu to za sebe da kažu, zato što su to nezavršene države. Po "Cajtu", Srbija će biti nezavršena država sve dok bude sanjala o Kosovu. Kosovo za sebe je nekompletno (a i od 27 članica EU nije ga priznalo pet, u UN-u ga nije priznala većina država, ima priznanje samo 62 države, a vojnici iz čak 32 zemlje nastoje da stabilizuju Kosovo). Bosna i Hercegovina je provizorijum. Makedonija je nekompletna, pošto je koegzistencija slovenske većine i albanske manjine puna napetosti. Kad strani posetilac ode u Beograd, Skoplje, Prištinu, Sarajevo i Zagreb – svuda čuje istu pesmu: što pre u Evropsku uniju. Svi insistiraju na svom suverenitetu i teritorijalnom integritetu. I svi žele da podignu životni standard građana.

Iz kosmosa je vidljivo da je najkomplikovanija politička otežavajuća okolnost u odnosima Beograda i Berlina dijametralno suprotno viđenje sudbine Kosova. Ona je pogoršana brzim nemačkim priznanjem kosovske nezavisnosti 20. februara 2008. godine. Nemačka ima iskustva sa nasilnim oduzimanjem svoje teritorije (bivša istočna Pruska). Ona se držala Halštajnove doktrine i nije priznavala Istočnu Nemačku ali je našla formulu za neku vrstu koegzistencije s njom, sve dok nije pao Berlinski zid. Neki analitičari smatraju da je ona mogla da ima određeni nivo razumevanja za srpski stav. Nema mnogo dokaza da bi moglo tako ispasti, ako se ne računa jedna izjava nemačke kancelarke Angele Merkel da u sporu oko Kosova ne bi trebalo da bude ni gubitnika ni pobednika. U Nemačkoj nisu vidljive težnje da se revidiraju Brantovi istočni ugovori o priznanju granica na Odri i Nisi. Nemačka je za sada sve činila za stabilizaciju istočnih suseda, mada su u drugim slučajevima nacionalistički pokreti nalazili podršku u Nemačkoj zato što je to bila ranije podržavana formula za razbijanje istočnog bloka.

Nisu retke konstatacije (belgijski zvaničnik, britanske diplomate, itd.) da je pitanje vremena kada će neka od zemalja EU otvoriti temu "dobrosusedskih odnosa Srbije i Kosova". Sada je "učitano" da sada preko ministra spoljnih poslova na tome insistira Nemačka.

Po zapažanju jednog sagovornika "Vremena", to se tako ne radi, nije ministar spoljnih poslova taj koji će preneti neprijatnu poruku, to se obično prepušta nekom nižem, ili bočnom nivou. Drugo, nema se čime uceniti – priključenje regiona je na čekanju i biće aktuelno u nekom sledećem mandatu. Licitiranje prijemom kandidature je previše slaba karta u odnosu na 15 odsto teritorije, rudnih blaga i istorijski simboličnih mesta.

Nemačka na Balkanu želi stabilnost i nema indicija koje otkrivaju njenu nameru da nekim preterano energičnim diplomatskim angažovanjem, čemu su skloni Britanci, ugrozi pozicije na Balkanu. Ipak treba imati u vidu i to da mogućnost da kaže "ne" Amerikancima ona ne koristi na Balkanu, nego na istoku, u poslovima s Rusijom.

Čuju se, međutim, i nemački glasovi koji govore suprotno. Oni otkrivaju dva motiva – jedan proizlazi iz nemačke psihološke potrebe da se nađe neko gori od njih, pošto su četrdeset godina satanizovani. Drugi proizlazi iz toga da je neka vrsta intervencionističke retorike korisna za međunarodne karijere pojedinih političara. To se na primer vidi kod Doris Pak, političarke iz CDU-a, članice Evropskog parlamenta, koja se u raznim evropskim institucijama eksponira u pitanjima vezanim za Jugoistočnu Evropu, i kod Kristijana Švarc-Šilinga, nemačkog političara austrijskog porekla koji je1992. podneo ostavku na mesto ministra u kabinetu Helmuta Kola u znak protesta što je Nemačka pasivno posmatrala zverstva na prostorima bivše Jugoslavije. On je 14. decembra 2005. na mestu visokog predstavnika Ujedinjenih nacija i specijalnog predstavnika EU za Bosnu i Hercegovinu zamenio Britanca Pedija Ešdauna i na tom mestu je ostao do 2. jula 2007.

Švarc-Šiling je nedavno u tekstu pod naslovom "Opasan san o velikom carstvu" u "Zidojče cajtungu", pored ostalog, pisao: "Već godinama evropski vodeći političari govore o dugogodišnjoj krizi na Kosovu i u BiH… Najveći problem je Srbija. Beograd se još nije oslobodio nacionalističke velikosrpske ideologije, koja je tokom devedesetih dovela do najgoreg genocida u Evropi nakon Drugog svetskog rata, te do raspada bivše Jugoslavije. Ta ideologija i danas sprečava svaki napredak u dve susedne zemlje. Sa političkom upornošću bez premca, srpska vlada pazi na to da istorijski prevaziđena ideja o ‘Velikoj Srbiji’ ne bude dovedena u pitanje. Onaj ko to ipak čini, taj se u Srbiji nalazi pod enormnim političkim pritiskom, što može dovesti i do ubistva, kao što se desilo bivšem odvažnom premijeru Zoranu Đinđiću, koji je bio uredno egzekutiran. Utoliko bi EU sada morala da preduzme svoj školski zadatak i da na Balkanu podrži one snage koje se zalažu za dugoročna rešenja koja imaju smisla i koje su spremne da daju konstruktivan doprinos u cilju stabilizacije regiona. Evropa mora pomoći onima koji na Balkanu pokreću reformske procese. Nažalost, i Nemci u tom smislu spadaju u one koji su do sada bili pasivni, ponekad čak i kočničari jednog takvog procesa…", piše Kristijan Švarc-Šiling.

Takve glasove ne treba mešati s nemačkom zainteresovanošću za Balkan koja je uzdržana ali, sudeći po radu na terenu, slična onoj u fudbalu – odlučna i uporna.

ĐINĐIĆEVA FORMULA: U Beogradu se shvata da je Nemačka nakon ujedinjenja 1990, postala najuticajnija država Evropske unije, bez čije podrške Srbija ne može ubrzano napredovati ka članstvu, niti je moguć brz privredni razvoj, ali u Srbiji ne poznaju dovoljno savremenu Nemačku.

Većina nekadašnjih disidenata koji su sada vlast u Srbiji više je bila okrenuta anglosaksonskom svetu, koji za nas pokazuje mnogo manje interesovanje nego što se to misli. Nije zapaženo ni to da u Nemačkoj postoji mnogostruko veće interesovanje za Balkan i Srbiju nego kod Anglosaksonaca. Ognjen Pribićević konstatuje da se u Vašingtonu Srbijom i Balkanom bavi nekoliko ljudi – u Nemačkoj na stotine, i oni nisu samo u Berlinu.

Srpski premijer Zoran Đinđić je u Nemačkoj uživao veliku popularnost i radio na otvaranju nemačkih vrata za Srbiju. Đinđić je poznavao Nemačku pošto se tamo školovao, a to poznavanje je retkost u Srbiji. Bivši ambasador u Nemačkoj, sada viši naučni saradnik u Institutu društvenih nauka, Ognjen Pribićević, kaže u razgovoru s novinarom "Vremena" kako se u Srbiji teško shvata ono što je Đinđić dobro razumeo, da je Nemačka veoma decentralizovana zemlja i da može da sedne u avion i ode pravo u Diseldorf. Nemci kažu da je od deset najrazvijenijih država u Evropi pet njihovih. Broje ovako: Francuska, Velika Britanija, Bavarska, Baden Virtenberg, Holandija…

To se postepeno shvata i u Srbiji. Tokom posete Štutgartu 2008. predsednik Tadić je sa predsednikom Vlade pokrajine Baden Virtemberg Ginterom Etingerom potpisao Zajedničku izjavu o saradnji a formirana je i Zajednička komisije za saradnju Srbije i pokrajine Baden Virtenberg.

Srbija od 1970. godine ima uspostavljene odnose i saradnju i sa pojedinim nemačkim pokrajinama. Postoji, na primer, Stalna komisija za saradnju Srbije i Slobodne države Bavarske.

PRIVREDA: U Srbiji radi oko 250 nemačkih kompanija koje zapošljavaju oko 20.000 radnika. Nemačke kompanije u Srbiji do sada su investirale oko milijardu i po evra, ako se uračuna ulaganje preko firmi-ćerki iz Austrije (vidi okvir).

Nemačka je u Srbiji najvažniji evropski bilateralni donator. Nemačka Savezna vlada za privrednu saradnju i razvoj je od demokratskih promena 2000. godine do danas za Srbiju izdvojila skoro 870 miliona evra.

Kroz donacije i povoljne kredite obezbeđena je, na primer, popravka bagera-kopača u rudniku Kolubara, zatim popravka najvećeg bloka Termoelektrane "Nikola Tesla" koji je već 2002. ponovo proizvodio električnu energiju, a kroz slične investicije povećana je produktivnost rudnika Tamnava zapad. Početkom 2004. odobren je povoljan kredit od 30 miliona evra za rehabilitaciju hidroelektrane "Bajina Bašta". Pomognuta je i rehabilitacija vodovodnih i kanalizacionih sistema u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kraljevu i južnoj Srbiji, izgradnja mreže daljinskog grejanja u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, dok su slični projekti planirani i za Kragujevac.

U Srbiji je aktivno oko 160 predstavništava nemačkih firmi, banaka, nevladinih organizacija i institucija.

Poslovni savet Srbije i Nemačke, osnovan prilikom posete tadašnjeg saveznog kancelara Gerharda Šredera Srbiji i Crnoj Gori 29. oktobra 2003, osim istaknutih političara okuplja i predstavnike privrede među kojima su velike nemačke firme poput Deutsche Bahn i Aquamundo, ili Siemensa, koji je u Srbiji aktivan 123 godine – još od 1887.

Još uvek proizvodi struju prva električna centrala u Srbiji na reci Đetinji u Užicu, koju je daleke 1900. godine otvorio tadašnji kralj Srbije Aleksandar Obrenović, u koju su ugrađene tada najsavremenije "simens-halske" turbine, samo pet godina od prve na Nijagarinim vodopadima. U julu je obeležila 110 godina rada. Siemens u Srbiji trenutno ima 740 zaposlenih. Siemens d.o.o. Beograd je inače osnovan "vo vremja ono", 1996.

Smatra se da je više od jedne trećine svih austrijskih investicija poreklom nemački kapital. Kao primer se ističu firme Siemens, Metro, Henkel, kao i firma Nordcuker koja namerava preko svog predstavništva iz Holandije da uloži oko 40 miliona evra u Srbiju. Nemačka kompanija Medsorga gradiće u Kraljevu fabriku za reciklažu – preradu otpada.

Potpisanim ugovorom o investiciji u aprilu 2010. nemačka fabrika čarapa Falke na jugu Srbije planira investiciju od osam miliona evra i zapošljavanje šest stotina ljudi.

(Podaci Odbora za ekonomske odnose PKS o bilateralnoj saradnji Srbije i Nemačke i Ambasade Nemačke u Beogradu)

Mreža kanala Rajna–Majna–Dunav se opisuje kao velika šansa, Srbija je i do sada ostvarivala značajne prihode od nemačkog tranzitnog saobraćaja.

Dunav je za Srbiju sigurno najjača karta, kaže Ognjen Pribićević, ali tu se ponavlja opšta privredna priča. To je značajan vodeni put, ali – šta je na kraju puta?

Drugim rečima, imate li vi neku robu da prevezete ka gradu Ulmu, na Dunavu?

Robnu razmenu Srbije sa Nemačkom karakteriše visok robni deficit na našoj strani, kao i nepovoljna struktura robe u izvozu.

Najzastupljeniji proizvodi u izvozu su: delovi za mašine, propen, maline, toplo valjani proizvodi u koturovima, gume za putničke automobile, kaučuk, pšenica tvrda, hulahop čarape, table toplo valjane, proizvodi od legiranog aluminijuma, hladno valjane trake, žuti kukuruz...

Najviše su zastupljeni u uvozu: putnička vozila (nova i upotrebljavana), delovi za mašine, šleperi, lekovi, kamioni, prikolice i poluprikolice, proizvodi od legiranog aluminijuma, autobusi, novinska hartija, drumski tegljači...

Tradicionalno, Nemačka na Zapadnom Balkanu pokazuje jači interes za Hrvatsku, ali glavni problem je to što Srbija koja je prošla kroz tranzicionu dezindustrijalizaciju nema šta da ponudi na nemačkom tržištu – nema brenda, jer nema šta da brendira. Srpski brend u Nemačkoj – Ana i Jelena! Kad srpski političari odu u Nemačku i kažu da je GDP u Srbiji 30 milijardi, naiđu na odgovor da je to ipak tek sedmina obrta Mercedesa…

U prvih šest meseci 2010. Nemačka je na trećem mestu po izvozu Srbije u odnosu na 144 zemlje sveta, a na drugom mestu (iza Rusije) po uvozu Srbije u odnosu na 174 zemlje sveta. Ona je najvažniji spoljnotrgovinski partner Srbije u okviru EU. Spoljnotrgovinska robna razmena između Nemačke i Srbije opala je u prvih pet meseci u 2010. godini za oko 3,3 odsto u odnosu na isti period 2009.

(Podaci Odbora za ekonomske odnose PKS o bilateralnoj saradnji Srbije i Nemačke i Ambasade Nemačke u Beogradu)