Srpski psiho

Ovaj tekst objavljen na sajtu beogradske Lagune najsažetije govori o prioritetima ovog izdavača: nepismenost, i ciljanje na glupost koja se ‘‘prima’‘ na ekskluzivnost treba kompaniji da obezbede tranzicioni uspeh usred sveopšte tranzicione propasti, a možda baš zahvaljujući njoj. Reklama svakako nije namenjena razumnima: njima je jasno da u slučajevima ‘‘velikog interesovanja’‘ za ovakvim reklamama nema potrebe. Ali, na razumne se ni ovom prilikom ne računa.

Nada je zapravo da će ih sa svakim danom bivati sve manje.

Ta nada nije neosnovana, jer broj sledbenika trendova u svakom obliku svakodnevno raste, delom prirodno a delom na druge načine. U prepunom autobusu koji Avalskim putem argate razvozi domovima rasutim u pravcu Mladenovca, jedan takav novoobraćenik pričao je punih pola sata o neverovatnoj ‘‘učinkovitosti’‘ Koka-kolinih reklama. Nizao je brojke i načine obmane, očaran njihovim dejstvom i visok, mlad, naizgled zdrav i prav preglasno – kao da su on i devojka kojoj se obraćao sami a ne među ljudima smoždenim brigama i besparicom, i kao da svaku svoju tupavu, sramotnu rečenicu nije trebalo da prećuti.

Reklama svakako nije namenjena razumnima: njima je jasno da u slučajevima ‘‘velikog interesovanja’‘ za ovakvim reklamama nema potrebe. Ali, na razumne se ni ovom prilikom ne računa.

Nada je zapravo da će ih sa svakim danom bivati sve manje.Ta nada nije neosnovana, jer broj sledbenika trendova u svakom obliku svakodnevno raste, delom prirodno a delom na druge načine.

Zar je pristanak na laž zaista jedini način da se sopstvenom životu nađe smisao? Zar je kurs iz marketinga neke kompanije koja već decenijama prodaje prevaru odavno prevarenima jedini način da se neko vine iz zbilje neasfaltiranih sokaka negde pri Prnjavoru, ili kod davno zatvorene Livnice, u blistave visine Uspeha?

Obamrli, putnici su ga međutim trpeli kao što trpe žene koje, takođe beslovesno, vožnju prekraćuju telefonskim ćeretanjem o najintimnijim stvarima. A i šta bi mu mogli reći? Umobolnice danas čekaju one koji reaguju na ukidanje stida i zgražanja, i promovisanje svega naopakog, ogavnog i sumanutog a ne one koji su ‘‘u trendu’‘. Jer, tihi i trpeljivi su već na putu do ludila, slomljeni poplavom ‘‘prava’‘, ‘‘legitimnih izbora’‘ i ‘‘demokratičnosti’‘ i svim drugim izvrtanjima uma, duše i napada na telo. Znajući šta ih čeka, ili možda samo naslućujući mogući ishod, u autobusu, i na samo u njemu, stoga gotovo niko ne reaguje, trpeći da bude sveden na predmet i neprisustvo, na bezlični dekor grabljivaca svake prilike.

Teror maloumlja i bezobzirnosti po prevozima naših života iz smisla u besmisao trpi se zato kao što se trpi zaptiven prozor po vrućini, i tuđi lakat u rebrima, uz brojanje krivina preostalih do spasonosne stanice gde će se konačno – makar i na kratko – udahnuti duboko, i varljivo slobodno.

Jer, ako me sećanje ne vara, istim ovim prigradskim putem se, prema Književnom listu, vozio i glavni lik Srpskog psiha tokom jednog od svojih seksualno-ubilačkih pohoda po Srbiji. Za književni legitimitet ovog junaka ‘‘najbrutalnijeg srpskog romana trećeg milenijuma’‘ – te 2007. godine bolesnika izašlog iz uma dva buduća profesora književnosti i filozofije – založio se tada i autoritet kome će se neodlučni priklanjati. Skandaloznost prikaza Srpskog psiha u Književnom listu ne leži u citiranju njegovih ogavština, već u odnosu prema ogavnom. Kratki navod iz ovog ‘‘mladalačkog prvenca’‘ je takav da svakog normalnog odvrati od želje da u predočeni svet zađe dublje, no uprkos tome kritičar ga tretira kao delo vredno opšte, ne samo psihijatrijske pažnje.

Na taj način on ga – i sâm paćenički fasciniran trendovima, žanrovima i tuđinskim ‘‘postignućima’‘ – legitimizuje kao umetnost, poništavajući svaku razliku između valjanja po đubrištu i šetnje kroz cvetnu baštu. Trućajući o hororu, ‘‘tako retkom u srpskoj književnosti’‘, te ‘‘živom jeziku’‘ (pominjanju genitalija, njihovog maštovitog korišćenja, i s njima povezanih glagola) daje on alibi svakom nezrelom aspiranatu na mesto u javnosti, za bilo kakav poduhvat namenjen sticanju publiciteta.

To su kritičari koje slušamo (ko može da izdrži) kako naklapaju o postmoderni, dekonstruktivizmu ili bilo čemu što je trenutna ključna reč za ostanak u krugu posvećenih, kvaka koja otvara vrata čak i Tijanićevog javnog servisa – na kome su i autori ovog horor ‘‘romana’‘, tako neophodnog našoj idiličnoj stvarnosti, dobili svojih nekoliko minuta.

‘‘Knjiga je odlična. Možda je moglo biti malo manje psovanja ali šta sad. Dobra je radnja, brzo se čita i drži pažnju,’‘ kaže o Srpskom psihu na jednom forumu neka devojka. Ovaj napredak od shvatanja da se pesma peva o izuzetnim ljudima i bitnim događajima do teksta koji ‘‘drži pažnju’‘ gradskim curama pozdravlja se ne samo po internet forumima. Drugi kritičar kaže: ‘‘Roman prvenac dvojice beogradskih studenata je krvava, žestoka pripovest o serijskom ubici koji živi među nama i posmatra nas sa svom intelektualnom hladnoćom superiornog bića’‘. Jedino što taj zamera autorima je preveliko oslanjanje na Američki psiho iz 1991. godine (po kojem je snimljen i film) i odsustvo satirično-kritičkog elementa kojim se to delo izvesnog Breta Istona Elisa navodno iskupljuje. I dok autori i kritičari praćenjem žanrova i kopiranjem i krađom tuđih ideja ‘‘korespondiraju sa svetom’‘, površnim ili zlonamernim naklapanjima ućutkuje se ono jedino što je bitno – pitanje, zašto se osobama koje nam kao dostignuće duha podmeću krajnje gadosti – napabirčene ne samo iz porno i horor filmova – daje toliki publicitet?

No, pridavljeni sveopštim orvelovskim izvrtanjima, od tog pitanja smo odavno eonima daleko. Možda sad nije ni važno što smo dovde stigli postepeno, kao što se kuva žaba; bitno je zastati i razumeti da se ne suočavamo sa kosmičkim zakonom već sa eksponentima očitog plana za prekrajanje celokupne naše ne samo narodne tradicije i kulture, koje su u svetskim razmerama i malo dužem vremenu nego što je ovo ostavile boljeg traga nego današnji bukači ostrvljeni na njih. Jer, Srpski psiho nije ni usamljena pojava niti puka rezultanta samoprezira i nepotkrepljene ambicije. Da je samo to, on bi kao biljka s greškom svenuo i pre nego što nikne, jer bi ga prirodna odbojnost normalnih ljudi odbacila i poništila. Zato se i stavljaju u pogon drugi mehanizmi koji poput virusa blokiraju imuni sistem današnjeg, na individue razbijenog društva, ubeđujući ga da se Farma gleda pošto je ljudi žele, i da boljeg nema jer ga niko i ne traži.

No, pridavljeni sveopštim orvelovskim izvrtanjima, od tog pitanja smo odavno eonima daleko. Možda sad nije ni važno što smo dovde stigli postepeno, kao što se kuva žaba; bitno je zastati i razumeti da se ne suočavamo sa kosmičkim zakonom već sa eksponentima očitog plana za prekrajanje celokupne naše ne samo narodne tradicije i kulture, koje su u svetskim razmerama i malo dužem vremenu nego što je ovo ostavile boljeg traga nego današnji bukači ostrvljeni na njih.

Za Lagunin, kako ga izdavač reklamira, ‘‘intelektualni horor triler’‘ u izvedbi Željka Obrenovića i Aleksandra Ilića, nekadašnjih učenika valjevske Tehničke škole, tvrdi se zato da je bio ‘‘izuzetno tražen’‘ i da je ‘‘ustalasao srpsku javnost’‘. No i to je ‘‘talasanje’‘ obavljeno uglavnom po internet forumima, uz udarnički rad B92 i E novina te raznih ‘‘komentatora’‘ na ‘‘umetničkim’‘ sajtovima zaduženim za ‘‘povezivanje kulturnog prostora’‘ bivše nam domovine.

A ko su naši pioniri horora? To se može saznati i iz jednog njihovog internet intervjua sa osobom sa kojom se predobro razumeju, a verovatno i još bolje poznaju. Kao ilustracije, evo samo uvodnog pitanja, a ko želi može ostala, uz kompletne odgovore, potražiti sâm:

‘‘Glavni junak Srpskog psiha, natprosečno inteligentan, ljubitelj knjiga, biblioteka i umetnosti, istovremeno je svojevrsni seksualni perpetuum mobile, ili, još bolje, pravi sex pistol, koji jednako opasno i tuca i puca. Na kraju je serijski ubica. Mada je gotovo vaš vršnjak, on je i vaše čedo, a vi ste njegovi očevi, tvorci. Odgovorite mi: Kako se pravi ovakvo dete? ‘’

Iz domišljatih odgovora na ovo i druga pitanja možemo saznati i da su ‘‘mladi srpski pisci’‘ zadovoljni promocijama u nekim gradovima, Platou i u školi iz koje su krenuli u svoj pohod na svet, kao i da im je posebno zanimljivo što su promociju njihovog dela među maloletnicima jedne obrazovne ustanove ‘‘neki bedni organizmi pokušali da sabotiraju, nazivajući našu knjigu satanističkom i pozivajući profesore i decu na bojkot’‘.

‘‘To samo pokazuje njihovu malograđanštinu – oni misle da će nas time zaustaviti ili omesti, patetični su,’‘ kaže jedan od autora, objašnjavajući do koje mere se slaže sa izdavačem da je njihovo delo ‘‘redak šamar učmaloj i staromodnoj savremenoj srpskoj književnosti i jedan od retkih šamara srpske književnosti učmalom i staromodnom srpskom društvu’‘.

Preskočićemo sve ‘‘misli’‘ ovih dvadesetogodišnjaka o njihovim planovima i uzorima u književnosti, te šta misle o vrednosti tradicije (’‘nesavremen pisac, to je čist promašaj! Ako srpska književnost hoće da krene napred mora da se oslobodi tog dvestagodišnjeg tereta koji vuče za sobom’‘ itd). Njihov pogled na rodni grad posle tog jedinstvenog prolaska per aspera ad astra, autentičan je autoportret duhovne mizerije: ‘‘Svima nam se desilo da neki prizor gledamo iz daljine i oduševljeni smo njegovom lepotom. Onda se približimo i razočara nas kaljuga. Čak i ja se sećam Valjeva u mnogo svetlijem izdanju. Valjevu, pod jedan, nedostaju bar dve-tri visoke zgrade. Kada prođem Karađorđevom, uvek se zapitam da li je ovo Valjevo ili atrofirana, rastegnuta Osečina? Kuće, uglavnom prizemne, petlovi… Ne volim niske gradove. Kulturni život u gradu još uvek nije izumro, ali je na dobrom putu da mu se to desi – malo mu treba’‘, kaže jedan od ovih lumena projektovane, ‘‘srpske’‘, kulturne budućnosti.

Na još jedno podsticajno pitanje sagovornika šta misle o ‘‘filmičnosti’‘ svog dela, autori odgovaraju da su oni, pišući, imali na umu i film.

Naravno da su to imali na ‘‘umu’‘, ali i majice, pa crtaće, dečje igračke i albume sa sličicama, da ništa od njihovog genija ne ostane neiskorišćeno i nenaplaćeno. No, teško da će od toga nešto biti pošto je Srpski film, na njihovu žalost, već snimljen.

U okolnostima kada je sve loše proglašeno dobrim i poželjnim, a sve izopačeno i nakaradno oličenjem ‘‘napretka’‘ i širine duha, piše Vladimir Panov, kritičar lista Pečat, ‘’Srpski film je perfektna posledica Druge Srbije. On je surov i sirov, dekadentan, izopačen, morbidan, prljav, agresivan, brutalan, bez mere i smisla, frustriran i bedan, lascivan, nakaradan, jeftino jeziv, bolestan, opasno psihopatski. Njegovi autori su, a posebno scenarista, koji se godinama javno dokazuje i hvali poznavanjem i oduševljavanjem najogavnijim i najizopačenijim, najperverznijim i najsumanutijim predstavnicima koljačkih i ostalih šok-horor izdanaka u istoriji ovog žanra (ponosno ih je, a sa njima i sebe, predstavljao u TV-emisiji Šok koridor), međutim, imali drskosti da sasvim providno svoju priču o porno glumcu (Srđan Todorović) koji biva angažovan od sumanutog ‘‘biznismena’‘ (Sergej Trifunović) da bude zvezda snaf-porno filma, ponude kao epohalno umetničko pomeranje granica ne samo u srpskom filmu već i uopšte. Čak su smislili prigodnu priču, u koju su skoro i sami poverovali, kako su umobolne gadosti koje dominiraju kadrovima ovog filma zapravo efikasna politička alegorija, s kojom se razračunavaju sa zaostalom Srbijom i mrakom kroz koji je nedavno prošla.’‘

Film je predstavljao Srbiju na nekoliko međunarodnih festivala, što se može videti iz odrednice o njemu na Vikipediji (gde se, inače, može napisati bilo šta samo da je volje i strpljenja, i to bezbedno anonimno kao, uostalom, i na internet forumima), dobio je čak i kritike, ali u Velikoj Britaniji nije prošao cenzuru i mogao je biti prikazan samo na događaju označenom kao ‘‘privatna projekcija’‘. Nije dobio dozvolu ni za festival u San Sebastijanu, ali se pojavio na manifestaciji posvećenoj fantastičnom filmu. U svojim komentarima španski novinari pitali su se koliko je on doprineo da javnost ove godine taj festival nazove ‘‘kontejnerom za smeće’‘. Posle buke koja se podigla kod kuće, verovatno i stoga što ‘‘ostvarenje’‘ na Zapadu nije, kako su se autori nadali, oberučke prihvaćeno, razmatrala se čak i njegova zabrana. No pošto su delo i lik reditelja Srđana Spasojevića branile i E novine, pretnje zabranom se mogu tumačiti kao još jedan marketinški potez, jer se o zabrani – tom ugrožavanju slobode prihvatljivom kada je reč o Britaniji i Španiji ali ne i u Srbiji – više ne govori.

Onaj prvi momak sa Avalskog puta verovatno bi takvu reklamu pozdravio ubeđen da uspešna prodaja opravdava svaku poslovnu transakciju: ‘‘tržište je bog’‘ ne kaže samo on, i njegovi su ‘‘zakoni’‘ neminovnost. Tržište će sve regulisati, na njemu se nudi ono što se traži i traži se ono što se nudi, kroz njega se, brendirani (na engleskom, žigosani), najobjektivnije prelamaju životi svih nas. Više je nego normalno da stoga na njemu ‘‘idu’‘ knjige uz majice, i ljudi uz fabrike.

Preskočićemo sve ‘‘misli’‘ ovih dvadesetogodišnjaka o njihovim planovima i uzorima u književnosti, te šta misle o vrednosti tradicije (’‘nesavremen pisac, to je čist promašaj! Ako srpska književnost hoće da krene napred mora da se oslobodi tog dvestagodišnjeg tereta koji vuče za sobom’‘ itd). Njihov pogled na rodni grad posle tog jedinstvenog prolaska per aspera ad astra, autentičan je autoportret duhovne mizerije.

No da ‘‘tržište’‘ ipak nije tako slepo govori ne samo činjenica da su mnogi učesnici internet foruma shvatili da pohvale Srpskom psihu ne dolaze od čitalaca već iz marketinga Lagune, nego i malo konkretniji dokazi o tome kako se tržištem manipuliše i zašto. Svi tragovi se, ipak, ne mogu zamesti.

Tako je hrvatska izdavačka kuća VBZ organizovala na Interliberu, sajmu izdavača u Zagrebu, deveti put za redom dodelu nagrada za najbolji neobjavljeni roman u 2010. Nagrada je pripala beogradskom piscu Aleksandru Novakoviću za roman Vođa. Predsednik žirija Miljenko Jergović, omiljeni autor ovdašnjih naprednih i slobodarskih krugova, izjavio je da je konkurencija bila izuzetna, ali da je na anonimnom konkursu Novakovićev rad jednoglasno pobedio. Jergović je uz to objasnio i da je roman priča o kapetanu Srpske vojske koji je počinio zločine u Balkanskim ratovima, a čija se radnja događa na Vidovdan 1914.

No, iako se događa na Vidovdan, to ipak nije istorijski roman, veli predsednik žirija, već izuzetno dobro napisana, uzbudljiva, poetična i vrlo savremena knjiga. U svetlu prethodnih primera ne sumnjamo da je Aleksandar Novaković svojom poetikom zaradio svaku lipu od 100.000 kuna (13.700 evra) koliko iznosi VBZ-ova nagrada. Sa odsjajima te poetike čitaoci se mogu upoznati i kroz njegovu priču Geni, objavljenu na Malim novinama, sajtu čiji su ‘‘prijatelji’‘ Danas, Vreme, Peščanik, Beton… A tema priče? ‘‘Etno-fantastika’‘ ili, kako se u uvodu navodi: ‘‘da li su Srbi potekli od Tevtonaca i Slovena, Hrvati od Gota, a Bošnjaci od Persijanaca? I gde su tu Jevreji? Na tragu medijskih priča o kontraverznom genetičkom poreklu naroda, pisac Aleksandar Novaković pripovetkom GENI razara svet odnosa predaka i potomaka’‘.

Evo jednog uzorka teksta:

‘‘U ustima mi je čudan ukus, kao ono parče plastike koje sam sisao sa tri godine, kao prozukla šećerna pena. Igra čudan nadražaj sa unutrašnje strane desnog obraza – ježim se od njega više od dva parčeta stiropora koje trljate jednog uz drugog. Ko bi rekao da je u pitanju obično parče vate koje, na dugom plastičnom štapiću, skida tanki film moje kože i pljuvačke. Prisećam se svih brisova koje sam davao kao dete – prehlada, male boginje, zauške, šta li već. Malo živinče kojem su gurnuli roštilj u usta i još samo malo, trzaj ili dva, i okretaću se sa drugim galofak pilićima u kičastom izlogu pečenjare ‘‘Kod Boce’‘. Ali, šta sam tada znao? Dok promrzli ženski prsti izvlače štapić iz mojih čeljusti na pamet mi padaju boginjava ćebad i alkohol za američke domoroce. Još jedan balkanski divljak je ponudio deo svog genetskog materijala a zauzvrat je zaražen opakom viruščinom skrivenom u jezovitoj vati. Odbacujem tu teoriju zavere kao toliko verovatnu da je neistinita.’‘

I znatno boljim pisanjem, naravno, Novaković ne bi baš mogao razoriti ‘‘svet odnosa predaka i potomaka’‘, no to ne znači da se i ne trudi, ‘‘pakujući’‘ svoju tezu u rugački pančićevsko-lukovićevski jezik i arsenijevićevsku ‘‘estetiku’‘ ružnog. Ne znamo da li je i njemu, kao i dvojcu iz Valjevske tehničke škole, autor knjige U potpalublju uzor ‘‘savremenog’‘ pisca, ali mu je svakako od koristi. Jer Vladimir Arsenijević je i urednik beogradske filijale zagrebačke izdavačke kuće VBZ koja je nagradila Novakovićev neobjavljen roman izdavanjem, i honorarom o kakvom pisci drugih kuća mogu samo da sanjaju, te i član žirija koji ga je izabrao za ovogodišnjeg dobitnika.

Pored bezbrojnih drugih ‘‘kulturnih’‘ obaveza, Arsenijević, kolumnista Peščanika – emisije Radija B92 i istoimenog sajta, kojeg ne bi bilo da nema Srba – tek treba da dovrši svoju bučno najavljivanu tetralogiju Kloaka Maksima, što je njegova sažeta definicija zemlje u kojoj se nije rodio, ali u kojoj živi.

Pričajući o nagradi Novakoviću, Jergović takođe kaže da su je od 2002, kada je ustanovljena, dobila čak tri srpska pisca. Nije reč o ključu, objašnjava on, već o kvalitetu. Među njima je i roman Beograd za pokojnike Zlatka Crnkovića. Evo kako zagrebački izdavač reklamira taj ‘‘hit’‘:

‘‘Roman Beograd za pokojnike sumorna je slika glavnoga grada Srbije od vremena raspada jugoslavenske federacije do ovih dana, ‘bolno podsećanje na godine koje su nas usporile, deprimirale, umorile’. Politička previranja, međunarodne sankcije, rat o kojem se ne govori ali čije posljedice Beograd osjeća kao nestašicu osnovnih potrepština za život tek je grubo naznačeni okvir u koji je autor smjestio svoga glavnog junaka. Sve te okolnosti koje ga pritišću a na koje ne može utjecati, stvaraju kod Peđe – ‘spisateljskog obrtnika i pisca’, ‘gladnog čoveka u sivom gradu’, pokojnika iz naslova romana – osjećaj nemoći, frustriranosti, ulovljenosti u klopku.

No da sve ne ostane samo na knjigama, filmovima, novinama i sajtovima, te da svaka moguća ‘‘medijska platforma’‘ bude pokrivena, pobrinuo se i Beogradski centar za ljudska prava. Uljuđeno, bez psovki i prostakluka, objavio je knjigu o tome koliko Srbi poznaju sopstvenu istoriju i kako vide sebe i svoje susede.

Senzibilan i pred takvom zbiljom dakako zbunjen intelektualac (taj osjećaj pojačava kontrast između njegovih filmskih, književnih i glazbenih evokacija i doslovne i prenesene izgladnjelosti), on je gradski osamljenik ogoljen do srži: bez uporišta u obitelji ili među prijateljima, bez kontakata sa svijetom, bez posla i novca, opsjednut hranom. Moglo bi se reći da je glad, taj krajnji izraz bijede i signal opće poremećenosti društva, središnji motiv romana.

Najsnažnije su stranice ovog teksta upravo one na kojima se susrećemo s depresivnim atmosferama velegrada – koje govore o ljudima na rubu izgladnjelosti i očaja, o osamljenosti staraca željnih razgovora, o nestručnosti i bezdušnosti medicinskog servisa, napokon o vremenu gubljenja iluzija i nada.’‘

Tamo gde su ‘‘najsnažnije stranice’‘ ‘‘depresivna atmosfera velegrada’‘, to jest Beograda, gde su osnovna ljudska stanja nemoć, osujećenost, izolacija, prekinuti kontakti sa svetom, nedostatak uporišta u porodici i prijateljima, gde je sve toliko loše da preovladava opsesija glađu, tu je – besumnje – velika literatura. Čim nema ni izlaza ni nade, čim nema LjUDI, junake da i ne pominjemo, to je i ono što nam treba, pogotovo ako nam to preporučuju susedi koji su se onako od srca radovali dok su NATO bombe padale po nama.

Ovde, naravno, nisu pobrojani svi ‘‘pobunjenici’‘ protiv strašne i učmale srpske zbilje u kojoj se po dvorištima još drže petlovi, ali u kojoj, koliko god im se gadila, oni jako dobro prolaze. Sigurno je da njima slični upravo traže onu ‘‘svoju’‘ temu koja će ih uvesti u krug poznatih i povlašćenih – koji će, čim se narugaju Srbima i Srbiji, ocrne njihovu istoriju i unize im tradiciju, kad ih obezliče i svedu na dekor i sredstvo ličnih ambicija – postati kandidati za nagrade, stipendije u inostranstvu, ambasadorska mesta i sponzorisane prevode na strane jezike, i čija će ‘‘dela’‘ ucenjene i degradirane srpske vlasti promovisati na inostranim sajmovima knjiga, a njihova duhovna sabraća na seminarima i ‘‘treninzima’‘ diljem sveta.

No da sve ne ostane samo na knjigama, filmovima, novinama i sajtovima, te da svaka moguća ‘‘medijska platforma’‘ bude pokrivena, pobrinuo se i Beogradski centar za ljudska prava. Uljuđeno, bez psovki i prostakluka, objavio je knjigu o tome koliko Srbi poznaju sopstvenu istoriju i kako vide sebe i svoje susede. Ovaj rad, naslovljen Novosti iz prošlosti (istorijske iluzije: zablude o prošlosti i njihov uticaj na društvo i politiku), je na sajtu Centra opisan kao ‘‘proizvod istraživanja koje je centar sproveo u okviru projekta koji finansira Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji. U realizaciji projekta obavljeno je obimno istraživanje javnog mnenja o tome kako građani vide prošlost (nacionalnu i opštu istoriju), sebe i druge u njoj, kao i to kako formirane predrasude i pogrešne informacije utiču danas na njihovo rasuđivanje i donošenje odluka. Knjiga sadrži tekstove koji ukazuju na rezultate istraživanja, zablude građana o nekim istorijskim događajima, ulogu medija i elita u učenju istorije i stvaranju zabluda ili dilema kod građana.’‘

Iako se istraživanje predstavlja kao ‘‘obimno’‘, ono obuhvata odgovore 1086 ispitanika na 88 pitanja. Ne sumnjamo da su metodi korišćeni da se obezbedi reprezentativnost istraživanja ‘‘naučno’‘ potkrepljeni, ali podučeni raznim sličnim poduhvatima namenjenim uticaju na izborne rezultate ovakvo, ideološki obojeno istraživanje, teško se može prihvatiti kao osnova za čvrste i konačne zaključke. No to nije pokolebalo njegove autore, istoričarke Dubravku Stojanović, Radinu Vučetić, Sanju Petrović-Todosijević, Olgu Manojlović-Pintar i Radmilu Radić, koje za list Press od 12. decembra izjavljuju da su svojom anketom utvrdile ‘‘angažovano neznanje’‘ srpske populacije, te da je tačno bilo svega 41 odsto odgovora.

Ubeđeni da je naš uzorak predstavnika onog što se danas nudi pod firmom ‘‘srpske kulture’‘ i ‘‘društvene misli’‘ daleko reprezentativniji od onog koji su ‘‘stručnjaci’‘ ‘‘Centra za ljudska prava’‘ pažljivo odabrali da bi potvrdili tuđe stereotipe o nama, i njima za račun stranaca manipulisali, zaključićemo da je šteta što je naslov Srpski psiho već potrošen.

Bio bi, naime, znatno prikladniji da oslika, u ovom kratku prikazu samo naznačenu, kombinaciju zla, podlosti, pokvarenosti, koristoljublja, kukavičluka, konformizma i samoljublja kojom jedna, međusobno tesno povezana manjina, tlači već predugo tlačenu, normalnu većinu, napadajući je iz svih pravaca, uz ogromnu potporu sa strane.

Šta su to ispitanici grešili? Pa nisu, recimo, kao saveznike na Solunskom frontu zaokružili Francusku i Englesku, već Rusiju i Grčku iako, kako kaže jedna od navedenih istoričarki, ‘‘njih nije bilo u tim bitkama’‘. Na osnovu toga ona zaključuje da današnje političke procene i potrebe utiču na građane da ‘‘prekomponuju’‘ prošlost. ‘‘To znači veliku podložnost manipulacijama, a to je opasno za svako društvo’‘, zaključuje ‘‘istoričarka’‘.

Dakle, to što ljudi pamte ko su im doista bili saveznici u Prvom svetskom ratu – Rusija, čiji je car povlačenjem iz rata ucenio ‘‘saveznike’‘ da Srbe koji su prešli Albaniju ipak prebace na sigurno kako su i obećali, i Grčka koja je izmučenima podarila utočište – tumači se kao ‘‘pogrešna’‘ predstava o istoriji i kao ‘‘društvena opasnost’‘.

No ‘‘prekomponovanje’‘ prošlosti nije i jedini greh srpskih neznalica; njoj treba priključiti i uočenu ‘‘jaku svest o sopstvenoj veličini i o tome da, istorijski, Srbiji pripadaju teritorije koje se nalaze izvan njenih današnjih granica’‘. Ne navodeći da li je možda reč o današnjem Kosovu ili nekom drugom području, niti uzimajući u obzir promenljivost granica na Balkanu tokom vremena, da ne kažemo istorije, ‘‘istoričarke’‘ nude i lek:

"Odgovori koje su građani davali potvrdili su snagu stereotipa o tome da smo mi na Balkanu najstariji narod, da nam je pripadala najveća teritorija, da smo samo mi državotvorni. Ta nacionalna pretencioznost, bez ikakvog znanja o drugima, veliki je problem i to je nešto što često utiče na našu dnevnu, naročito spoljnu politiku. To se ogleda u našoj aroganciji i prema susedima i prema velikim silama, koja se na kraju po nas loše završi. Mi smo sad pokazale da deo te arogancije proizlazi iz mitomanskog tumačenja sopstvene istorije i to je nešto na čemu bi Ministarstvo prosvete trebalo dodatno da radi", kaže istoričarka Dubravka Stojanović za ovaj beogradski dnevni list.

S obzirom da Evropska unija finansijski stoji iza ovog projekta iako je, zahvaljujući zgodnoj formuli disclaimer-a, unapred porekla bilo kakvu vezu sa njime, može se očekivati da će Ministarstvo prosvete sasvim ozbiljno shvatiti ovu preporuku naših ‘‘nezavisnih stručnjaka’‘ i samoinicijativno zatražiti od EU mišljenje kako da kod naše dece i unuka, zarad njihove sopstvene dobrobiti, jednom i zauvek suzbije ovu karakternu prepreku miroljubivoj saradnji sa susedima i svetom.

Ubeđeni da je naš uzorak predstavnika onog što se danas nudi pod firmom ‘‘srpske kulture’‘ i ‘‘društvene misli’‘ daleko reprezentativniji od onog koji su ‘‘stručnjaci’‘ ‘‘Centra za ljudska prava’‘ pažljivo odabrali da bi potvrdili tuđe stereotipe o nama, i njima za račun stranaca manipulisali, zaključićemo da je šteta što je naslov Srpski psiho već potrošen.

Bio bi, naime, znatno prikladniji da oslika, u ovom kratku prikazu samo naznačenu, kombinaciju zla, podlosti, pokvarenosti, koristoljublja, kukavičluka, konformizma i samoljublja kojom jedna, međusobno tesno povezana manjina, tlači već predugo tlačenu, normalnu većinu, napadajući je iz svih pravaca, uz ogromnu potporu sa strane.

No pitanje za tu manjinu je sledeće: šta će biti kada se ta potpora potroši ili uruši?

Ili, kada neki nepopravljivi srpski mitoman ipak ustane i kaže ‘‘Dosta!’‘, otvarajući prozor da bismo prodisali?