Srpski mediji i hapšenje Ratka Mladića

Ovom prilikom donosimo nekoliko karakterističnih izvoda iz srpskih medija povodom hapšenja Ratka Mladića. Verujemo da poseban komentar nije potreban, a pozivamo i čitaoce da se uzdrže od onih komentara koje nećemo moći da objavimo.

Veselin Simonović: Konačno dobra vest

Najbolja vest koju je “Blic” objavio posle 5. oktobra 2000. godine glasi: “Uhapšen Ratko Mladić”.

Zadrti komunistički pukovnik iz Krajine, lažni rodoljub i srebrenički kasapin konačno je u zatvoru i građani Srbije nisu više taoci Komadića, Dabića... njihovih jataka u mantijama, profesorskim odorama i simpatizera iz ksenofobičnih stranaka. Pravda je za rodbinu žrtava, što je i najvažnije, ovim delimično zadovoljena.

Deset godina fiktivnog traganja za Mladićem građani Srbije platili su preko milijardu evra, koliko smo izgubili ogromnim kašnjenjem u evropskim integracijama, plaćali su i sramotom što je svaka politička vucibatina iz sveta davala sebi za pravo da nas proglašava genocidnim narodom.

Predsednik Tadić je pohvalio pripadnike BIA i na indirektan način ljude od poverenja iz njegovog najbližeg okruženja. Duguju nam odgovore šta su radili poslednje tri godine i kakva je uloga ostalih službi.

Dobićemo, nadamo se, i kandidaturu za članstvo u EU. Nagradiće nas Evropa za ovaj čin, kao što je to činila i do sada iako su i oni i mi znali da nismo predaleko otišli u uređenju države po civilizovanim evropskim standardima.

Ova vlast više nema nikakav alibi za bilo kakvo kašnjenje u procesu približavanja Evropskoj uniji.

(Blic, 26. 5. 2011)

Veljko Lalić: Raspamećuj

Za deset godina rasprava o Ratku Mladiću čuo sam samo jedan ozbiljan argument zašto ga ne treba isporučiti Haškom tribunalu - zato što je mnogo kriv! Ovo mi je, pre nekoliko godina, u pripitom stanju rekao jedan visoko pozicionirani pukovnik vojske, koji je odlično poznavao Mladića, a u to vreme je sedeo na sastancima Generalštaba

I... To je stvarno ozbiljan argument! Jer, šta ćemo ako nas Mladić optuži u Hagu? A moj pukovnik je siguran da hoće, pošto je bio u Srebrenici, koja danas još samo Tomislavu Nikoliću ne budi sumnju u Mladićevu krivicu. Ne računam, naravno, gomilu primitivaca koja ne veruje ni u autentičnost snimka „škorpiona"...

Ali, kako se to nama uopšte desilo? Zašto je gomila Srba klicala Ratku Mladiću, dok je iznad Sarajeva vikao: „Raspamećuj"? Zašto mu kliče danas, tvrdeći da ne bi bilo Srba u Bosni da nije bilo njega? Možda je sa vojnog stanovišta to i neka istina, ne znam. Ali činjenica je da smo jug Srbije vojno sačuvali posle 5. oktobra za mesec dana, a da nikog nismo „raspametili"!

Valjda je i to neka činjenica. Ili - rezultat! Baš kao što je rezultat R. Mladića uprljano srpstvo u očima stranaca od Velingtona do Ohaja, unapred izgubljen kosovski rat ili svakog dana neka izgubljena čeličana, „Starbaks", kargo centar ili nešto drugo.

Ali, nije ni to najbitnije. Najvažnije je da se pogledamo u ogledalo i prihvatimo sebe onakve kakvi smo. Da shvatimo zbog čega nam se dogodila Srebrenica! Da vidimo zašto to ne mogu da shvate srpski nacionalisti koji pored Ratkovih stavljaju Miloševićeve i Dražine slike. Ili komunisti koji umesto Draže zalepe Karadžića... Ili naše građansko društvo koje svoj mundijalizam baštini na masovnim grobnicama u Lisičijem potoku.

To je naš problem. Nacionalna kontuzija u kojoj smo dozvolili da nas o istoriji, tradiciji, kulturi uče mali Mladići; galamdžije i neobrazovani malograđani koji naciji nameću svoje male ratove zasnovane na tome kako da sebi napune džepove i plate muziku više od drugih.

I zato pukovnik, ipak, nije bio u pravu. Treba da izručimo Mladića. Pogotovo ako je, kako on kaže, mnogo kriv! Jer, šta god da se desi u Hagu, to neće da promeni sliku nekog Norvežanina o nama, baš kao što ni presuda Gotovini ništa nije promenila ni u Srbiji ni u Irskoj. Ovo je naša stvar. Trenutak da se pogledamo u ogledalo. I pitamo sebe - zašto je to bilo. Zbog Ratka? Ili zbog nas?

(Pres, 28. 5. 2011)

Nebojša Spaić: Susret sa zločinom

Šta sad? Izgubili smo ključno samoopravdanje: neće da nas prime dok ne uhapsimo Mladića. Iznenada shvatamo da je tačno da sve od nas zavisi, što je osećaj, nekako, sličan onim ključnim momentima u životu, kad se, recimo, maturira, diplomira, venča ili dobije dete, kad se uvidi da zaista svako stvara sopstvenu sudbinu. Tada se oseti strah od toga – šta nas dalje čeka.

Ovim povodom, čeka nas pre svega da se suočimo sa strahotom samog zločina. Mladić je, dokazano, rukovodio ubijanjem hiljada i hiljada ljudi. Ako bi se uzeo zvaničan broj, preko osam hiljada, kad bi se njihova tela nanizala dužinom, jedno po jedno, bilo bi to četrnaest kilometara pobijene dece, staraca i zarobljenika. I, ne zavaravajmo se – rađeno je to u naše ime, a hapšenje Mladića dokaz je da prvi put ništa ne prećutkujemo kada kažemo da nas niko nije pitao hoćemo li da te ljude pobiju i da li se sa time slažemo.

Tokom ovolikog čekanja na vest da je uhapšen, objašnjavali su nam koliko je važno da „sarađujemo sa Haškim tribunalom“, da od toga zavise evropska budućnost i pare, da smo svi taoci Mladićevog kukavičluka što se ne predaje, i sve nešto tako, koristoljubivo, kao da bi bilo u redu što je napravljen taj kilometarski niz masakriranih, samo da nema tih loših posledica po nas. Zato, ako ne shvatimo razmere užasa koji se u Srebrenici dogodio, bez obzira na hapšenje Mladića, makar nas i primili u Evropsku uniju, od toga ništa nećemo imati.

Ovo je prvi korak – sada treba ići dalje. Ko ga je i zašto štitio? kako to da ranije nije bio uhapšen? Koji su to interesi raznoraznih opskurnih mračnjaka što su ga čuvali i stvarali mit o njemu, ko su ti ljudi koji su onemogućavali pronalaženje odgovornog za ubistvo svih tih ljudi i, naročito, šta će sa njima dalje biti. Da li će struktura koja ga je uhapsila uspeti i sa time da se obračuna i da razbije začarani krug paralelne moći ratno-kriminalno-debeovskih struktura? Da li je bilo političkog kalkulisanja sa hapšenjem, tempiranja vremena i trenutka koji bi odgovarao za ovaj ili onaj partijski cilj i lični interes, ko nije umeo, mogao i zašto nije imao snage da ovo ranije učini? Kakvo smo, na kraju krajeva, mi to društvo u kome je moguće da se takav zločinac krije više od deceniju i po, kroz mrežu laži i lažnih obećanja, saučesnika, medijske naklonosti mnogih, političke podrške i, što je najgore od svega, masovne patološke psihoze kojoj je, evo, trebalo šesnaest godina da se svede na nivo koji omogućava tako jednostavnu stvar kao što je hapšenje onog neuglednog dede, koji toliko podseća na nacističke zločince isporučivane pravdi u dubokoj starosti.

Naravno, na ta pitanja direktnog odgovora neće biti. Ukoliko, međutim, hapšenje Mladića bude početak prihvatanja istinskih vrednosti, od kojih je prva suočavanje sa razmerama strahote koju je on, vredi ponoviti, učinio u naše ime, a potom i svih drugih civilizacijskih tekovina, onda će se taj odgovor pojaviti sam od sebe – sagledaćemo realne uzroke činjenice da smo još uvek van Evrope, kojoj mislimo da pripadamo, shvatićemo šta je sve to što možemo da uradimo da budemo tamo gde smatramo da treba. A onda će članstvo u Evropskoj uniji biti samo tehničko pitanje, jedno od mnogih.

(NIN, specijalno izdanje, 28. maj 2011, str. 3)

Biljana Srbljanović: Kod teče na selu

Ne znam šta da mislim. Ako čovek izgleda kao Mladić, ima ličnu kartu na ime Mladić, krije se u kući Mladića u kojoj ga posećuje rođeni sin, takođe Mladić, u čemu se sastojao nadljudski napor da se zlikovac locira i uhapsi? Da se, barem, kao Ulemek, pokrio čaršavom po glavi, pa puzao po poljani ispred avlije, pa da razumem. Ovako, stavio čovek kačket, prosto ga nakrivio u simboličnom gestu, sedi kod teče na selu i gaji pčele. The master of disguise.

I sad, iako sam svesna barem delimičnog zadovoljenja pravde, ipak i dalje ne razumem – šta je ovu državu, toliko dugo, sprečavalo da locira i uhapsi kriminalca? Ne bih da kvarim, ali ipak, zar niko ne oseća poniženje, zar se ne osećate prevarenim, dugo godina sistematski laganim, kao da vas je neko, sve ovo vreme, svesno i namerno, vukao za nos? Možda stvarno kvarim, ali ne interesuje me radost, hoću detalje, hoću celu priču, zanima me odgovornost i odgovor na najprostija pitanja – ko je i kojim sredstvima vodio ovu istragu, kada je Mladić lociran na porodičnoj adresi, koliko je meštana u selu sve to znalo i kada je tačno država odlučila da prestane da nas laže?

"Bolje ikad, nego nikad", slažem se. Ako tako postavimo stvari. Ali, zašto da stvari tako postavljamo? Ko je u javnost uopšte uveo mogućnost da Mladić nikada ne bude uhapšen? Oni što su za njim, kao, godinama tragali? Oni, što nikako nisu mogli da ga nađu? Oni što nisu mogli da ga vide, od širita kape? One plave oči, onaj pogled krvoloka, niko nije umeo da prepozna?

Vidno je ostario, kažu, pa ne liči na sebe? I ja sam vidno ostarila, za ovih petnaest godina, i zbog toga se mogu smatrati srećnom, jer za razliku od mene i Ratka Mladića, onih gotovo osam hiljada pobijenih ljudi, nije imalo priliku da stari. Mnogi među njima, čak ni da porastu. Jer, da podsetim radosne, među srebreničkim žrtvama bilo je i pet stotina dece, mnogi od tih dečaka ubijeni su direktno metkom u potiljak, svi zajedno pobacani u jame ili u Drinu, da ih voda odnese, da im i kosti zauvek nestanu.

Sve naše vlasti za ovo znaju godinama, ali im to ipak nije bilo dovoljno za "sticanje političke klime" – da pozvone na tečina vrata i nogama u guzicu isteraju bednika. Sad se "klima stekla" (jer klima se i inače, što je opšte poznato – stiče), pa je, u susret ničim izazvanim i nepravednim izborima, Boris Tadić odlučio da proda porodičnu srebrninu. Mi smo mislili da je Telekom, a kad ono, to je samo jedna seoska adresa, na domak prestonice, i naočigled svih.

Radujem se, nije da nije. Primam i čestitke što pljušte iz inostranstva. A što da ih i ne primam? To što ništa nisam uradila, ne menja stvar. Evo, i predsednik ih prima. A, uradio je – tačno šta?

PS: Sećate se onog plavokosog deteta, što ga, na jednom od bezbroj puta ponovljenih snimaka, "general" miluje po glavi? Godinama predsednikovi ljudi privatno tvrde da mu je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje. Kladim se da će sada, po prvi put, o tome da progovore i javno, da zapečate ispravnost predsedničke odluke. Isplatiće se njima svaka, pa i ta glava.

(Peščanik, 27. 5. 2011)