Srbija u kandžama globalizma

Proces globalizacije koji se danas ostvaruje, nije proces zbližavanja delova sveta u cilju smanjenja ekonomskih, tehnoloških, kulturnih i ostalih razlika kako to predstavljaju zapadni teoretičari, već novi sistem ekonomskog i kulturnog porobljavanja manje razvijenih od strane nekolicine moćnih i visoko razvijenih zemalja. To nije proces stvaranja globalne civilizacije ili kako se često kaže stvaranje ,,globalnog sela’’ u cilju izgradnje pravednijeg, naprednijeg i humanijeg čovečanstva, već najsuroviji oblik imperijalizma koji se razlikuje od prethodnog samo u sredstvima i metodama ostvarenja. Globalističke (imperijalističke) sile, uglavnom SAD i deo zemalja EU, drže u kolonijalnom ropstvu manje razvijene zemlje putem političkih, ekonomskih, finansijskih i načno-tehnoloških prinuda. Tamo gde nije moguće to ostvariti na takav način, primenjuju vojnu silu pa čak i vojno porobljavanje. No, ipak manje zemlje, čak i nedovoljno razvijene, mogu izbeći kolonijalno ropstvo ako imaju državotvorno, mudro, vizionarsko i nacionalno-odgovorno državno rukovodstvo. Nažalost, to Srbija zasada nema. Naši državni protagonisti globalizacije - ,,šifrovani’’ i oni ,,žuti’’ - kao ekonomski ,,novoverci’’, prihvatili su i implementirali instrumente globalizacije i nametnuli građanima dogme ,,ENA’’ i ,,EAI’’ (EU nema alternativu i Evroatlantske integracije su naša svetla budućnost), bez naučne i bilo kakve empirijske osnove. Eto, zašto smo zapali u kandže globalizacije, odnosno u kandže neokolonijalizma. Svaka se lovina upeca na neki mamac, a naša se ,,odgovorna’’ vlast upecala na spoljna obećanja da će dugo vladati sa nacionalnim resursima i životima građana i tako uvećavati svoja lična bogatstva, samo ako budu verno služili.

Pojam reči globalizacija

Globalizacija je relativno novi izraz i uglavnom se odnosi na međunarodne političko-ekonomske procese koji su se počeli odvijati posle 90-tih godina prošlog veka. Koren reči globalizacija izvodi se iz francuske reči ,,global’’ što znači celovitost ili sveukupnost. Profesor T. Levit sa Harvardske škole za biznis, da bi ilustrativnije prikazao svetsko finansijsko tržište, prvi je upotrebio ovu reč 1983. godine i ne sluteći da će ona postati sinonim za novi svetski poredak.

Zasigurno ne bi pogrešili kada bi globalizaciju, kao sinonim za ceo svet, nazvali i sa reči internacionalizacija. Procesi internacionalizacije sežu u daleku prošlost još od samih početaka razvoja međunarodne trgovine i obavljanja međunarodnih finansijskih transakcija, razvoja nauke i tehnologije i prenosa naučnih dostignuća, razvoja saobraćaja, putovanja ljudi itd. Tako se stvarala uzajamnost i globalna međuzavisnost svih naroda na planeti. Ovakva internacionalizacija pospešila je razvoj celokupnog čovečanstva i omogućila njegov napredak.

Današnju globalizaciju - kao internacionalni proces - treba posmatrati sa tri aspekta i to:

- Prvo, kao proces unapređenja čovečanstva koji se ogleda u razvoju i prenošenju naučnih dostignuća, širenju tržišta roba i kapitala, uklanjanju nepotrebnih barijera u trgovini, saobraćaju i putovanju ljudi, standardizaciji proizvoda i usluga, povećanju profita i standarda radnika, unapređenju uslova rada u celom svetu, zaštiti ljudskih prava, zaštiti intelektualne svojine, zaštiti životne okoline, povećanju globalne bezbednosti, internacionalnoj solidarnosti i humanitarnom pomaganju itd. Ovakvi procesi globalizacije su procesi napretka i humanizacije čovečanstva, pa se zato može i nazivati napredna globalizacija.

- Drugo, kao pokušaj stvaranja globalne ideologije, prema kojoj čovečanstvo treba da živi po univerzalnom receptu - bez granica, bez vere i nacije, bez tradicije, bez običaja i nasleđene kulture, bez individualnih vrednosti i sl. Ovo su utopističke doktrine takozvanih tajnih društava koja vekovima rade na stvaranju univerzalne ideologije kojom bi preoblikovali svet u neko novo ,,klonirano’’ čovečanstvo. Iako je ovakva ideologija neprirodna i neostvariva, dosta se propagira, pa se čak pokušava i implementirati u nekim delovima sveta. Ovakva doktrina globalizacije može se nazivati ideološka globalizacija.

- Treće, kao proces širenja novog oblika neokolonijalizma pomoću političkih, ekonomskih i ostalih prinuda. To je neokolonijalana globalizacija temeljena na internacionalizaciji sile i nasilja, na političkim i ekonomskim prinudama i eksploataciji slabijih, povećanju siromašnih i uvećanju boatstava bogatih. Za ovakav oblik globalizacije, novac je merilo svih vrednosti i osnovni cilj koji opravdava žrtve i učinjene nepravde. Ovaj oblik globalizacije biće u fokusu naših daljnjih razmatranja.

Povod stvaranja globalizacije kao novog sistema neokolonijalizma

Realizaciju projekta globalizacije, kao novog sistema neokolonijalizma, podstakle su velike geopolitičke i ekonomske promene koje su se odigrale krajem 80-tih godina prošlog veka. Rušenjem Berlinskog zida 1989. godine, završena je era hladnog rata. Odmah nakon toga došlo je do raspada Sovjetskog Saveza i pada komunističkih režima u Jugoistočnoj Evropi. Na tim prostorima stvorene su nove samostalne države i ispisana nova mapa sveta. Uz sve to, već je uveliko drmala ekonomska kriza Latinsku Ameriku.

Taj splet okolnosti bio je pogodan trenutak da, ekonomski i vojno moćne zapadne zemlje predvođene SAD, otpočnu drugu fazu realizacije davno pripremljenih projekata. Pošto je prva faza uspešno završena – rasturen Sovjetski Savez, srušeni komunistički režimi u Jugoistočnoj Evropi i stvorene marionetske državice – bilo je važno zaposesti geostrateške tačke i ekonomski potčiniti male i nedovoljno jake državice. Nije im to bilo teško samim tim što je raspadom Sovjetskog Saveza nestala vojna i politička protivteža u svetu i u takvim prilikama lako je bilo nametnuti nejakim državicama političke i ekonomske prinude putem globalističkih institucija. No, za održiv globalni neokolonijalizam trebalo je osmisliti novi sistem koji će se razlikovati od prethodnog. Zato je izmišljena demagoška fraza ,,globalizacija’’ kao sinonim za izgradnju novog ,,pravednijeg i naprednijeg’’ svetskog poretka. Dakle, dešavanja koja su se odigrala krajem 80-tih godina prošlog veka samo su povod za realizaciju projekta globalizacije, a razlozi leže u težnji stvaranja sistema neokolonijalne globalizacije. Međutim, za realizaciju ovakvog sistema trebalo je napraviti i adekvatnu strategiju.

Strategija za stvaranja novog neokolonijalnog sistema zvanog globalizacija

Za izvođenje jednog od najvažnijih projekata zapadnih zemalja u drugoj polovini 20. veka, koji je dugo osmišljavan i pripreman, trebalo je napraviti dobru strategiju prilagođenu vremenu i prilikama u kojima će se izvoditi. Strategiju je, po nalogu državnog establišmenta SAD, izradio Ekonomski institut za međunarodnu ekonomiju (trust mozgova) iz Vašingtona koga personalizuje ekonomista John Wiliamson. Strategija je lepo uobličena u deset tačaka ili reformskih politika, među kojima su  najbitnije – privatizacija državnih preduzeća, liberalizacija trgovine, liberalizacija finansijskog tržišta, liberalizacija stranih direktnih investicija, ukidanje subvencija i deregulacija propisa koji ometaju ulazak na tržište. Ostale tačke su samo forma da bi se zamaglile namere, odnosno cilj strategije. Sa strategijom su se saglasili MMF, Svetska banka i Ministarstvo finansija SAD, a potom je 1989. godine istu kodifikovao i predstavio John Wiliamson kao ,,najbolji’’ koncept za dinamičan rast i razvoj zemalja u tranziciji i nazvao je ,,Vašingtonski konsenzus’’ (dogovor). Verovatno zato što su ovakvu strategiju prihvatile tri najvažnije svetske institucije, a ne zbog toga što su je pod prinudom prihvatile zemlje Latinske Amerike.

Strategija je namenjena kako zemljama Latinske Amerike, tako i zemljama koje su već bile u početnim fazama promene komunističkih poredaka.

Osnovni cilj strategije bio je da se ove zemlje kolonijalizuju i da se njihova tržišta podrede isključivo za robe i bankarske usluge zapadnih zemalja. Da bi u tome uspeli, prvo je trebalo u tim zemljama implementirati instrumente globalizacije - države lišiti vlasništva resursa sa kojima raspolažu, zatim uništiti njihove industrije, trgovine i banke, a potom ih dovesti u dužničku zavisnost da bi postale bespogovorni poslušnici moćnih i bogatih. U takvom poduhvatu, pored vazalnih reformatora, glavno oružje su im bili mediji pa su ih odmah i stavili pod svoju kontrolu. Putem njih su oblikovali svest građana prema svojim interesima i projektovanim ciljevima. Cela se retorika svodi na demagoške floskule o neminovnosti tranzicije na današnjem stepenu razvoja ljudskog društva i potrebi izgradnje novog svetskog poretka. To je put koji se mora proći iako je na početku trnovit, ali je popločan dobrim nadama i ,,prečicom’’ vodi društva u blagostanje i ekonomski procvat.

Dakle, strategija nazvana ,,Vanšingtonski konsenzus’’ jeste set politika i programa moćnih zemalja za uvođenje novog oblika neoklonijalizma u nedovoljno razvijenim zemljama.

Ciljevi globalizacije

Osnovni cilj globalizacije su politička, vojna i ekonomska dominacija moćnih zemalja. Glavni pravci delovanja u ostvarenju takvog cilja su: preraspodela ili bolje rečeno preotimanje prirodnih resursa od strane moćnih zemalja, zatim političko, ekonomsko, finansijsko, tehnološko i kulturno potčinjavanje nedovoljno razvijenih zemalja od strane moćnih, dirigovanje sa tržištima roba i kapitala, eksploatacija radne snage i kontrola puteva robe, kapitala i narkotika, kontrola putovanja ljudi, kao i obezbeđenje deponija za opasne materije na prostorima nedovoljno razvijenih zemalja.

Ukratko rečeno, osnovni cilj globalizacije jeste držanje, bez vojnih troškova, manje razvijenih zemalja u neokolonijalnom ropstvu od strane moćnih, uz pomoć vazalnih državnih menadžmenta. Rezultati takve globalizacije su, sve više bogaćenje bogatih i sve više siromašenje nedovoljno rzvijenih zemalja. Drskost moćnih zemalja najbolje ilustruje ranija izjava bivšeg državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt: ,,Nisu Rusi zaslužni za prirodne resurse u Sibiru iako tamo žive, to je globalno bogatstvo koje treba preraspodeliti“. To je nešto slično kao što su age govorile kmetovima - ,,što je moje, to je moje, a što je tvoje to je prvo moje, a tebi šta ostane“.

Uz sve međunarodne konvencije o ljudskim pravima i slobodama, može se konstatovati da današnju civilizaciju karakteriše največi stepen nepravde, nepravičnosti i ljudskih nesloboda.

Instrumenti globalizacije

Osnovna pretpostavka za neokolonijalno pokoravanje i držanje u potčinjenosti nedovoljno razvijenih zemalja jeste implementacija instrumenata globalizacije, kao što su:

1. Privatizacija državnih preduzeća i prirodnih resursa, da bi sa istima mogle zagospodariti globalističke sile.

2. Uvođenje neoliberalne ekonomije, što podrazumeva donošenje i implementaciju seta ekonomskih politika i propisa kao što su:

-liberalizacija trgovine i obezbeđenje slobodnog uvoza roba da bi se obezbedila tržišta za robe globalostičkih sila.

-liberalizacija finansijskog tržišta, čime se obezbeđuje ulazak velikih i moćnih banaka i finansijskih organizacija na tržišta nedovoljno razvijenih zemalja da bi monopolisali naconalna tržišta i putem visokih cena kapitala eksploatisali tamošnje ekonomije i građane.

-liberalizacija stranih direktnih investicija, sa kojima se omogućava eksploatacija nacionalnih resursa i eksploatacija radne snage.

3. Ukidanje svih vrsta pomoći i subvencija domaćim privrednim subjektima da ne bi konkurisali robama iz zapadnih zemalja.

4. Liberalizacija GMO proizvoda da bi se stvorila zavisnost od uvoza semena iz zapadnih zemalja.

5. Deindustrijalizacija (uništenje domaće industrije) kako bi se obezbedilo tržište proizvodima iz razvijenih zapadnih zemalja.

6. Uništenje vojske i vojne industrije u cilju održive i bezbedne neokolonijalne eksploatacije.

7. U instrumente globalizacije spada i infiltracija politike neokolonijalnih sila u važne i kultne nacionalne institucije koje imaju veliki uticaj na građane kao što su u Srbiji SANU i SPC i otupljivanje njihove uloge i njihovog naučnog i duhovnog delovanja.

8. Stavljanje medija pod kontrolu radi uticaja na javno mnjenje i oblikovanja svesti građana prema interesima i ciljevima neokolonijalnih sila.

Pored navedenih instrumenata, postoji još set raznih političkih i ekonomskih mera i prinuda sa kojima se ucenjuju nedovoljno razvijene i vojno oslabljene zemlje.

U realizaciji procesa neokolonijalne globalizacije veliku ulogu imaju i neke svetske institucije kao što su MMF, Svetska banka, STO, NATO i multinacionalne kompanije, koje su u funkciji globalističkih sila.

Implementacija globalizacije u Srbiji

Odmah nakon srpske oktobarske revolucije, vazalni reformatori – „šifrovani“ i oni „žuti“ - kao samozvani „stručnjaci“, potrudili su se da u našoj zemlji munjevito sprovedu „Vašingtonski konsenzus“, odnosno da uvedu sistem neokolonijalne globalizacije. Iz uverenja ili neznanja, a najpre iz vlastitih interesa, postali su odani ekonomski ,,novoverci“ novog svetskog poretka tzv. gobalizacije. Ubrzo je u bescenje rasprodata društvena imovina. Uništene su domaće banke, trgovine i svi segmenti materijalne proizvodnje. Vojska je postepeno smanjivana i uništavana. Mediji su stavljeni pod strogu kontrolu. Vazalni reformatori su se infiltrirali u SPC i razbili njenu monolitnost. Otupili su naučno delovanje SANU. Marginalizovali su naučne i empirijske stručnjake i onemogućili njihov uticaj. Kontinualno je potiskivana i uništavana nacionalna kultura uz uvođenje tuđih ,,vrednosti“. Putem medija, oblikovano je javno mnjenje i svest građana prema interesima i ciljevima globalističkih sila. Uveden je sistem neoliberalne ekonomije radi daljnjeg uništenja ostatka domaćih privrednih subjekata, da bi globalističke sile lakše i jednostavnije eksploatisale nacionalne resurse i radnu snagu. Država je sve više zaduživana i to uglavnom za budžetsku potrošnju. Tako je Srbija postala zavisnik od MMF i ostalih globalističkih institucija, a njeni građani - eksploatisana radna snaga, potrošači tuđih roba i subjekti ucena monopolizovanog stranog kapitala. Njima su nametnute dogme EU nema alternativu i Evroatlantske inegracije su najbolji put za bolji standard građana i kolektivnu bezbednost.

Posledice neokolonijalne globalizacije u našoj zemlji su više nego katastrofalne, a iste se mogu sagledati iz samo nekoliko sledećih činjenica:

- U bescenje je rasprodato 2.400 preduzeća i naplaćeno svega 2,7 milijardi evra, i umesto da se ta sredstva upotrebe u otvaranje proizvodnih pogona i zaposlenje radnika, uglavnom su otišla u budžetsku potrošnju.

- Uništena je industrija i tržište je prepušteno stranim proizvodima.

- Na tržište su uvedeni strani trgovinski lanci koji služe svojim ekonomijama da na naše tržište plasiraju svoje robe, a koje su u dosta slučajeva lošijeg kvaliteta od domaćih proizvoda, pa čak i sumnjivog kvaliteta. Za uvoz takvih roba troše se devizna sredstva koja se ostvaruju domaćim izvozom, što se negativno odražava na naš devizni i platni bilans.

- Uništene su domaće banke i finansijsko tržište je prepušteno stranim bankama i stranim finansijskim organizacijama koje su monopolisale tržište i nametnule visoke bankarske kamate. Putem visokih kamata osiromašuje se nacionalna ekonomija i kontinualno se preliva kapital i višak vrednosti iz privrede u finansijski kapital banaka, čime se nagriza čak i supstanca osnovnih sredstava. Tako privreda postaje sve siromašnija i sve zavisnija od svojih eksploatatora.

- Omogućen je ulazak stranog kapitala putem takozvanih stranih direktnih investicija, što nije ništa drugo do oblik eksploatacije nacionalnih resursa i radne snage. Poznato je da su pozitivne i prihvatljive samo one SDI sa kojima se unose savremene tehnologije i koje su u funkciji razvoja nacionalne privrede, a takvih skoro da i nije bilo u Srbiji.

- U poslednje tri godine, „odgovorna“ Vlada je enormno zadužila državu i njene građane kod međunarodnih finansijskih institucija i to uglavnom za budžetsku potrošnju i tako smo dovedeni u dužničko ropstvo.

- Pod demagoškom floskulom EU nema alternativu, jednostrano je primenjen Sporazum o pridruživanju čime je omogućeno stranim proizvođačima da sa smanjenim carinama uvoze robu na naše tržištte što se negativno odrazilo na oporavak domaće proizvodnje. Poznato je da se nedovoljno jake ekonomije, u cilju sopstvenog jačanja i razvoja, moraju štititi od jakih ekonomija. Primera radi, da Kina nije štitila svoju ekonomiju ne bi uspela od 1978. godine do 2010. godine povećati realnu vrednost BDP za 19 puta i obezbediti prosečnu godišnju stopu rasta BDP od 9,9 odsto. Pored ataka na domaću proizvodnju, napravljene su i direktne štete, jer su budžetski prihodi od carina pali sa 70,45 milijardi iz 2008. godine na 39,7 milijardi dinara u 2011. godini (prema rebalansu budžeta za 2011. godinu).

- Uništena je vojska, čime se dovodi u opasnost nacionalna bezbednost i integritet države.

- Medijska sredstva su stavljena pod kontrolu vazalnih reformatora i građani se neistinito informišu. Time su ugrožena osnovna ljdska prava, odnosno pravo na istinite informacije.

- Otupljeno je naučno i odgovorno delovanje SANU, koja bi trebala dati odgovore na sve sadašnje i buduće izazove.

- Vazalni reformatori su infiltrirali svoju politiku i u SPC i tako narušili njenu monolitnost.

- Kontinualno je devastirana i uništavana nacionalna kultura i nasilo nametana vesternizacija putem filmske i literarne produkcije.

- Došlo je do velikog siromašenja građana. Prema anketi grupe istraživača u Srbiji je danas 1% super bogatih, 15% sa standardom iznad proseka u Srbiji, 35% na granici egzistencije i 49% ispod granice egzistencijalnog opstanka, odnosno ispod ljudskog dostojanstva u 21. veku.

- Više stotina hiljada radnika je ostalo bez posla, a prema pisanju ,,Blica’’ od 1. juna ove godine, u Srbiji je samo u prošloj godini ostalo bez posla više od 300.000 radnika. Danas na 1 zaposlenog (a pitanje je da li prima platu) dolazi 1,7 penzionera, 1 nezaposleni i dva lica mlađa od 15 godina.

- U poslednje tri godine iz Srbije je zauvek otišlo 200.000 mladih i školovanih stručnjaka (,,brain drain“) i taj biološko-umni gubitak ne može se ničim nadoknaditi.

- Svakodnevno raste kriminal i korupcija, što dovodi do opšte nesigurnosti građana.

Eto, ovo su samo neke od posledica neokolonijalne globalizacije implementirane od strane naših ,,novoveraca“ makroekonomije i ,,velikih reformatora“, koji su sebe čak predlagali za Nobelovu nagradu. Zaista, da postoji nagrada za učinjene ekonomske i kulturne zločine nad svojim narodom, njima bi zasigurno i pripala.

Pored ostalih instrumenata neokolonijalne globalizacije, sistem neoliberalne ekonomije, baziran na teorijama protagonista tržišnog fundamentalizma i učenjima da tržište - kao fluidni mehanizam - treba sve da rešava, totalno je razorio srpsku ekonomiju i izrodio eksploatatorske proizvodne odnose. Upravo taj tržišni fundamentalizam je osnova „Vašingtonskog dogovora“ za koji se može reći da je više politička nego ekonomska doktrina. Međutim, ono što je najgore, kod nas je primenjivan i još uvek se primenjuje neki bućkuriš građen na mešavini neoliberalizma i voluntarističkog državnog intervencionizma, odnosno na potpunoj liberalizaciji tržišta i na intervencionizmima bez naučno-empirijske osnove i upravljačke odgovornosti. Država uglavnom nije intervenisala kada je trebala i gde je trebala, a intervenisala je onda kad nije trebala i to uvek bez odgovornosti upravljačih struktura.

Ekonomsku neodrživost i štetnost neoliberalizma po svetsku ekonomiju primetili su neki zapadni teoretičari, pa je formirana Grupa stručnjaka od 21 člana iz 18 zemalja da naučno rasvetle ekonomsko delovanje, posledice i održivost ove političke doktrine. Pored stalnih članova grupe u radu je učestvovalo još 300 uglednih stručnjaka iz celog sveta. Na čelu te grupe bio je poznati stručnjak Majkl Spens. Oni su proučavali iskustva i razvojne modele iz 13 ekonomski najuspešnijih država u periodu od 1950. do 2005. godine, a koje su u kontinualnom periodu od 25 godina ostvarile prosečnu stopu rasta iznad 7 odsto. Rezultati istraživanja su pokazali da nema univerzalnog recepta za uspeh, ali da je zajedničko za sve te ekonomije činjenica da su na čelu tih zemalja bile vizionarske i veoma sposobne, aktivne i pragmatične vlade koje su imale ključnu ulogu u razvoju ekonomije i ekonomskom rastu. Stručnjaci su se distancirali od ekonomskih dogmi uz konstaciju da najuspešnije zemlje nisu bile previše naklonjene slobodnom tržištu.

Veliki deo zaključaka ove grupe prihvaćeni su na Petom samitu G-20, koji je održan 11-12. novembra 2010. godine u Seulu. Za razliku od ,,Vašingtonskog konsenzusa’’, Seulski dogovor predviđa značajniji državni intervencionizam i u fokus stavlja dinamičan i održiv ekonomski rast i razvoj, te konstatuje da ne postoji univerzalna formula za uspešan razvoj.

Napred navedeno, samo nas još više upućuje na potrebu što brže promene neoliberalnog koncepca ekonomije u našoj zemlji.

Umesto zaključka može se konstatovati da je internacionalizacija, kao dinamičan proces razvoja i unapređenja čovečanstva, prirodna zakonomernost ljudskog društva i ona se ne može i ne sme izbegavati. Internacionalizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa svetskom privredom i sve veća međuzavisnost nacionalne nauke sa svetskim dostignućima. Zemlje sveta su povezane u multinacionalnu mrežu ekonomskih, naučnih, tehnoloških, socijalnih i političkih veza. Nagli razvoj visokosofisticiranih tehnologija omogućio je brzo savladavanje geografskih prostora, brzi protok roba, kapitala i ljudi, unapređenje proizvodnje dobara, te razvoj ekonomije i svih segmenata drštva. To su blagodeti internacionalizacije. Međutim, treba napomenuti da internacionalizacija ne podrazumeva i univerzalnost kako to propovedaju globalističke sile. Svaka zemlja ima svoje prirodne i društvene specifičnosti na temelju kojih se razvija i gradi društvene odnose. Iz svetske baštine treba prihvatati samo ono što je u funkciji razvoja društva i obezbeđenja boljeg standarda građana. Pogubno je naturanje tuđih ,,vrednosti“, tuđih navika življenja i tuđe kulture poput vesternizacije.

Kao što bi bila pogubna svaka izolacija od internacionalizacije, tako je isto pogubna i primena instrumenata neokolonijalne globalizacije koji osiromašuju nacionalnu ekonomiju i unazađuju život građana. Nažalost, ovakva globalizacija je implementirana u našoj zemlji. Posledice su puno veće, dublje i tegobnije od ovih koje trenutno osećamo. I kada bi se napravio radikalan zaokret, sanacija bi dugo trajala. Stoga je neophodno što pre zaustaviti daljnje porobljavanje države i njenih građana. Prvo treba početi od ekonomije i umesto neoliberalne ekonomije uvesti koncept tržišno-socijalne ekonomije sličan ekonomijama u Nemačkoj i nordijskim zemljama. Takav koncept podrazumeva slobodu i demokratiju, privatnu svojinu, supsidijarnost, solidarnost i humanost, zatim efikasnost javnog sektora bez upliva partitokratije, monetarnu stabilnost i tržišnu konkurenciju uz istovremeno očuvanje nacionalnih resursa i zaštitu nacionalnih interesa, kao i zaštitu privrede i građana od domaćih i stranih monopola. Našu ekonomiju treba graditi na razvoju nacionalnih privrednih subjekata i jačanju njihove konkurentnosti na domaćem i inostranom tržištu, kao i na stvaranju i afirmaciji nacionalnih brendova. Takođe, njihovu reproduktivnu i razvojnu aktivnost treba zasnivati na domaćim bankama koje bi trebalo napraviti. Dakle, na navedenim principima tržišno-socijalne ekonomije i na našim specifičnostima izgradila bi se efikasna tržišna privreda sa pravednijim i humanijim proizvodnim odnosima. Za uvođenje koncepta tržišno-socijalne ekonomije neophodno je doneti set propisa sa mnoštvom ideja i principa sa kojima se može odgovoriti na sve sadašnje i buduće izazove. Takve aktivnosti će zahtevati korenite reforme u svim privrednim i finansijskim segmentima i izradu strategije za izlazak privrede i društva iz sadašnje krize da bi se prešlo u postepeni razvoj.

Uporedo treba raditi na revitalizaciji i reafirmaciji i svih ostalih društvenih segmenata koje je potisnula, ućutkala ili ugušila neokolonijalna globalizacija. Treba reći „stop“ ekonomskom i svakom drugom ropstvu. Odavno smo prešli prag podnošenja siromaštva i trpljenja raznih poniženja koja su ispod ljudskog dostojanstva.

Da bi se naše društvo istrglo iz kandži neokolonijalnog ropstva, potreban nam je odgovoran i državotvoran državni menadžment sastavljen od meritokratije ili bar da uz takav državni menadžment bude savetodavno telo sastavljeno od kompetentnih ljudi sa pravima i odgovornostima kako je to i u mnogim naprednim zemljama.

(Tekst je objavljen na sajtu Ekonomskog saveta DSS)