Srbija nastavlja rat drugim sredstvima

(BalkanInsight, 09.11.2009)

Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko kaže da Srbija još uvek relativizuje svoje zločine i nije uspela da predoči mladim ljudima istinu o tome šta se dešavalo devedesetih.

Dragana Erjavec: Šta Srbija radi na suočavanju s prošlošću?

Sonja Biserko: Nije bilo moguće čak ni otpočeti taj proces, uprkos činjenici da su mnoge grupe i pojedinci radili na tome, kroz javne diskusije, panele, publikacije, dokumentarne filmove, što je svakako veoma značajno.

Ali proces nije još ni počeo na državnom nivou pošto je raspad Jugoslavije, tako da kažem, završen tek prošle godine, i zato što Bosna i Hercegovina još nije stabilizovana a Beograd nastavlja "rat" koristeći druga sredstva.

Srbija i dalje ometa stabilizaciju Bosne kao države jer želi da zadrži svoj ratni trofej, zvani Republika Srpska, i da eventualno uzme deo severnog Kosova.

Dok god to traje, Srbija se neće stvarno suočiti s prošlošću, jer sve ono što ona danas radi jeste relativizacija i prenošenje odgovornosti na ono što ona naziva "zavera zapadnih zemalja i separatističkih republika Slovenije i Hrvatske".

Sve aktivnosti koje se u Srbiji preduzimaju, od medija preko obrazovnih institucija do SANU, od svih relevantnih institucija – zapravo idu u suprotnom smeru!

Kao država i kao društvo, Srbija se uopšte nije uključila u proces suočavanja, a posebno je to bilo potrebno otkad je 2007. doneta presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu.

To je strategija ove države, ne ove ili one vlade. Svi koji su učestvovali u [nacionalističkom] projektu, koji su pomagali taj projekt i opravdavali ga kroz svoje naučne ili kvazinaučne publikacije i istraživanja – deo su te strategije.

Može li suočavanje s prošlošću u regionu biti brže i bolje?

Po mom mišljenju, regionalni proces suočavanja s prošlošću nije moguć jer treba obuhvatiti sedam novih država. Svaka od njih ima različiti istorijski kontekst i hronologiju događaja, a u svakom od tih slučajeva Srbija je imala vodeću rolu.

Nama su prvo potrebne nacionalne komisije u svim zemljama formiranim posle raspada Jugoslavije. Svaka od njih ima složen problem: imamo Srbe i Hrvate u Hrvatskoj, tri naroda u Bosni i Hercegovini, Srbe i Albance na Kosovu – što određuje karakter svake od tih komisija.

Regionalna komisija bi mogla doći na kraju celog procesa, ali nije moguće napraviti ispravan temelj za suočavanje s prošlošću bez uzimanja u obzir činjenice šta je Jugoslavija bila i šta je predstavljala ili bez razmatranja priprema za rat.

Nije dovoljno samo pomenuti ubijene ljude ili govoriti o žrtvama. Moramo istražiti pozadinu rata: kako je došlo do rata, šta se dešavalo tokom rata i posle njega? To su važni pristupi razumevanju onoga što se dogodilo. Oni nam mogu jasno reći kakva je bila politika Beograda, na primer, u odnosu na Bosnu.

Koliko se neuspeh u hapšenju Ratka Mladića odrazio na suočavanje s prošlošću u regionu?

Rad Haškog tribunala skoro da nije imao uticaja na srpsko društvo. Ne mislim da odlazak ili neodlazak Ratka Mladića u Hag može imati bilo kakav uticaj na suočavanje s prošlošću.

Prošle godine, kada je Radovan Karadžić uhapšen – a očito da je država znala gde se on krio jer je njegovo hapšenje izvedeno na tako živopisan način i bilo praćeno sa velikom pompom u vezi s otkrivanjem njegovog identiteta – mediji u Srbiji objavljivali su priče kako je on ismejao ceo svet, pridajući više pažnje njegovom tajnom životu i njegovim "moćima i sposobnostima" nego zločinima za koje je optužen. To je bila vešto plasirana priča, koja nije uzimala u obzir činjenicu da je on otišao u Hag...

Međunarodna zajednica nije uspela da stvori mehanizme koji bi naterali Srbiju da na pravi način predstavi presude donete u Haškom tribunalu, i tako olakša svom javnom mnjenju da shvati šta se dešavalo i zašto se Srbija našla u ovakvoj situaciji. To pokazuje da se vlasti u Srbiji nikad nisu distancirale od politike Slobodana Miloševića i da nastavljaju njegovu politiku drugačijim sredstvima!

Sada imamo suđenje Radovanu Karadžiću, koje se ometa i prolongira... Koristeći sva raspoloživa sredstva, on pokušava da se ponaša kao [optuženi lider Srpske radikalne stranke] Vojislav Šešelj ili Slobodan Milošević. Karadžić to radi sam ili ga u to uvlači njegov tim za odbranu. To je strategija Beograda: ometati Tribunal, ne dati mu pristup arhivama i vršiti pritisak na svedoke. Ipak, mislim da je Karadžićev slučaj drugačiji. Tribunal sada ima više iskustva i mislim da postoji dovoljno materijala da se lako dokažu svi navodi optužnice.

Da li preživljavanje takvih stavova prema prošlosti predstavlja opasnost za mlade u regionu?

Opasnost je najveća za generacije rođene posle rata. Oni, sigurno, za rat nisu odgovorni, ali nisu ni upoznati sa činjenicama. Većina je frustrirana besperspektivnošću. Njihove reakcije obeležene su nasiljem i nezadovoljstvom. Još jedna loša stvar za mlade u regionu jeste što nemaju priliku da zajedno razmišljaju o regionalnim pitanjima – političke elite drže ih razdvojenim.

Ne smemo zaboraviti da region ima svoju zajedničku priču, koja je počela pre nastanka Jugoslavije, trajala za vreme Jugoslavije, a postoji i posle njenog raspada. Moramo shvatiti da živimo u istom regionu, da razumemo jezik onog drugog i da, iznad svega, imamo zajedničku kulturu. Ljudi u regionu, posebno oni mladi, treba da komuniciraju. Takva komunikacija postoji na nekim nivoima.

Ali, komunikacija mora da uključi razgovore o istini, zato što će se nedavna prošlost pojavljivati u situacijama kad to najmanje očekujemo. Dugotrajno angažovanje u otkrivanju istine o tome šta se dogodilo devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, dakle, ostaje važno.

(Prevod: NSPM)

http://www.balkaninsight.com/en/main/interviews/23435/