Srbija mora priznati genocid nad muslimanima u Srebrenici

(NRC Handelsblat, 30.3.2010)

Marko Karadžić je član Socijalno-liberalne partije (SLV), male stranke koja je partner u sadašnjoj koalicionoj vladi Srbije. U njoj, on sedi za istim stolom sa direktnim naslednicima Slobodana Miloševića. Kao državni sekretar za ljudska prava i zaštitu manjina često mora da zauzima stavove u kontroverznim pitanjima. Tako je zastupao i organizovanje parade homoseksualaca u Beogradu, u septembru prošle godine, koja je u poslednjem trenutku otkazana zbog pretnji desničarskih nacionalista i fudbalskih huligana. I sam Karadžić je više puta dobijao pretnje.

U srpskoj politici već mesecima vodi se žestoka diskusija o masovnom ubistvu 8.000 muslimana prilikom pada Srebrenice u Bosni. Predsednik Boris Tadić insistira na donošenju deklaracije sa izvinjenjima žrtvama. Međutim, upotreba termina “genocid“ je osetljivo pitanje. Većina stranaka zahteva i obraćanje pažnje na srpske žrtve.

Ove nedelje Skupština glasa o konačnom tekstu deklaracije. U njemu se osuđuju kako zločin, tako i svi politički i društveni procesi koji su doveli do njega, i pruža se izvinjenje i saučešće porodicama. Reč “genocid“ se pojavljuje samo indirektno, pominjanjem jedne presude Međunarodnog suda. Sprema se i jedna deklaracija o srpskim žrtvama.

Srpski državni sekretar za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić ističe da je to jedan korak u suočavanju sa prošlošću.

Do ove inicijative dolazi tek posle niza godina pritisaka Evropskog parlamenta i aktivista. Da li su ta izvinjenja iskrena?

Marko Karadžić: Ja ne mogu govoriti u ime drugih, ali mnogi iskreno žale ono što se dogodilo. Istovremeno, ljudi se plaše pečata “genocidni narod“, kao da se tu radi o nekoj kolektivnoj kazni. Na našim političarima je da objasne da postoji razlika između prihvatanja odgovornosti jednog režima i individualne odgovornosti za zločine. Da je, u stvari, time što to kažeš, to pokazivanje da se distanciraš od prošlosti. To je jedna teška poruka. Srbi su naučeni da je pola sveta protiv njih, kao i da je Haški trubunal antisrpski.“

Iz debate proizlazi da mnogi Srbi smatraju da u Srebrenici nije izvršen genocid?

– Tokom devedesetih godina ljudi su kljukani propagandom Slobodana Miloševića. Glasovi žrtava su bili skoro nečujni. Nacionalističke partije pokušavaju da sakriju svoju umešanost – ili umešanost svojih prethodnika u to. Unutar političkog života nikada nije došlo do istinskog pročišćavanja.

Grubo rečeno, postoje tri grupe Srba: oni koji poriču genocid, oni koji smatraju da je na obe strane bio jednak broj žrtava i da je krivica ravnopravno podeljena, i ona grupa (kojoj i sam pripada) koja smatra da se direktno mora reći da je u Srebrenici izvršen genocid. Polagano se smanjuje ona prva grupa, a raste ova treća. Pre nekoliko godina ova deklaracija ne bi bila moguća.

Vi i Vaša partija (LSV) još uvek predstavljate jednu malu manjinu?

– Ja smatram da to što u zemlji nema mnogo stvarne opozicije protiv ove rezolucije o Srebrenici daje nadu. Polagano, ljudi postaju sve bolje obavešteni i usuđuju se da imaju drugačija mišljenja. Za mene je od izuzetne važnosti to što se imenuje da je odgovornost na režimu Slobodana Miloševića. Ja sam bio dete, a video sam kako se Milošević ponaša prema nama. Mnogi ovdašnji ljudi su njegove žrtve. A ćutati o zločinima čini da si i ti takođe odgovoran. Kao država, moramo težiti iskrenosti i poštenju.

U rezoluciji se nalazi i poziv ostalim nekadašnjim jugoslovenskim republikama da se izvine za srpske žrtve. A dolazi i druga rezolucija Skupštine o ratnim patnjama koje su učinjene Srbima. Kakav signal proističe iz toga?

– Ono što je pred nama je skupštinski kompromis. Formulacija je, što se mene tiče, trebalo da bude drugačija. Moraš nešto učiniti zato što to i stvarno misliš. Tu nema mesta tome da i od drugih opet zahtevaš neku „protivuslugu“. Pa ipak, moja partija će glasati „za“ jer, najzad, ta deklaracija je značajan korak napred.

(Prevod sa holandskog Vasilije Kleftakis)