Srbija je ključ Evropske unije za Zapadni Balkan

(Fond strateške kulture, 18.11.2009)

U trenutku zaoštravanja političke borbe, skopčane sa promenom ovlašćenja Autonomne pokrajine Vojvodine, a naročito posle posete Srbiji ruskog predsednika, pozicija Evropske unije značajno se promenila u pravcu konsolidacije regiona Zapadnog Balkana i markiranja Srbije kao posebnog regionalnog centra.

Kao prvo, predsednik Srbije Boris Tadić je preduzeo pokušaj da odredi strategiju spoljne politike Srbije na evropskom prostoru. Geopolitičku ulogu svoje zemlje u Evropi on je procenio kao značajnu, smatrajući da će proces ujedinjenja Evrope biti okončan tek onda kada sve zemlje Zapadnog Balkana postanu punopravne članice Evropske unije. Tretirajući članstvo Srbije u Evropskoj uniji kao jezgro svoje spoljnopolitičke doktrine, Tadić je apostrofirao posebnu ulogu Berlina u postizanju tog cilja: „Podrška prijateljske Nemačke na evropskom putu ima neprocenjiv značaj, a jaka i stabilna Srbija, članica Evropske unije, biće garancija za bolji život njenih građana i istovremeno i temelj stabilnosti Zapadnog Balkana, što je i opšti evropski interes“.[1]

Zanimljivo je, da tezu o geostrateškom značaju zapadno-balkanskog prostora i ključne uloge Srbije u tom regionu nije izneo Beograd, već Austrija. Beč je akcentirao pažnju na to, da je Zapadni Balkan središte austrijskih spoljnopolitičkih interesa. 15. novembra je ambasador Austrije u Srbiji K. Koja izjavio: „Austrija može mnogo da uradi za Srbiju. Mi smo mala zemlja, ali smo ekonomski veoma aktivni, mi smo jedan od glavnih investitora i sebe smo posvetili integrisanju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Mi smatramo Srbiju ključnom zemljom na zapadu Balkana... Austrija simpatiše Srbiju, kao i Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku, jer mi smo kulturno bliski“[2].

Drugo, kao ključni partner Srbije označena je Italija. Po prvi put u 130-godišnjem periodu srpsko-italijanskih diplomatskih odnosa u Rimu je održan bilateralni samit, na kome su sa srpske strane prisustvovali, sem predsednika Borisa Tadića, premijer M.Cvetković i devet ministara. Postignuta su osnovna dva rezultata. U geopolitičkoj sferi – formiran je zajednički stav u pogledu strategija ulaska u Evropsku uniju regiona Zapadnog Balkana, potpisana je Deklaracija o strateškom partnerstvu dve zemlje, zaključeno je nekoliko bilateralnih sporazuma, kojima se predviđa podrška italijanskih kompanija u korišćenju investicionih resursa Srbije, u oblasti energetike i visokih tehnologija. 2014. godina je određena kao termin za uključenje Srbije u Evropsku uniju.

Zaključeni sporazumi služe glavnom cilju Evropske unije: da se umanji značaj srpsko-ruskog partnerstva i privilegovanih odnosa Beograda i Moskve. Silvio Berluskoni je izjavio, da sporazumi otvaraju put Srbiji u slobodnu trgovinu sa Italijom, a Italiji opet put u trgovinu i razmenu sa ostalim zemljama Istočne Evrope. Tadić ga je podržao i ukazao, da Srbija otvara Italiji tržište koje obuhvata 850 miliona ljudi, zašta nije sposobna ni jedna druga zemlja u regionu.

Treba reći, da Italija ne usporava da pojačava svoje ekonomsko prisustvo u regionu: u poslednjih 8 meseci ona je izbila na prvo mesto po uvozu srpskih roba (što ukupno čini 27,6 procenata u uvozu srpskih roba u zemlje Evropske unije).[3]

Na ekonomskom planu takođe je potpisano niz sporazuma koji, međutim, imaju ne toliko ekonomski, koliko geopolitički karakter. Radi se o sporazumima Srbije sa severnim italijanskim regionima Lombardijom, Friulijom,, Venecijom, DŽulijom i Venetom, koji će, po rečima Berluskonija, „imati posebnu korist od bilateralnih odnosa sa Srbijom“.

Zanimljivo je da su upravo navedeni severni italijanski regioni odigrali posebnu ulogu u procesu produbljivanja decentralizacije zemlje. Oni pretenduju na proširenje autonomije u svim sferama, pre svega, u finansijskoj. I mada je odgovarajući projekat, s obzirom da je iznesen na opštenacionalni referendum, propao, aktivnosti na tom planu se nastavljaju.[4]

Imajući u vidu složenost unutarpolitičke situacije u Srbiji, skopčane sa usvajanjem Statuta Vojvodine, zaključivanje sporazuma sa „evroregionima“ – čelnicima decentralizacije, izgleda kao težnja da se prenesu iskustva secesije industrijski razvijenih regiona.

Italija je odlučno zauzela kurs u pravcu potpomaganja integrisanju Srbije u prostor Evropske unije. Italijanski ministar inostranih poslova Franko Fratini (zajedno sa komesarom za proširenje Evropske unije Olijem Renom) bio je jedan od glavnih inicijatora da se u najskorije vreme Srbiji odobri bezvizni režim sa Evropskom unijom. Sada Italija insistira da se 2014. godina fiksira kao krajnji termin za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Tadić je, sa svoje strane, proglasio Italiju „ključnim partnerom srpske evrointegracije“, a Srbiju – „ključnim faktorom Zapadnog Balkana“.

U međuvremenu je Srbija morala da popusti na pitanju kandidature D'Aleme na funkciju ministra inostranih poslova Evropske unije. Podsetimo da je svojevremeno D'Alema podržao vojnu agresiju NATO protiv Jugoslavije 1999. godine. Tadić je, međutim, istakao da će izbor Masima D'Aleme na funkciju drugog čoveka u Evropskoj uniji „doneti ogromnu korist građanima Srbije i perspektivu za sve na Zapadnom Balkanu“.

Treće, dolazi do usaglašenog „regulisanja“ niza zaoštrenih problema, skopčanih sa Srbijom.

Veoma se jasno sagledava zaokret u odnosu na Srbiju na pozadini sasvim nedavnih izjava B. Kušnera, šefa francuske diplomatije. 3. novembra on je, s jedne strane, dao izjave koje potiru jedna drugu, a sa druge – veoma indikativne. Naime, on je uveravao Srbiju da Francuska podržava Srbiju na njenom putu u Evropsku uniju, kritikujući Holandiju zbog toga što ne odustaje od blokade. On je uveravao da blokada prelaznog sporazuma Srbije sa EU zbog nepotpune saradnje Beograda sa Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju neće biti dugog veka, ali je Kušner odmah demantovao samog sebe rekavši, da on lično poštuje odbijanje Holandije da ne pristane na ustupke zbog toga što Ratko Mladić nije izručen tribunalu, pa stoga vreme za isticanje zvaničnog zahteva Beograda za uključivanje u članstvo u EU još nije nastalo.[5]

Protivurečnost i zamršeno izlaganje Kušnera ukazuje na težnje da se i nastavi pređašnja praksa jednostranog pritiska na Srbiju, ali i da se pređe na sledeći stadijum konstruisanja odnosa u regionu i u Evropskoj uniji.

Dalje je neposredno promenila svoj stav Holandija. Ako je posle izručenja tribunalu R. Karadžića ona nepomirljivo blokirala Prelazni sporazum i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju „do izručenja Ratka Mladića i Gorana Hadžića“, sredinom novembra su tri parlamentarne partije holandske vladajuće koalicije bez za to obrazloženih osnova „odjednom“ ocenile da su očigledni znaci pozitivnog razvoja saradnje Srbije sa Haškim tribunalom. One su se založile za uključenje Srbije u Evropsku uniju. Ali teza o punoj saradnji sa tribunalom još je prisutna. Doduše, istovremeno je izneta želja glavnom tužiocu tribunala S. Bramercu da reši to pitanje po svom nahođenju.

Bramerc treba 3. decembra  da predoči svoj izveštaj Savetu bezbednosti OUN o radu tribunala. M. Ferhagen, šef holandske diplomatije, izrazio je nadu da će „taj izveštaj biti pozitivan i da će Holandija na toj osnovi preispitati svoj stav“, to jest, deblokirati Prelazni sporazum EU sa Srbijom, što će omogućiti da se započne ratifikovanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji.

Četvrto, po tradiciji se u trenutku geopolitičkih transformacija o svojim interesima i namerama oglasio Vatikan . Posebno je indikativno da se u toku svoje posete Italiji Boris Tadić sastao sa papom Benediktom XVI i sa njim razgovarao u četiri oka. Jedna od osnovnih tema razmatranja bila je podrška Vatikana procesu evrointegracija Srbije i bilateralnih odnosa Vatikana i Srbije. Srpski predsednik je podvukao posebni značaj političke saradnje sa Vatikanom, „hrišćanskog prisustva na jugoistoku Evrope i ekumenskog dijaloga između katoličke i pravoslavne crkve“.

Papa je 2013. godinu naveo kao godišnjicu Milanskog edikta[6], čiji je autor Konstantin Veliki „rođen na teritoriji Srbije, u Nišu“, što je odgovarajuća prilika za „značajne susrete u cilju intenzifikacije ekumenskog dijaloga“.

Treba imati na umu da „zbližavanje hrišćanskih crkava“ Vatikan tokom vekova obavlja pod uslovom od koga se nikada nije odricao niti će se odreći: priznavanja dominacije rimskog episkopa. Verovatno se s tim u vezi Tadić i potrudio da akcentira pažnju na politici pape (imajući u vidu nepriznavanje nezavisnosti Kosova od strane Vatikana) o ekumenskom dijalogu i ulasku celokupnog Zapadnog Balkana u Evropsku uniju, što bi „zatvorilo 1700-godišnji ciklus posle Milanskog edikta“... Pored svega ostalog, na susretu sa Tadićem konstatovano je, da je godišnjica Milanskog edikta 2013. godine idealan trenutak za posetu pape Srbiji, a srpski lider je izrazio uveravanja da od strane države poziv ostaje otvorenim.

Dakle, evidentna je aktivizacija napora niza država zapadnog bloka (Turske, Nemačke, Austrije i Italije) i nadnacionalnih instituta (uključujući Vatikan) na konsolidaciji regiona Zapadnog Balkana pod okriljem Evropske unije. Povećavanje krize u Srbiji u vezi sa problemom Vojvodine i zaoštravanje međupartijske borbe praćeni su grozničavim pokušajima Beograda da nađe oslonac vani. Pri tom aktuelne srpske vlasti nemaju jasne predstave o spoljnopolitičkim prioritetima i perspektivama zemlje.

(http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2594)